понедељак, 30. новембар 2009.

Statuti bez vize


Nije nimalo slučajno da je vest o ukidanju viza građanima Srbije za zemlje članice Šengen zone bila prethodnica usvajanja kontraverznog statuta AP Vojvodine, a sve to u istom danu. Takvo dupliranje događaja se već dešavalo - setimo se isporučivanja Miloševića Hagu pa razbijanja gej parade, ili skandalu koji je pratio Beoviziju kada je bivši predsednik Srbije i SRJ otišao na onaj svet. Naravno, vest o ukidanju viza, koja će prevashodno obradovati oni koji imaju materijalnih mogućnosti da putuju (a slučajno ti isti drže u šaci skoro sve medije), je već viđenim medijskim manevrima pokupila svu pažnju javnosti, dok su kritički glasovi vezani za statut dozirani i maltene pogubljeni u moru histerije evrooptimizma.
Ova situacija je idealan primer srpskog političkog trenutka koje se oteže na skoro čitavo stoleće - spoljašnje povezivanje po pravilu prati unutarnje razgrađivanje, sa brojnim nepreciznostima koje će, ne sumnjamo, u praksi biti izvedene na najgori mogući način iz ugla krhke i, budimo otvoreni, nepostojeće srpske državotvornosti. Nova politička realnost zahteva pomnu analizu koja se proteže na više nivoa.
Prvo i osnovno pitanje je zbog čega se u ime evropskih integracija ide protivno evropskoj praksi: dok je svuda u razvijenom svetu glavni trend umanjivanje državne uprave, ovde ćemo na delu imati njeno udvostručavanje. Nedoumice se, na žalost ne završavaju na ovom mestu - sledeće, ništa manje smisleno pitanje tiče se ustavnosti ovog statuta. Ako je ustav najviši zakonski akt, onda se svi zakoni moraju usklađivati sa njim, inače su neustavni. Ako, na primer, u važećem ustavu Srbije stoji da je Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, a u statutu Vojvodine stoji da su Srbi jedna od nacionalnih zajednica i da je zvanično pismo latinica, onda ne treba trošiti previše znoja kako bi se sabralo dva i dva i dobilo pet. Postavlja se pitanje koji će zakonski akt važiti pri hipotetičkom spornom slučaju u Malom Iđošu: statut APV ili ustav RS? Sama mogućnost postavljanja ovakvih pitanja daje za pravo onim akterima na političkoj sceni Srbije koji ovaj statut proglašavaju separatističkim.
Na žalost, takve sumnje podgrevaju i odrednice o glavnom gradu, te mogućnost otvaranja diplomatskih predstavništava u regionima drugih zemalja. Kao da se stvara novi nacion, koji bi u doglednoj budućnosti mogao da rezultira novom državom. A nijedna država sebi ne sme dozvoliti luksuz nastajanja novih država na svojoj teritoriji ili ne zaslužuje takav naziv.
Predstavnici vlasti i (o)pozicione LDP tvrde da je ovaj statut prvi u nizu koraka ka decentralizaciji. I odista, evropska praksa poznaje načelo supsidijarnosti po kome rešavanje svakog problema na određenoj teritoriji kreće od najnižeg mogućeg nivoa vlasti, da bi se u skladu sa svojom kompleksnošću penjao ka višim nivoima. No, čini se da se ovde brkaju decentralizacija i rascentralizacija, a za to dobar primer možemo naći u bogatoj svetskoj praksi koja ne poznaje elemente državnosti u zakonskim aktima teritorijalnih jedinica suverenih država.
Tužno je što je tako, ali novi statut Vojvodine predstavlja još jedan korak unazad i vraćanje na Kardeljeva rešenja iz 1974. koji su poslužili kao pravni okvir za krvavo razbijanje nekadašnje Jugoslavije. Stoga se sa pravom postavlja pitanje zbog čega je baš ovo rešenje izabrano. Ako posegnemo još dalje u istoriju, doći ćemo do saznanja da Vojvodina nikada nije imala suštinsku autonomiju u Austrougarskoj monarhiji, ali je, eto, nadživljuje i vek nakon njene propasti.
Kao i svaka slaba država, Srbija je i u ovom slučaju definisanja političkog uređenja prilika na jednom delu svoje teritorije morala da računa na strani element. Najglasniji u požurivanju usvajanja statuta APV bio je slovenački političar i evropski zvaničnik Jelko Kacin, kome ovo nije prvi put da se flagrantno i bezobzirno meša u unutrašnje stvari Srbije. Iako je gorljivo zastupao ovu opciju, njemu naravno ne pada na pamet da slična rešenja primeni u svojoj zemlji, čime postaje jasno da će novi statut imati prevashodnu funkciju dalje dezorijentisanosti u ionako haotičnim političkim prilikama u Srbiji, u kojoj će profitirati samo glavešine mađarskih manjinskih stranaka i autonomaških čelnika u vojvođanskim institucijama, od čije dobre volje ionako zavisi stabilnost ove vlade, kojoj je ionako stalo isključivo do vlasti, inače bi se bavila prečim problemima, kojih nije malo.
Nema sumnje da ne treba da krijemo radost što je građanima Srbije omogućeno da od 19. decembra na put u zemlje EU kreću bez zastajkivanja kod ambasada i glomazne papirologije tolstojevskih proporcija pod miškom. Ono što unosi nemir je otvorena mogućnost da u bliskoj budućnosti delovi njene teritorije takođe dobiju sličnu mogućnost putovanja, samo bez povratka, čime bi se samo nastavio proces razapinjanja Srbije započet agresijom NATO 1999. godine. Dezintegracioni procesi su već toliko odmakli da je pitanje da li uopšte ima mogućnosti vratiti ih unazad u ovom momentu, a nema sumnje da će sadašnje rukovodstvo, potpomognuto uticajnim političkim akterima koji svoj legitimitet ne crpe iz izbornih rezultata učiniti sve da zataškaju kritičke glasove, na način koji je bolno sličan titoističkoj praksi nakon uvođenja sramnog Ustava iz 1974, koji i dalje važi kao neprevaziđeni uzor svima onima kojima je ambicija što manja Srbija ili čak njeno nestajanje. Ukoliko nekom ovo zvuči previše apokaliptično, nije zgoreg podsetiti da pre dvadeset i kusur godina nije bilo previše onih koji su predviđali nestanak simbola razlika u komunističkom svetu. Realnost ih je uhvatila na spavanju. Budilnik i dalje zvoni.

Jimi Tenor and Tony Allen - Inspiration Information vol. 4 (Strut)

Edicija Inspiration Information koncipirana je na ideji da se muzičari različitih generacija sa izvesnim dodirnim tačkama u svom izrazu na određeno vreme zaključaju u studiju. Do sad je izašlo četiri volumena koja svojim imenom potpisuju i takve veličine globalnog muzičkog nasleđa kao što su Sly & Robbie, ali i, uslovno rečeno, mlađi muzičari kao što su Ashley Beedle i sastav Heliocentrics.
Pre analize najnovijeg u nizu ostvarenja u ovoj seriji, moram da napomenem da nisam preterani ljubitelj ovakvih navrat-nanos saradnji, jer me studijski eksperimenti tog tipa mahom ostavljaju ravnodušnim. No, ideja susreta Tonyja Allena i Finca Jimija Tenora je zvučala dovoljno sumanuto na papiru da bi joj se posvetio minut pažnje. Srećom.
Za Tonyja Allena važi da je svojevremeno definisao afrobeat zvuk koji se sam od sebe lepi za Felu Kutija, u čijem je bendu svirao bubnjeve. Jimi Tenor je svirajući saksofon i flautu u svojoj dvadesetogodišnjoj diskografskoj karijeri već izražavao naklonost ka ovoj vrsti zvuka, i nije tajna da mu je jedna od želja bila da sarađuje upravo sa Allenom.
Želje su ispunjene, momci su se našli u studiju, pronašli zajednički/starinski vajb i sa lakoćom u zvuk istresli neosporni talenat. Kreću opako sa Against The Wall čiji muzički predložak vuče na šunjalačku prirodu saundtrekova za detektivske filmove. Kvalitet izvođenja je takav da odmah postaje jasno da imamo posla sa ozbiljnim njuškama istrajnih u nameri da ne potpisuju muzičku trikotažu. Sinuhe je odavanje pošte afričkim korenima (što je posebno zanimljivo imajući u vidu Tenorov bekgraund), dok Path to Wisdom predstavlja bolnu profetsku reakciju na obamaniju kojom nas svakodnevno zasipaju.
Političkim opservacijama tu nije kraj (eto opravdanja za ono Information u naslovu ploče) - Mama England govori o teškoćama muzičara iz trećeg sveta pri ugovaranju boravka na tlu nekada najveće imperije, i sadašnjeg manjeg šrafa neokolonijalnog mehanizma. Naoružani ležernošću koja krasi samo prevejane muzičare, Allen i Tenor svojom veštinom ostavljaju sebi prostora za prekaljene solo deonice, kakva je Tenorova epizoda na flauti u pesmi Darker Side of Night. Novopečeni drugari potpisuju istinsku muziku za telo i dušu, prelazeći sa lakoćom granice koje odvajaju umetnost od istinske magije.

Magrudergrind - S/T (Willowtip)


Već smo se navikli da nas iz Vašingtona zasipaju kataklizmičnim novotarijama. Novi, drugi dugosvirajući album powerviolence/grind core trojca koji stiže iz globalne prestonice sasvim se lepo uklapa u tu sliku.
Uzevši ime po vašingtonskom getu u kome je održavala probe (Magruder, nema veze sa istoimenim lancem pekara), ova kaznena ekspedicija je beskompromisnom brutalnošću brzo skrenula pažnju na sebe. Tome su doprinele i dugačke turneje po Americi i Evropi, ali i simpatični nazivi pesama poput My Inner Self Is Telling Me that Something in this Room Is at its Unintelligent High Point..., Letter Bomb to Real Estate Company Is Less Sign Distribution, But More Economic Value for Me ili pak ime prvog EP izdanja grupe Don’t Support Humanitary Aid That’s Led By The Church. Sastavljen samo od bubnja, gitare i glasa, ovaj zvučni buldožer je predodređen da ruši sve pred sobom, o čemu svedoči hrpa splitova, EP ostvarenja i učešća na kompilacijama kao što je "This Comp Kills Fascists".
U najboljoj tradiciji grind core etike, banda dvadesetrogodišnjaka koju predvodi pevač Avi Kulawy ne beži od škakljivih pitanja koje nam svakodnevnica utrljava na nos, ali to rade daleko od ugrejanih kancelarija nastanjenih kavijar-levičarima u sakoima. Za debi na etiketi Willowtip, koja se u svom katalogu može podičiti imenima kao što su Phobia i Rotten Sound, potencijal grupe su prepoznali Scott Hull (Pig Destroyer, Agoraphobic Nosebleed) i Kurt Ballou (Converge) koji su pomogli bendu da verodostojno prenese auru svoje koncertne furije na parče plastike.
Iako ne mogu reći da sam fan i jednog od u zagradama pomenutih bendova, nema sumnje da je na ovoj ploči urađen vraški dobar posao. Stvorena je fantastična ravnoteža između abrazivnosti crusty zvuka i prijemčivosti, uz garnirung u vidu poučnih govornih semplova iz filmova ili hip hop izleta (pesma Heavier Bombing) koji uspešno razbijaju zvučni monolit benda.
Većina pesama na ovoj ploči, koja iako traje samo 23 minuta predstavlja dobar primer relativnosti utiska o protoku vremena, je klasičan jednominutni kucački grind core, no Magrudergrind su u stanju da u savršenoj Bridge Burner dokažu da najbolji metal i dalje sviraju pankeri. Ovom pesmom bend prepolovljava brzinu koja krasi ovaj album a da pritom brutalnost koja ljušti kožu s lica slušaoca ne biva ni okrznuta. Fokusirani kako na uniformisanost scene (Lyrical Ammunition For Scene Warfare), politički stav (Martyrs of the Shoah, Shoah je na hebrejskom reč za holokaust) te radosti života u civilizaciji (Cranial Media Parasite), Magrudergrind ovim albumom predstavljaju onu kaplju razlike kojoj se svaki headbanger koji drži do svog ukusa raduje kao malo dete.

Bridge Burner

Kelpe - Cambio Wechsel (DC)

Dok je bio tinejdžer, Kel McKeown je imao nekoliko opsesija. Najveća među njima bila je skejtbording. Dečko iz Loughborougha je jednog dana video da su se točkovi istanjili i da je vreme za promenu u njegovom životu. Setio se muzike, koju je pravio još na Amigi, zabavljujući se sa ortacima unutar šaljivih rep grupa. Uzeo je ime Kelpe i počeo sa novom vožnjom.
Od 2004. godine i debija Sea Inside Body, Kelpe je objavio još jedan album (Ex-Aquarium, 2008) i nekoliko 12'' izdanja, a nedavno je na svetlo dana izbačen i treći LP Cambio Wechsel, koji je kao i prethodna njegova izdanja objavila etiketa DC čiji je vlasnik Jonathan Soul Kane, DJ i producent poznat po radovima u prošloj deceniji. Muzika koju Kelpe potpisuje bi najkraće mogla da se okarakteriše kao IDM, ali stvari nisu baš tako jednostavne kao što izgledaju na prvi pogled.
Šta uopšte znači IDM? Poznato je da je to skraćenica koja označava muziku za ples uz koju može da se misli (hahah, kakva pretencioznost), ali sudeći po zvuku koji McKeown preferira teško je zamisliti nekoga da pogine od đuskanja uz Cambio Wechsel. Reč je o downtempo elektronici sa izbrušenim interesovanjem ka eksperimentalnijim formama, uz češanje o ramena neizbežnog hip hopa. Ukratko, hip hop za ljude koji ne slušaju hip hop, mada nije poznato ko danas ne sluša ono što se ovih dana krsti tim imenom (iako to baš i nema previše veze sa mozgom).
Stoga nije čudno da se Kelpe upoređuje sa onim što rade Prefuse 73 ili Flying Lotus, neko je pomenuo i Hudson Mohawke, ali meni to poređenje i nije baš po volji, pošto Kelpeu eksperiment nije cilj po sebi. S druge strane, Cambio Wechsel je satkan od tema koje otkrivaju za elektro eksperimentatore ne baš uobičajeni smisao za humor, koji se najbolje ogleda u ruiniranju džezerske zabave u začetku kičastim elektro intervencijama u minijaturi Moving Picture Three.
Kelpeova elektronika u većem delu ovog albuma diše (proveriti teme The Blankout Agreement i After Gold), spremna da gličovanjem kao medijani šale i preciznosti, udahne novi život muzičkim predlošcima na koje je tokom godina pala prašina. Kada poželi da bude moderan, Kelpe je najbliži sazvučju kojim suvereno vladaju Boards of Canada (pogledati spot ispod). Iako moderne elektro izvođače bije glas da su neslušljivi i dosadni, nova ploča koja potpisuje Kelpe potvrđuje da su stereotipi tu da bi se rušili.

четвртак, 26. новембар 2009.

Portal - Swarth (Profound Lore)


Na samom početku trećeg studijskog albuma australijskog death metal sastava kao da je neko uključio mešalicu za beton i u nju bacio rifove. Tokom četrdeset minuta trajanja ovog izdanja, malo je planiranih trenutaka predaha, pa će i od vašeg mozga momentalno ostati samo froncle, primoravajući vas da potražite zagrljaj omiljene plišane igračke iz detinjstva kako bi bar na tren amortizovali traume koje Swarth kao ultimativna kazna za uši sa sobom donosi.
Zabačeni kontinent je i od ranije međ' globalnim underground bratstvom poznat po ekscentričnim predstavnicima muzičkih ekstrema. Prisetimo se samo kultnog death metal sastava Sadistik Exekution čiji je studijski album iz 1994. svojim imenom (We Are Death... Fukk You!) ne samo izazvao salve smeha kod fanova, već i izrazio protest protiv etiketiranja benda (od strane francuske kuće Osmose koja je objavila album) kao predstavnika blek metal struje. Granice između laicima istovetno grozomornih podžanrova u slučaju Portal (nastao upravo 1994) od samih diskografskih početaka sastava (debi Seepia, 2003) nisu bile striktno iscrtane. Košmar koji u sebi sažima sve sile mraka se nastavio i sa odličnim, istovetno nezemaljski shizofrenim Outre, objavljenim pre dve godine.

Larvae

Domus Lacunae
Meta Matriculant
Theta Genus
Fait Accompli

OcturKnell Unfurl
Husks of Hearths Litter
Inquilines Dither

Pupa To Pupils
Pupa To Pupils
Pupa To Pupils
Pupa To Pupils

Olde Guarde Dipteran Order
Spheres Flous Prod To The Marrow
Fly Anointment Prey Eclipsed

Pupils To Master
Pupils To Master
Pupils To Master
Pupils To Master

Olde Guarde Dipterous
Olde Guarde Dipterous
Olde Guarde Dipterous


Nekada najprogresivnija podvrsta teškog zvuka već maltene dve decenije prolazi kroz kreativnu stagnaciju u kojoj caruju likovi kojima je jedini cilj da pokažu sa koliko veštine vladaju svojim instrumentima. Pridev technical počeo je sam od sebe da se lepi uz glavne predstavnike žanra, vremenom samo povećavajući zjapeću provaliju kreativnosti.
Portal se svojim čudotvornim, prepoznatljivo haotičnim rukopisom nadovezuju na sama izvorišta žanra. Posebno je primetan uticaj rodonačelnika žanra Morbid Angel, još preciznije gitarskog čarobnjaka ove grupe Treya Azagthotha, koji je sa samo šest žica pod prstima u stanju da migrenoznim prstolomom u visoko estetizovanom maniru oslika kuljanje lave i slična oslobađanja rušilačkih snaga kako prirode tako i čoveka. Osobenom, netehnički nastrojenom stilizacijom Portal svojom neortodoksonošću produbljuju postavke slavnih prethodnika, vraćajući na velika vrata zlokobnost i ushićenje u death metal, odlike koje su mu svih ovih zatucanih godina veoma nedostajale. Ova ploča može se predstaviti i kao ruka koja kao da neprestano guši slušaoca kada sa dočepa njegovog vrata, gurajući ga dalje u znojem lepljive ponore paralelnih dimenzija postojanja.
Baš kao nekad, za dešifrovanje svakog pojedinačnog stiha (a bogami i svake druge, originalno ispisane reči) sa ovog albuma bi mogli da se napišu naučni elaborati, a dosta pažnje posvećuje se i scenskom izgledu, pa se tako misteriozna trojka na bini pojavljuje sa uvrnutim šeširima ili starovremskim časovnicima (!) preko glava. Kad se sve sabere, pred sobom imamo još jedan u nizu trijumfa kanadske etikete Profound Lore, koja nam već nekoliko godina unazad svojim izdanjima poništava uspostavljeni prag tolerancije.

Omenknow

Onomatopéique
Mot Juste Leit Motif
Emit Retsam Onus

Xedoc Cra Miv Sole Cysp Prel
Aviv Eavral Ovo Moixa
Nar Rooko Yaws Esod

Fin De Sieclè

Essam Eres Narovv Avoir
Dacric Neuric

Evis Kniv Citamsaih
Aesuan Draug
Kiv Ruciv
Laromm Doffy
Mucimm Siv
Xodarave

Nomenon

недеља, 22. новембар 2009.

Panta rei (slike govore hiljadu reči)


Inspirisali Katarina & Mario, posvećeno ne samo njima


Žarili su i palili, svi su ih se plašili, iza njih nije ostalo ništa. Ponavljaće nam se sve dok ne naučimo da cenimo rad, ne brkajući nagrade sa privilegijama. A da bismo do toga došli, nužno je da spoznamo sebe.

praistorija











































istorija





























kao da je juče bilo


























Neka se pripremi sledeći

















Vreme teče isto za sve.

We talk about time, does it exist?
Or is it just a word that I can dismiss?
There's a clock on the wall and it won't stop ticking (Ticking, ticking, ticking)
I try not to listen
But it dictates every little thing I do
From when I'm waking up until my day is through
And I'm always hearing that life doesn't last long
And that we better be get it on in before pass on
Some people say that we came from an explosion
That the door is closing we're only decomposing
Rotting like the body of a barrel in a lost tomb
Is that the end? Or is flesh and blood a costume?
Cause other folks say life lasts forever
That we're all lost sheep looking for the shepherd
Thus, it's the question of time or the infinite
Who's in control? And where do I fit into it?
Is it all chance like the odds in Vegas?
Or should we be on our knees praying God will save us?
I take the rock of ages
We struggle to define when time means nothing, the end of time


Time means nothing, the end of time
Time means nothing, the end of time
There's a clock on the wall and it won't stop ticking
(Ticking)
There's a clock on the wall and it won't stop ticking
(Ticking)


What if..we were the only specie
And we all evolved from the ocean and the deep sea?
Was it part of the plan to put a heart in a man?
And the capability to build a heart with his hands?
Are we drifting through space? Untied like the shoelace?
Running a race with very few who place
Hitting hyper drive hope we don't collide
Going like a stone time is on my side
Imagine a place with no clicks from a clock
Nowhere to jump off no cliffs and no rocks
Feel the tour of gravity a hole or a cavity
Now go and take control of you soul and your sanity
It's easy to do
Count to twenty by twos
No need to book a flight look left look right
You can see the showers from the meteorites
No television screens and no media hype
I'll climb Orion's belt and grab hold of his kilt
And if my grip starts to slip I can yell for help
Or I can just let go
Who's with me? Let's go
You gotta close your eyes and follow the echo

четвртак, 19. новембар 2009.

no.9 - http://9-9-9-9-9.com (Liquid Note)

Zahvaljujući svom suviše opštem imenu (preuzetog iz pesme The Beatles, neka vajda i od njih uzimajući u obzir sav taj brit-pop), ulaženje u trag prvom delu karijere akta no. 9 do današnjeg dana je za potpisnika ovih redova bila neostvaren zadatak. Google pretraživač pokazao se kao potpuno nepouzdan Votson u ovoj potrazi, a oni koji su čuli prva tri albuma ovog izvođača tvrde da je no.9 u to vreme bio vizionarski orijentisan u pogledu širenja granica elektro izražavanja.
Srećom, u drugi deo diskografije sam već iskustveno upućen. Album Good Morning (2007) je bila prava mala elektro-hip hop-pop čarolija sa pregršt zavodljivih i kontemplativnih, tema. Ko gaji želju da čuje kako zvuči u note upisana životna radost/optimistički pogled na svet bez saharinskih aditiva naći će i više od utehe na ovoj ploči. Na sličnom tragu, mada za dlaku slabiji, bio je i njegov naslednik, prošlogodišnji Usual Revolutions and Nine. U posed oba ova izdanja sam došao sa zakašnjenjem - godine u kojoj su objavljivani se ili bile pri kraju ili su već okrenule svoja leđa i uputile se bespovratno u istoriju. Sa novom, šestom po redu pločom smo najzad uhvatili pravi tajming, pod uslovom da tako nešto uopšte postoji u umetničkom smislu te reči (molim bez brkanja sa tržišnim).
Iza no.9 stoji samo jedna osoba. Njegovo ime je Takayuki Joe i pravi je muzički svaštar. Kao što smo već rekli, bio je svojevremeno elektro-pionir (haha), a onda na pola karijere rešio da sve svoje slušalačke afinitete i fiksacije pretopi u osobenu zvučnu viziju. Albume radi sam, a sa svojim orkestrom nastupa po lokacijama koje su uglavnom na dovoljnoj razdaljini od tačke na kojoj se mi nalazimo.
Kao i u slučaju prethodnih izdanja, i na novom albumu dominira organska nota, što ne čudi ako se zna da je Takayuki fasciniran krhkim formama života: mnogo voli insekte i obožava da priča sa cvećem i biljkama, od kojih je, kako sam veli, dosta naučio. Na muzičkom planu, no. 9 bez prevelikih poteškoća miksuje konvencionalne instrumente sa elektro/plesnim bitovima, a da nijedna od upletenih strana ne biva oštećena tim činom (što je inače rak rana svakog krosovera). Bilo da je u pitanju zvučna meditacija, trip hop, dnb, pop muzika ili nešto šesto (npr. neo-klasični štimung) - no.9 je uvek osvežavajući predlog, pitak za slušanje, a ujedno, na neki šaškast način i avangardan. U tim odlikama njegove muzičke ponude istovremeno se manifestuje i njegova najveća snaga ali i najveća slabost.
Poput svakog pravog umetnika, kao da je i sam Takayuki Joe bio svestan sopstvenih ograničenja kada se odlučio za novi korak kojim je istupio u vidu novog ostvarenja. Težeći neograničenom, ponudio je novi koncept - ovaj album je predviđen da se sluša u kombinaciji sa veb-sajtom čija se adresa nalazi u naslovu. Na taj način sklapa se umetnička slagalica renesansne ambicije. Nakon što se pomoću četiri klika mišem izabere neka od pesama (interesantno rešenje), no.9 pruža retku priliku za uživanje u osvežavajuće kreativnoj upotrebi bezobalnog veb prostora.
net-polutka

уторак, 17. новембар 2009.

Fire walk with me - 5 + 1

Mislila sam da će ih biti više, ali među mojim omiljenim filmskim scenama seksa su ovih pet plus prvo, počasno mesto. Slede možda kratka objašnjenja, da ne bude da gledamo scene seksa bez intelektualnog konteksta, al u ovom slučaju, konačno, slike govore više od reči.

5.Lust Caution (2007) - Ang Lee
Na ovom jutjubu se zapravo vidi samo predigra, al ko god je pokvareno ko ja, pokušavao i ranije da reprizira, od svih dramskih jada između revolucionarke i buržuja, samo scene seksa, nije se ovajdio jer su uglavnom uklonjene s neta. Što je valjda ok. Net u principu stvara osećaj da možeš da dobiješ šta ti srce i ostali organi ištu, pa se i ja, ko valjda većina ljudi, nađem u čudu kad mi se nešto ne da. Što bi se pa sve dalo.
Inače, ovo je najnoviji film iz kog mi se neka scena seksa zavrzla u glavi. Bilo ih je još novijih, npr. iz filma Zift, al nekako su snimljene kao za časopise i fali im života - il je ženska suviše modelovana, il je snimljeno iz uglova koji su distancirani, postiđeni, stilizovani, što se za Lust Caution ne može reći iako ziheraški igra na kartu zabranjene strasti.

4.Twin Peaks: Fire Walk with Me (1992)- David Lynch

Scena u Bang Bang baru. Kapiram da muškarci u ovom slučaju nisu inspirativni, ali fora je u pogledima koje razmenjuju Lora Palmer i Dona, i što se takmiče koja sme dalje da ode. A, Linč dobro zna da je fora u posmatranju. Dim, i to što je sve na kvarno, bezobrazno i u mraku verovatno doprinose efektu da se nalazite na najzabitijem mestu svog bića gde vam je sve dozvoljeno iako vas svi posmatraju. Valjda zato nudističke plaže nisu seksi, već više ko hladnjače na suncu. Ni malo bezobrazne.

3.The Postman Always Rings Twice (1981) - Bob Rafelson

To je ona scena u kojoj se ne zna da li se Džek Nikolskon i Džesika Lang tuku ili seksaju. Kad sam prvi put gledala ovaj film, bilo mi je čudno kako su mi u isto vreme gadne čarape Džesike Lang, nekakve džak-podvezice i kako je sve okolo aljkavo, neko brašno se razletelo, oni čančići padaju, a scena toliko dobra da ti je neprijatno da je gledaš u društvu. Sve čekaš oće li neko od ono dvoje da progovori, da razbije tu "tišinu" koja traje i traje. A, sad mi se čini da je Rafelson baš hteo te detalje - savršena Džesika, ponosna i ko od mramora, a u suštini, ima te čarape zemljane boje. U ranjivosti je caka.

2.Crash (1996) - David Cronenberg



Zapravo ceo ovaj film je jedna duga seksi scena. Gledala sam i Dum generaciju i Lerija Klarka čije klince vazda stavljaju na liste tipa ove moje, ali nema filma koji u isto vreme uznemiruje i pali kao što je Sudar. Mogla bi o tome da pišem do sutra, i zašto me Balard fascinira. Posle njegove zbirke Četvorodimenzionalni košmar, nisam mogla da se opasuljim da je neko u stanju da do te mere u mislima napusti sve ovozemaljsko, a onda, sa te udaljenosti dohvati i najmanji atom koji čovek ima u telu i stisne ga kao ogoljeni polni organ. Čini mi se zato što je ukinuo svaku vrstu posredništva i senke između organskog i duhovnog i pronašao neki prostor gde se ponovo rađaju kao celina, gde su neprijatno i prijatno i što bi rekli eros i tanatos jedno. Zapravo, iako je scena snimljena kao profesionalni porno, ovo je zapravo intelektualni seks.

1.Boys Don't Cry (1999) - Kimberly Peirce

Ipak ću da se spustim nešto niže, međ mrave i travu. I ovo je samo kompilacija slajdova iz filma, jer te scene koju sam tražila nema. Reč je o sceni u kojoj Brendon Tina i njegova devojka Lana sede u travi, a odozgo bije mesečina. Uslikano je gomila razglednica na kojima se likovi u teksasu vaćare, što u reklamama za farmerke, što na ljubavnim razglednicama, al kunem se da skidanje teksasa nikada nije snimljeno sa ovoliko osećaja da nije ni primaći svili, kadifi i podvezicama konkubine kod Anga Leeja. Ok je Balard, al ništa bez kravara! Plus, nema seksepilnije glumice od Kloe Sevinji.

+ Microcosmos: Le peuple de l'herbe (1996.) - Claude Nuridsany i Marie Perennou



I još dublje u travu.
Ovu kasetu, koju sam do malopre znala samo pod imenom "Mikrokosmos, dokumentarac nekog Francuza", ukrala sam u video klubu (jednom od dva iz kojih su me otpustili). VHS je sad negde kod mojih, ali scena sa puževima mi je ostala u srcu kao najsavršenija i najsenzualnija scena seksa koju sam ikada videla u životu. To je bliskost kojoj težim (možda puževim korakom, ali s verom u taj dan, jer takve stvari valja raditi polako).

The Bronzed Chorus - I'm The Spring (Hello Sir)


Čak i oni koji suvereno vladaju prilikama na savremenoj muzičkoj sceni teško da se mogu setiti bilo kog benda iz Grinsboroa u Severnoj Karolini. Biće da je posledica ovih rupa u saznanja večita priča o nategnutosti između centra i periferije, ako u igru ubacimo instrumentalni dvojac The Bronzed Chorus.
Osobenosti ovog benda ne završavaju se sa geografijom. Naime, klavijaturista i bubnjar ovog benda je Brennan O' Brien - dakle jedna osoba. Ništa posebno, reklo bi se, koliko se već multinstrumentalista šepurilo po scenama širom sveta. Da, ali malo je onih koji su odjednom svirali dva instrumenta!
Ekonomičnost u ljudstvu ne prenosi se i na muzički plan. I'm The Spring je jedno od onih "malih", veselih instrumentalnih ostvarenja koja se slušaju u dahu, terajući u ćošak posramljene veličine. Uvodni "kineski" evanđelizam Underpass Sunrise i najhitoidniji komad Hiding in The Woods u sebi sažimaju stilsku raznorodnost TBC.
Od prepoznatih uticaja, među viđenijim je Fugazi, transformisan u "svadbarskom" math/post/rock ključu. Suptilna plesnost dovodi The Bronzed Chorus u vezu sa šarmantnim El Ten Eleven, , što odmah za sobom povlači zdravu dozu humora u formi muzičke iščašenosti, no Grinzborovcima nije strano ni da se otkače sa instrumentima i pomalo divljaju. U Hiding in the Woods taj deo kao da je namerno isečen na samom kraju čime je, pomalo paradoksalno, njegova atraktivnost samo dodatno pojačana. The Bronzed Chorus gaje i afinitet prema pop dužini pesama - samo dve od osam premašuju četiri minuta.
Kada se podvuče crta, I'm The Spring u po' sata trajanja predstavlja autore kao zrele i usvirane muzičare koji zahvaljujući svojoj veštini, kao da se, 'nako nehajno, poigravaju sa instrumentima. Na radost sve dece.

King Cannibal - Let The Night Roar (Ninja Tune)




A Shining Force

U ličnim ispravama mu piše da se zove Dylan Richards. Pošto je batalio umetničku školu i našao se na surovim ulicama urbanih ćorsokaka, prvo je odlučio da se prekrsti. Momak iz Južnog Londona nadenuo je sebi ime Zilla.
Na sceni figurira već desetak godina. Muvao se oko diskografskih trening kampova urbanih samuraja - pominju se izdavačke kuće WARP i kultni Lex Records. Rešen da vitalni žar utisne u parčad plastike, svojom muzikom naterao je mnoge poznate face poput Laurenta Garniera da značajno podignu obrvu. Njegov zvuk je upoređivan sa muzikom legendarnog dvojca Coldcut, pa stoga nije bilo preterano iznenađenje kada su ga dotični pozvali u okrilje svoje etikete Ninja Tune. Zilla se pridružio Dylanu Richardsu u istoriji - rođen je King Cannibal.
S obzirom da je ishajpovana trendseterka Meri En Hobs prolupala od oduševljenja slušajući duboki Aragami Style, najlakše bi bilo Kinga otpisati kao dubstep izvođača. Veze sa dotičnim pravcem nisu sporne, posebno u pomenutoj numeri koja svojim ritmom navodi na miksovanje flaše pune Molotovljevog koktela, ali ga King Cannibal gustom mračnjačkom atmosferom i poletnim tempom nadograđuje u nešto što se zgodno može definisati kao techstep.

Virgo (fan video)

Pošto samo jednom temom raspršava sve nabeđene Bjurijele u paramparčad, King Cannibal sebi ne dozvoljava zastoj u noćnoj rici, umešno izbegavajući mentalitet koke usedelice - tako simptomatičan za gro izvođača sa ustajale i dosadom udavljene klupske elektronske scene. Već u sledećoj Murder Us stiže pojačanje u vidu berlinskih Jahcoozi, dok numera Virgo visokooktanska kolaboracija sa francuskim kolektivom Face A Face šišti tribalnim ukusom koji su na nepca već doturali portugalski partibrejkeri Buraka Som Sistema. Tačka na spisak gostiju na ovom debiju dolazi u vidu jamajčanskog ragamafina Daddyja Freddyja u numeri Dirt. Prljavština, greh i urbana teskoba dovedena do maltene satanističkog sentimenta karakterišu i ostatak kompozicija sa Cannibalovog prvenca.
Let the Night Roar je primenjena zvučna alijeniranost urbanih aglomeracija. Riznica zagađenog daha humanoidnih urbanih mutanata, izbljuvanog u niskim frekvencijama na ledene betonske monolite, u koju su skupljene krhotine ljudskosti skrivene duboko u mraku zapišanih štekova i slomljenih srdaca, prigušivanih maltretmanom medijski dotiranog nihilizma. Uprkos svemu, ona i dalje kao da kucaju u ritmu hladno servirane osvete.
Aragami Style (fan video)

недеља, 15. новембар 2009.

Džozef Konrad - Srce tame (Stylos, 2002)

Tačno 110 godina nakon premijernog publikovanja, dođoh u posed Konradovog Srca tame. Prevelika očekivanja od hvaljenih klasika umeju neretko da dovedu do razočaranja, ali, nakon u dahu pročitane knjige od opasnosti ove vrste nema ni traga. Krijući unutar korica naličje progresa, Srce tame ubedljivo denunciraju samu ideju progresa svojom neumanjenom relevantnošću vek i kusur po svom nastajanju.
Nijedna mašina niti kakvo drugo tehnološko dostignuće ne mogu dokučiti srž ove novele, spisateljsku lakoću stila kojom je napisana, osobit plezir koji prati njeno mahnito iščitavanje, golicavo osećanje nemoći usled svemoći da se pronikne u njenu neprozirnu suštinu u kojoj se teza i anti-teza stapaju u oblik višeg jedinstva. Uvidom u strukturu dela koje u sebi krije praiskonsku sliku koja sa podjednakim uspehom funkcioniše na nekoliko različitih nivoa od raskrinkavanja kolonijalnog porekla krvavog blagostanja još uvek aktualnih civilizatora do rafiniranih uvida u samu suštinu čoveka i njegovog postojanja, čitaocu ne preostaje ništa drugo do da skine kapu majstoru.
Stvar je utoliko fascinantnija kada se zna da je Konrad rođen kao Poljak, te mu engleski nije bio maternji jezik. Kanonizovan kao vesnik duhovnih promena 20. veka, Konrad je hrabro zagrebao naličje tehnološkog optimizma 19. veka i pronašao samo pustoš i užas, kako u duši čoveka, tako i u okolini izmenjenoj njegovim progresivnim delovanjem. Transformišući crno-belu vizuru avanturističkog štiva, Konrad daje svoj, nemali doprinos pokopu književne moderne. Srce tame je svojom okvirnošću i zaokruženošću poetske vizije postao idealan okvir za iskazivanje umetničkih istina što se ubedljivo prikazuje na primeru genijalnog Kopolinog kinematografskog dela Apokalipsa danas, u kome je tamna dubina reke Kongo zamenjena krvavim slapovima Vijetnama.
S obzirom na opravdanu monumentalnost u istoriji savremene književnosti, bilo je i onih koji su iskoristili ovo delo kao poligon za dokazivanje svojih stavova. Neki afrički teoretičari su videli ovaj spis kao krunski dokaz autorove skriveno rasističke težnje da dehumanizuje afrički kontinent, dok su feminističke borkinje imputirale Konradu da je mizoginičan jer je u Kercova usta stavio reči "Horror!" iako je, po mišljenju ovih autorki, kako navodi prevodilac Zoran Paunović u briljantno informativnom pogovoru, pod tim mislio "Whore!".
Iako nema sumnje da su kritička čitanja ove vrste veoma zabavna na nivou informacije, u svemu tome zapravo nema ničeg čudnog, a još manje revolucionarnog - traje i trajaće neumorna potraga za žrtvenim jagnjem radi prinosa oltaru sopstvene ispravnosti i pravednosti. Srce tame je u svom srcu nešto posve drugo - distopijski (ljudski) krik da takvih oltara nema, ako ih je ikada i bilo.

High Wolf - Incapulco (Winged Sun)


U skladu sa lo-fi estetikom CDr generacije internet muzičara, o High Wolf postoje samo šturi biografski podaci. Ovaj/i muzičar/i stiže/u iz amazonskih prašuma Brazila i iza sebe ima/ju već nekoliko objavljenih izdanja u limitiranom tiražu koji se, pogađate, više ne mogu naći u slobodnoj prodaji.
Bilo kako bilo, High Wolf spada/ju u plejadu trudbenika navirućeg talasa ambijentalnog žanrovskog usmerenja za koji se organski lepe etikete kao što su "drone" i "psihedelija". Još preciznije, muzika sa Incapulca svojim usmerenjem upada u fioku "tropical" ovih haotičnih muzičkih deskova. Tu nastaje i određeni problem pojmovne vrste (a pojmovi su već sami po sebi problem), jer je u pitanju odrednica koja spaja masu izvođača koja među sobom nema ništa zajedničko osim bliskosti određenim geografskim meridijanima.
No, čak ni to nije tačno. Tribalni stompovi suncem opaljenih ekskurzija koje sačinjavaju Incapulco, otkrivaju u sebi izvesnu globalnost, primećenu kako u opusu Kongoanaca Konono N°1, tako i na brojnim sumanutim izdanjima etikete Sublime Frequencies, specijalizovanoj za približavanje muzičkih ludosti trećeg sveta zapadnjačkom auditorijumu (posebno proporučujem svadbarske ekspresije Sirijca Omara Souleymana). Na drugoj strani zvučne vaseljene beskraja u kojoj obitava High Wolf prepoznaje se tribalna ekstatičnost El Guincha, te karike koje ovo izdanje dovodi u vezu sa onim što rade Animal Collective, što na kraju balade samo govori o nedostatnosti geografije u opisivanju gipkosti zvuka u prostoru.
Incapulco baca slušaoca na vlažan peškir na nekom imaginarnom peskovitom kutku zaklonjenom od ljudskih pogleda. U nemilosrdnom susretu sa prirodom, moguće je samo joj se bezostatno prepustiti. Neumorni vah-vah služi kao evokacija pripeke i njene moći u pogledu slabljenja volje i radnog elana. Nadomešćujući manjak spoljašnjih događanja halucinatornim intervencijama koje izigravaju (pa i poništavaju) čula i intelekt, tropska vrelina ih raspoređuje po sopstvenom nahođenju u ne baš lako izrecivi, novi kvalitet.
Najveći plus ovog izdanja ogleda se u preovlađujućem utisku fokusiranosti zvučnog levitiranja, bez previše iskoraka u praznu apstrakciju, što je, bar za ove uši, bio prevashodni problem pri percepciji nekih drugih friških predstavnika muzičkog tretmana ove vrste (pre svih Ducktails). Vozeći (se) Incapulcom, High Wolf ostavlja tragove po pesku.

Utopia

четвртак, 12. новембар 2009.

Tender Mercies (1983) - Bruce Beresford



Ž. Simić je u svojoj knjizi Električna zastava dva puta pomenuo jednu scenu iz filma Nežno milosrđe sa Robertom Duvallom u glavnoj ulozi. Ispostavilo se da filmska polovina nasdvoje ima kopiju pomenutog filma, te je blagonaklono prihvatila moju iznenadnu zainteresovanost da zajedno gledamo neki film. To se ne dešava prečesto.
Meni je Duvall, inače daleki rođak predsednika SAD, nobelovca Baraka Obame, bivšeg američkog predsednika Trumana, te ex-potpredsednika Dika Čejnija, jedan od omiljenih holivudskih glumaca, a još mi je draži od kad sam saznao da slavimo rođendan istog dana (baš kao i njegova aktualna žena Argentinka). Njegove uloge u Kopolinom serijalu Kum, obaveznom filmskom štivu pod imenom Network te ludačka epizoda u ludačkom Apocalypse Now (o kome će uskoro biti još reči) samo su neke od nezaboravnih rola u njegovoj impresivnoj poluvekovnoj karijeri. Za Tender Mercies, koji mu je doneo jedinog Oskara (dobio ga je i scenarista Horton Foote), nisam ni čuo pre Električne zastave. Žikica je ubacio rovca intuicije, a rovac ni ovog puta nije izneverio.
Duvall je Mac Sledge, pijandura koja u društvu duša srodnih afiniteta završi u motelu u teksaškoj vukojebini. Motel drži mlada udovica Rosa Lee (Tess Harper) sa malim sinom Sonnyjem (Allan Hubbard), a muž joj je nastradao u Vijetnamu, kada je njoj bilo 18 godina. Pošto se Mac nakon tri dana kome probudi iz delirijum tremensa, pa zatim shvati da je ostao švorc, jer je njegov drinking partner zdimio, on nudi Rosi da otplati dug tako što će raditi kod nje. Rosa, vernica koja peva u lokalnom crkvenom horu, pristaje pod uslovom da ne pije na radnom mestu. Kada jedan novinar ničim izazvan nabasa na veliku priču, ispostavlja se da je Sledge nekada bio cenjeni kantri muzičar koji je propio svoje bogatstvo, rasturivši privatni život i brak sa velikom kantri zvezdom Dixie Scott (Betty Buckley) između dva gutljaja žestine, ostavivši iz te veze ćerku (odlična i kao anđeo lepa Ellen Burkin) koju nije video godinama. On, u međuvremenu potpuno dealkoholiziran, predlaže Rosi brak i postaje očuh Sonnyju, koji u svom kratkom životu nije stigao da vidi oca.
Dixie, neka vrsta kantri-inkarnacije Selin Dion, stiže u grad, a Mac odluči da prisustvuje njenom koncertu. Na pumpu stiže i bend mladih muzičara iz kraja sa željom da upoznaju svog idola, za koga su saznali iz novina da im je komšija. U ruralnom južnjačkom ritmu, u kome vreme kao da stoji, odmotava se fascinantno ispričana priča puna ljudske topline o čovekovoj sudbini i njenim najvećim pitanjima, od kojih posebnu pažnju zavređuje ispitivanje mogućnosti postojanja sreće u neizdrživoj teskobi postojanja, sa iskušavajućim demonima greha i smrti na svakom koraku. Kao i svako vredno umetničko delo, Tender Mercies pruža višeznačnost iščitavanja. Odabirom miljea i glavnog junaka, on slavi tradicionalizam u romantičkom ključu u kome ima mesta za propratnu mitologiju šou-biznisa te hrišćanske motive solidarnosti, vere i iskupljenja. Druga polovina nasdvoje mudro reče da "američki filmovi ne gaze svog malog čoveka." Ortega I Gaset se nadovezuje na ovu misao tvrdnjom da "progres favorizuje mediokritete" te da je jedino što možemo učiniti u ovom pogledu je da se potrudimo da prosek bude što viši.
U tako postavljenom sistemu, jasno je da porodične vrednosti (u paru sa religijom) predstavljaju noseći stub na kome on počiva. Dirljive scene u kojima Mac uči Sonnyja sviranju gitare, ili katarzični trenutak u kome je ovekovečen njegov povratak na scenu u lokalnom saloonu ne samo što ostavljaju gledaoca naježene kože, bez daha i sa suzom u oku, već i ubedljivo prikazuju Duvalla u punoj glumačkoj snazi. Njegova spoljašnja muškost kao fasada fragilne unutarnje nežnosti uverljivo dočaravaju neprestanu borbu snage i slabosti u kožnom omotaču individue. Molim za jedan spontani aplauz za glumačku podelu. Ne zaostaju ni drugi tehnički segmenti: Footeov ekonomični scenario je domaći zadatak za svakog dramaturga, a Beresfordovi kadrovi nepregledne pustare su svaki ponaosob pravo malo remek-delo.
Film je svojevremeno imao ograničenu distribuciju po američkim bioskopima, jer ga je test-gledalište ocenilo izrazito negativno. Srećom, filmska kritika i Nacionalna akademija su mu našli zasluženo mesto u istoriji savremene umetnosti. Da citiram jednog nadahnutog korisnika jutjuba: "Ovaj film veoma lepo sazreva" Kao što to obično biva u slučaju kultnih ostvarenja, nastala je i čitava mitologija koja ga prati. Po jednoj priči, gitaru na kojoj u filmu Duvall uči Hubbarda sviranju, glumac je poklonio dečku za deseti rođendan. Hubbard se više nikada nije pojavio na filmu, danas je hrišćanski muzičar, savetnik za Bibliju u jednoj baptističkoj crkvi u teksaškom gradu Paris i instruktor gitare.
Ovo remek-delo američke kinematografije odlična je prilika za propitivanje životno-političkih (za mene su ove dve reči sinonimi, ali koristim kovanicu za one kojima nisu) stavova svih onih koji se gnušaju reči "tradicionalno" u bilo kom obliku. Iznenadiće se koliko su u dubini duše (do koje ovaj film, zato što je životan, sa lakoćom dopire) konzervativni, a da to ne predstavlja ništa loše per se. Zato što i nije.

Major Lazer - Guns Don't Kill People... Lazers Do (Downtown)

Prethodne godine bile su izuzetno berićetne za producente Dipla i Switcha. Na talasu uspeha koji je ostvarila M. I. A. pre dve godine, prošle godine zajahala je Santigold. Pošto je Šrilankanka na porodiljskom, a Santi još uvek uživa u beneficijama koje joj je (zasluženo) doneo debi, producentski dvojac je došao na ne baš originalnu ideju da pauzu u radu iskoristi za ostvarivanje sopstvenih izvođačkih ambicija.
Trenutna klima im izuzetno pogoduje: producenti su se na početku 21. veka uspeli na pijedestal šou-biznisa. Tehnika koja se bazira na eksploataciji supkulturnih plesnih žanrova sa raznih meridijana i inventivnu upotrebu zvučne elektro estetike osamdesetih, stavljaju i Dipla i Switcha ispred u nebesa dizanih kraljeva ove igre kao što su korektni ali precenjeni Timbaland, nesnosni Pharrell i Kanye West, a o mungosima kao što je will.i.am ni ne treba trošiti previše reči.
U slučaju pomenutih umetnica, strategija koja marginalnu subverziju pakuje u širim masama prijemčivu pop formu je upalila. Debi album dvojca pod imenom Major Lazer, izašao sredinom ove godine pokazuje da dobar deo zasluga za te uspehe idu na račun harizme i talenta slatkica koje potpisuju pomenute albume.
Guns Don't Kill People... Lazers Do je skrojen po popkulturnim šablonima trenutka tako da šavovi bodu oči. Glavni junak je animirani karakter Major Lazer (Gorillaz, anyone?) koji se kao jamajčanski gerilac borio u tajnom ratu protiv zombija 1984 u kome je izgubio ruku. Album se oslanja na dancehall zvuk i sniman je u čuvenom Tuff Gong studiju, okupivši oko sebe buljuk karipskih i međunarodnih vedeta (u pokušaju).
Prvi singl Hold the Line (feat. Mr. Lexx & Santigold) je okejasti klupski benger, a dobrom raspoloženju doprinosi i naredna When You Hear The Basline u kojoj briljira Ms. Thing. Pošto su sa ova dva komada isplatili skoro sve underground dugove, Major Lazer se zatim okreću pitkijim muzičkim sadržajima dizajniranim za drogeraško bahaćenje na fensi plaži nad kojom se nadvio zloslutni oblak zabave za milione u režiji The Black Eyed Peas od kad su u talu sa butkicom Fergie. Pleše se na tragu bezbrižnog, petorazrednog regea kakav se poslednjih dvadesetak godina u najvećoj meri snima na Jamajci, sve zajedno sa ispranim parolaškim tekstovima u kojima se u dobro poznatom maniru artificijelnog emocionalizma lamentira nad siromaštvom, pevaju dečije pesmice u čast vutri... koja je, pogađate, ... tako kul... i u zabrinjavajućoj meri koristi odvratni auto-tune efekat, valjda kao simbol raspoznavanja. Jamajčanska muzička tradicija nastala je na idejnom obilju oskudice, ali Major Lazer, očigledno ubijeni od dosade, nisu o tome vodili računa i imaju drugačije, lukrativne planove.
Iako hipsterska muzička štampa na čelu sa e-đubretom kakvo je Pitchfork deli visoke ocene poput kafanskih štekara kad pozivaju ture koje neće platiti iz svog džepa, a klaberi kriziraju u transu (hehe, njima ne treba povod za dobar provod), ovo derivat-izdanje je u preovlađujućoj meri mućak na kome ima premalo dobrog a da pritom nema ničeg novog. Samo po sebi mi se nameće poređenje sa pre desetak godina rado slušanim breakbeat gangom The Freestylers, koji su po principu "udri brigu na veselje" sa komercijalnim uspehom korumpirali velike jamajčanske narative prilagođavajući ih ispranim ušima likvidacijom istinske subverzije (u prepoznatljivom duhu simulacije), a danas ih se malo ko seća. Već zbog same činjenica da me je Major Lazer podsetio na njih (pri ponovnom ovlašnom susretu sa njima izbledelost aure popularnosti odnosi sa sobom i kvalitet muzike), ovaj album ne zaslužuje prelaznu ocenu.

Hold the Line

среда, 11. новембар 2009.

Žikica Simić - Električna zastava: tajanstveni voz za neonsku dugu (Dagda, 2007)

Kada za opis čitavog jednog muzičkog zavijutka koriste tvoje ime, onda si kao kritičar završio posao. Upravo to je slučaj sa Žikicom Simićem čije je decenijsko, strahopoštovanja vredno žurnalističko delo oivičeno koricama zbornika Električna zastava.
Novinara ne moraš lično poznavati da bi ga znao - za to služe tekstovi koje potpisuje. U tom smislu, Simića poznajem dugo, kada sam kao pripadnik jedne od poslednjih generacija Titovih pionira, zatečen sveopštom kalvarijom bratstva i jedinstva (koja na profiterskim osnovama i dalje traje na naizgled drukčijim sitnosopstveničkim osnovama, da se poslužimo Kecmanovićevom domišljatom sintagmom na Klauzevicevom tragu "Mir je vođenje rata drugim sredstvima"), u borbi za opstanak, duhovni mir i emancipaciju utehu i spokoj nalazio na stranicama skrajnute muzičke štampe. U svakoj od tih publikacija koje sam vremenom naučio napamet, Žikica je imao svoj mali, odeljeni kutak. Kao što možemo da posvedočimo, ta borba i dalje traje, jer je večna, dok ne odlučiš da se predaš.
Priznajem, tekstove o teksaškim kravarima i ostalim opskurnim protuvama sam najradije preskakao, a spise o bendovima i izvođačima koje sam znao po imenu sam čitao iz informativnih razloga, mene je tad (a i sad) najviše interesovala muzika o kojoj se javno ćuti. U doba kasetnih kompilacija i piratskih diskova iz Bugarske, do Žikicinih favorita se moglo doći samo preko originala ili individua upućenih u rokenrol misteriju. U uzavreloj uličarskoj atmosferi Beograda prethodne decenije, tačnije onom njegovom skotovsko-mračnjačkom deliću u kome se zadesila moja sudbina nije bilo takvih. Simić je vredno i strpljivo čekao svojih pet minuta, a kao klinički psiholog koji zarađuje za hleb radeći sa štićenicima jedne zatvorske ustanove sigurno zna da se čovek tokom svog života menja kako bi ostao isti, iako za suštinska životna saznanja tog tipa nikakvi formalni dokazi o obrazovanju nisu potrebni - samo čist obraz pred siluetom u ogledalu i budan um u sudaru sa okružujućom vaseljenom.
Nikad neću zaboraviti trenutak kada sam pre mnogo godina, sedeći u jednoj redakciji u kojoj sam bio na probnom radu hvatao zjale čekajući da moj nepismeni urednik sumnjivih intelektualnih sposobnosti konačno izmozga čime bih tog dana mogao da se bavim. U iščekivanju epiloga, od kojeg na kraju nije bilo ni nagoveštaja, čime su se potvrdile sve linije sumnje u brzopoteznom portretu nadređenog, ubijao sam vreme čitajući novine. U odvratnom stanju bespomoćnosti, kompleksa niže vrednosti i ozlojeđenosti, naleteh na Simićevu recenziju finalnog albuma grupe At The Drive-In Relationship of Command. Efekat je bio sličan tuširanju planinskom vodom u okeanu blata. Žikica mi je u tom trenutku pružio ruku na daljinu, kada već nikoga nije bilo blizu. Hvala mu od srca. Nedugo zatim, pobegao sam iz te rupe nabeđenih samozadovoljnika i kupio album u IPS-u, imperiji bitangi koje su se oduvek ložile na pirateriju, ali su šminkom zamazali oči mnogima koji su, je l' te, zapanjeni skorašnjim događajima u vezi sa ovim "kulturnim" delatnicima.
Na više od 500 strana Električne zastave šminke nema. Samo znoj. I dosta ljubavi, nepomućene strasti proizašle iz nevine, gotovo dečačke fascinacije mogućnošću da se ostavi trag u vremenu, koji poništava preovlađujući duh vremena proizvodnjom smislene buke. I poneka suza. Mnogo je dimenzija iz kojih se ovo uzbudljivo štivo može iščitavati. Nijedna nije pogrešna, ali nijedna nema kapacitet da bude sveprožimajuća.
Eklektički muzički izbor kao brana specijalizovanom fah-idiotizmu proteže se u Simićevoj epopeji od samih korena savremene američke scene preko zlatnog doba šezdesetih do savremenih čuvara plamena idući u paketu sa gotovo nestvarnom autorovom kulturološkom erudicijom. Naizgled lako i nehajno, Žikica po santimu teksta izbacuje nepregledan broj referenci iz sveta filma, literature, umetnosti i nauke, odašiljući recipijentu smernice za neke od boljih svetova, o čemu će na ovom mestu tek biti reči. Opisujući spletkarsku kloaku amoka koji se u njegovoj herojskoj vizuri margine u najvećoj meri događao preko bare, Simić se služi specifičnim, preciznim a lepršavim jezikom koji u sebi nalazi pravu meru ravnoteže između akademskog i kolokvijalnog.
Nakon što sam se u prvoj polovini knjige ponovo sreo sa tekstovima koji su svojevremeno bili deo moje mladosti, u drugom delu sam nadoknađivao propušteno, pritom shvativši da je ovaj zbornik podesniji za enciklopedijsko od linearnog čitanja, pa sam se u skladu sa tom spoznajom vraćao na pojedine tekstove. Iako apsolutno trezven u pogledu revolucionarnih dometa "najlepšeg bastarda XX veka", koji su mnogi njegovi nekadašnji fanovi u međuvremenu zamenili smokingom, kravatom i šljaštavim statusnim simbolima napretka egoizma, pohlepe, beščašća i licemerja, Simić je "baveći se najbesmislenijim poslom na svetu" (kako sam opisuje rok-kritiku na jednom mestu) sa uspehom odigrao ulogu post-modernog Vase Pelagića na ovim prostorima, narodnog učitelja u školi u kojoj za upis ne pomažu rodbinske veze, debele koverte i ostale, zadrigle ćilibarske mito-manije, već samo, kako već rekosmo, čist obraz i budan um. Njegovim učenicima i afisionadosima preostaje samo da spuste šešir za najvećeg srpskog kauboja.

Maserati - Passages (Temporary Residence)

Sudbina je dala tužan šlagvort za ovaj prikaz. Naime, pre nekoliko dana (8.11.), bubnjar grupe Maserati Gerhardt Jerry Fuchs izgubio je život pošto je pao u rupu od lifta. Nesrećni čovek je pokušao da iskoči iz pokvarenog uređaja ali se prema zvaničnim navodima delom odeće zakačio za nešto što ga je survalo pet spratova ispod. Nesrećni Bruklinac Fuchs, zatečen u teškom stanju i bez svesti, se vraćao sa žurke u zgradi u Vilijemsburgu u kojoj se dogodila tragedija , a pre nego što je postao bubnjar Maseratija, lupao je bubnjeve u indi atrakciji !!!. Ne bi se moglo reći da je ijedna smrt pametna, ali se čini da su okolnosti pod kojima je Fuchs skončao svoj život bez pardona banalne i glupe. Sudbina ima svoje, nedokučive puteve...
I sad kad smo se već okupili ovim tužnim povodom, posvetimo se muzici. Poznavaocima post-roka nije potrebno posebno predstavljati Maserati (koji stiže iz Athensa u Džordžiji, jednog od ključnih žarišta američke muzičke scene), kolosalnog predstavnika američkog krila ovog žanra. Sam naslov albuma je zgodno pronađen jer je najvećim delom u pitanju materijal koji je već objavljivan, što dovoljno govori o položaju grupe na sceni jer su diskografske bahanalije "uvaljujem ti već objavljivano tako što ću te namamiti neobjavljenim" rezervisane samo za najveće u branši.
Prve četiri pesme sa ovog izdanja već su se našle na ovogodišnjem, brzo rasprodatom splitu sa sastavom Zombi (ne ljubim previše splitove, pa ih ni ne recenziram), tu su i dva remiksa (jedan maslo Justina Van Der Volgena iz !!!, drugi čedo Tim Goldsworthyja, suosnivača kultne Mo' Wax etikete i suvlasnika meni ne baš omiljene kuće DFA) sa prošlogodišnjeg remiks albuma na kome su izobličavane teme sa prethodnog studijskog ostvarenja grupe, toplo prihvaćenog Inventions for the New Season, objavljenog pre dve godine, te po jedna do sada neobjavljivana pesma i remiks, iza koga stoji polovina sastava Zombi Steve Moore.
Oni koji imaju original, mogu da se počaste i sa dva spota, a ideja-vodilja ovog albuma je bila da se prekrati vreme do narednog studijskog albuma, koji bi trebalo da se pojavi u prodaji naredne godine. Sudeći po jedinoj pesmi koja će se na njemu naći, a da je i na ovom nosaču zvuka, album će najverovatnije da krši i lomi sve pred sobom. Reč je o temi Monoliths, možda i najvećem post-rok hitu iz ove godine koji je ovaj par ušiju (do sada) čuo - u maltene šestoipominutnoj vožnji, slušalac prolazi kroz psihedelično-plesnu nirvanu, kojom se do maksimuma pojačavaju i od ranije poznate svirački aduti i odlike sastava.
Monoliths su i više nego dovoljan razlog za preslušavanje Passages. Nažalost, remiks deo ploče ne doseže do veoma visokih standarda koji je uspostavila pomenuta tema (uz vrlo dobru No More Sages) i u svakom smislu predstavlja njen slabiji deo. U pitanju su mediokritetski komadi muzike u kojima se recikliraju ideje iz bolje prošlosti. Iako im to verovatno nije bila namena, njihov krajnji domet je sudbina "ekskluzivnih" filera po "fajront set-listama" priučenih didžejeva. Slabašan utisak previše ne popravlja ni Mooreov "Monoliths" rmx (mislim da na prste jedne ruke mogu da nabrojim remikse koji mi se više sviđaju od originala - u ovom trenutku mi na pamet pada jedino kako je Prodigy oplemenio strahovitu "Release Yo Delf" Method Mana, ali, kad malo bolje razmislim, i to je samo dobar remiks), a bez do sada neobjavljivane Do You Hear Nightbirds Calling You?, se, ruku na srce, ništa ne bi izgubilo na meri ovog diskofilskog džaka krompira u kome se mogu naći i fini, obli i glatki komadi ali i crvljivi eksponati predviđeni za pijacu. Uz osnovan optimizam da će na novom albumu biti više hrskavog pomfrita, neka ti je laka zemlja Jerry baksuze.

Monoliths

Evropa za sve



Sinoć su u RTS-ovom Dnevniku objavili da počinje akcija Evropa za sve, osmišljena kao javni konkurs tako da svi građani iznad 18 godina mogu da se prijave tako što će popuniti formular i tako što će se neko, institucija ili pojedinac založiti za njih isticanjem hrabrosti, moralnosti, inventivnosti itd. te osobe. Osim godina, jedini uslov je da taj nikad nije bio u zemljama EU. Onda će na televiziji da bude izvlačenje 50 dobitnika te ekskurzije (nije precizirano dal će da idu kao grupa, ili će ih novinari RTS-a pratiti do granice, a onda otisnuti ko bocu sa porukom vapaja i posuvraćene ljutnje pa će da idu inkognito, civilno, svako u svom aranžmanu). Zna se da će tih 50-oro delegata bez viza obići Rim, Pariz, Berlin i Brisel.

Simbolika ovog čina tera mi suze na oči, prosto se raspilavim! Al mi suze zapnu kad, odma nakon ovog priloga, markantni voditelj napomene kako je RTS posebno prilagodio program za decu predškolskog i školskog uzrasta koja će, zbog obustave rada škola, ostati kod kuća prepuštena kladionicama i igraonicama. Ovako će, uz RTS moći da dobiju Fiat punto radom svojih ruku.
Suzu je teško pustiti i zato što je Evropa za sve konceptualna. U trenutku kad ceo svet drži krampove u rukama i ruši zidove što od stiropora što oslikane, u znak godišnjice Berlinskog zida, i naš problem s vizama ispade dramski zaplet vredan pomena i osmeha konzula Francuske koji obećava da će dobre đake da pusti da prođu, a loši na njih nek se ugledaju. Biće da i mi ovim performansom u režiji potpredsednika vlade za evropske integracije dajemo alegorijski doprinos globalnoj stilskoj vežbi. U Rimu su se opredelili za kamerniju varijantu, pa je, po rešenju italijanskog umetnika, na Španskom trgu osvanula maketa zida, al ne da se gleda nego da svaki prolaznik prođe celom dužinom istog i oseti kako je bilo oko Berlinskog zida pre 20 godina (alal vera, oni su evoluirali do nivoa empatije, mi smo još na postu spoznaje i okajavanja).

Spram ove, katoličko pokajničke varijante, u Berlinu su pribegli nešto revolucionarnijoj varijanti, pa su dali narodskim umetnicima i deci da oslikaju džinovske domine, al da ih sruše velikani.

Nama zapade da, u celoj fešti, ko i svakog dana igramo lutriju. Doduše, sad u svečanijoj varijanti, jer mesto Suzane Mančić i njene TV čeljadi što izvlače klikere, sve je podignuto na državnički i internacionalni nivo, a izvlače se ljudi. Eto, tako je još jednom umetnost pokazana na ovim gore primerima, kod nas veća od života. Od krvi je i mesa.

Da neko ne bi pomislio da je reč o zameni teza, te da se umesto prava i pravda potura romantični, svečarski koncept sreće i slučajnosti koji caruje bubnjem sa tiketima, uvedena je i mogućnost preporuke, tj. da u Evropu ne može da ide tamo neka bitanga, il puki grešnik, nego junak našeg doba - moralan i dobar čovek. Pitanje je oće li takav imati čitave cipele za put.

Pade mi na pamet, slučajno valjda, epizoda iz mog porodičnog albuma.

Kraj je bombardovanja. JAT svečano stresa napalu prašinu sa svojih krila i objavljuje da će sad, u znak slobodnog poletanja slobodnim nebom da za džabe poveze građane do Tivta. Moj se otac prijavi, al mama u strahu ne htede da ga pusti. Pa, gde ćeš, jesi lud, do juče su nas gađali, otkud znaš da se ne predomisle. Al, oće tata da protegne noge. U nedostatku argumenata, mama udara niže: s kojim parama ideš. Pa, sve mi je plaćeno, tvrdi tata. Al, ne uzima u obzir one sitne troškove koje, kao beneficirani putnik, treba sebi da priuštiš kako ne bi pokazao da ti je baš sve plaćeno i da, inače, samom sebi tako nešto ne bi mogao da dozvoliš. Dakle, da popiješ kafu na aerodromu, da kupiš nešto u tom Tivtu. Naljuti se žena i tata ode onako pun krivice, ko da nije dobio blagoslov. Polete avion s tim teretom i vrati se. Da dokaže da mu novac nije bio potreban, već samo da vidi oblaka, tata vraća onaj hladni avionski sendvič. Eto ti.

Palo mi je još tada na pamet da su i mama i tata bili u pravu, da su oboje, duboko u duši hteli da se oslobode zamke, tereta, svako na svoj način – mama tako što iz inata, iz nepoverenja prema tim oblacima što su do juče pljuvala pretnju, poremetila joj dan i noć, zarije pogled duboko u zemlju, još više odlučna da ne veruje nikom, i tata da samo uzleti iznad te zemlje, da se oslobodi teskobe.

Da, oboma nakon puta nije bilo pravo. Tata se vratio još napetiji jer je sve vreme gledao na sat da mu povratni avion u aranžmanu ne pobegne, a slobodno nebo mu se ne sruči na glavu u nepoznatom gradu. Mama od straha da avion ne pogodi koja usnula granata il da se ne sruši, il da se prosto nešto „još gore“ desi.

Ne znam ko je pojeo sendvič.


уторак, 10. новембар 2009.

Khuda - Stratospherics EP (Norrland)


Na persijskom jeziku, khuda znači bog. Najsvežiji, treći mini album u opusu dueta koji stiže iz Lidsa nema grandioznih metafizičkih pretenzija istočnjačkog tipa koji poništavaju vreme i prostor, ali uz pomoć gitare i bubnja verno prenosi deo mističke magije i simboličke privlačnosti strane sveta na kome Sunce neumorno izlazi svakog jutra, obasjavajući zracima mudrosti i duše u epicentru jednog drugačijeg sistema vrednosti.
Jedina personalna konstanta benda je gitarista Tom Brooke koji u ovaploćivanju svoje zvučne vizije menja saradnike iza seta bubnjeva maltene u ritmu Prinsovog (ili kako se sada već zove) jednokratnog korišćenja čarapa. Počevši od imena benda preko naslova debitantskog EP izdanja Ahura Mazdah (objavljen u režiji benda prošle godine) pa sve do naslova aktualnog ostvarenja, nije potrebno biti doktor filosofije pa zaključiti da u nebo zagledani Lidšani (hahaha, kako li se ovo pravilno kaže u duhu jezika?) ne pripadaju uobičajeno beskrvnom popkulturnom asortimanu muzičkih artefakata, već svojim tragovima po margini odaju osobeno eksperimentalno-instrumentalno putešestvije.
Nije baš lako opisati muziku koju Khuda svira, no nema sumnje da je reč o žanrovski raznorodnom poduhvatu u kome su delovi spojeni u zaokruženu celinu. Uvodna tema Ezra započinje zavodljivim gitarskim milovanjima na fragilan ritam, da bi taman u momentu kada uljuljka slušaoca u milinu svom snagom eksplodirala u ubistvenom post-metal/sludge (sludge shvaćen kao prepoznatljiv zvuk, nipošto kao oznaka za tempo) maniru (prepoznati uticaji ranijeg opusa grupe 5ive). Ko izdrži taj nalet energije, koji sa produkcione tačke gledišta otkriva tanak budžet izdvojen za snimanje ove male a dragocene kolekcije, biva nagrađen novim intrigantnim sviračkim meditacijama garniranih provalama usplahirenog dionizma (npr. pesma Spirit, koja dakako podseća na instrumentalne pasaže grupe Isis).
Česte promene ritma i sa lakoćom izvedeno variranje tema izdvajaju Engleze iz samodovoljnog atara muzičkih eksperimentalista iza čije se opskurnosti prečesto krije elitizam bez pokrića, taj providni zaklon dosade, glavne odlike umetnosti shvaćene kao robe. Umešnost u stvaranju gotovo tribalne hipnoze čini da 25 minuta, koliko traje Stratospherics prođe za tili čas i svojim neospornim potencijalom nagna predrasudama neopterećenog konzumenta da mu se iznova vraća, što je sveukupno gledano retka odlika glavnine predstavnika teže muzičke ponude novog milenijuma. I ne samo teže, ako ćemo pošteno.
Zbog svega izrečenog, oktobarska turneja grupe po Evropi na kojoj je bend stigao do Budimpešte (a verovatno bi išli i dalje da se ovde više sluša muzika a manje gubi vreme na manekenisanje u simuliranju savremenosti) te podatak da je ovaj EP premijerno izdanje u katalogu škotske etikete Norrland, specijalizovanoj za tešku svirku koja naginje eksperimentu, ne iznenađuju previše. Novih prijatnih iznenađenja će nesumnjivo biti na dugosvirajućem debiju, najavljenom za iduću godinu. Do tada, ovaj EP radi posao.
Stratospherics EP

недеља, 08. новембар 2009.

Metastaze - Branko Schmidt (2009.)


Ko što je to nekad bio rat, ispada da su navijači sad moda i u Hrvatskoj, baš kao što su i kod nas, pa sine samo udri po tome, privuci elitne baje koji nikad loptu šutnuli nisu ko što onomad nikad rat nisu osetili na svojoj koži. reci im, tako nemušt, šta je po sredi iako nikad pasulja nisi pokusao sa stola malog stana u soliteru reci im kolko te boli predgrađe. Ko što su se nekad utrkivali da svom precedniku donesu štafetu nacionalne svesti, sad se trkaju državni reditelji sa obe strane da opljunu patrljke sa margine, isturajući ih u prve redove svoje umetničke kritike. A, da, pritom svoj film mudro nazovu Metastaze, jer njih, pošto su nam poštom svima stigle kamere za iz ruke, kratke replike i sveža srpska tj. hrvatska prljava zemlja predgrađa na koju ta kamera - zgrožena, malo malo padne, ne zanimaju uzroci, nego samo nervni završeci. I tako smo fino svi pali s Marsa.
A, za glavnog junaka, arbitra normalnosti biraju povratnika iz inostranstva - kolko posto srpske, tj. hrvatske čeljadi se uopšte vraća iz inostranstva da bi naše bratske države finansirale taj ugao gledanja?
Sad i tamo i ovde sve vrvi od besnih povratnika koji dolaze u svoje tranzicione zaseoke i dobijaju ospe kad šetaju svojim starim parkovima, krste se i piju za dušu preminulih i predoziranih drugara i generalno prenemažu glumeći socijalnu, klasnu i ideološku svest.
Čudno je da u oba slučaja ovakve filmove režiraju uglavnom državno prilično uhlebljeni reditelji. I čudno je što je u slučaju Metastaza režijom priče o tranzicionom Zagrebu sa svim potrebnim buntom jagnjeta u vučjoj koži uzeo da se bavi baš Branko Schmidt koji se, kao profi ratni novinar uvek dobro namesti da uhvati najekstravagantniji kadar “naše sadašnjice”. Jer, Metastaze, kako je dobro objasnio autor romana po kom je film snimljen, Ivo Balenović (a piso ga je pod pseudonimom, čudo se ovoga nije setio Saviano kad ga je onomad jurila italijanska mafija), bave se širenjem bolesti kroz sve strukture društva, onda kada se uzroci ne leče na vreme i na mestima gde se pojavljuju. Jer, reklo bi se da je Schmidt svojom, do duše tad fiksiranom kamerom uhvatio i te uzroke, al to sa Metastazama nema veze jer se promenio kadar. A bavio se uzrocima u svom filmu Vukovar se vraća kući i to 1994. godine, da bi sada u Metastazama uzeo da se bavi posledicama, distancirajući se od rata kao od tamo nekakve šućmuraste bolesti koju on, zgranut tranzicijom, sada tretira kao prećutani, o tako tegobni motiv u priči. Podmlađen Trejnspoting dramaturgijom, ko sredovečni mužjak viagrom, Schmidt istinu pokriva impotentnim šmrkom psovki.
I, kao većina impotentnih mužjaka reditelja ume samo da drka kamerom iz ruke i loži se na socijalu. A realnost mu se namestila, šta će jadna.
Ovakvo, što bi rekla moja baba, mitiranje nevinosti zgroženog posmatrača dešavanja međ mlađim svetom u poratnom Zagrebu, koje Schmidt izvodi kamerom, kako drugačije, nego iz ruke (one fiksirane valjda je prekrilo ratno blato, pa ih više niko zdrav ni ne koristi) ostavlja gledaoca iznerviranim ne zbog ogoljavanja istine koje Metastaze pokušavaju da postignu nego zbog konstantnog ponavljanja tog presamićenog pogleda domaćeg i susedskog filmskog radnika srednje generacije koga, ko da rat nije video, najednom vređa čamorenje srednje niže klase, navijačko ludilo.
Elem, priča počinje slično ko u Hadersfildu, time što se jedan od nekoliko drugara iz te neke prigradske klike (uvek neka veštački sklopljena ekipa drugara iz kraja) vrati iz nostranstva, sa tim pogledom teleta u šarena vrata koji je uvek manje potreban za karakterizaciju pomenutog junaka, a više da opravda rediteljevu i piščevu apsolutnu iščepljenost iz života koji ga okružuje. Bar ne plaćaju samo srpske umetnike da izigravaju nevinost Artu Ditua.
Muči pitanje - dal je moguće da oni zaista pretpostavljaju da se svi mi osećamo toliko izdvojeno, da nas sve to oko nas baš toliko čudi. Zaboravljaju da 90 posto njihove publike nisu povratnici niotkle, nego ljudi koji su sve vreme ovde, ili sve vreme tamo i da im ne treba taj verterovski pogled na realnost koji će potom kamerom iz ruke da nabudže da bude ulični, iz kraja. Prvo se izdigne pa se opasno nisko spuste i večito nas promaše. Jer kalkulišu.

Četri momka u toj ekipi daju povod za Trejnspoting "videla žaba da se konji potkivaju pa digla nogu" dramaturgiju pa je film, koji inače nema nikakvu jedinstvenu i celovitu priču koja se da raskadrirati izdeljen na četiri plus jedan poglavlja, tako što je svako naslovljeno imenom jednog od četvorice musketara iz zagrebačkog predgrađa. Iako ovo teži da "realističkim" scenama iseckanim iz hipertrofirane svakodnevice džedženja po kafićima, tučenja žena, psovanja u svakoj replici, podari filmu kloaka šmek urbane postmodrene fleš zum priče, ta poglavlja deluju kao da dečki čekaju kod zubara, pa ih neki matori mesar proziva da, mesto finog, dubinskog rada na njihovim kvarnim zubima, istranžira njihove glave ko glavice kupusa.
Tipa, u slučaju glavnog siledžije u grupi, Krpe koga isuviše za ovakvu dramaturgiju verno i raspričano (bolje reći raspsovano) igra Rene Bitorajac (Ničija zemlja), siledžijstvo kao karakterna crta junaka toliko se nadvija nad ostalim junacima i otima priči da na momente deluje kao uvežbana plesna tačka, koja, iako je indiferentna na ostatak priče, glumata da je izvučena iz najdubljeg kala svakodnevice koju priča pokušava da oponaša. Osećajući valjda da mu tolko iskukana muda ne pomažu da ostvari poentu, Schmidt Bitorajca tera do granice nerealnog i komičnog - on juri suseda baštovana, te svoju ženu sa spuštenim gaćama kad nema toalet papira u poljskom! veceu itd.
Da se nasilje kao takvo podrazumeva u svim svojim segmentima – to što Krpa, pije, psuje, tuče ženu, istetoviran je, nabildovan, nacionalista je, ženskaroš je, sklon ponižavanju svojih prijatelja, sere u poljskom klozetu, siromašan je i prdi za stolom samo govori o shvatanju nasilja kao gotovog konstrukta, takoreći gulaša iz kesice. Ako je Britancima trebalo gotovo poluvekovno iskustvo da se suoče sa svojim uličnim nasiljem, te da stvore i rabe ovakvu sliku sveopšteg huligana, pa ga i danas kad kada pažljivo plasiraju i dalje ga gledajući kao filmskog junaka, a ne eksploatacju ikonografske tvorevine, naši i susedski reditelji koji se nominalno tolko bune protiv tranzicije i instant vrednosti, ovim su konstruktom ovladali očas posla. E, to je svojevrsna metastaza.
Cela priča o ujebanom povratniku koju oličava Filip (inače katastrofalno odglumljen od strane dotičng Franje Dijaka) takođe je konstrukt i potpuni mit a ne socijalna činjenica za kakvu se izdaje. Kao arbitar priče Filip donosi samo šlagvorte na koje će, redom, da popizde njegov ćale pokazujući "da se nije makao s kauča", njegovi drugari, heroinski ovisnici, navijači i asocijalni alkoholičari, a kad, kao svaki dobar mekgafin ili, u nešto osvešćenijim filmovima - dobar serijski ubica, Filip obavi svoj posao, on će da se sa neznanim novcem spakuje i ode u Amsterdam (?!) ostavljajući nas sa postratnim podžanrom domaćeg i susedskog filma – Momak se vraća iz inostranstva.
Druge dve priče, koje nose Dejo i Kizo donekle su bolje. Prva koja se vrti oko narkomana Deje koji je polusrbin zato što u sebi nosi zanimljiv obrt sa švercom heroina iako je ovaj junak poslužio za najpamfletskiji deo filma o srpsko-hrvatskim odnosima za koji kao da je reditelj mislio da mora da ga ubaci jer bi priča o hrvatskom nacionalizmu bila suviše apstraktna bez svog predmeta mržnje, a nije imao herca da se u nju upusti na nekom dubljem nivou. Dok je druga koja se tiče najtišeg i, karakterno i scenaristički, najnenametljivijeg u ekipi, Kize, film za sebe za kog je apsolutna šteta što je doveden u vezu sa ostatkom filma.
Što je najčudnije, Kizina priča promakne dok trepnete dok vas ostale gnjave: shvati me, uzmi me, poistoveti se. Kizina, po principu tiha voda breg roni, najbolja je i najistinitija karakterizacija tzv. malog čoveka kod nas danas - traži zajedništvo a nailazi na sumnju, promiču mu argumenti, skoro nikada ih nema, nikada nisu na njegovoj strani, a sve što od prijatelja dobija je komentar na trenerku koju nije skinuo danima i sumnjičav pogled slabo plaćene kasirke u lancu mega marketa. Kiza je zaslužio ceo film ali bi, dođavola, bio manje spektakularan, manje isplativ i zvučan, zato što ga društvo naših tirana željnih da vide da su oni sa dna prljavi, ženomrzački nasilnici sa stadiona, dementni povratnici iz rata il, kako bi ih Schmidt nazvao "panjevi puni olova", ne bi poželelo. U svojoj radnoj nedelji, izbrisalo bi ga iz noutbuka kao crnu mrlju. Oni bi ipak da piju koktele, u Gaveli ili JDP-u svejedno, posle filma koji kaže: batice, izvuko si se iz šljama, ta gamad može da ti prdne pod prozor.
Osim toga, krijući se iza tobožnje osvešćenosti, film prikriva mržnju prema srednjoj klasi koja je snishodljivo snimljena kako igra šah na terasi spram ogromnih, ju srama oblakodera u kojima mali ljudi kuvaju ručak i idu na posao (reditelj se bavi višnjim poslom - slika njih iz gornjeg rakursa!), kao i licemeran odnos prema ženama koje prikazuje kao guske koje u isto vreme primaju cokulu u glavu i žele da odu na koncert Magazina, osim toga što nije upućen u činjenicu da metaforika neće biti nimalo zamućenija ako se u lažnom arhetipu o najboljim drugarima koji falusno premeravaju svoje postratne kurčeve nađe po neki ženski karakter koji nije ponižena keva, sisata radnica u kladionici i pretučena žena koja drhtavom rukom dodaje toalet papir.
Baš kao i u Hadersfildu gde je najzanimljivija priča o zaostalom komšiji kog igra Glogovac istinitija od glavnog toka filma, ali iskorišćena samo za pojačavanje njegove poente, tako je i Kizina vinjeta poslužila kao jedini zaključak posle gledanja Metastaza, nažalost vanfilmski, jer su nam poente ove furije promakle ko pereca na koktel banketu – epizodisti u domaćem filmu su u stvari vaši glavni junaci. Pomirite se s time, gospodine Schmidt.
 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.