среда, 30. септембар 2009.

Prazna guma, al puno srce


Evo jednog primera sitne solidarnosti koja mi je mnogo značila.
Naime, opet sam shvatila da je bicikl moja jedina sudbina, al mi je baš u tom trenutku pukla guma. Baš u trenutku kad su nam obećali Miholjsko leto, kad vetar duva taman da te ne obori, al da te rashladi, a sunce sija taman da ti je drago što si izašao, al da se ne znojiš ko svinjče, kad možeš i dugih i kratkih rukava pa ne moraš na bicikl u sportskoj uniformi u kojoj samom sebi izgledaš smešno, nego ko pošten civil u čemu oćeš. I to mi je teško palo, jer je bilo bar nekoliko situacija u kojima bih se osetila jača da sam mogla sebi da kažem: e, ko vas jebe, ja ću posle da se vozim!
Jer, da ponovim, ako to već negde ranije nisam rekla, bicikl pruža mogućnosti slične režiranju filma - da život ubrzaš, da kilo govana spakuješ u vreću od po kile, tj. da postaneš junak montažne sekvence (ono kad sitno životno zrno očas posla samelje ukusan lebac!), kad kretanje postane jednako sloboda (za ovo premotati na scenu u Ledenoj oluji u kojoj keva Kristine Riči, uvijena u šal, omršala, ispošćena posmatra jedru kći kako se, bez kočnica bajsom spušta niz strmu ulicu). Dakle, brži si od drugih, plus svi sviraju za tobom iako nisi dobra riba, čak ni u onom prikrivenom, hipsterskom smislu. I poštuju te jer si seo na to čudo koje te, brat bratu, nikud posebno ne može odvesti, te znači i zaista znači da se voziš i krećeš zarad pukog zujanja oko ušiju - pravi luksuz prostote duše!
Dakle, odlučim da ponovo dođem u to samo svoje stanje mira i radosti u kom ništa ne može da me dohvati već samo da mi prdne pod prozor, zaputim se s onom puknutom gumom do jedinog servisa u ovom našem delu grada. Jeste bila nedelja, al računala sam na nekog čikucu koji će da računa na mene, nedeljnog biciklistu koji će da bane baš tako negde posle ručka i zatraži pomoć. Ta tolkinovska očekivanja velikog toplog sveta punog prepreka al i jataka, grejala su me četiri autobuske stanice dok su kraj mene promicali autobusi i kola, onom ležernom brzinom kojom se nedeljom voze ovi sa zdravim gumama.
Tad sam došla do benzinske pumpe i već mi je bilo sumnjivo što se servis nikako ne pomalja, počela sam da sumnjam u svog boga zaštitnika nedeljne opravke bicikla i pomislila da mi je usput promakla ta skretnica, da servis više ne postoji, pa sam počela sebe da preispitujem dal sam putokaz za servis videla prošle ili pretprošle godine kroz musava stakla triesdvojke. Zastala sam da pitam radnika na pumpi kolko još do servisa, računam, i on se bavi nekakvim točkovima, a oni su među sobom pajtosi, znaju. On nije znao, al mi je u pomoć pritekao jedan bradonja što se upravo spremao da krene svojim skromnim motorčićem. Odma me je zainteresovano pitao "šta mu fali", pokazujući na moj ranjeni bajs. Dok sam mu objašnjavala kako je sve počelo od tatine opaske da imam lažne ventile za bicikl, koje će on da zameni za prave (kasnije sam shvatila da je ovo način da ostanemo u kontaktu nakon selidbe i razdvajanja, kad su svi ventili već bili nadomak prskanja), pa se dalje razvilo u simptome puknute gume, čova je pažljivo i saosećajno slušao našu ispovest onako kako ni psihijatar ne gleda pacijenta, pa mi pokazao niz put i rekao da imam da idem još dve stanice do servisa, ako je serviser danas uopšte tamo. Zahvalim se i poguram dalje. Nisam hodala ni pet minuta, kad eto ti bradonje ide iz suprotnog smera i kaže brži je, motorizovan, da ja ne idem tamo džabe, odvezao se da proveri da li je servis otvoren i vratio se da mi kaže da nije. Ja tu stanem, guma se slegne, a srce mi poskoči. Puno mi je srce kako nije bilo nedeljama unazad. Čika na nekakvom Tomosu (recimo) i ja, svako na svojim putanjama i jedan odluči da se vrati. Možda me zajebao Tolkin, al nije Veljko Bulajić! Majke mi mile, pogodio me neki bulajićevski metak - dva vojnika, i zdrav se vrati po ranjenog, iako zna da ga to usporava u odstupnici. Ok, preterujem, znam, znam, ali pustiću sebi malo na volju. Možda i ne...
Jer, onda se parkirao bradonjica sa strane, preko puta mene, jer je došao iz suprotnog smera. Motorče mu je i dalje brundalo, kola su povremeno promicala između nas i štucala preko ležećih policajaca, nas niko nije spominjao, al smo se dovikivali preko puta. Pitao me: Šta ću sad i kolko imam do kuće, voleo bi da mi pomogne, kako da guram bicikl sad po suncu, al to je sve što je mogao da uradi. Ja mu kažem: hvala vam (care!) On mi klimne i ja krenem polako nazad. Skroz lako.
Osim toga što sam se rešila te sulude misli da nas ovi na motorima mrze više od ovih u kolima, mislila sam - jer ih podsećamo na njihovu reptilsku prošlost, taj dan mi je bio jako jako jak.
Shvatila sam da ima jataka, po ovim gradskim planinama, ima jataka, samo ako se zaputiš, makar bez vazduha u gumama. Stanicu po stanicu.
p.s. rešenje koje mi je slučajno ponudila mama: otšrafi taj točak i odnesi ga u grad, nek ti promene gumu! tako ćemo malac...

Phantogram - Eyelid Movies (Barely Breaking Even)

Nedavno smo najavili da ima još štošta da se kaže na temu uočenog revivala trip hopa koji je prošle godine začet diskografskim povratkom Portishead, a definisan u prikazu debija depresivne londonske dece The xx. Ova slagalica dobija još jedan komadić koji nedostaje debi albumom američkog dueta Phantogram (vrsta optičke iluzije, informišite se ako vam je do toga).
Nastala pod imenom Charlie Everywhere, pa onda prinuđena da pred realno0m opasnošću kopirajt tiranije promeni ime, grupa egzistira od 2007. godine i sačinjena je od starih drugara - gitariste Josha Cartera, i klavijaturistkinje Sare Barthel. Njihovo prijateljstvo datira još iz srednje škole koju su pohađali u mestašcetu Greenwich, država Njujork, za koji sami članovi kažu da je karakteristično po farmerskim uslovima života. Carthera je životni put potom odveo u Njujork, gde je pribavio diplomu iz vizualnih umetnosti, a zatim pokušao da napravi karijeru u velikom gradu. Kada mu to nije pošlo za rukom, vratio se u zavičaj i sreo staru drugaricu. Pustio joj je neke svoje beatove i od tada više ništa nije bilo isto.



[new surroundings]

my dreams will never come true
and if they ever ever do
there’s never you
i want to implode
i want it to end
and all those old feelings are coming back again

[new surroundings]

my dreams
are haunting my soul
and when i’m driving down the road
i’m not in control
i want to let go
i want to shake hands
with the person that’s responsible for this master plan

i know i will
i know i can

[new surroundings]
[this is not in your mind]

my dreams
will never come true
and if they ever ever do
it’s never you


Očigledno ozbiljni umetnici opsednuti magijom slike kao osnovnom jedinicom umetničkog izraza, Phantogram svoju muzičku ponudu definišu krilaticom "Street beat, psyche pop", ali ove uši bi se mogle zakleti na svojim Philips slušalicama da sa ove ploče čuju izvrsnu mutaciju trip hop predloška. Čitav Eyelid Movies (pokretne slike koje se stvaraju pred zatvorenim očima u stanju sna i u graničnom pojasu sa javom), produžetak i dopuna debi EP izdanja koje takođe datira iz ove godine, funkcioniše po principu muzičke samousluge, u kojoj retko ko neće naći ponešto za sebe.


she’s tired alone
and i’m tired of love
someday i’m gonna miss you

blood on my palms
wide eyes and holes
someday i’ll pull my teeth out

i’ll see you later in the night time
where all the colors are dark or glowing
we don’t really get along
we get down
we get down
i’ll see you later in the moonlight
where all the colors are softly fading
we don’t really wanna die
we get down
we get down

blood on my palms
wide eyes and holes
someday i’ll pull my teeth out.



Pevačke dužnosti su podeljene, sa nešto većim udelom ženskog elementa. Na punokrvne, tvrde hip hop beatove (što je detalj koji je i privukao etiketu Barely Breaking Even da potpiše bend pošto u svojoj "Beat Generation" seriji izdanja ima objavljena dela hip hop trudbenika od sadašnje komerc pošasti kakva je will.i.am do (underground) autoriteta kao što su Madlib, DJ Spinna i J Dilla) razležu se jednostavne i zarazne gitarske maštarije kreativno ispucane elektro efektima. Ova dobitna kombinacija podvučena je uglavnom prijatnim glasovima (Sarah ponekad previše utanji, i to je jedina, sitna zamerka na račun ploče). Dobrodošla promena u odnosu na standard na koji nas je indie generacija novog milenijuma navikla je to što, kao što i sami vidite, Phantogram imaju smislene, poetski nastrojene tekstove.


[uh uh uh uh - uh uh uh uh]

lucy’s underground
she’s got a mouth to feed
am i underground
or am i in between
lucy’s underground
she’s got a mouse to feed
am i underground
or am i in too deep

show me love
you’ve got your hand on the button now
sure enough
you’ve got your hand on the button now

[uh uh uh uh - uh uh uh uh]

lucy’s underground
she’s never coming back
am i still alive
or has the light gone black
take me underground
take me all the way
bring me to the fire
throw me in the flames

so show me love
you’ve got your hands on the button now
sure enough
you’ve got your hand on the button now

i’d rather die
i’d rather die
than to be with you.


Eyelid Movies je bez sumnje jedan od himalajskih vrhova tekuće diskografske godine a da je Phantogramu pošlo za rukom da svojim kvalitetom digne prašinu svedoči i za nove američke bendove sa jednim LP izdanjem pomalo neuobičajena evropska turneja koja će krajem oktobra početi u Londonu, mestu na kome će se ovo putešestvije i završiti tridesetak dana kasnije. Najbliže nama, bend će svirati u švajcarskom Sent Galenu. Za utehu nam ostaju Eyelid Movies, kako ovaj, tako i neki drugi koji tek čekaju povoljan momenat da nam se zavrte po glavi.


wake up
you’re getting high on your own supply
oh baby
you’re still alive when you could have died [ohoo]
the world is not around because of you
you know i’m not around because of you

you’ve got a mouthful of diamonds
and a pocketful of secrets
i know you’re never telling anyone
because the patterns they control your mind
those patterns take away my time
hello
goodbye

wasted
you tell the truth when you could have lied
and troubles are on the rise cuz you’re in disguise [ohoo]
and if it isn’t me
then pack your bags and leave
i wish i could believe blue devils won’t take you back out to the salty sea

you’ve got a mouthful of diamonds
and a pocketful of secrets
i know you’re never telling anyone
because the patterns they control your mind
those patterns take away my time
hello goodbye

i wish i could believe

уторак, 29. септембар 2009.

Birdy Nam Nam - Manual For Succesful Rioting (Has Been)

Četvorka pariskih DJ trudbenika pod nazivom Birdy Nam Nam (ime dobili po replici iz filma "The Party" iz 1968. sa Piterom Sellersom u glavnoj ulozi) jedna je od najzanimljivijih pojava na kurentnoj francuskoj sceni pola dekade unazad. Nakon Drugog svetskog rata i od tada sveprisutnog procesa amerikanizacije globalne kulture - Francuska je smogla snage da zadrži apartnost u odnosu na vaseljenske kulturne tokove (koje ne bi bilo pogrešno izjednačiti sa diktatom) ali bez mogućnosti da utiče na svet u kulturnom smislu na način na koji je to činila u ne tako dalekoj prošlosti. Ovakav sled događaj dovodi do ekstaze anglofonu populaciju i kritiku sklonoj da do krajnjih granica otpiše frankofonu ponudu, ali vremenom sve više sastava prevazilazi te barijere. Evo npr. Daft Punk, koji su odavno muzički nerelevantni (ako su ikada i bili) su prošli u Americi, što je vlažni san mnogih napucanih britanskih bedastoća koje se (samo)proglašavaju za genijalnost.
Bilo kako bilo, Birdy Nam Nam su itekako relevantni u svetskim okvirima. Već njihov prvenac (S/T (UWe), 2005/6) prikazao ih je kao direktne naslednike mitskih Invisibl Skratch Piklz. Ptičice su se posvetile podizanju njihove ideje sviranja muzike pomoću gramofonskih ploča na viši nivo. Naravno, ovim kreativnim poslom su se bavili i DJ Shadow na svom nedostižnom debiju "Endtroducing" kao i Dust Brothers na svojevremenom neuspešnom pa zatim vrlo uticajnom drugom izdanju Beastie Boys "Paul's Boutique". Ali do pojave, Birdy Nam Nam ova paradigma je čekala na ispunjenje svog punog bendovskog potencijala.

Momci, koji su inače bili Šampioni sveta u DJ-ingu 2002. na prestižnom DMC takmičenju, svoju kreaciju zasnivaju na pločama drugih umetnika, muzici svojih prijatelja i svojim bitovima i paternima koje zatim utiskuju na vinil. Za razliku od prve ploče koja je na uglavnom ubojit način istraživala mogućnosti i granice koncepta, novo izdanje je mnogo homogenije struktuirano. Sažimajući u jednu tačku hip hop (gramofoni) i rok (nasleđe), Birdy Nam Nam okreću pun krug u popularnom nasleđu tako što im se muzička ponuda sa ovog izdanja može svesti na najšire shvaćen elektro.

U tom smislu - Trans Boulogne Express (inače deo saundtreka za Transporter 3, prošlogodišnji film Lika Besona) je pesma-ključ za razumevanje čitavog ostvarenja - jasna posveta uzorima i nemilosrdni banger za žurke. Sličnog usmerenja su i ostale teme iz prvog dela Love Your Enemy (Kill Your Friend), naslovna i odlična War Paint. Iz svih ovih kompozicija jasno je da Parižani žele da demonstriraju svoje sviračke veštine - pesme su nabijene čestim toboganskim prelazima u ritmu i znalačkim DJ poigravanjima. Pri kraju ploče, Francuzi sebi daju oduška u mekšim kompozicijama koje su svojevrsni eho stamene house struje iz ove zemlje koja čitavu deceniju žari i pali po svetskim podijumima, čiji je sastavni deo svakako i duet Justice koji je na ovoj ploči ko-producirao aktualni singl "Parachute Ending" (zaključna pesma na albumu u dužoj verziji). Pesma indikativnog naslova "Homosexuality" nameće se kao prirodan predstavnik ove strane izraza sastava.
Aktualna ploča Birdy Nam Nam nudi monolitniju zvučnu sliku benda u odnosu na debi. U tom procesu primećuje se gubitak šarma koji je krasio grupu na njenim diskografskim počecima, ali ovaj Priručnik za uspešnu pobunu (btw, retko pretenciozan naslov) ima u sebi dovoljno čari.

понедељак, 28. септембар 2009.

The Field - Yesterday & Today (Kompakt/Anti-)



Znam, znam, ovo je izašlo još proletos, ali sam mu tek nedavno pružio priliku. Ono što odvaja The Field od ovogodišnjih izdanja drugih izvođača koji su našli svoje mesto među izdanjima po kojima će se pamtiti 2007. godina je činjenica da je Šveđanin bio vrlo visoko pozicioniran u toj retrospektivi. Zato prikaz o njegovom novom ostvarenju ide, što se ne može reći za ostale kandidate (npr. Heroin and Your Veins).
Dosta sam strahovao kakav će biti naslednik "From Here We Go To Sublime", jedan od apsolutnih vrhunaca čitave dekade, album koji je bitan iz nekoliko razloga. Nije mi poznato da je i jedan od albuma u skorijoj prošlosti doživeo gotovo univerzalno odboravanje. Osim toga, The Field (pravo ime Axel Willner) je na impresivan način vratio dignitet LP formatu u elektronskoj muzici, a njegov hibrid (nemačkog) tehna trensolikih karakteristika ostaće zapamćen po sjajnoj vazdušastoj atmosferi i hipnotičkom efektu koji je ostavljao na slušaoce. Ploča je svoj uspeh dugovala odbijanju da se svira po žici masovnog ukusa, pa sam se iz iskustva uplašio da se za svoj idući album Willner ne nasanka na hrid privida.
Tema koja otvara album "I Have The Moon, You Have The Internet" solidna je vožnja čiji naslov treba da nam svima stavi do znanja da sa The Fieldom nema zajebancije i da ga uspeh nije promenio. Već sledećom numerom stiče se nepogrešiv utisak da je pri stvaranju nove ploče Willner ipak imao (preveliku) publiku na umu - obrađuje se stari hit pop grupe Korgis "Everybody's Got To Learn Sometime", koju je za potrebe soundtracka za epitom holivudske taštine praznine "Eternal Sunshine of the Spotless Mind" ne tako davno već obrađivao Beck (ovo ne bi pojma imao da filmska enciklopedija oličena u boljoj polovini nasdvoje nije neuobičajeno reagovala). Obrada je, kao što se da pretpostaviti, ustupak tržištu i naravno, savršeno je nepotrebna jer zlokobno podseća na "vrhunce" "respektabilnih" "karijera" apsolutno nebitnih likova kakve su umišljene veličine tipa Moby.
Srećom, Willner se sabrao za ostatak materijala te do kraja ploče isporučuje svoj prepoznatljiv zvuk koji se nadovezuje na "From Here We Go To Sublime". Teme Learn It, naslovna kompozicija, kolaboracija sa bubnjarom Battles Johnom Stanierom, prvi singl "The More That I Do" i završno, 16 minuta dugo vraćanje na elektro početke "Sequenced" svojim tripoznim usmerenjem još jednom na delu prikazuju najveći Willnerov kvalitet - snalaženje u dugim teksturama zvuka za koje ne želite da se završe jer vas sele na neko bolje mesto u vašoj glavi.
Sa "Yesterday and Today" Willner je relativno brzo stigao do cilja, a da je pri sprintu srušio samo jednu preponu, što je dostignuće za respekt. Ostaje da se vidi kako će se snaći na dužim trkačkim deonicama.

Mayer Hawthorne - A Strange Arrangement (Stones Throw)


Debi album plavookog belca još jedno je u nizu varijacija na temu starinskog soula i r&b ugođaja. Prvo što pada na pamet je slavna detroitska kuća Motown, i odista - Mayer je iz komšiluka - stiže iz (praktično) detroitskog predgrađa En Arbor.
Kao što je već pomenuto, nova čitanja klasične crnačke literature nisu novost, i u tom smislu vlasnika šarmantnog falseta možemo smestiti tik do Raphaela Saadiqa i njegovog pokušaja da klasične vrednosti otrgne od smrtonosnog zagrljaja komercijale. Iako tradicija igra predominantnu ulogu na ovoj ploči, bilo bi pogrešno svesti je samo na dimenziju evokacije bolje prošlosti.

Prvi singl Just Ain't Gonna Work Out briljantan je primer uzvišene muzičke jednostavnosti koja rasteruje sve oblake pred sobom, a spretan spoj hip hopa (u kome njegova etiketa ima mitski status) i soula govori da Hawthorne nije zagubljen u istoriji. Ali, veći deo ploče protiče u skidanju šešira i naklonima veličinama poput Motown spiritus movensa - producentskog trija Holland-Dozier-Holland, te grupa Temptations ili Delfonics (poslušati pesme Make Her Mine i Let Me Know) i samo modernija produkcija otkriva da je reč o izdanju skorijeg datuma.
Hawthorne je rasporedio svoje muzičke snage između poletnih đuskavaca kakva je nestvarna The Ills i sentimentalnih uspavanki poput I Wish It Would Rain (nije obrada Temptationsa) ili Shiny and New. Treba istaći da je reč o muzičaru koji je komponovao ama baš svaki ton na ovom izdanju i za prezentovanu veštinu zaslužuje poštovanje.
Iluzorno je očekivati da će u kategoriji "izbledelih crnaca" Hawthorne ugroziti komercijalne pozicije Amy Whinehouse, ali bez sumnje zaslužuje da se u merama kvaliteta pominje u istom dahu sa Jamiem Liddelom, na primer (meni je i bolji od njega). Videćemo da li će prikazani talenat u savladavanju osnova soul gramatike u budućnosti biti predložak za neke nove vanvremenske pesmarice.

Fall of Efrafa - Inlé (Denovali/Sound Devastation)

Za nestrpljivu & nenaviknutu jedinku, preslušavanje završnog albuma brajtonskog sastava Fall of Efrafa čini se kao uzaludan posao. Čak i za pasionirane ljubitelje težeg zvuka to nije lak zadatak, što ne znači da bi ostali trebalo da na ovom mestu odustanu od čitanja ove recenzije, hahaha.
Prvi razlog je što je Inlé neviđeno zahtevna ploča koja se proteže na skoro 80 minuta. Na njoj je samo sedam pesama, šta znači da svaka od njih ima gargantuanske razmere, mereno vremenskim jedinicama. Što je još gore, tih ionako predugačkih 80 minuta zvuči kao 800 - muzika koju FoE svira je teška i spora, nalik putovanju srpskim vozovima. Sad bih mogao da napišem - još jedno beskrajno doom/sludge izdanje i tako završim sa recenzijom.
Srećom, nije tako. Unutar ove žive muke koju bismo mogli da okarakterišemo kao rukovanje pank etike (članovi benda ne jedu meso, brižni su u pogledu zaštite prava životinja i ne veruju u Boga) i metalske pedanterije (sporo i teško) koji zajedno tvore rogobatnu žanrovsku kovanicu neocrust (sektor u kome i mi imamo čime da se pohvalimo), a dosta prostora ostavljeno je i za avangardna nastojanja koja su opasno na tragu takođe teških i zahtevnih bendova na čijem je čelu kanadski granit pod imenom Godspeed You! Black Emperor.
Sve navedeno spojeno je u abrazivnu (nalik ogoljenijim Neurosis) i epski intoniranu zvučnu kulisu za vrištavo-paklenu interpretaciju knjige Watership Down Richarda Adamsa. Otuda i čudne reči - Efrafa predstavlja neku vrstu fašističke države, Inlé je smrt i početni je deo cikličke trilogije čiji su delovi i Owsla (zaštitnik) te Elil (neprijatelj). Pri objavljivanju albuma, išlo se obrnutim redosledom pa je Inlé finalno izdanje nakon kojeg je planirano da bend održi oproštajnu turneju i zatim prestane sa radom. U trenutku pisanja ove recenzije, ostalo im je još tri koncerta.
Nesumnjivo intrigirantna na papiru, mitološka potka čitave priče nije u meni probudila impuls za daljim istraživanjem, te takvi poduhvati moraju da sačekaju zapaljenije od mene. Iako ovo nije ploča kojoj ću se često vraćati, na muzičkom planu stvari već stoje drugačije jer prikazuje FoE u daleko superiornijem svetlu od nekadašnjih uzdanica žanra kao što je npr. Isis, u šta možete i sami da se uverite pošto je skidanje za dž.
Inlé

Antipop Consortium - Fluorescent Black (Big Dada)


Pojava APC na globalnoj hip hop sceni je na razmeđu dva milenijuma ponudila zdrav impuls uveliko posrnuloj i komercijalizovanoj crnačkoj muzičkoj zajednici, u najvećoj meri potonuloj u vulgarni materijalizam i prostačko razmetanje statusnim simbolima podmetnutim u kukavičje jaje umetnosti za mase. Reperi High Priest, Beans i M. Sayyid te producent Earl Blaize su na nekoliko ostvarenja među kojima su ključni Tragic Epilogue (75 Ark, 2000) i Shopping Carts Crashing (Antipop Recordings, takođe 2000) demonstrirali da se na ubedljiv način može repovati o bilo čemu, i što je još važnije, na bilo šta. Nesvakidašnja muzička ponuda mogla je nesviknutim ušima zazvučati prazno i pretenciozno (a nije da nije bilo i takvih primera u opusu grupe), ali je u najčešćem broju slučajeva više govorilo o učaurenosti samih kritičara u mediokritetstvo koje propagira pop kultura. U tom smislu, ime grupe je bilo dovoljna opomena.
Začudo, bilo je i hipstera kojima se svidelo to što rade APC pa su nadrealni stihoklepci u glitch hop ruhu zagrevali publiku na turnejama DJ Shadowa i grupe Radiohead, što pomalo podseća na manevar Madoninog menadžmenta koji je za turneju sredinom osamdesetih kao predgrupu (na kvarnjaka) izabrao Beastie Boys (a ovi radovali propupele tinejdžerke autfitom koji je podrazumevao i džinovske penise na naduvavanje). Kada se učinilo da bi APC mogli i do samog vrha indie hijerarhije (zapamtiću ovaj izraz), grupa se nakon kolaboracije sa Matthewom Shippom raspala, a članovi benda započeli solo karijere među kojima je medijski najvidljivija bila Beansova.
U godinama između tada i danas, kredibilitet APC je u ovim očima samo rastao. Često potpuno sumanute kanonade rima praćene često ingeioniznim producentskim rešenjima veoma lako bi mogle biti predmet neke stručnije i teorijski osvešćenije disertacije. Žal zbog raspada grupe samo je govorio u neuspehu misije sastava - uprkos respektabilnoj plejadi izvođača sa one strane margine, hip hop je kao muzički pravac tonuo sve dublje u zlatni glib. Stoga je početkom ove godine najava da bend sprema povratničko izdanje prihvaćena sa oduševljenjem i velikim očekivanjima.
Avaj, pop kultura čiji su, uprkos negativnoj usmerenosti APC deo, baš i ne poznaje pojam uspešnog kambeka (izuzeci koje sad smišljaš samo potvrđuju ovo nepisano pravilo). Upravo je to ishod preslušavanja Fluorescent Black. U pitanju je nemušti pokušaj spasavanja hip hopa hop hopom, temeljene na pukom izražavanju težnje da se prevaziđu žanrovski limiti. I ako je grupi to polazilo za rukom u prošlosti, sadašnjost definitivno nije njihovo doba - pošto se na ovoj ploči kao fatalne ispostavljaju zamke u koje su već upadali razni spasioci u prošlosti. Konkretnije rečeno, to što je ovaj muzički pravac preplavljen klonovima i idiotima nije novost, a upravo je to ono glavno što APC na ovom albumu ima da poruči.
Čitava prva polovina albuma je u najvećoj meri gubljenje vremena i iščekivanje otpočinjanja dobro poznatog artističkog ludila koje je nekada određujuće krasilo ovaj bend. Stvari se donekle popravljaju u drugoj polovini ove ploče koja se u ušima oteže kao gladna godina, ali ne u zadovoljavajućoj meri i ne na nivou slatke pretnje iz naziva grupe. Samo iz dubokog pijeteta prema ranim radovima benda, ovaj album dobija prelaznu ocenu.

note. - My City of Ghosts, Stars and Hours (Self-Released)



Sama činjenica da je ovaj album, samizdat nemačkih anonimusa, dobio prvenstvo za prikaz na ovom mestu u odnosu na friška (i ne baš friška) ostvarenja mnogo izvikanijih kolega trebalo bi da bude dovoljan pokazatelj kvaliteta ove ploče. Ali, idemo redom.
note. je post-rok kvartet kome se pisma pišu adresirana na Pirmasens, mesto na granici Francuske i Nemačke u kome obitava oko 40 hiljada duša (dakle ni pola Valjeva). Ovo varoško razotkrivanje nije nevažno ako se u obzir uzme naziv ploče, što je jedina literarna poetika koju bend sebi dozvoljava na svom debiju. Osim intra, na ploči se nalazi još šest kompozicija veoma originalno nazvanih Compositions, pa zatim poređanih numeričkim redosledom. Sva je prilika da su Andre, Eva, Marc i Thorsten svesni da se rečima ne može izraziti ono što oni nose u sebi, pa su (pre)pustili muzici da iskaže neizrecivo.
Uvodni anđeosko-melanholični komad popunjava sve prave rupe hronične alijenacije u slušnom aparatu konzumenta ali i navodi na pogrešan zaključak da je i ostatak materijala intoniran u sličnom ključu, kako su nas to već bezbrojne levitirajuće nežne duše sa instrumentima u rukama navikle. Oštar demarš i ubedljiv demanti stiže odmah po otvaranju kapija prve Kompozicije, kada po kratkom postupku postaje jasno da je zvučni mozaik Nemaca mnogo kompleksniji i uzbudljiviji od jednodimenzionalnih varijacija na temu, čiji se jedini smisao postojanja sveo na lupanje slušalačkih recki.
I svadbarski i hirurški precizni math-rock preliva se u jazzy deonice koje služe kao ausvajs za srednjeputaški up-beat post-rock čija je kičma ispravljena brzim, gotovo hardrokerskim rifovima. Oni dobijaju svoju dramatičnu konkluziju u vešto izabranim govornim isečcima koji momentalno podsećaju na revolucionare-muzičare (ne muzičare-revolucionare!) From Monument to Masses, a to je već dovoljna pozivnica za poznavaoce .
U ovoj mešavini nema previše originalnosti, što već dugo nije merodavna kategorija procene instrumentalnih izdanja (a verovatno i pop kulture u celini), ali način na koji su ovi uticaji spojeni u jednu koherentnu celinu i tehnički standardi koje ova ploča reprezentuje ostavljaju zaista impresivan utisak i vraćaju veru žrtvama muzičkog overloada, kakav je zasigurno potpisnik ovih redova.
U doba potpunog etabliranja instrumentalnog sazvučja u kome se presjajne zvezdice premalo kreću, za jedini dašak svežeg vazduha treba zahvaliti favoritima iz senke poput note, koji pokazuju na delu da postoji još neotkrivenih staza i bogaza unutar dobrano izarčenog obrasca, ali i, što je još bitnije, novih koraka po utabanim putevima. Momci (i devojka) su ponudili ovaj sjajan album na besplatno skidanje, pošto su ostali zatečeni situacijom u kojoj su prodali samo četiri kompakt diska a imaju žarku želju da za njih čuje malo više ljudi. Zaslužuju svu pažnju ovog sveta, toliko da ozbiljno razmišljam da se odreknem sedam evra i nepoznatih troškova poštarine kako bi došao u posed jednog od preostalih 96 primeraka "vinilnog" CD-a. Bog zna kad sam poslednji put kupio neki kompakt disk a da nije bio prazan.
My City of Ghosts, Stars and Hours

петак, 25. септембар 2009.

Ni jedno ni drugo

Poslednje dane obeležilo je nekoliko Internet sučeljavanja mišljenja, zbog čega sam u štabu nasdvoje popio kritiku da sam Internet egzibicionista. Naljutio sam se, jer mi je takvo određenje zazvučalo perverzno, da bi naposletku ipak došao do zaključka da ima ponečeg i od toga što mi je objašnjeno. Svejedno, permanentno ukrštanje verbalnih kopalja donelo mi je i poklon u vidu ovoga što ću sad da prezentujem.

Svako ko je bio više od dva puta na ovom blogu do sada je skapirao da ja veoma volim metal. Nije teško prokljuviti da se na ovom mestu voli i rep muzika. S obzirom da sam kroz svoje formativne godine imao dodirnih tačaka čas sa jednom čas sa drugom grupacijom muzičkih fanova, bilo mi je pomalo čudno kada bih video stepen mržnje "čupavaca" u odnosu na "uličare" i obrnuto. I dalje mi je nejasno.

Kada se odvojimo od strogo isparcelisanih žanrovskih polja i odmetnemo se u širi svet, videćemo i da je mržnja koju neki, posebno pripadnici indi krugova, gaje prema obe ove vrste muzike, toliko, da im čak odriču i muzikalnost kao odliku. Zahvaljujući štetnom uticaju masovnih medija kao što je bio Džuboks i nešto kasnije Ritam, oni koji su sebe voleli da vide kao najžešću avangardu Srbije u pogledu kulturološkog ukusa padali su svi odreda na ispitima širokogrudosti. Njihov ukus se svodio na isecanje članaka iz strane štampe i njihovo dalje idealizovanje i kanonizovanje.

To pomalo podseća na romantičare - te začetnike modernog duha, vere u čoveka i neprijatelja civilizacije čiji su savremenici bili. Romantilčari su se na evropskoj umetničkoj sceni pojavili kao rušioci svih mogućih tradicija i tekovina koje je negovao barok, proklamujući slobodu, bratstvo i jednakost. Naravno, nije tajna da se njihov oslobodilački naum završio u još većim ograničenjima i regulama.

Metalci i reperi nisu sedeli skrštenih ruku, i danas se može mirne duše konstatovati da su to dve ubedljivo najorganizovanije supkulturne grupe, sa razvijenom mrežom kontakata i organizacije događaja. U prirodi je čovekovoj da ono što on vidi kao vrednost, a sa strane mu se spočitava kao greška, vremenom biva još jače prigrljeno i gajeno, tvoreći fanatizam kao nusprodukt reakcije na negativne impulse okoline.

A gde je fanatizam tu je i isključivost, i samo površan uvid u istoriju ova dva pravca pruža sijaset priloga ovoj tvrdnji. Treš metal je nastao kao reakcija na horde svit i hair metalaca koji su se posebno iskazivali u baladerskim disciplinama. Death i black metal su još dublje otišli u tunel pravovernosti i ekskluzivnosti, što je bila posledica truda da se duh čistote održi. Svaki od navedenih podžanrova beležio je svoje zvezdane trenutke kada je predstavljao osećaj koji je trebalo dočarati muzikom - kada su pravila uspostavljena došlo e prvo da razvodnjavanja i zatim i nazadovanja čitavih priča koje su pokušavale da se brane uvođenjem sve rigidnijih testova pravovernosti.

Ni hip hop nije bio izuzetak, a podele su doživele svoj vrhunac u obalskom ratu u kome su glavne uloge igrali pali heroji Notorius B. I. G. i 2Pac Shakur. I dan danas, maltene deceniju i po nakon njihovih pogibija koje su ujedno i značile neverovatne količine novca na računima pojedinih diskografskih kuća (kruži priča da je lik koji je tada sebe zvao Puff Daddy napisao "I'll Be Missing You", oproštajnicu od Biggieja dok je ovaj još uvek bio živ), masa ljudi, kako unutar kruga sledbenika, a posebno van njega, svode žanr na ovu dvojicu muzičara, gubeći iz vida pravo malo bogatstvo žanra van (ne baš dahooduzimajućih) opusa dvojice tragično počivših repera. Istini za volju, ono što je poznavaocima bilo jasno još tad, iako mnogima nije ni sad - veće razlike su postojale između hip hop umetnika sa jedne i 2Paca i Biggieja sa druge strane, nego što su se oni sami međusobno razlikovali. Bilo je nužno da obojica poginu kako bi bili dignuti na simbolički nivo, iako njihova zaostavština ne pruža previše dokaza da su baš oni najsvetliji predstavnici hip hop kulture. Ako mene pitate, mogao bih u svako doba dana ili noći da izdeklamujem bar 50 kvalitetnijih/dražih/boljih (u umetničkoj proceni draže je i bolje!) repera od njih, ali propagandna mašinerija čini svoje.

Ali, tako je to kada liniju podele crtaju leševi. Dobar primer za to je domaća politička scena koja svoje "nacionalne" i "građanske" opcije personifikuje u likovima dva čoveka čiji su čak i datumi smrti poređani jedan do drugog. Šta god pričali, oba pokojnika imaju mnogo više sličnosti nego što bi se to reklo na prvi pogled (koji obično nije originalan, već je pozajmljenica) - i jedan i drugi su bili neviđeno ambiciozni, ali istovremeno aljkavi u ostvarivanju svojih ambicija koje su ideološki oblikovali u priče o boljem sutra. I jedan i drugi su imali apsolutističkih sklonosti u vladanju. Ni jedan ni drugi nikada nisu bili moj izbor, mada za obojicu imam više razumevanja nego što sam ga imao dok su bili živi, a to mogu da kažem i za 2Paca i Biggieja.

Propagandna mašinerija čini svoje - nakon dugo dugo vremena, pre neko veče su nasdvoje u punom broju gledali vesti B92 i bili iznenađeni koliko su podeljene uloge Dobra i Zla u kontroverzi koja su nastale povodom Povorke ponosa, tj. njenog otkazivanja. Indikacije duže izloženosti sredstvima dezinformisanja nije teško detektovati oko sebe - zajapureni, anksiozni umovi prihvataju medijsku podelu, kao zapete puške spremni da vide kako pada krv, a kada od takvih akcija nema ništa, onda održavaju nivo zatrovanosti krvi tako što podgrevaju strah i nespokoj, ceneći da se tipovanje na nesreću ne može promašiti. To je zicer koji sa sobom nosi realnu opasnost istinske fundamentalizacije - a ono što su nekada bili hipici, pa zatim pankeri, pa reperi i metalci - danas su nacionalisti - učitana prepreka tzv. "normalnom životu".

Avaj, da bi se do normalnosti došlo potrebna je komunikacija i opšte dizanje civilizacijskih standarda u socijalnom saobraćaju za šta je dobar primer bio Kusturičin intervju doajenu novinarskog isledništva Jugoslavu Ćosiću. Novinar koji u svom imenu ima simbol državnog bankrotstva i estetskog promašaja na etatističkoj ravni pokušao je da učitavanjem instant podele uloga navede Nemanju da se razbesni, ali se on pacifistički, zalagao za nenasilje i razumevanje, što je bilo mnogo smešno ako se zna da je u pitanju čovek koji je svojevremeno mlatio bračni par Pajkić-Bjelica. Kako god, bio je to dobar potez jer su redovni gledaoci televizije koja je doživela moralni harakiri u samo nekoliko godina, imali prilike da čuju malo drugačije formulacije od onih na koje su navikli da među sobom ponavljaju kao papagaji. Ruku na srce, bilo je tu budalaština sa neboderima, ali i drugih, boljih predloga za razmišljanje koji navode na ostavljanje pripijajućih ideoloških dresova u ormanu, što je preduslov za pročišćavanje mutljavine u kojoj se nalazimo, a u kojoj caruju nekompetentnost, duhovna beda i sve nepojamnija količina bezobrazluka maskirana kako u brigu za stado, tako i u bojazan za budućnost. Oba dobronamerna, dakako, ali ja ću ostati veran muzičkim principima iz mladosti te neću izabrati ništa od ponuđenog. Da bi došlo do preokreta, trebalo bi da prestanu da mi vređaju inteligenciju i pokušaje da me svedu na kantu za njihove "informativne" otpatke.

уторак, 22. септембар 2009.

I tamo i ovde aždaha


Zatekla me vest da je promenjena odluka žirija po kojoj je Tamo i ovde koji je trebalo da bude srpski predstavnik na dodeli Oskara, vraćen jer je našem žiriju javljeno odande da odavde ne mogu da šalju srpskog kandidata u kom se govori na engleskom. Rekao bi neko: ko radi, taj i greši, ali ova situacija je tipičan primer trenutne situacije u domaćem filmu.
Jer, posebno je ironično što se baš pošiljka sa ovim filmom vratila nazad Ako se uzme u obzir da je Tamo i ovde priča o srpskom emigrantu koji odlazi u Njujork i odande za Beograd šalje Amerikanca koji treba da mu pomogne da u Ameriku dovede verenicu koja tavori u Beogradu, težeći da pošto poto poveže to „tamo“ sa ovim „ovde“ na zajedničkoj mapi razmene izgubljenih duša, čini se da film preispituje jedan transfer dok propada na drugom, te da je nemoguće biti, kolko god to tvrdili konsalting doktori, i globalno svarljiv i konkurentan, odnosno specifičan. Iako je ovaj film uspešno prikazan na niz svetskih festivala, nagađam, kao filmska drama koja se uklapa u standarde umetničkih festivala koji šire ruke za male filmove nepoznatih reditelja koji idu da se požale kolko su mali komadić sveta iako mucaju njegovim jezikom, suštinski ne razumevajući ni sebe ni svet, mada razumevajući nepisana pravila konkursa, pičinga, poželjnih „humanističkih“ tema i dilema, vratio se s vrata tog sveta čijim jezikom, odnosno predstavom o nama kakvu taj svet očekuje upravo i govori.
Jedno podneblje odlikuju određene, lokalne teme, a očigledno je da ih Tamo i ovde na neki prilično odokativan način banalizuje, otprilike na način na koji holivudski ljubavni filmovi banalizuju Italiju ili Španiju kada im je potrebno da se umorna američka sekretarica zaputi na daleku destinaciju gde će je dočekati sve sami patrijarhalni Tarzani, Don Huani i ostale drvoseče i njihova debla, povratiti joj suzbijenu ženstvenost, ugroženu u liberalnom američkom društvu. Po sredi je film koji, zarad spajanja tamo i ovde falsifikuje i jedno i drugo, iako dobija nagradu na Tribeka festivalu za najbolji prikaz Njujorka. To mu valjda dođe stara fascinacija puritanske Amerike kvazievropskim rediteljima poput Džarmuša koji će da je isprljaju i tako je oslobode naporne ideje o bezgrešju. Tako postoje fondovi za uzgoj malih reditelja koji će da sanjaju filmske niskobudžetne košmare i potucaju se po festivalima, dok bajne filmske snove, zaštićene od zveri u Sandens podrumu, i dalje sanjaju veliki igrači na biftecima i najskupljim vilama. Velika, globalna glava savršeno funkcioniše jer svaki organ obavlja svoj posao.
Zaključak je da, ako nije ubedljiv argument starih pesnika koji kažu kako treba biti svoj, da se čak ni ne isplati ne biti svoj, osim što se podrazumeva. Jer uvek će neka aždaha da te lapi.
Jer, kad je diskvalifikovan Tamo i ovde, pronašla se autentično srpska aždaha da bljune autentično srpsku vatru na sjajnog golaća. Kucnu se Petar Volk istorijom filma po glavi, zveknu ključaru i reče: puštaj, alu, masa skandira. I, eto nama idealne, doduše cirkuske predstave o dve Srbije – s jedne strane začešljan srpski emigrant razdvojen od svoje dragane zatrpane pepelom ušljivog Beograda i Mire Karanović što stiska ruke oko trošnog mantila na opakoj građanskoj košavi, a s druge Srbija s goblena, iz epskih pesama koja samo srpski zbori.
U sred cele papazjanije, da stvar bude još smešnija čuče sve sami akademici – Petar Volk, pisac istorija jugoslovenskog filma i Nevena Daković, teoretičar filma, koji, iako se, svaki student zna, naširoko bave srpskim i stranim filmom i njegovim dubokoumnim teorijama i tananostima, ne pročitaju dobro pravila.
U celoj priči, na žalost, još nema na pomolu Trećeg čoveka, zasad se samo vrti cirkuska vrteška na kojoj se voze dve ribe koja jedna drugoj grizu rep. Treći kandidat za srpskog Oskara valjda će se pojaviti, probosti srpsku aždahu i tamo i ovde pljucnuti dvaput, a onda krenuti svojim putem.
P.S. Da bude jasno, nije stvar likovanja nad ovim po malo komičnim nesporazumom, ali nije loš povod da se ljudi koji sede u žirijima, odborima filmskih centara i ostalim zvaničnim institucijama vrate na najosnovnija pitanja i shvate da se domaći film ne pravi specijalno za festivale, na podatne teme u kojima je cela jedna zemlja tretirana kao manjina na mapi sveta i ugurana u šablone koje čak neće štiklirati ni taj svet kad dođe do velike priče. Stvar je u tome da čekamo da neko drugi umesto nas shvati da sami sebe ne razumemo, navije nam baterije i okrene nas u suprotnom smeru. Nije po sredi likovanje, jer Oskar nije bitan, bitan je film, svaki za sebe, veran samo sebi i svojim kriterijumima. S tom mišlju, valja početi.

Empire of Sports



Ima već desetak dana, ne znam tačno, pogubio sam se malo u vremenu, kada sam, besciljno klikćući po Fejsbuku sa desne strane, gde se redovno nalaze nebuloze tipa "Idemo da obrijemo moju macu" i tome slično, ugledao mali advert za Empire of Sports, i poziv da se borim pod zastavom svoje zemlje. Srce je odmah zakucalo jače, pa sam brže-bolje prionuo na skidanje instalacije, nešto manje od gigabajta i onda ubio vreme tako što sam pohrlio da se nađem sa drugom polovinom nasdvoje u supermarketu koji drže Grci.
Mislim da sam od tada izašao najviše dva puta napolje. Pogubio sam i niti svakodnevice - promaklo mi je da je Vukadinović pozdravio zviždanje francuskoj himni (nisu nešto mnogo pametniji bili ni oni koji su joj tapšali (uz himne se stoji i ćuti), a evo neka se sam odbrani i pojasni šta je zapravo mislio, ovo vezano za navijače mogu stoprocentno da se složim), a na moju veliku radost, nisam bio ni u toku sa peticijom tamo-nekih istočnoevropskih učenih likova mahom slovenačke i albanske nacionalnosti koje predvodi Slavoj Žižek a u kojoj se protestuje protiv kršenja suverenosti Kosova od Euleksa i SAD (da nije smešno bilo bi tužno, a nije smešno).
Pisao smo već o Freestyle-u, koji je manje-više propao zbog speed-hacka i mnogobrojnih lagova koji onemogućavaju poštenu igru. Nema mesta očaju, jer je Empire of Sports je Freestyle puta sedam! Osim košarke tu je još šest sportova: fudbal, atletika, tenis, skijanje, bob, i trening koji se sastoji iz tri dela: teretana, pucanje i đuskanje.
Čim sam napravio svog avatara i krenuo u igru, našao sam se na ulicama Pariza koje su za ovu priliku deo jednog velikog sportskog sela u kome se održavaju nadmetanja. Nije prošlo ni dva minuta a već sam naleteo na jednog Srbina, pomoću koga sam se učlanio u najveći srpski tim na EoS-u - Serbian Knights, koji u sveukupnoj konkurenciji zauzima odlično peto mesto. Osim Pariza, moguće je izabrati i Veliku Britaniju tj. London, ali tamo još uvek nisam bio (evo vidim da u trejleru reklamiraju još dva grada, ali nemam pojma koji su). Video-igru je napravila francuska kuća F4 pa je zbog toga Pariz u epicentru, a da se primetiti i da su avatari primetno feminiziraniji nego što je to standard na koji su nas navikli Ameri i Japanci. Sve u svemu, vrlo simpatično i osvežavajuće.
Igra je veoma studiozno urađena, i prava je simulacija koja sa lakoćom jede sate, dane, nedelje... Kretanje u igri je point-clickovano mada moguće je koristiti i kursore (što ja radim, jer je mi se kretanje pomoću miša zabagovalo kao da imam išijas). Da bi se prelazili nivoi, potrebno je rešavati što više misija koje su na svakom koraku, a dobijaju se od brojnog osoblja u gradu. Kada se reše, dobija se srebro, pomoću koga može da se kupi nova oprema & hrana i proteini. Nakon dva sata u igri, avataru skače pritisak, tako da nije preporučljivo duže ostajati (o šta se svi oglušuju).
Ali avaj! Kada ti dosadi atletika (100 m, 110 m sa preponama, skok u dalj, troskok), tu je tenis, kada te smori tenis, tu je fudbal, kad ti sve dosadi, možeš da đuskaš ili da skokneš do teretane i dočekaš jutro uz video-igru. Drugim rečima, uvek ima nešto da se radi, toliko da ja još nisam ni takao skijanje i košarku, jer me, iskreno, pomalo strah za sebe. Mnoge su zore već dočekane...
Gameplay je dosta intuitivno urađen, i posle malog perioda adaptacije igrač se navikne na korišćenje i tastature i miša u tenisu i fudbalu. Interesantna je odluka da se u atletici dugmad koju treba pritiskati menja pri svakoj novoj igri, a igra je klasična - ko je voleo Daleya Thompsona voleće i EoS.
Iako su misije bitne kao sredstvo upoznavanja, prava stvar su takmičenja - rečima se ne može opisati osećaj iščekivanja startnog pucnja kada ste jedan od osmoro/ice na liniji za start, kada vam protivnik u tajbreku zavuče drop šot tik iza mreže, ili kada namestite gol u fudbalu (davanje, bar meni, za sad teže ide)...
Francuzi su, inteligentno, iskoristili igru i za promociju sopstvene privrede, tako da ako poželite da putujete u London, to je ekspozitura Air Francea, ako hoćete da budete u toku sa sportskim rezultatima u RL imate mogućnost da se pretplatite na L'Equip, tu je i proizvođač vode (?) Elvivia kao i tzv. klupske prodavnice Rolan Garosa, FK Barselona i Žistin Enan, koje su sve odreda inkorporirane u igru - a ako poželite ekstra uslugu za nju morate platiti pravim novcem koji se zatim u video igri obračunava u zlato. Za sada još nisam stigao do tog stadijuma iako mi raznorazna muzika iz igre već danima svira u glavi.
Unutar igre postoji i mp3 plejer koji pušta muzičke fajlove iz specijalnog foldera koji se nalazi u My Music datoteci vašeg računara, ali je pomalo bezveze što plejer ne prepoznaje foldere već samo fajlove. Ako se tome doda i povremeno seckanje, koje je nužno zlo svih mrežnih igara, to bi bilo to što se tiče zamerki na račun ove zarazne igre.
Ako ste ljubitelj sportskih simulacija, svakako probajte ali i pazite da se ne navučete onako kako sam se ja (i ne samo ja) navukao.
https://www.empireofsports.com/en/index.html

The xx - S/T (Young Turks/Rough Trade)



Što su tri banke bliže, to sa većom dozom topline gledam na mladalačko doba. Pogađate, kada sam bio mladac, mislio sam da je biti mlad najužasnija stvar na svetu.
Bilo kako bilo, u svetu popularne muzike postoji limit u pogledu ljudskog veka trajanja, a ja sam sve više fasciniran kako su neki meni dragi muzičari bili kadri da postignu neke lepe stvari sa veoma malo godina. Sličan sentiment me hvata i kada posmatram brojne sportske događaje - na travnatim tepisima i po parketima zaigrala su neka nova deca koja su rođena u godinama kojih se jasno sećam kao da su bile juče, a ne odavno. Opet, nije naodmet istaći da se prijatno osećam u svojoj koži.
I sada lepo možemo da proglasimo pobednika na ovogodišnjem konkursu za najbolji bend u kategoriji "Svideće se svima". Otprilike nešto za šta je prošle godine lovorike pobrala Santogold (koja je u međuvremenu postala Santigold), ove godine ide u šake četiri dvadesetogodišnjaka iz Londona koji se kriju iza efektnog i misterioznog imena The xx.
Fascinantan je podatak da su ovi mladci sami producirali svoj epohalni debi. Na njemu će se naći iskusno smućkani koktel prijatne depresije sačinjene od novotalasnog i triphopoznog kraka.
Zbog muško-ženskih vokalnih prepleta, mnogi su prepoznali tragove Trickyja, i odista, bilo je već krajnje vreme da neko pomeri trip hop sa mrtve tačke i udahne mu novi život (kako ovo paradoksalno zvuči ako se zna da ova muzika i nije baš životna po svom usmerenju). Kao što ćete uskoro imati prilike da čitate na ovom mestu, The xx nisu usamljeni u ovom revivalu koji je otpočeo prošlogodišnjim kambekom grupe Portishead.
Kada se na to doda nekoliko supenih kašika musave magle iz repertoara Joy Division, dobija se izdanje čija vrednost neće izbledeti sa godinama. Mala zamerka ide na račun tekstova, koji su često tinejdžerski banalni, što je manjak koji se da oprostiti, ali čak i to kada se oduzme ostaje nam dovoljno pamtljivih pesama mladih londonskih mistika, zaključno sa inventivnom obradom klasika "Teardrops" iz repertoara grupe Womack & Womack koja se može naći na bonus izdanju ove ploče.

понедељак, 21. септембар 2009.

Cigani


Autobuska stanica gde je stajao prevoz koji me je vodio do kuće nalazio se na kraju oveće nizbrdice. Ima ponečeg sizifovskog u tom puteljku, dakako sa srećnijim ishodom. Kada se sav krmeljiv, neispavan, neočešljan i bez trunke samopouzdanja penjem uz tu ulicu, pokušavajući da stignem na predavanje na koje uveliko kasnim jer sam za konvencije te vrste jebeni retard, u glavi mi je redovno bio junak iz grčke mitologije. Sa njim sam se redovno poistovećivao jer je znanje u ovoj državi roba koja nema kupca, a moja robna marka je u tom pogledu bila posebno neatraktivna, kako mi se činilo. I dok sam se ja peo zarad nepotrebnog znanja, kako su ga bolnom preciznošću definisale neke bliske duše, znao sam da će mi se taj kamen mudrosti koga sam pokušavao da se domognem mukotrpno se probijajući po uzvišici, u budućnosti itekako obiti o glavu pljunuvši mi u lice pljuvačku otrežnjujućeg mazohizma kome sam se beznadežno podao

Faks je bio daleko od kuće, a pretrpani jednodelni autobus nije svraćao često, što je za mene, osuđenog na doživotnu kaznu prelaženja velikih gradskih kilometraža bilo još jedno u nizu neprijatnosti na koje sam se navikao. U čitavoj toj životnoj margini, crvena nit dosade bila je urezana u spoznaji da je sve što me je čekalo bilo strahovito predvidljivo i neatraktivno. Čekaću opet prepuni autobus bar pola sata, obigravaću oko trafike pokušavajući da prekratim vreme tako što ću se zainteresovati za svako bogomdano smeće koje novine pokušavaju da prodaju kao aktuelnu vest. Kada mi to dosadi, zapaliću cigaretu, koja mi svojom gorčinom nikako neće prijati na prazan stomak. Ni dom nije budio lepe uspomene, sigurno neće biti prazan, onako kako je frižider u njemu, dok noge same od sebe ponovo ne počnu da opisuju krugove paklene dosade oko trafike. Uprkos svemu tome, voleo sam da se spuštam niz tu ulicu, mnogo više nego što sam voleo da se uz nju penjem. Da pogledom pozdravim sav taj svet koji sam do sada već poznavao, iako ga nisam nikada formalno upoznao: fizionomiju neatraktivne i dosadom pogođene prodavačice voća, koja je na lageru imala neatraktivne i usudom prirode pogođene jabuke i pored njih kartonče na kome je nesigurnim rukopisom bila ispisana cifra koja je navodila na unutarnji smeh; bar tri napoličara koja su sedela na ciglama pored podruma pića, grleći flaše piva u rukama. Pokušavao sam da ne mislim na pivo, isprva je u meni budilo gađenje ujutro, a onda se netolerancija proširila i na ostale delove dana.

Pošto sam stigao do podnožja, odmah mi je bilo jasno da je ovaj dan drugačiji (posle svih ovih godina ne bi ni pisao o njemu). Za divno čudo, trafika je izgubila primat glavne atrakcije u vidokrugu. Na stanici se nalazilo troje ljudi. Dva muškarca i jedna žena.

Svi cigani.

Odmah sam primetio da su se čudno ponašali. Srce je zaigralo jače na nagoveštaj nekog, bilo kakvog događanja. Poput agenta na tajnom zadatku približio sam se dovoljno daleko da ne izazivam previše znatižlelje, a opet bio sam na takvom odstojanju da sam mogao da pratim šta se dešava. Slika je bila nevesela. Muškarci su imali strog, prek izraz lica, i držali su devojku ispod ruku. Tragovi njihovih pesnica dali su se primetiti na njenom licu. Nešto je debelo zgrešila. Dva cajpera u lažnim kožnjacima okretali su se non stop oko sebe. Ni oni se nisu snalazili u situaciji u kojoj su se našli, u ulozi izvršitelja pravde. Okrivljena očigledno nije imala fer suđenje. Bila je obučena kao jeftina drolja u bodi koji se nastavljao na biciklistički šorc. Na njenom licu, osim masnica, mogao se primetiti i prezir, ali i neka vrsta ubijenog karaktera. Nasuprot tome, oči su bile žive. U njima je bilo prkosa za izvoz.

Počeo sam po glavi da prebiram šta li je uradila. Možda se jebala sa pogrešnim? Možda je proneverila lovu? Možda je prljava narkomanka? Šta god da je bilo u pitanju, bila je u veoma nezavidnom položaju, momentalno budeći sažaljenje. Ipak, šta da se radi? Da im priđem i da im kažem da je ostave na miru? Ne. Jedan indikativan pogled u mom pravcu je bio i više nego dovoljan. Put do pakla je popločan dobrim namerama, a pakao – to su drugi.

To je verovatno bila i njena misao vodilja, kada je u deliću sekunde, nekom rečju koju ni pored najbolje volje nisam uspeo da uhvatim razjarila svoja dva Kerbera. Jedan, viši, pomalo prestravljen u licu, dao je srdžbi facijalnu ekspresiju. Ovaj drugi, omanji, bio je, poput Daltona u ganci varijanti, šef kaznene parade. „Ova hoće još“, kratko je procedio, i zatim povukao vlasnicu predugačkog jezika na drugu stranu ulice. Dugi ih je pratio u stopu.

U tom momentu stigao je autobus, neuobičajeno prazan za ovo doba dana. Brzo sam se popeo uz stepenice i bukirao mesto kraj prozora. Čokoladirani trio se nevešto sakrio između jednog „golfa“ i BMW-a. Očevicu neupućenom u predistoriju, izgledalo je kao da niži od dva Daltona pokušava da otključa vrata, ili da petlja nešto oko njih. Dok je Dugi čuvao stražu, Dalton je bacio svoju žrtvu na pod i mučki je udarao šakama i nogama po licu.

Gledao sam nemile scene dok je to fizički bilo moguće. Zatim smo skrenuli iza prvog od mnogih uglova koji su nas čekali na našem podužem gradskom safariju. Osvrnuo sam se oko sebe, niko nije obratio pažnju na batinanje.

Nekoliko dana kasnije, čekao sam autobus kako bih otišao do grada. Ovaj nije bio kao onaj za faks – relativno je često dolazio, gužve su bile podnošljive, a neretko je moglo i da se sedne. Ovog puta baš i ne, ali bilo je dovoljno prostora za sve – plus je autobus bio čist, što je bio preduslov japanskih darodavaca za donaciju. Sticajem ulaznih okolnosti, ponovo sam se našao u društvu cigana. Bili su raspevani onako kako to samo oni umeju. Videlo se da ne žive u ovom gradu. Pričali su nekom mešavinom ciganskog, albanskog, makedonskog i srpskog. Osmeh im nije silazio sa usana.
-Ej, bre, ne da pričaš albanski, to ne e dozvoljeno, našalio se jedan nakon čega se vozilom razlegao zarazni smeh.

Repeticija


Things fall apart; the centre cannot hold

Mere anarchy is loosed upon the world
The blood-dimmed tide is loosed, and
everywhere
The ceremony of innocence is drowned
The best lack all conviction, while the worst
Are full of passionate intensity

William Butler Yeats "The Second Coming"


U minut do 12, država je otkazala Povorku ponosa i proizvela takav anti-klimaks u delu javnosti, da se količina rezignacije koja lebdi u vazduhu može porediti sa onom u leto 1997, kada su se svi razočarali u politiku, te 1999. kada su se svi razočarali u život. Jedna od lepota postojanja životnog daha u grudima je mogućnost promene. To se ne može reći za one koji vole da se smatraju naprednim delom ove zemlje - oni se i dalje razočaravaju. I to je jedina konstanta u njihovim aktivističkim životima. Znam, ništa ne boli kao nesposobnost.
Prvo da osmotrimo ovaj problem sa životne tačke gledišta. Odmah se nameće pitanje: kakva je to alternativa ako ti nudi jedino srdžbu, rezigniranost i jed? Nikakva, nudim svoj odgovor. Srbija je zaista postala prenatrpana akcionim teoretičarima najrazličitijih fela kojima je zajedničko samo to "što bi sve lako oni, ali im drugi ne daju." Ta životna usmerenost da bi neko drugi trebalo da uradi nešto za tebe, odraz je jednog drugog vremena čiji je jedini preostali materijalni artefakt Kuća cveća. Nažalost, duhovnih artefakata je mnogo više - umesto da promena krene od jedinke, pa da postepeno zahvati čitavo društvo, ovde se očekuje da se prvo promeni društvo, pa će jedinke da slede putokaz. Neće ići. I ne ide.

Odgovorno tvrdim, ova zemlja je puna mladih, pametnih i sposobnih ljudi koji su vrlo brzo sami sa sobom raščistili teren po kome je smisleno da se kreću - oni se bore, trude i cimaju za sebe i svoju okolinu. Oni menjaju svet tako što menjaju sebe. Još je Galilej tvrdio da si ti sam jedini delić kosmosa nad kojim imaš takvu, preobražujuću moć, i, srećom, ima onih koji tu privilegiju i koriste na svrsishodan način.
U javnosti ih nećete videti. Suviše su zauzeti da bi se bavili prezentacijama i ličnim promocijama. Javni prostor zagađen je likovima druge fele - onima kojima preostaje samo da bukače jer ne mogu da se pomire sa činjenicom da su veoma obični. Tako želja za neobičnošću postaje znojava strast koju je nemoguće namiriti, jer koliko god se trudili, i što neobičniji bili, oni su i dalje obični.
I duševne bolnice su pune Napoleona, a izmučena Srbija je puna samozvanih revolucionara, reformista, tatinih sinova i maminih maza koji ne znaju ništa drugo da rade osim da se prave važni. Evo, bacite pogled na političku scenu - imate primer Čedomira Jovanovića kome je prvo zaposlenje u životu bilo na mestu potpredsednika Vlade. Kada se zna da on važi za čoveka za koga se tvrdi da predstavlja najmodernističkiju političku opciju ovde, nije ni čudo što je gospodin Jovanović primer za kojim su se poveli mnogi.

Jednostavno, svi su oni odlučili da promene svet oko sebe i ima tako da bude. Videli ste ih prošle godine kako sebi gunđaju u bradu jer su dve devojčice krale patike, a nije ih bilo briga za ono što je prethodilo tome - jer džukačka otimačina teritorije je za njih svakidašnja, normalna stvar. Nije ih bilo briga za dva poginula čoveka tokom demonstracija na ulicama Beograda prošle godine. Zato na sav glas kukaju za teško povređenim navijačem iz Francuske. Zato ćete ih videti kako rezignirano u nemoći pljuju na sav glas državu u kojoj žive i njene građane, svaki dan, po ceo dan. Rizikujete da budete proglašeni za klerofašistu, nacionalistu, reakcionara & truleža u ljudskom obličju ako se usudite da im se verbalno suprotstavite. U svemu tome lako se gube kočnice i dodir sa realnošću. U zemlji seljaka, sramota je biti seljak - pa su svi postali urbani. U eskapizmu koji nameće imperativ neobičnosti, diktat shizofrenije doveo je do toga da su svi počeli da se izdaju za ono što nisu - a ništa bolje nismo ni zaslužili kada smo dopustili da caruje laž. Bila ona nacionalistička ili proevropska, seljačka ili urbana - laž je laž, i vi ste u njoj. Lažete sebe o sebi, lagaćete i druge.

Zbog svega rečenog, ne čudi da nam se ponavljaju iste greške. Greške koje dodatno dolivaju ulje na ionako usijanu vatru, vatru na kojoj je iscvrčalo i ono malo zaliha strpljenja. I videli smo gde nas je odveo put bez neizvesnosti i obećanja o švedskom standardu. I osetili smo kako je biti dopisni prijatelj evropske porodice i kako je to kada te kapitalizam pomiluje po srcu i po džepu. I nema više tajni... a vi se i dalje razočaravate. Pa što ne spakujete te kofere već jednom? A pa da... džabe pitam, pre toga bi trebalo da odrastete.

I "poštovale" su se vrednosti, ali se nimalo nismo izmenili. I to prvo oni koji bi da sole pamet drugima, oni koji se olako prepuštaju čarima auto-rasizma, gađenja, besa i ostalih neprijatnosti prema polusvetu kome toliko suštinski pripadaju, svaki dan po ceo dan.

I što je najcrnje, iza njih ama baš ništa vredno ne ostaje - žali Bože papira, platna, sajber-prostora, mp3 formata - umetnost ne trpi površnost & ne trpi nekompletnost. Ne trpi osrednjost, mediokritetstvo. Ovde je svaki dan Uskrs jer su svi k'o jaje jajetu (što bi rekao Vojko Vrućina: "Svi ste drugačiji na isti način, lave"). Svi bi sve sad i odmah. Svi gube vreme na gluposti. Niko nema nikakav plan. A prečicom se nigde ne stiže. Đavo ne spava, osećam kako se krčkaju nove optužbe - a od repeticije se postepeno otupi i dospe u stanje koje je nalik transu. Ne vidim, ne čujem, ne zanima me.

четвртак, 17. септембар 2009.

A Place To Bury Strangers - Exploding Head (Mute)


Čitavo muzičko podzemlje raštrkano po netu se uzburkalo kada je pre dve godine svetlost dana ugledao debi njujorškog sastava A Place To Bury Strangers. Američko poreklo benda nije bilo prepreka za postizanje cilja koji je bio britanski po svom muzičkom usmerenju: APTBS su se na svom prvencu našli tačno posred duži koju su svojim stvaralaštvom iscrtali Jesus & Mary Chain i My Bloody Valentine.
Naravno, audiofili znaju da se etiketa noise sama po sebi lepi na pomen ova dva sastava (lepe se i neke druge, naravno) a bend u svom predvodniku Oliveru Ackermannu ima i tajno ubojito oružje. Ackermann je baja koji u svojoj malenoj firmi Death by Audio stvara gitarske efekte koje zatim valja svojim kolegama iz široke lepeze bendova (od U2 preko Lightning Bolt do Wilco!), šireći zarazu buke i na druge. Zahvaljujući njemu, bend je za potrebe nove ploče koji je pre mesec i po dana procureo na net iako se u prodaji očekuje tek početkom oktobra prešao sa omalene izdavačke kuće Killer Pump na veliki Mute.
Pa šta, rekli bi neki večito izgubljeni u osamdesetim, i Mute je super kuća. Možda je nekada i bila, glasi odgovor, iako ja baš i nisam ljubitelj tog zvuka, ali je važnija činjenica da je od 2002. njen vlasnik diskografski gigant EMI. Očigledno je da etiketa polaže velike nade u bend, čim album toliko dugo već stoji u šteku.
Iako je pomalo em teško em nezahvalno prognozirati, APTBS, po svoj prilici, neće zapaliti svet sa Exploding Head iako je reč o kolekciji koju ne bi trebalo olako otpisivati pošto je na njoj nekoliko veoma dobrih i zaraznih noise pop pesama sa hit potencijalom. Tu pre svega mislim na prvi singl In Your Heart, koji kao da je kidnapovan iz 1986. i teleportovan u sadašnjicu. I druge pesme iz prvog dela ploče takođe zaslužuju sve pohvale koji širi reference albuma i na grupu New Order (npr. primetno po bas liniji u pesmi Keep Slipping Away), ali sa središnjom Ego Death, grafik kvaliteta ovog izdanja pada na najnižu tačku. Srećom, Ackermann i društvo, iako su u tekstovima orijentisani na čemerne interakcije ljubavnog tipa, nalaze snage da se uzdignu iz pepela i finiširaju album u zadovoljavajućem maniru.
Glavna zamerka ovoj ploči, koja može da vam se svidi na prvo slušanje a onda da potpuno zaboravite na nju, je stilske prirode i tiče se odluke benda da što vernije podražavaju svoje uzore bez stvaranja sazvučja veće originalnosti. To je Ahilova peta Eksplodirajuće glave, za koju, kada se podvuče crta, može da se zaključi da pre predstavlja prijatno putovanje u mladost za fana u solidnim tridesetim, nego što poseduje moć da natera dete rođeno npr. 1994. da uzme gitaru u ruke i osnuje bend.

Loša kopija prošlosti kao sredstvo poništavanja sadašnjosti na putu ka svetloj budućnosti


Od kad se predsednik Tadić vratio iz Kine sa "četvrtim stubom srpske spoljne politike" (mada ja ovako napamet ne znam ni koji je treći, ako računamo EU i Rusiju kao prva dva, možda se dotle otišlo u ludilu da to mesto zauzima SAD), stepen konfuzije koji prati naše poteze na svetskoj političkoj sceni je postao nepodnošljivo visok. Čovek koji gleda sa strane, čak i da je dobronameran, brzo će izgubiti volju da podržava nekoga kome nije stalo do samog sebe.

Na ovom mestu diplomatska borba za Kosovo će uvek imati punu podršku, ali i ta odiseja ima nekoliko krupnih grešaka u koracima. Shizofrenost koja se ogleda u činjenici da su tutori kvazi-državnosti sa sedištem u najvećoj američkoj vojnoj bazi na tlu Evrope ovom prilikom neće biti razmatrana, osim prolaznih knedli u grlu koje se jave kad Francuska, Nemačka ili neka druga "država saveznica" snažno podrže evropsku budućnost Srbije na rečima ili "diplomatskih" poseta političkih figura koje su ni krive ni dužne izbile u prvi plan kao što je na primer Slavica Đukić-Dejanović, koja predvodi neku ne-znam-kako visoku delegaciju u Australiji pa tamo obija pragove svakog ne-znam-kako bitnog Kengura. Srce malo poskoči kad spiker izgovori vest da je crnogorski ambasador spreman da se vrati u Beograd, toliko a da ne može a da se ne zapita što je uopšte prošli teran, ako se novi vraća posle nepunih godinu dana?

Već i iz ovih detalja, a diplomatska praksa je sva u pojedinostima (ništa se ne prepušta slučaju) jasno je da predstava Srbije u svetu obiluje nemalim kontradikcijama i nalik je čoveku koji brblja dvesta na sat ali tako da je svaka sledeća rečenica koju izgovori sušta suprotnost one prethodne, pa se ti tu snađi. Ništa bolje nije ni kada se otkrije nešto što liči na neki dugoročniji/temeljniji plan jer Beogradom i dalje caruju upareni kompleksi i više i niže vrednosti, improvizacija koja za sobom povlači mnogo pretpostavki koje mogu da budu i ne moraju da znače, što su procene koje se u diplomatiji graniče sa fijaskom. Napipali smo čir koji prerasta u brežnjevljevski tumor.

Da pojasnim - Srbija, tačnije njeno mnogoglavo rukovodstvo ima aspiraciju da bude most između istoka i zapada, severa i juga, nešto što je crnogorski opozicioni prvak Nebojša Medojević davno sveo na jednu pesmu Džeja Ramadanovskog (nota bene: redak primer postojanja duha na regionalonoj političkoj sceni). Konkretnije: Srbija bi želela da se uglavi kao šraf bez koga se ne može između EU i Rusije, te razvijenih i nerazvijenih. Što se tiče prve ambicije, ona je potpuno promašena, nešto kao kad u tabloidnim TV sadržajima estradne gošće drve nešto "dubokoumno". Drugim rečima, Srbija bi na mesto koje sada već decenijama drži Nemačka i tu nema previše prostora za još nekog, stvari sasvim dobro funkcionišu bez nas, pa samim tim za Srbijom u toj priči prosto nema potrebe.

Godine koje su pred nama ispostaviće ceh ove geopolitičke zablude koji neće plaćati oni koji su bančili; druga aspiracija je još tragičnija jer priča priču koja je već ispričana i na koju je pre nekih dvadeset godina stavljena krvava tačka. Čitava operacija može se svesti na jednu reč: Tito. Nesvrstani, mostovi, saradnja - sve je to imalo neku ulogu u svetu koji se više nikad neće vratiti jer se previše toga izmenilo da je moguća restauracija. Naravno, vi možete da izađete u punoj srednjevekovnoj ratnoj opremi i u njoj se prošetate ulicom ako vam to godi, ali se postavlja pitanje smislenosti tog čina. Bukvalno tako stoje stvari i sa nesvrstanim težnjama Srbije.

I upravo taj detalj govori o tragičnoj nedovršenosti puta ka budućnosti o kojoj se neprestano zvoca na svakom koraku, sa imenom obećanog konitnenta na usnama. I generalno gledano, a pogotovo partikularno u srpskim prilikama, politička scena trenutka je lišena vizionara i ljudi od karaktera koji bi mogli da daju novi impuls i pravac svetskoj i nacionalnoj istoriji. Kob negativne selekcije tako postaje pravilo na svakom koraku: mi težimo da uzmemo ono najgore i sa Zapada, i sa Istoka, srećom pa na Severu i Jugu nemamo previše kontakata. Problem je što se ova kob širi i na istorijsku dimenziju čime se šije odelo krojeno po meri prosečnog titoističkog skorojevića - tipa koji leže u krevet pun lažnog sebe, a budi se u lokvama krvi. Istorija podučava, ali ne verujem da imitaciju sebe same doživljava kao kompliment.

I kada takve frekvencije odašilje centar - onda sve trube zatrube na zavodljiv poziv - kada se povede priča o fudbalu završi se u Bariju i Tokiju, muzički kod nas i dalje je vrhunac ukusa čiča Novica Talasić, u bilo kojoj delatnosti po difoltu se pribegava gotovim rešenjima (npr. pogledajte domaće televizije, pročitajte štampu & internet strane), svi bendovi bi da liče na nekog d0k deca i dalje misle da je Bad Copy vrhunac muzičke originalnosti i dobre zabave, lelek za Slobom i Đikijem se i dalje nadaleko čuje, evo čak i Gej paradu repriziraju...

Sadašnjost je postala neka vrsta opsene i laži u lažnoj dimenziji "prave" Stvarnosti-koja-je-poništila-vreme i sve meri prema tom pogrešnom reperu - letalnom koktelu spravljenom od gomile alkohola, lekova za smirenje, nostalgije i samo-sažaljenja. Bukagije prošlosti drže pod kontrolom i potresle ruke i noge i umove, i zato sve danas prolazi, jer je sve postalo podjednako nebitno i beznačajno što je poslovično za poetiku koja se svodi na reciklažu. Umesto stvaranja novog kao relevantnog, na delu su nevešti kolažisti koji presipanjem iz šupljeg u prazno troše dragoceno vreme na idealizovanje bljutave prošlosti koja nas je dovde i dovela.

Nada da postoji neko razborit u političkom vrhu ove zemlje koji je kadar da vidi stvari iz ovog, da tako kažem, mrtvog ugla, je uzaludna. Tamo se ne stiže razboritošću. A te gnojave veze koje se decenijama vuku treba pod hitno preseći. Samo, kao da nema više nasvojurukaša u ovom konc logoru - svi bi da budu uspešni i poželjni (i da zarade mnogo love) - a to će najlakše uraditi ako se povedu za svetlim primerom koji je svog uzora našao u ne tako dalekoj prošlosti koja poništava sadašnjost i budućnost. I smisao života koji nam niko neće dati dok se za njega ne izborimo. Sami.

субота, 12. септембар 2009.

Suviše slični



Okej, znam ih nekoliko koji se raduju sebi sličnima, ali nijedna od tih persona za koje se tako nešto osnovano sumnja ne paradira sa svojom erotskom orijentacijom, bar ne pred mojim očima. Tako da o čitavoj priči imam natuknice posredno, a ne neposredno. Za sve njih verujem da neće za kojih desetak dana javno "slaviti" svoju različitost.
Ja sam strejt da čistiji ne mogu biti; kad sam bio šesti razred ganci-gej mi je lupao cajpere u gradskom prevozu - oterao sam ga u kurac. U post-adolescentskom istraživanju svoje seksualnosti stigao sam do formulacije da mi neke osobe istog pola mogu biti seksualne, ali ne toliko da bih poželeo da ikada imam išta sa njima u tom smislu. Elegantno sam to raščistio sam sa sobom; nisam isfrustriran po tom pitanju - nemam problem sa takvim ljudima dokle god me fizički ne ugrožavaju. Odavno sam se naučio da po mnogim pitanjima gledam svoja posla i tako se i odnosim prema realnosti.
Da se vratim na onih nekoliko koje poznajem. I oni znaju da ja znam, i ja znam da oni znaju da ja znam i sa te strane je sve čisto, mada nedostaje jedna kockica potpunog prevazilaženja u slagalici kako bi nestale sve barijere, ko god se pretvarao u životu pred drugima, a to su svi, znaju o čemu pričam. Dakle, na mikro nivou apsolutno nemam nikakvih problema sa tim činjenicama iz privatnog života meni dragih ljudi. Verujem da ni njima ne smetaju neki moji stavovi koji su sa sasvim druge strane političkog spektra pošto, najjednostavnije rečeno, nisu upereni protiv njih i njihove sreće, već u pravcu delegitimizacije globalne nepravde u kojoj je naše dupe uvek bilo pri vrhu liste za punjenje.
Ali, situacija je bitno drugačija kada se stvari sa mikro-nivoa prebace na makro-plan i tu već godinama imamo jednu te istu priču - jagmu za samo-promovisanjem i slavom, koja se na kraju uvek pokaže kao veći motivacioni stimulans za javno delanje od bilo kojih drugih a najpre "opštih", filantropskih pobuda (kako javlja NIN u poslednjem broju kojim sam završio sa kupovinom ovog lista, zato što mi nisu objavili pismo u kome sam primetio da je "Blic-krig u kome se našla ova novina odista munjevit"). Zaboga, ja nikome ne želim da ispašta zbog svojih izbora, ali mora se priznati da je izbor koji je napravljen u najmanju ruku loš i ne doprinosi raščišćavanju terena u ovom smislu. U igri su najniže strasti a dobro se zna da pri takvom deljenju karata profitiraju uglavnom nedorasli.
Evo, prijavljujem se da mi neko objasni kako će "Povorka ponosa" suštinski poboljšati položaj seksualnih manjina u Srbiji. Znam i odgovor - neće nikako. Na stranu priča da ova zemlja ima i puno prečih stvari za rešavanje od toga, pa se ona uvek nađe kao zgodna zakrpa kada treba da se zabašuri nešto bitnije. Treba li reći, batinama plaćaju nevini - idealisti, a profitiraju oni kojima se živo jebe za sve osim za sebe. Bitno je da će Mirjana Karanović, koja već godinama širi bratstvo i jedinstvo po Sarajevu, iskoristiti priliku da priča o "svom gradu". Ovaj grad je suviše veliki da bi bio nečiji, a već decenijama je jasno da je ničiji i tako se i postavlja prema svojim bezdušnim žiteljima.

Mnoge njuške, sa obe strane policijskog kordona će iskoristiti nabačenu loptu za volej sopstvene izuzetnosti i ispravnosti, dakako na verbalnom nivou, simulirajući javno mnenje i društvena gibanja u jednom duboko okovanom društvu koji čine, treba li napominjati, bolno slične interesne grupacije koje za znak svog raspoznavanja imaju samo majice različitih boja. I svak će na svoju stranu vući već dobrano izlizan konopac iznuđujući emocionalno investiranje posmatrača u sirotinjsku predstavu u kojoj je rezultat poznat još i pre nego što je meč počeo.
Udobno zavaljeni u fotelje, sa upaljenim televizorom i konzervom licenciranog piva ispred, gušimo se u komforu u zemlji koja hrli ka boljem sutra tako što guši zametke slobode javne reči i dostojanstvenog života. Civiliziranje koje je samo sebi cilj prestaje da bude to za šta se izdaje, a kada se uteruje u mozgove i kosti, onda se transformiše u svoju suprotnost... koju kasnije nazivaju normalnošću, sterilnom merom svih stvari koja podrazumeva selektivno sećanje, selektivnu percepciju sadašnjosti i selektivne projekcije budućnosti. Normalnost koja od žrtava pravi dželate, pljuje po svome kako bi "iščistila" sebe, ide krvnicima na noge zarad odmora dok uživa u njegovih ruku delima da mu dupe vidi puta, vrhovnog smisla života na početku novog milenijuma, sve se grleći sa onima koji mu zabadaju nož u leđa. Neće biti.
Televizor je ugašen, novine trule na kioscima. Mozak je uključen a svest je budna. Psi laju, karavani prolaze.
 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.