Idealno & Pragmatično

Export: Dve decenijske liste umesto tačke na blog

2010-12-30T15:40:00.002+01:00

1) 20 najboljih za period 2001-2010

1. Rambo Amadeus – Oprem Dobro (B92, 2006)
2. Moskri/Prti Bee Gee – Moskri 77-05 (One, 2006)
3. Nikola Vranjković – Zaovdeilizaponeti (Samizdat, 2001)
4. Presing – Zanos bez snova (Ammonite, 2006)
5. Pionir 10 – S/T (Samizdat, 2009)
6. Zemlja br. 9 – Polja oscilatora (Slušaj najglasnije!, 2007)
7. Šaht – Tironanija (Mods69, 2005)
8. Autopark – 10+1 (Samizdat, 2005)
9. Kanda, Kodža i Nebojša – Prekidi stvarnosti (PGP RTS, 2005)
10. Petrol – Nezgodno vreme opasni dani (Digimedia/Odličan Hrčak, 2008)
11. Plasma Arc Machining – S/T (Slušaj Najglasnije!, 2007)
12. Dažd – S/T (Fuck Yoga, 2009)
13. Goribor – Ono što te ne ubije to te osakati (Slušaj najglasnije!, 2003/4)
14. Razni izvođači – Šta treba maloj deci (Kornet, 2007)
15. Keckec & Acid Folk Orchestra – Pesme iz godina uspavanog razuma (SKC NS, 2010)
16. Straight Jackin – 004 (Bassivity, 2004)
17. Razni izvođači – Belgrade Coffee Shop vol. 2 (B92, 2001)
18. Nadimač – Državni neprijatelj broj kec (ADP, 2009)
19. Veliki prezir – Nikadjekraj (B92, 2009)
20. Virvel - Sa dna (Rapanelli, 2006)

2) 25 najboljih za period 1991-2000

1. Bjesovi – S/T (ITV Melomarket, 1994)
2. Rambo Amadeus – Psihološko propagandni komplet M-91 (PGP RTB, 1991)
3. Generacija bez budućnosti – Vol. 1 (Predskazanje/Music Yuser, 1993)
4. Disciplina kičme – Nova iznenađenja za nova pokoljenja (PGP RTB, 1991)
5. Darkwood Dub – Paramparčad (TIOLI, 1995)
6. Dža ili bu – Spremanje ribljeg gulaša zahteva visoku koncentraciju (Metropolis, 1994)
7. Sunshine – Ljubavna likvefakcija (Jugodisk, 1995)
8. Presing – Priča o totemu, duhu koji hoda, psu i razočaranoj ženi (Slušaj najglasnije!, 1992/Sorabia, 1993)
9. Ništa ali logopedi – Vaspostavljanje (ITMM, 1998)
10. Kazna za uši – Ispod zemlje (Sorabia, 1992)
11. Wild Pigs & Horses – Noise, Noisy, Noism (Urbazona Trotorock B92, 1995)
12. Boye – Aren’t Afraid (Doranit, 1993)
13. Sila - Hard To Dig It! (Indipendant, 2000)
14. Kanda, Kodža i Nebojša - Become (B92, 2000)
15. Gymnastics – It Is! (Silver Cross, 1996)
16. Eyesburn – Dog Life (Metropolis, 1998)
17. Mravi – Na Travi (Metropolis, 1998)
18. Svarog – Smor (Gong, 1995)
19. Atheist Rap – Maori i Crni Gonzales (Scorned, 1994)
20. Direktori – Čistićete ulice (Carlo, 1992)
21. Ex-Cess – Osiguranje životne večnosti (?, 1991, Ill in the Head (?), 1994)
22. URGH! – 9194 (Silver Cross, 1994)
23. Gru – Da li imaš pravo? (Jugodisk, 1994)
24. Partibrejkers – Kiselo i slatko (PGP RTS, 1994)
25. Bajaga i instruktori – Muzika na struju (Stig, 1993)

Ne treba mnogo mućkati glavom da bi se otkrilo na kojoj se listi krije mnogo superiornija muzika. Vrlo je moguće da sam nešto zaboravio, slobodni ste da pripomognete sufliranjem.

3) Tačka na blog

Da, dobro ste pročitali, ovo je kraj našeg literarnog druženja. nasdvoje su sve manje jedno, pa je stavljanje tačke na blog jedna od prvodonetih tranzicionih mera u cilju ispitivanja prirode krize. Sve je i manje vremena za pisanje postova, a posle skoro hiljadu unetih tekstova (samo na ovom mestu i njenoj .mojblog preteči) prirodno se javlja i element zasićenja. Ako neku od polovina zasvrbi dlan te posle nekog vremena počne da piše blog na nekom drugom mestu, bićete blagovremeno obavešteni, i to ovde.
Elem, blogovanje je bilo sjajno iskustvo. Upoznali smo neke fantastične ljude i iz čitave priče izlazimo kao mnogo zrelije osobe. Sjajno je bilo i biti levičar u očima desničara, desničar za levičare, suviše radikalan za hipstere i previše hipster za radikale. Srećni praznici i sve najbolje u daljem radu i životu.

nasdvoje

Import: Best of Decade (2001 - 2010)

2010-12-30T03:06:00.005+01:00

2 - 50/in alphabetical order

{{{Sunset}}} – Bright Blue Dream (Autobus, 2008)

Amy Winehouse – Back To Black (Island, 2006)

Battles – Mirrored (Warp, 2007)

Burnt By the Sun – The Perfect Is the Enemy of the Good (Relapse, 2003)

Calexico – Feast of Wire (Quaterstick, 2003)

Caspian – You Are The Conductor EP (Dopamine, 2005)

Circle Takes The Square – As the Roots Undo (Robotic Empire/HyperRealist, 2004)

cLOUDDEAD – S/T (Mush/Big Dada, 2001)

Dälek – Absence (Ipecac, 2005)

Distrakt – Distraktions (Fat Beats/Yardrock, 2006)

DJ Sprinkles – Midtown 120 Blues (Mule Musiq, 2008)

Dječaci – Drama (Dop/Menart, 2008)

Dresden Dolls – S/T (8 Ft., 2003/Roadrunner, 2004)

Edo Maajka – Slušaj Mater (Menart/Frnjam/Bassivity, 2002)

El Guincho – Alegranza (Discoteca Océano, 2007)

Fantômas – The Director’s Cut (Ipecac, 2001)

Forest Swords – Dagger Paths (Olde English Spelling Bee, 2010)

Franz Ferdinand – S/T (Domino, 2004)

Gonzales – Presidential Suite (Kitty-Yo, 2002)

Goran Bare i Plaćenici – Izgubljen i Nađen (Croatia, 2001)

Gossip – Standing in the Way of Control (Back Yard/Kill Rock Stars, 2006)

Grails – Burning Off Impurities (Temporary Residence, 2007)

Gregor Samsa – 55:12 (Kora/Own, 2006)

Have Heart – The Things We Carry (Bridge Nine, 2006)

Irepress – Samus Octology (Self-Released, 2005, Translation Loss, 2007)

Isis – Oceanic (Ipecac, 2002)

Kings of Leon – Youth and Young Manhood (RCA/HandMeDown, 2003)

Konono N°1 – Congotronics (Crammed, 2004)

Kylesa – Static Tensions (Prosthetic, 2009)

M.I.A. – Kala (XL, 2007)

Madvillain – Madvillainy (Stones Throw, 2004)

Magyar Posse – The Random Avenger (Verdura, 2006)

Mars Volta – Frances the Mute (Gold Standard Laboratories/Universal/Strummer, 2005)

Negură Bunget – OM (Code666, 2006)

Nephlim Modulation Systems – Woe To Thee O Land Whose King Is A Child (Big Dada, 2003)

Panda Bear – Person Pitch (Paw Tracks, 2007)

Pg. Lost – Yes I Am EP (Self-Released/Black Star Foundation, 2007)

Prefuse 73 – Vocal Studies + Uprock Narratives (Warp, 2001)

Quasimoto – Further Adventures of Lord Quas (Stones Throw, 2005)

Queens of the Stone Age – Songs for the Deaf (Interscope, 2002)

Ratatat – Classics (XL, 2006)

Shabazz Palaces – Of Light/Shabazz Palaces (Templar Label Group, 2009)

Shelter Red - Strike A Mortal Terror (Sound vs. Silence, 2009)

Shit & Shine – Ladybird (Latitudes, 2005)

The Angelic Process – Coma Waering (Artwrek, 2003, Paradigms, 2006)

The Other People Place - Lifestyles of the Laptop Café (Warp, 2001)

Tool – Lateralus (Volcano, 2001)

Torche – Meanderthal (Robotic Empire, 2009)

and the WINNER is...

Cannibal Ox - The Cold Vein (Def Jux, 2001)

Dve dioptrije

2010-12-29T11:10:00.000+01:00

Baka nikada nije gledala španske serije. Čak i kada se mama, koja se inače uvek polomi kad baka bane, bez izgovora prepuštala dugim monolozima Ljovisne i Kasandre, baka je odolevala tom urnebesu. Baka bi sedela sama u kuhinji i glođući nokte čekala da istekne maminih 45 minuta, pa da ona nastavi gde je stala, u realnom vremenu, o realnim problemima. Bakine priče su bile priče o kondukterima, velikom snegu kroz koji se probila da bi uhvatila voz, o novim bezobrazlucima pijanog komšije Miće, i, dok se mama rumenela nakon pretrpljenih muka s malog ekrana, baka ju je gledala poluprekorno, ko da je čeka da se presabere. Mama je isprva probala da objasni čemu to odvajanje, ali se svo objašnjavanje u stvari svodilo na prepričavanje serije, jer kako da objasniš zašto si seo u tu sobu ako ne objasniš šta je dovelo do tog trenutka u kom baš Ljovisna želi, jer u prošloj epizodi... Na to baki kreću već da rastu rogovi, jer je ona izvan tog sveta, kao izvan neke opne u koju ne da da se ugura. Iz nekog razloga, baka nikada nije prelazila u sobu sa Špancima, i u odsustvu mame, okretala se nevoljno tati koji nikada nije umeo da glumi da je sluša, jer bi dok je ona pričala bez pardona otvar’o knjigu, pojačavao televizor ili jednostavno odlazio baš tad da se brije.

Porodica je konačno ujedinjena sa pojavom Farme. Ne samo da je svo troje gledaju, već se svakodnevno čuju telefonom da jedno drugome prepričaju ono što su gledali, da razmene utiske i, za slučaj da je neko nešto propustio, obaveste o promeni situacije. Baka je bila poslednji bastion koji je pao. Sa treskom. Sada je ona kolovođa i neretko se može čuti da je mama i tata kritikuju što ih čak i telefonom obaveštava o nečemu što su, pobogu, i sami videli. Što upravo ide na ekranu!

Kad prevaziđu te dispečerske nesuglasice, svi se slažu da je Aleksandar Ilić previše krut, da je Vendi bezobrazna, Eva Ras luda, Ekrem prost, a da Marjan jedini radi. Ipak, mama i baka navijaju za Katarinu i Baneta, a ako baš Katarina ne prođe onda nek prođe Jovana.

Kada odem kod mojih, a TV je uvek okrenut na Pink i na Farmu, isprva mi izrastu rogovi – ne što meni smeta, iako nekad stvarno deluje kao da je gomili idijota data cela jedna frekvencija, ceo jedan narod da mu se nasadi na glavu čisto fore radi, nego više me iznervira to - ko su ove spodobe da se moji njima bave? Moji mi izgledaju kao žrtve jedne kompletne prdežijade. Recimo, oni ne bi čuli za tog Đusa da Đus nije upao kroz dimnjak Farme, i ne bi znali za YouTube Ekrema da ga ovaj nije iskenjao na svoja vratanca. Ok, znali bi za Kevu Ras, al više s nekim respektom, kao za staru glumicu i osobu iz Kulturnog dodatka. Eto, to me kolje. Taj utisak da se naš’o neki mesar, prikupio nesvarene otpatke, počup’o repove, uši, brabonjke, ispljuvke, samleo i prodaje mojima ko paštetu, čašćava li čašćava.

A, oni u slast jedu ni ne znajući od čega je šta otpalo. Sve tako nekako mesarski i kretenski. Međutim, kad ja njima kažem da me nervira što to čudo non-stop gledaju, što ih toliko okupira i da me nervira da baka zove po deset puta da obavesti mamu (koja isto gleda) šta je rekla Vendi i gde je stajao kreten Ekrem, koje god teorije da izbacim na sto zašto je to sve besmisleno, oni se slažu. Njima je to jasno sve. Zapravo, njma je to sve jasnije nego meni, jer za razliku od mene znaju o čemu pričaju, pa tu još od njih i saznam zašto mislim to što mislim. Pa, onda malo odgledamo zajedno i na kraju se raziđemo. Na putu od njih, svaka moja teorija mudrosera nailazi na žive primere iz života Farme, čime moja teorija, razlog i nervoza postaje samo deo njihove nervoze što je neko nešto na Farmi rekao ili uradio. Nemoguće je biti bešnji, protivniji u odnosu na Farmu nego što to već jesu gledaoci Farme. Oni vode tu bitku. Ko ne gleda, jednostavno nema šta tu da traži, skroz je van te borbe.

I tu negde usput padne mi napamet jedna tužnjikava istina. Meni te Vendi, Ekremi, Jovane i Marjani u stvari kvare sliku mojih. Sliku jedne poštene, skrušene, skromne, bogobojažljive, nepatvorene, malo, u burnim vremenima, sjebane porodice. Tu melanholičnu sliku kvari mi ružan, bahat smeh, masni vicevi, besmislene, manipulatorske igre za koje sam negde u dubini duše verovala da mojima nisu smešne, da im se gade, da će od njih postiđeno da skrenu pogled. Kvari mi tu tužnu, ali meni iz nekog razloga bitnu misao da su oni ljudi nekog drugog vremena, nekog manjeg grada, neke staloženije naravi. I tu negde usput skontam da i oni, biće o meni imaju takvu neku predstavu jedva svršenog studenta koga zajebava ceo sistem, drži ga na honorarnim jaslama, ne da mu da se zaposli, da pošteno otpočne neki posao, neki kutak, neki brak, neki život. I vređa ih svaka komplikacija na tom putu, svaki moj nervozan, perverzan osmeh, svaka moja krivina, besmislena pojedinačna misao, neki glupi hir. Eto, šta bi ja htela – da su oni dobri, požrtvovani i smerni. I isto bi oni hteli i od mene. A, nešto nam se svima ne da. I tako sedimo, oko nas malo po malo popušta neki zid. K’o dve dioptrije ona ćorava na daljinu i ona ćorava na blizinu, približavamo se jedni drugima nesigurno do potpune vidljivosti.

Neverever - Angelic Swells (Slumberland)

2010-12-28T03:05:00.001+01:00

Meni je baš čudno da se tebi ovo sviđa, uskliknu druga polovina nasdvoje tokom emitovanja spota zakačenog na kraju ovog teksta, ali, eto, život je prepun prijatnih iznenađenja. Elem, nikad se nije krilo da nisam previše oduševljen idejom pop muzike u globalu, kao ni susretima s njom. U mojoj ličnoj vizuri mesto koje inače popunjava ovaj muzički segment oduvek je bilo predviđeno za pank. Pomalo ironično, uzimajući u obzir sva ta batrganja sudbine, ali kao što je komunizam produžio život kapitalizmu, tako je i pank uneo novu vitalnost u pop. A oba su nastala kao pobuna nasuprot onome čijem su dugom veku svojom genezom kumovali. I oba su na kraju prodala dušu đav'lu.

Ako ste od onih jedinki koje vole i pop i pank, onda je Neverever pravi bend za vas. Prvo što mi je upalo u oči je naziv benda, bio sam potpuno očaran neuobičajenom zlokobnošću za ovaj zvuk. Sama muzika je mešavina nekoliko dekada u skorijoj muzičkoj istoriji i svaka od tih muzika za nekoliko sukcesivnih generacija predstavlja povratak u zlaćane mladosti radosti i svežeg vazduha.

Ukratko, ovde imamo i pop/rokić pedesetih i šezdesetih, i pankić sedamdesetih, i "C86" indie(ć) popić osamdesetih i popić pankić devedesetih. Svi ovi sastojci ne bi izmamljivali osmehe na lica da Neverever ne znaju da napišu elegantne, melodične i lako pamtljive pesme. I pevačica Jihae (pojma nemam kako se ovo izgovara), čiji me strahoviti glas podseća na daleku rođaku Siouxie Sioux i Blondie doprinosi solidnoj utemeljenosti čitave incijalne ideje.

Ovaj bend stiže iz sunčanog Los Anđelesa, ali njihova priča počinje na drugoj strani sveta - u Glazgovu. Tamo su se upoznali pevačica i njen suprug Wallace Meek, a ova činjenica daje pravi kontekst nekim od srceparajućih stihova kao što su recimo oni u uvodnoj, filosofski naslovljenoj Here is Always Somewhere Else koja govori da ni okeani ne mogu biti prepreka pravoj ljubavi, jer takva ne poznaje granice.

Prvi singl Coconut Shampoo je suncem opaljena, mladalački poletna melodija, koja bi se sjajno uklopila kao zvučna kulisa neke vrhunske romantične tinejdž komedije, dok u Cowboys and Indians grupa pokazuje dobrodošlu političku oštricu koja je odvaja od (zvučno) srodne njanjavštine. Valja pomenuti i sjajno obavljeni posao producenta Jeffa Ehrenberga koji je radom u losanđeleskom studiju Infrasonic podario grupi prepoznatljiv zvučni identitet kakav se retko sreće na debitantskim pločama.

Zigmunt Bauman - Fluidna ljubav (Mediterran, 2009)

2010-12-27T05:16:00.002+01:00

Da godine ne moraju da znače ama baš ništa u smislu refleksivne vitalnosti dovoljno govori (i) primer Zigmunta Baumana. Ovaj krepki dekica koji je ove godine ušao u 86. godinu života već neko (hehe) vreme važi za jednog od najvećih živih sociologa, a prva u njegovoj "likvidnoj" (prevodioci su lepo našli precizniju zamenu u izrazu "fluidno") seriji knjiga koja se bavi pitanjem ljubavi u postmoderno doba daje odličan uvid u tajnu njegove strahovite reputacije.

Bauman, koji za sebe i dan danas tvrdi da nije u potpunosti odbacio marksističko učenje, u ovom delu polazi od teze da užurbana priroda kapitalizma forsira konstantno menjanje oblika svega što ima trajnije odlike (na tragu one Marksove "sve što je čvrsto se pretvara u pepeo i dim") i da se to posebno dobro uočava u sferi ljudskih veza, nekada potpornih stubova društva koje je u međuvremenu pronašlo neke druge, tehnološki savršenije temelje. Sa jedne strane, čovek teži da bude zaljubljen i voljen, ali mu sa druge strane okolnosti u kojima se nalazi ne dozvoljavaju jače vezivanje. Veliki Dovlatov je jednom rečenicom pogodio samu srž Baumanove polazne tačke kada je napisao da mu je ideal da "bude sam ali s nekim". Poetski je to moguće, u realnosti stvari malo teže stoje. Mi smo svi đuture sami od kolevke pa do groba, a da nas niko ništa nije ni pitao.

Veličina Baumanovog literarnog dara ogleda se u činjenici da on polazeći od zaljubljivanja i odljubljivanja, sa zapanjujućom lakoćom menja uglove gledanja na temu ljudskih veza, neosetno i spretno menjajući ritam rasprave u najneočekivanijim pravcima. Od naizgled trivijalnog štiva koje je po nepisanim konvencijama bliže ispraznim sadržajima tinejdžerskih časopisa, on uspeva da izvuče samorazumljive zaključke na seksualnom, arhitektonskom i političkom terenu. Fluidna ljubav se može posmatrati i kao klasičan obrazac teorijske multidisciplinarnosti.

Erudicija kojom se rođeni Poljak već dugo nastanjen u Lidsu služi je zapanjujuća, ali nikada nije sama sebi cilj: kad god se pomene neko ime, uvek sledi razjašnjenje zbog čega je ono pomenuto, bez rogobatnog rečnika i suvišnih naklapanja. Kao i svaki pravi mislilac, Bauman ne samo da je radoznao i (pre)načitan, on je i vrlo razumljiv, dakle čitljiv, što njegovim originalnim nalazima dodaje na atraktivnosti koja se retko viđa unutar korpusa (često suvoparnih) društvenih nauka. U njegovim mislima ima mesta kako za Kastelsa, Hajdegera, Levinasa, Kanta i Agambena tako i za Muzila, Reservoir Dogs i članke u listu Gardijan (čije ime prevodioci Nataša Mrdak i Siniša Božović prevode kao Gvardijan).

Filigranski hvatajući u letu duh "epohe konzumerizma čija je prva žrtva ljudska solidarnost" u kojoj je prema rečima nemačkog seksologa Folkmara Siguša "svako poznavalac, a niko nema pojma", Bauman je ispisao dragocenu, istovremeno kritičku a blago intoniranu knjigu koja svojom širinom zavređuje pažnju svakog gipkog i otvorenog uma zaokupljenog fundamentalnim pitanjima opšte kulture, a pripada onoj žalosnoj manjini domaće proizvodnje koja nije zapustila ličnu mentalnu higijenu od pada Berlinskog zida (nisam previše merodavan da sudim o stanju pre tog istorijskog događaja).

Please Give (Nicole Holofcener, 2010)

2010-12-27T03:40:00.003+01:00

Da sam se lično pitao, verovatno nikad ne bih ni odgledao ovaj film, pošto za isti "nikad čuo", ali posle svega viđenog ne mogu da kažem da mi nije drago što sam ga pogledao. I to pošto su drugu polovinu nasdvoje uhvatili retki ali retko promašeni pundravci koji je s vremena na vreme motivišu da prekine svaku konverzaciju na besplodnu temu "šta bismo mogli da gledamo večeras", koja se uglavnom završavala bez zadovoljavajućih odgovora. Usled obnovljene odlučnosti kino-projektora, film me uhvatio prilično nepripremljenog za sadržaj. Prelazimo na njega momentalno, uz uzgredni osvrt da se za vreme projekcije desila uobičajena stvar (imajući u vidu slične ranije povode): inicijator je za vreme iste zaspao, dok sam ja pogledao do kraja film koji nisam svojevoljno birao. Dakle, sudbina.

Please Give je indie film. U tom smislu me najviše podseća na Little Miss Sunshine jer i ovde na tapetu imamo (doduše manje brojnu) "prosečnu" američku porodicu. Nijedan od njenih članova nije posebno simpatičan, posebno ne onako holivudski simpatičan. Čak generalno gledano, ni njihove persone nisu posebno interesantne, pa je fokus radnje predominantno usmeren u pravcu porodičnih i komšijskih odnosa.

Upravo tako, u komšiluku ove porodice nalazi se jedna bakuta koja se bliži stotki, hronološki gledano. Neguju je dve unuke od kojih je jedna preplanula lepotica ledene ruine na mestu srca, a druga baš i nije neki praznik za oči ali je ono, što bi se reklo, mnogo bolji lik. Porodica iz prethodnog pasusa sastavljena od debeloguzog muža koji prolazi kroz neki vid midlife crisis, njegova žena - klasičan izdanak tzv. levičarstva pod staklenim zvonom i razmažena debelguza kćer koja polako ulazi u pubertet (onaj tip pekmeza koji je u pubertetu još od kad je došao na ovaj svet) čeka da bakuta krepa, pošto ona živi u njihovom stanu (taj vlasnički odnos nisam baš pomno ispratio). Čim matora umre, porodica će proširiti svoj topli dom na račun mesta u kome ona provodi svoje poslednje dane.

Dok čekićaju sudnji čas (toliko o "radnji" u smislu "akcije"), svi involvirani a i mi zajedno sa njima prolazimo kroz neka goruća pitanja sadašnjeg trenutka. Please Give nudi dosta mogućih odgovora na pitanje kojim se sve temama zapravo bavi. Ovo je film o krizi kroz koju (već dugo) prolazi ljudsko vezivanje. Takođe, ovo je storija i o smrti i fizičkim nedostacima pa samim tim i o kozmetički shvaćenoj lepoti i zdravlju. Ali pre svega, ovo je priča o licemerju savremenog doba.

U tom smislu, ključni junak je ženska glava inicijalne familije koju uverljivo igra za ove oči sasvim prijatna matorka Catherine Keener. U Please Give, Keenerova sjajno tumači tzv. pentagonsku levičarku koja dane provodi tako što izrabljuje ljude kupujući za bagatelu njima nepotreban nameštaj, koji kasnije preprodaje u svojoj radnjici za mnogo veću lovu, ali, ujedno vođena nakaradno shvaćenim moralom, brine o duhovnoj ravnoteži u svetu - redovno daje 20 dolara lokalnim beskućnicima kojima ponekad da kupatilo na korišćenje, želi da volontira pomažući deci ometenoj u razvoju itd. Drugim rečima, ona je jedna hodajuća shizofrenija svetačkih proporcija koja o maltene svemu ima "ispravan" (humani) stav, ali se njene akcije pod uticajem druge ("ekonomske") ispravnosti" često (do apsurda) kose sa njima - čime ovaj lik predstavlja retko uspeli abortus poodmaklog tumora sveprožimajuće političke korektnosti.

Scenaristkinja i režiserka Nicole Holofcener je, očigledno znajući šta radi i o čemu želi da kaže koju (neprijatnu), posebno bila nemilosrdna (i neka je) prema ovoj svojoj junakinji, čijim smo farsičnim lokalnim duplikatima okruženi i na ovim prostorima (prepoznaćete ih lako jerbo su uvek u pravu, uvek sve najbolje znaju i nikad svojim iscimanim verbalnim "akcijama" ne uspevaju da preokrenu utisak (nekolicine) da su u žešćem emocionalnom kurcu, pošto ih nijedna od tih suštih ispravnosti za koje žive nimalo ne ispunjava. U tom smislu, moje saučešće.). Problem je u tome što ova kritička žaoka nema neku konstruktivniju nadogradnju - neke od uzvišenih "romantičnih" poenti ovog naslova klasičan su pucanj u prazno. Uprkos ovom (ne baš malom) minusu, gledanje Please Give nije gubljenje vremena osim ako po vašem ukusu nisu filmovi poput onih ostvarenja u kojima se u prvih pet minuta na vatru i krv slupa nekoliko miliona dolara, a do samog predvidljivog kraja koja stotina protagonista nasilnim putem baci kašiku na tavan. Holofcenerova, koja je tokom svoje režiserske karijere pekla zanat i u TV serijama tipa Seks i grad, sada je pripremila psiho-intelektualnu savijaču čija je korica mogla biti malo hr(e)skavija, ali zvanice na njenoj simboličkoj gozbi neće ostati praznih stomaka.

U pomoć, molim za oproštaj – Frederik Begbede (Booka, 2010.)

2010-12-26T16:33:00.001+01:00

Begbede je, daleko brže od Uelbeka, Peljevina ili, recimo, Erlenda Lua i Murakamija, ušao u obaveznu gradsku lektiru. Njegov debi roman 399 dinara izazvao je nezapamćenu pomamu i oduševljenje, pa se U pomoć, molim za oproštaj, inače prvo izdanje nove izdavačke kuće Booka, preporučuje kao nova avantura cinika Oktava i nastavak Begbedeovog prvenca.

Poput Džejmsa Bonda ili Indijane Džonsa on stupa u drugu „avanturu“ odabranu tako da pasuje njegovim interesovanjima, potrebi da dotakne dno i pokaže širok spektar emocija i odlika od mizantropije, sadomazohizma i svetogrđa do potrage za lepotom, besmrtnošću i spasom, baš kao što Džejms Bond ima potrebu da isproba sve svoje gedžete.

U ovom slučaju Oktav je, kao što i priliči mobilnosti ovakvih serijskih heroja, prebačen iz izblaziranih pariskih marketinških krugova u Rusiju gde se, u ime francuske kozmetičke kuće, bavi model scoutingom, tj. potragom za novim licem te firme kojoj ujedno treba da udahne novi život nakon optužbi za plasman kancerogenih proizvoda. Dok je ironija kao glavni izvor humora u 399 dinara postizana poigravanjem parolama, reklamnim sloganima i generalno konceptom reklame (njenom, svima poznatom formom), u U pomoć, molim za oproštaj, trgovina lepotom i ženskim telima manje je podatna za Begbedeovu vrcavost, tako da su ironija i Oktavov cinizam oporiji, moglo bi se reći i manje duhoviti. Begbede se ambicioznije upušta na filozofsko polje na kom barata sa nekoliko ideja koje je daleko uverljivije pretresao Uelbek u Platformi i, delimično, u Elementarnim česticama – globalna razmena „dobara“ u kojoj oni koji imaju novac, a nemaju dušu (ili su njihove emotivne i duhovne potrebe toliko postale skopčane sa određenim nametnutim predmetima želja da su, morbidno iskrivljene, prerasle u životinjske apetite) nezajažljivo kupuju i iskorišćavaju egzotične resurse drugih, udaljenih tržišta; zatim posmatranje kako poslovna transakcija u savremenom dobu prerasta u krajnje perverzni odnos narcisoidnih moćnika i ponižene, opredmećene ljudske robe.

Budući operativac u Rusiji, Oktav, kao intelektualac dovoljno pametan da uoči zlo kojim je okružen, ali nedovoljno motivisan i previše uplašen i sebičan da bi se lišio dobrobiti koje mu takav svet i položaj koji u njemu zauzima donosi, u ovom svetu rabi čuvenu „rusku dušu“ (poezija, pisci, religija) kao neku vrstu brenda pod čiji uticaj i sam potpada počinjući da, umesto modela, traga za sopstvenom dušom. Iako bi ovakva promena mogla imati predznak velike drame, Begbede je posmatra poluironično, pa pošto Oktav nije Odisej, njegova iskušenja i duševna trvenja među mladim Ruskinjama najpre su posmatrana iz namerno patetičnog ugla. Na ovoj ravni Begbedeov roman je možda i najintrigantniji – apetit sa kojim Oktav u Rusiji grabi mlade Ruskinje i misli Dostojevskog, stihove Puškina, dolazi iz jedne te iste rupe bez dna u Oktavovom biću i Begbede, tokom romana, izjednačava ova dva apetita zatvarajući svog junaka u lavirint bez izlaza. Slično kao što je Oktav, u 399 dinara, toliko ozbiljno shvatio reklamu kao mogućnost da izrazi svoje biće i svoju istinu što ga, u svetu operativaca i izvođača radova, čini glavnom smetnjom, tako i u ovom slučaju lepo lice koje, po prirodi posla, treba da pronađe, kod Oktava prerasta u potragu za istinom i spasom. Takoreći, tragedija ovog junaka u oba slučaja se sastoji u pokušaju da živi konstrukte savremenog sveta, da ih ozbiljno shvati. Tako Oktav postaje neka vrsta dvostrukog agenta – iako radi za francusku kompaniju koja prodaje kancerogene preparate, on radi i za Dostojevskog koji kaže da će lepota spasiti svet. Iako radi za kriminalce koji ga šalju da im iz Rusije šalje fotografije maloletnica, da im pribavlja modele, ljubavnice i buduće žrtve narkotika, on radi i za samog sebe, zatvorenog u snežnu rusku bajku u kojoj treba da osvoji svoju nevestu, onu pravu koja će ga izvući i u njemu probuditi potrebu da voli.

Begbedeov roman najslabiji je u tačkama u kojima je 399 dinara bio najbolji – iako se trudi da i ovde bude duhovit, ironičan, ciničan, subverzivan, na tim je poljima najslabiji, a brzina kojom Oktav projuri ka propasti u prvom romanu u ovom je slučaju donekle usiljena i na momente ostavlja utisak odrađivanja posla.

Tako ispovedanje, forma koja je u 399 dinara imala za cilj da proizvede utisak direktnog obraćanja čitaocu, razračunavanja, priznavanja istine o sebi i svetu koje je dolazilo iz nutrine Oktavovog bića, u ovom slučaju je data kroz formu ispovesti svešteniku (pravoslavnom popu u ruskoj crkvi). Iako spoj onoga što Oktav govori i činjenice koje je čitalac svestan, da su ove reči upućene jednom popu, treba da proizvede utisak svetogrđa, subverzije, do ovoga uglavnom ne dolazi, odnosno čitalac veoma brzo zaboravlja na tog popa i uzima ga zdravo za gotovo, kao formalnu poštapalicu autora. Provokacija koja je u 399 dinara bila proizvod sadržaja izgovorenog, napisanog, Oktavovih razmišljanja kao takvih, u ovom slučaju je isiljena samim izborom sagovornika i samim tim neuspela i veštačka, što je i najveća mana Begbedeovog romana.

Export: Najbolje iz 2010.

2010-12-24T23:00:00.000+01:00

1. Keckec & Acid Folk Orchestra - Pesme iz godina uspavanog razuma (SKCNS)
(prva) (druga)
2. Ill G/Skubi/DJ Rokam - Šta ima?(Carski rez)
3. Abadroza - No Effects (Àsino Elettronico)
4. Deponija - Mala skidaj gaće! (Zadruga)
5. Gazda Paja - Napajanje (Black Sin Bassement Tapes)
6. Plavo tkivo - Heart Sound Simulator (Free Download)
7. Cantwait & Freeman - Sex i nasilje vol. 1 (Free Download)
7. Miki Pirs - Samo budale i konji (Trotters Independent)
8. Infact - Flying Houses Fair (33 Recordings)
8. WoO - City Scripts (Herbarium)
9. Nikola Nežit - 11 (Free Download)
10. Škabo - Muzika za demonstracije (Free Download)

Plavo tkivo - Heart Sound Simulator (Free Download)

2010-12-24T22:31:00.000+01:00

Floor No. 4

Kao i većina drugih novotarija, i breakbeat/drum n bass (dnb) se relativno brzo primio na brdovitom Balkanu, bar što se tiče slušalaca, a ubrzo zatim i didžejeva. Problem sa ovim muzičkim žanrom na globalnom nivou je bio u tome što je prebrzo izvetrio - što u undergroundu (počelo kompleksaško takmičenje u budalaštini "ko će tvrđe i grublje"), što u mejnstrimu (pa ipak je David Bowie potpisao jednu od boljih dnb pesama ikad).

U domaćem ambijentu ono što je bolno nedostajalo je produkcijski element- iako se u jednom trenutku činilo da (skoro) svi (bar malo) slušaju ovaj pravac, izostali su relevantniji domaći izvođači, pa stoga nije ni čudo da je najbolja srpska pesma svih vremena u ovom fahu delo sestara Kovač na koji su onomad brojni bacali peglu, a pesma je i posle toliko godina sasvim prijatno slušalačko iskustvo (eh, ala je Kristina repovala - k'o zmaj).

Doduše, dešavalo se da izlete neki "pop" radovi tipa Intruder ili Mistake Mistake (kao i nažalost tanki Shazalakazoo), no meni je to uvek više bila muzika za normalce, za neku finu decu u koju sebe nikad nisam ubrajao. Falio je jedan podzemni atak, jedan hitac pravo među oči, i eto sa zakašnjenjem od nekih petnaestak godina smo go konačno dočekali na miniju Plavog tkiva.

U prolazu mi je rečeno da Dimitrije Cvetković, čovek koji stoji iza Plavog Tkiva, sprovodi u delo i neka drugačija muzička interesovanja u okviru sastava Tearpalm, benda koji objavljuje za zagrebački Slušaj najglasnije (kad ovde nema takvih izdavača) i ima dosta meni poznatih fanova u koje se takođe, nažalost, ne ubrajam (nije da nisam probao, suviše mi je lelujavo i rastreseno). Plavo tkivo baštini muzički obrazac koji mi je mnogo bliži srcu - na simulatoru zvuka srca sve vrvi od brejkova - od onih klasičnih hip hop preko brejkbita do uobičajene dnb lomljave koja zvuči začuđujuće sveže (lično se ne sećam kada sam poslednji put neki album ove fele preslušao od početka do kraja).

U moru masnih bas linija i vazdušastih sintija sa lepim i doteranim strukturnim rešenjima unutar pesama (nije ono kao što se u doba vrhunca često dešavalo: majstor nađe jedan loop pa ga vrti u nedogled), našlo se mesta i za nekoliko vokalnih numera, urađenih po istinski svetskim standardima. Imajući u vidu sve rečeno o domaćem dnbu, Plavo tkivo bar malo popravlja sveukupan utisak. Što bi se reklo, bolje ikad nego nikad, u šta imate priliku da se uverite već sad.

Man's Gin - Smiling Dogs (Profound Lore)

2010-12-24T21:58:00.000+01:00

Pošto mu je kolega Phil McSorley iz Cobalta, jednog od ponajboljih američkih blek (ili još preciznije war) metal sastava sadašnjice vojnim poslom u Iraku, Erik Wunder se odlučio da, pošto je malo svirao sa starom poznanicom Jarboe (nekada Swans), započne solo karijeru pod imenom Man's Gin. Kako to već obično biva, svi ti "ekstremni" muzičari itekako umeju da spuste loptu kad se nađu u novim okolnostima. Ako ste ikada imali tu (ne)sreću da čujete sjajni Cobalt, Man's Gin nije ni blizu tom nepatvorenom divljaštvu.

Naprotiv, muzička kritika je već skovala odrednicu "satanski odgovor na 16 Horsepower" (valjda i zato što je onaj baja iz tog benda imao rigidno hrišćansko detinjstvo). E sad ako vas buni ovaj Satanailo u prethodnoj rečenici, odmah da napomenem da nije reč o onim igrarijama kojima se deca služe kako bi naplašila svoje roditelje, već više o grešnoj čovekovoj prirodi, njegovim raznoraznim životnim debaklima koji se leče uz tamburu, pesmu i obavezni fini burbon ili skoč.

Dakle, Wunder se bacio na narodnjake i to radi očekivano dobro, doduše malo (rokerski) agresivnije nego što biste očekivali od prosečnog kauboja. To je i razumljivo, jer ovo je muzika za ulice a ne za pašnjake, za konjske snage a ne za jahanje plemenite životinje. Dodajte na ovu jednačinu i malo raspale vejtsovske kabare atmosfere i slika je kompletna.

Wunderov glas je apsolutno američki i pije vatrene vodice ali ono što mi kod njega smeta je taj neki grandž odsjaj koji me podseća na Krisa Kornela (kad sam dobro raspoložen) i onog raspada Scotta Weilanda (kad nisam). Svi smo mi ljudi, a neka se notira da sam ja kao dete ipak živeo za Pestilence, Obituary i Morbid Angel, a ne za Nirvanu i Blind Melon.

To ne znači da su Nasmejani psi nekakva big bucks produkcija sa prigodnom nalepnicom indi na sebi (a fakat je da je upravo grandž otvorio tu Pandorinu kutiju), jer Man's Gin potpisuje sasvim pošten album, dovoljno opskrbljen kvalitetnim numerama koje mogu dostojanstveno oplemeniti časove vašeg tihovanja uz neizbežne posude od stakla na priručnom stolu.

Bruce Haack - Farad: The Electric Voice (Stones Throw)

2010-12-24T21:26:00.000+01:00

Bruce Haack je rođen početkom četvrte decenije prošlog veka, a nije među živima već 22 godine. U međuvremenu, ovaj posvećeni hrišćanin snimao je albume za decu, radio produkciju i zavitlavao se za svoju dušu sa čudnovatim zvukovima koji ni 25+ godina po nastanku ne zvuče zastarelo. Naprotiv.

Ovaj muzički vizionar u svakom slučaju zaslužuje (bar posthumno) laskavu titulu Elektro pionira, a širom neta možete naleteti na stranice koje ga, opravdano, ovenčavaju titulom kralja tehna. Osim što je sasvim sigurno živeo u nekoj paralelnoj dimenziji stanja svesti, ovaj Proka pronalazač se dosta oslanjao na Farad (nazvan po Faradeju, uber-smaraču iz osnovne i srednje), njegovih ruku delo preteča vokodera, uređaja koji vam u potpunosti menja meru ukišeljenosti glasa.

Zato nije ni čudo da je rođeni Kanađanin koji je dugo živeo u Njujorku stekao solidnu dozu poštovalaca širom sveta, a neki od njih imaju veze sa etiketom Stones Throw koja se nedavno (iznova (pošto je pre tri godine sa istim žigom objavljena prigodna kolekcija Haackovih dečjih pesama)) odlučila na rekapitulaciju Haackove plodne karijere koja je u zvučnom pogledu (vau, zvučni pogled!) baš onoliko koliko je elektro toliko i acid rock pa čak i western/country.

Znam da sve to pomalo zvuči suludo na papiru ali ovde predstavljamo jednog vrhunskog i autentičnog ekscentrika koji je sve vreme očigledno znao šta radi sam sa sobom. Primetno je da se ovaj prekookeanski Branko Kockica veoma zabavljao u toku stvaralačkog procesa. Većina pesama na kompilaciji ima onu vrcavu kreativnost koja prosto kipi od pozitivne energije tako da ih ne možete slušati bez smeška na licu, dok su tekstovi (tamo gde se razaznaju) vrlo dubokoumni na neku od lopti posle one prve.

Imajući sve to na umu, rekapitulacija Haackove karijere predstavlja veoma prijemčiv izbor za nekoliko slušalačkih grupa: od hipstera, obožavalaca radova grupe Animal Collective preko tehno arheologa do lovaca i sakupljača na neuobičajene i neobične (neuobičajene jer su neobični) zvuke. Uživanje zagarantovano.

Electric to Me Turn

Ernst Jinger - Vatra i krv (Ukronija, 2006)

2010-12-23T15:26:00.001+01:00

O Jingeru sam čuo dosta toga lepog, bio mi je preporučivan od ljudi koji se međusobno ne poznaju (niti ja neke od njih poznajem), što je odlično sredstvo verifikacije vrednosti sa kojima još niste dolazili u susret. Čim mi se ukazala prilika za čitanje, nisam mnogo oklevao.

Vatra i krv je nevelika knjižica po obimu. Predstavlja izveštaj pisca o njegovom učešću u Prvom svetskom ratu, još tačnije, kako sam podnaslov kaže to zaista jeste "mali odlomak iz velike bitke". Borba se događa na području današnje Francuske, a Jinger kao nemački dobrovoljac juriša na britanske (škotske) trupe. Ovaj pisac je inače živeo pune 103 godine (umro 1998.), bio je blizak raznim desničarskim grupacijama između dva rata, a u dva rata je ranjen ukupno 14 puta. Odlikovan je ordenom "za zasluge" Kajzera Fridriha II. Adolfu Hitleru je poklonio potpisani primerak upravo ove knjige (Firer mu je zauzvrat poklonio Mein Kampf), ali je odbacio svaki totalitarizam knjigom "Na mermernim liticama" zbog koje su određeni krugovi unutar nacističkih snaga zahtevali njegovo hapšenje, do kojeg nije došlo zauzećem samog Hitlera.

Vatra i krv je nesumnjivo delo literarnog majstora. Jingerove rečenice su kratke, ali toliko promišljene da retko ostaju pročitane bez estetskog momenta unutarnje produhovljene luče koja sija maltene sa svake od strana ove knjige čime obezbeđuje sebi romantičarski nesputanu auru. Pisano iz prvog lica, ova delo na detaljan način odvodi čitaoca na front, među tranšeje sukobljenih strana. Mehanizam jedne bitke je iscrpno obrađen: od njene grozničave pripreme i iščekivanja do konačnog ratnog manevra.

Ono što posebno upada u oči je autorov fatalizam i samopouzdanje da u datom trenutku odigravanja bitke on biva potpuno uveren da ne postoji nijedan drugi kutak na Zemljinoj kugli na kojoj bi tada trebalo da se nalazi. Reč je o duhovnom stanju koje ne traži razumevanje i simpatiju od čitaoca već ih sama za sebe pribavlja čime postiže upravo te efekte pri čitalačkom iskustvu. Jinger je u borbi za otadžbinu koordinisao svoje ratne delatnosti čvrstim viteškim kodeksom o koji se ne ogrešuje ni po cenu života. Njegova je osnovna poruka da misao koja nije u stalnom dosluhu sa životom, misao koja se ne odnosi na življenje ovde i sada i nije misao koja vredi živeti, jer je sve ostalo promišljanje jalovo u svojoj suštini (sigurno poznajete bar jednog mudraca koji je teorijski do tančina "spoznao život" a retko promoli nos van gajbe da proveri svoje saznanje). Jinger je jedan od onih koji nalazi respektabilno životno ispunjenje insistiranjem na ovom principu. I to je sloboda, a ne koliko love imaš u džepu jer ako polaziš od toga, onda si zarobljenik novčanika, a onaj ko je zarobljenik taj nije slobodan.

Današnje doba teško da, zatrpano kalkulacijama i računima, ima razumevanja za ovakav životni credo, za ovaj stepen posvećenosti za ideju, duhovnu čistotu i ogromnu dozu poštenja, što je sve simptomatično za časno vojevanje. Vatra i krv predstavlja jedno od onih remek dela koje ne oduzimaju dah brojem ispisanih strana već sadržinom koja je na njima otisnuta (u komparativnom smislu prva mi na pamet pada Markesova bravura Pukovniku nema ko da piše).

Мисия Лондон (Dimitar Mitovski, 2010)

2010-12-23T06:12:00.002+01:00

Pojavom fantastičnog Zifta pre dve godine, postalo je jasno da se dotad (meni bar) slabo poznata (što je uljudniji izraz za "nepoznata") bugarska kinematografija budi iz učmalosti, spremna da podari zdrav doprinos globalnom filmu. To je bio najprofitabilniji bugarski film svih vremena, do zalaufavanja distribucije Misije London, koja je samo u zemlji istočnih suseda zaradila deset puta više.

To ne znači da je Misija London deset puta bolji film, jer nije zlato sve što sija i umetnost, uprkos velikom žalu ekonomista i kvantofreničara, ne može da se meri na taj način. Bez obzira na zadršku koju sa sobom donosi tržište i njegova nakaradna nehumana logika, Misija je sasvim dobar film, sasvim različit od Zifta. Dok smo u potonjem slučaju imali priliku da vidimo visokostilizovanu crno-belu krimi misteriju, ovo je jedna prava narodska, dosta pronicljiva i pametna komedija. Komedija tranzicije, i u bukvalnom i u prenesenom značenju te reči.

Londonska ambasada balkanskih junaka zvrji prazna već šest meseci bez ambasadora. Za to vreme u podrumu ove zgrade cveta biznis u fri šopu koji su razvili zaposleni siročići u kensingtonskoj rezidenciji. Žena megapopularnog bugarskog predsednika šalje proverenog čoveka na upražnjeno mesto kako bi zaveo red proneo slavu otadžbine tako što će u delo razviti njene megalomanske ciljeve čijim će se ispunjenjem na jedini mogući način (trijumfalno) proslaviti ulazak Bugarske u "evropsku porodicu naroda". Taj poduhvat nije tako lako izvesti kao što se čini. Jednom pokrenuta, lavina smeha ne prestaje.

Scenario, nastao po motivima knjige Aleka Popova, suvereno meandrira između komedije situacije i komedije mentaliteta, spajajući ih u jednu homogenu i pitku celinu koja obećava dobru zabavu. Na tragu sudara dva sveta (i bukvalno i preneseno (na nivou jedinke)) iz kojeg po pravilu nastaju kurcšlusi, literarno davno opisani u klasičnim delima Aleka Konstantinova (i Branislava Nušića), Misija London na do apsurda duhovit način aktuelizuje večito napeti odnos Balkan-Evropa, i to tako temeljno da se nijedna od strana u ovoj aferi ne može smatrati oštećenom (čitaj pošteđenom), uz majstorsko ruganje new age tehnikama ovladavanja samim sobom. Još jedan od aduta ovog naslova krije se u izbegavanju klišeiziranih rešenja, a produkcijski, ovo je vrlo ozbiljan zahvat koji dokazuje da Balkan može biti i Evropa i svet kad zna šta hoće (i ne beži od onoga što jeste) - toj tezi u prilog ide gomila britanskih glumaca u ovom filmu ali i poznate pesme grupa Blur i Sex Pistols koje se u njemu mogu čuti.

Cenim da će se i Mariji Todorovoj ovo ostvarenje sasvim sigurno svideti. Redovne čitaoce ovog bloga, poznajući njihove istančane ukuse, sam na slepo već upisao među fanove.

Električna Post-Yu Nebriga (NAUK)

2010-12-23T04:44:00.001+01:00

U poslednje vreme primetno je povampirenje njuvejvastog elektro sentimenta na domaćoj sceni. Gomila ("underground") aktova (Inje, Ljubavnici i meni daleko najsimpatičniji Bitipatibi (stari hit i dalje bar malo liči na jedan od štekovanih vrhunaca čitave američke muzike kasnog prošlog veka)) preuzima estetiku veselih osamdesetih tražeći u njemu nekorumpiranu svežinu izraza koji u ovim ušima momentalno podseća na legendarna imena kao što su Gari Garinča i Ogi B. Novoustanovljena Nacionalna Asocijacija za Umetnost i Kulturu jaše na ovom talasu nudeći kompilaciju najreprezentativnijih elektro radova srpske proizvodnje nastalih u novom milenijumu.

Pred slušaoca je prostrta tapiserija satkana od 16 pesama isto toliko izvođača (autora/bendova). Nešto bolji poznavaoci podzemnih prilika znaju za ekipu okupljenu oko etikete Cold Trinity, za koju je i potpisnik ovih redova svakako čuo ali zbog mladalačke/metalske averzije prema sintisajzeru kao instrumentu nije dolazio u preterani dodir sa istima. Dakle, velika je verovatnoća da pripadate kružoku apsolutnih laika što se tiče ove materije, stoga je ova kompilacija dobra prilika za upoznavanje sa ključanjima u okviru iste.

Za razliku od prečeste zgrčenosti i usiljenosti kojom zrači mejnstrim kultura, bolji komadi sa ove kompilacije krcati su onom zajebantskom & vrcavom energijom koja je karakteristična za muziku skrojenu daleko od očiju javnosti. Samim tim, nije neophodno da budete Endi Vorhol ili Albert Ajnštajn da biste proniknuli u skrivene vrednosti ovog pristupa - dovoljno je imati funkcionalno telo i nešto otvoreniji um koji će već naći načina da odgovore na pohranjene digitalizovane izazove.

Prva polovina kompilacije je apsolutno superiornija od njenog drugog dela. Unutar nje su pohranjeni solidni žanrovski brojevi (Videododir, Ilegalne Emocije, Margita je mrtva) i numere koje nalaze pravu meru između lokalnog i globalnog iskustva. Prvu pod nazivom Sojčice potpisuje MKDSL, dok je apsolutni vrhunac čitave kolekcije (zlo)delo Zastranienia fantastičnog naslova Gej Sloveni. Pogađate, reč je o electro varijaciji megapopularne poljske himne.

No, kao što je to sa kompilacijama uglavnom slučaj, i ovde je previše prostora potrošeno na pesme na kojima ili nije dovoljno rađeno ili su naprosto slabe čime krune kvalitet ovog izdanja, očigledno spremljenog sa zdravom ambicijom. Od svih eksperimentalnijih radova, najjači utisak ostavlja Klopka za pionira u pesmi (tačnije muzičkom kolažu) Zdravo zdravo đavo, no pitanje je koliko se ova numera uklapa u ukupni senzibilitet čitavog izdanja, koje ćete, pošto je besplatno (ima i fizička CD verzija sa još četiri pesme), s lakoćom moći da poslušate, ali ćete teško izbeći (prečesto) pritiskanje čarobnog dugmeta "skip" na svom uređaju za reprodukciju muzičkih sadržaja (au, ovo sam baš onako drveno jugoslovenski sročio hehe).

Evropski standardi pljačke

2010-12-23T03:37:00.001+01:00

Ono što je u poslednjih nekoliko godina postalo gotovo aksiom svodi se na uslovljavanje pavlovljevskog tipa. Na mestu njegovih pasa su građani ove zemlje u pokušaju, dok se u ulozi sovjetskog naučnika našla država i njeni instrumenti prinude. Ovaj gotovo-aksiom glasi: kad god čuješ Evropa (ili u produženom obliku: evropski standardi) tvoja ruka će mahinalno krenuti prema džepu pošto se u njemu nalazi novčanik iz kojeg treba izvući pare kako bi se naplatila još jedna reforma u nizu. Od Nove godine plaćaćemo više južno voće, kompjutere i cigarete, a vozači neka se spreme na nove dozvole i registracije. Po "evropskim normama i standardima", razume se.

Pitam se, pitam se... kad će taj evropski standard kojim su svim glavešinama puna usta? Po svemu sudeći neće skoro. Gde je evropska zaštita ljudskog dostojanstva? Ni to nije na vidiku. Biće da je naposletku iz čitave priče samo farba nova, a krečenje staro.

Srbe kao narod nikad nije krasilo preveliko poverenje u državu. Uvek je država nalazila načina da putem raznih dažbina, akciza, markica i sličnih koještarija naplati svoja zaduživanja. Ulazak pojedinca u državni aparat po pravilu je značio beneficije a ne zaduženja koja bi išla na ruku svim poreskim obveznicima. A kada država nije na korist svojim građanima, u čemu je onda uopšte njena svrha?

Stvari još tragičnije stoje kada spoznamo koliko je krvi proliveno da bi Srbija uopšte bila država. Zar su za ovo danas svi ti ljudi ginuli? Iz generacije u generaciju, sa koleno na koleno prenose se slična tešenja i skupljanja snage: uvek je vrhuška ta koju treba istrpeti, čim njima vidimo leđa poboljšaće se stvari. Čekali smo kralj da ode, maštali komunisti da crknu, samo da Miloševiću vidimo leđa, samo da skinemo Đinđića i Koštunicu. I šta smo dobili? Jedva mobilnog Tadića koji sa svojim dvorjanima ponavlja priču svojih prethodnika. Kad god treba zapušiti neku rupu - daj da uvedemo neki novi namet.

Bilo je takvih budalaština i krajem prethodnog veka - setimo se samo haškog mučenika Šešelja i njegovog idiotskog poreza na mobilne telefone ("porez na luksuz", nešto slično je i danas na snazi!). Vojvodin osnovni problem je bio u tome što je njegov harač bio neestetski oblikovan - iza njega se krila samo gola želja za otimačinom. Demokratski nerv u šminkerskom smislu je osetljiviji - on zaogrće evropskom lentom otimačinu čija se suština svodi na šešeljevsku alavost. Još tačnije: uveliko je prevazilazi.

I tako, mi iz časa u čas, vizno liberalizovani, reformisani i raznim nametima osakaćeni hrlimo u bolje sutra a validnih odgovora na aktualna pitanja nema. Još tačnije, demagoški je do savršenstva doveden binarni kod reakcije nosilaca vlasti. Kada god za nešto država treba da da novac: odgovor je "svetska kriza" (sa obaveznim dodatkom "najveća u novijoj istoriji", kao da smo mi u prethodnih, bar koliko ja pamtim, 30 godina ikada bili van krize). Kad država zahteva novac, zapovest je: "evropski standardi". Obrni-okreni, jebaće te. Ako se zainatiš, jebaće te grozno. Preostaje ti da gutaš i naučiš da zaboravljaš, kako ne bi došlo do nemilih scena. A onda će ti još spočitavati i da si nekulturan, što je prigovor na koji je ova palanačka sredina posebno osetljiva.

To je mehanizam na koji tzv. mali ljudi (posebno idiotski termin) bivaju prinuđeni da funkcionišu. Umirući od stresa kod kuće i na poslu, ljudima je previše gratis zafrkancije sa večito gladnom državom. Većina njih polazi od stava "samo što brže i bezbolnije" pa šta košta da košta. Može da bude samo više. Ko je imao nesreću da izgubi novu ličnu kartu (još jedna administrativna pljačka!) došao je do neprijatnog saznanja da mora čitavu operaciju vađenja hiljadu i jednog papira da ponovi, a to da ga je ovo zadovoljstvo koštalo više nego kad je prvi put vadio ličnu kartu, to valjda ne moram ni da naglašavam, pošto se takve stvari podrazumevaju. Biometrija se negde zaturila usput.

I ja sam pre neki dan imao tu nesreću da upisujem drugu godinu doktorskih studija. Osim što sam platio prvu ratu školarine (nešto manje od prosečne srpske plate), darivao sam i 100 kinti za neki fantomski Centar za razvoj nekakve karijere pri Beogradskom univerzitetu dok je 15 stotina otišlo za potrebe finansiranja "zajedničkih poslova BU". Posle uobičajenog mrcvarenja u pošti u kojoj po pravilu od n šaltera rade samo dva iako je prilježnih, goreopisanih platiša mali milion, onako srećnog sa uplatnicama u rukama me na faksu sačekao novi tuš: ispiti za čije prijavljivanje do sad ništa nismo plaćali, od sada koštaju 600 kinti. Pitam se šta je sledeće: 10 dinara po koraku unutar zgrade fakulteta, 15 dinara za svako udisanje vazduha?

Dok se mi zamajavamo šta će glavešinama sledeće da padne na pamet u smislu večnog ugrađivanja, nije zgoreg složiti se sa Tadićem po pitanju brojnih nasleđenih manjkavosti iz prethodnog perioda. Bankarski rečeno, SFRJ je bila država sa oročenim važenjem - to što je bilo tada, moglo je da funkcioniše tačno toliko koliko je trajalo, ni sekund više. Problem je što preCednik i njegovi dvorjani ne ispravljaju greške iz prošlosti već se zadovoljavaju multiplikovanjem istih, nastavljajući po starom - birokratija je i dalje preglomazna i neljubazna, postoje privilegovani slojevi (više to nisu oficirčine, već ljudi sa "dobrim kontaktima"), papirologija je sama sebi cilj. SFRJ lekcija nije naučena: i dalje se planira od danas do sutra, pa sutra šta bude, ionako se jedino razmišlja u ličnim kategorijama koristi. Društvo se anestezira Farmom i evropskim štapom, sve je na papiru uljuđeno, a ulickane slatkorečive bitange su mnogo veći šljam od Kristijana Golubovića i njemu sličnih "vitezova sa asfalta". Samo što Golubović i njemu slični sigurno bar za mrvu više drže do časti. Ali za njega je okej reći da je lopov, u demokratskim situacijama nije poželjno stvari nazivati pravim imenom. Sve znaš a ništa ne možeš da uradiš. Nemoć je mnogo bolnija od poraza u kome si dao sve od sebe, ali ovde nema evropskih standarda kad dođe do toga da ti država pomogne da se uspraviš: za nju si bezopasan samo na kolenima. E baš takva poniženja porađaju razne fanatizme.

Nevešti šminkeraj pokriva svaku otimačinu sa sve programiranim kezom na licu, možda ima paparaca u okolini. Nimalo se ne isplati biti pošten, dok država u pokušaju sama sebe deklasira kao ozbiljnu, samim tim što iznova deklasirajući svoje podanike večito gubi na poverenju. Krajnji cilj je da što je moguće više ljudi prihvati ta pravila igre, obezduši se i postane nalik njima. I jedan po jedan skaču sa palube kako bi što pre naučili da plivaju u bari prepunoj krokodila. Ovi ne plaču, opljačkaće te i da ne trepnu. Tek kad od nagomilane frustracije počneš da vičeš, ponašaš se neuračunljivo, sečeš sebi delove tela, obratiće pažnju na tebe tek tada - prekasno, baš kao što uvek neko treba prvo da pogine kako bi na tom mestu postavili pešački prelaz (osim ako se ne zovete Čeda Jovanović i smatrate da baš tu gde stojite treba hitno napraviti jedan). Dok ne poludiš i ne pukne ti film, sadistički će vrebati svaku priliku da te odžepare.

Permanentno ceđenje suve drenovine uskoro će ući u novu fazu: bliže se izbori, valja prodavati Telekom. Onda sledi novi predizborni cirkus i nova nerealna obećanja uz realna zastrašivanja. Neće biti uvođenja novih taksi dok se ne izbroje glasovi, namaknuti plašenjem još crnjom budućnošću - što je implicitno priznanje nesposobnosti samih vladalaca. Sugestija je čudo, gledaćemo se još.

Import: Best of 2010.

2010-12-19T04:15:00.003+01:00

41-50

ANBB - Mimikry (Raster Noton)
Cathedral - The Guessing Game (Nuclear Blast)
Dâm-Funk - Adolescent Funk (Stones Throw)
Demdike Stare - Forest of Evil (Modern Love)
Deru - Say Goodbye to Useless (Mush)
Reflection Eternal - Revolutions Per Minute (Blacksmith/Rawkus/Warner Bros)
Sharon Jones and the Dap-Kings - I Learned The Hard Way (Daptone)
Shit & Shine - Bass Puppy EP (Badmaster)
Surfer Blood - Astro Coast (Kanine)
Trans AM - The Thing (Thrill Jockey)

31-40

Amon Tobin - Monthly Joint Series (Self Released)
Cave - Pure Moods EP (Drag City)
Gifts From Enola - S/T (Mylene Sheath)
Kammerflimmer Kolektief - Wildling (Staubgold)
Lorn - Nothing Else (Brainfeeder)
Maserati - Pyramid of the Sun (Temporary Residence)
Naked on the Vague - Heaps of Nothing (Slitbreeze)
The Simonsound - Reverse Engineering (First Word)
These Monsters - Call Me Dragon (Brew/Function)
To Rococo Rot - Speculation (Domino)

21-30

Diplomatz - Život je raj (Moonlee)
El-P - Weareallgoingtoburninhellmegamixxx3 (Gold Dust)
Paul White - ...And The Purple Brain (Now Again)
StarGazer - A Great Work of Ages (Profound Lore)
Tame Impala - Innerspeaker (Modular)
The Ascent of Everest - From This Vantage (Shels/Future)
The Young Gods - Everybody Knows (Two Gentleman)
Voice of The Seven Thunders - S/T (Tchantinler)
Vojko Vrućina & AC3PO - Kuje i laseri EP (Free Download)
Yolke - Poppy Wash EP (Fallopian Tubes)

#20

The Black Angels - Phosphene Dream (Blue Horizon)

#19

Goner - Behold a New Traveller (Deep Water Acres)

#18

US Christmas - Run Thick In The Night (Neurot)

#17

Besnard Lakes - ...Are the Roaring Night (Jagjaguwar)

#16

Elektro Guzzi - S/T (Macro)

#15

Negură Bunget - Maiestrit (Lupus Lounge/Prophecy)

#14

Damu The Fudgemunk - How It Should Sound vol. 1 & 2 (Definition)

#13

Burzum - Belus (Byelobog)

#12

Dibiase - Machines Hate Me (Alpha Pup)

#11

The Scottish Enlightenment - St. Thomas (Armellodie)

10. Budos Band - III (Daptone)

9. Red Sparowes – The Fear Is Excrutiating, But Therein Lies The Answer (Sargent House)

8. The Phantom Band - The Wants (Chemikal Underground)

7. Holy Fuck – Latin (Young Turks/XL)

6. Mi Ami - Steal Your Face (Thrill Jockey)

5. Aloe Blacc - The Good Things (Stones Throw)

4. Blutmond - 13 Urban Ways 4 Groovy Bohemian Days (code666)

3. Janelle Monáe – The ArchAndroid (Wondaland Arts Society/Bad Boy)

2. Dopefight - Buds (Self Released)

1.
.
..
...
......
Forest Swords - Dagger Paths (Olde English Spelling Bee)

Maserati - Pyramid of the Sun (Temporary Residence)

2010-12-19T03:20:00.000+01:00

Smrt člana grupe neumitno menja tok njihovih istorija. U nekim slučajevima, odlazak jednog stavlja tačku na čitavu priču (Doors, Led Zepellin ili potpuno malerozne ekipe poput Lynyrd Skynyrd i Exploding Hearts) dok kod nekih drugih predstavlja trenutno posrtanje na putu ka novim (komercijalnim) visinama (AC/DC, Metallica pa čak i New Order, ako malo rastegnemo pojam). U svakom slučaju ništa nije isto kako je bilo pre, a kako bi i moglo biti?

Sastav iz alt. prestonice Athens u državi Džordžiji nazvan po imenu čuvenog italijanskog proizvođača automobila specifičan je u ovim okrnjenim pričama. Naime, njihov bubnjar Jerry Fuchs je bizarno nastradao u lift nesreći ali su iza njega ostali tonski zapisi pripremljeni za iduću ploču. Zbog toga Pyramid of the Sun ima neku posebnu težinu.

Već smo u prikazu za prošlogodišnji lapo-lapo Passages izrazili nadu da će nova ploča biti kvalitativno ujednačenija od ove kolekcije. I to je tačno, mada nova ploča ne nudi nijedan biser koji bi mogao pomutiti slavu Monoliths, ponajbolje pesme u čitavom opusu benda ali zato nudi produženo uživanje. Kao što je poznato, Passages je u sebi sadržao pesme sa splita sa grupom Zombi a izgleda da je ovo druženje ostavilo čujan trag u zvuku grupe.

Razlika nije toliko očigledna - Maserati je i dalje visokoenergetski upbeat postrock band sa velikim uticajima psidže i krauta u konačnoj sumi. Samo što je elektronski kraut ukus izraženiji nego što je to bio slučaj ranije, što je inspiracija koja ima svoj eho u čitavoj diskografiji kolega sa kojima je rađen split.

Naravno, to uopšte nije loša stvar, bar za moju malenkost, pošto je više nego očigledno da gajim slabost prema ovako definisanoj svirci. Već naslovna pesma, nakon spooky uvoda daje ton čitavom izdanju koji se dalje razrađuje u sličnim pravcima u sjajno naslovljenim temama We Got The System To Fight The System i dva cinična blizanca They'll No More Suffer From Thirst i They'll No More Suffer From Hunger što je opasno blizu podbadačkim iskustvima digitalizovanog levičarstva sastava From Monument To Masses. Zlokobniji tonovi su sačuvani za finalnu Bye M'Friend, Goodbye za koju pretpostavljam da je posvećena nesrećnom bubnjaru. Jedno poglavlje je zatvoreno i pitanje je kojim će putem dalje krenuti, ali bar što se muzike koju potpisuju tiče, Maserati nemaju previše razloga za žalost.

The Scottish Enlightenment - St. Thomas (Armellodie)

2010-12-19T01:18:00.001+01:00

Pod škotskim prosvetiteljstvom podrazumeva se epoha koja obuhvata dobar deo mahom druge polovine 18. veka. Tada je na severu britanskog ostrva zabeležena pojačana intelektualna aktivnost: imena Dejvida Hjuma, Adama Smita pa čak i Adama Fergusona su, između ostalih, poznata svakom studentu društvenih nauka.

Kad smo već kod poslednjeg, on je zajedno sa Tomasom Ridom i Dagaldom Stjuartom definisao filosofsku školu tzv. zdravorazumskog realizma kojom je skepticizam Loka i Hjuma koji je dovodio htišćanstvo u pitanje odbačen kao apsurdan. Ova škola mišljenja posebno se primila na američko tlo.

Ima neke fine ironije u činjenici da bend ovog imena na svom dugosvirajućem debiju gaji čudnovati ali uravnoteženi americana pristup. Znalačke vinjete na gitari podsećaju na odmetništvo grupe Calexico iz njenih najboljih dana. No, to je samo jedan (doduše važan) delić zvučnog identiteta ove istinski osvežavajuće grupe.

U najkraćim crtama, ako zamislite Low kako pokušavaju da skinu Mogwai, dobili ste suma sumarum zvuka na ostvarenju svetačkog imena. Da sve bude još zanimljivije, ne bih mogao da se pohvalim da sam neki fan ijednog od oba pomenuta benda (postokeri su mi uglavnom bili dosadnjikavi, dok me hrišćani s lakoćom uvlače u suicidalna raspoloženja), ali me ozbiljna sporost i polagano sagorevanje do boemskih ekscesa njihovih škotskih rođaka isprve oborilo sa nogu. Kada se tome doda zdrava doza kejvovske, hrišćanstvom inspirisane, grešnosti jasno je da su Scottish Enlightenment pronašli recept da od poznatih, visokokvalitetnih sastojaka spreme potpuno samosvojan i prepoznatljiv zvučni identitet okajavanja i katarze bez zadrške koji u sebi krije vanrednu lepotu ukletosti zavejanih crkava na krajnjem severu.

St. Thomas je savršeni zimski album. Posebno dobro funkcioniše u motorizovanom okruženju, dok uljuljkani u uspavljujući sentiment kroz prozor posmatrate snežni pir. Jedan od najjačih debija sezone na koji je ovaj par ušiju nabasao.

The First Will Be Last

Montevideo, Bog te video (Dragan Bjelogrlić, 2010)

2010-12-19T00:18:00.002+01:00

Pre neku nedelju(/mesec) nasdvoje smo na drugom programu RTS ispratili deo emisije koja je zabeležila razmišljanja domaćih filmskih radnika na njima najdražu temu. Bilo je tu uobičajene ljupke pljuvačine po Holivudu, kukanja zbog umiranja umetničkog filma u svetu i tome slične jadikovke, ali meni se posebno dopao jedan stariji bradonja (ime sam nažalost zaboravio, neki kritičar, čini mi se) koji je primetio da Srbi, kao polupismen narod, obožavaju domaće filmove zato što ne mogu dovoljno da se koncentrišu na iščitavanje titlova, koji je l' te, idu brže nego što je to poželjno. Ako sam dobar prognozer, a nije da ne umem da ubodem, sva je prilika da će rediteljski debi Dragana Bjelogrlića domaća publika veoma voleti. Iskreno se ne sećam nijednog domaćeg naslova posle čije projekcije sam momentalno poželeo nastavak. A ovaj će se gledati još dosta puta, već sad znam.

Nešto kasnije, posle 140 minuta gusto tkanog a pitkog i lepršavog, totalno bajkovitog povratka u međuratni Beograd, u krug tadašnjih fudbalskih zaljubljenika koji se dovijaju kako da (posle bojkota zagrebačkog saveza i fudbalera) oforme reprezentaciju koja treba da putuje u glavni grad Urugvaja na premijerni Mundijal, razmišljao sam o mogućim pritužbama na ovaj film. Da, u njemu ćete naći dosta tzv. šotrinskih elemenata (a bogami i dovoljno Balkan Ekspres momenata), a i sama dužina na papiru deluje vrlo obeshrabrujuće. Ovo nije film koji pomera granice u umetničkom smislu - uostalom već smo imali prilike da vidimo kuda u poslednje vreme završavaju takve aspiracije, bar na domaćem terenu. Ali, ako ste notorni fudbalski zaluđenik kao ja, a pritom i padate na dobro pogođenu patetiku, teško da ćete mu naći veću manu (meni lično se nije nešto preterano svidela muzika koju potpisuje Magnifico) jer kada magija krene da se razliva po platnu, iz taka apsorbuje nekoliko nivoa svesti. Nekoliko je razloga takvom, posve prijatnom ishodu.

English Trailer

Prvo i osnovno, najzvučniji novi član Glavnog odbora SPS je (po motivima istoimene knjige poznatog sportskog novinara Vladimira Stankovića) napisao vraški dobar scenario, i prilično popravio vrlo loš utisak koji je ostavio sa Georgijem (davno davno sam u nekom književnom časopisu pročitao jednu Dragojevićevu priču i čim sam je zapamtio do dan danas, a u njoj penzosi koji igraju šah na Kališu naposletku ubijaju od batina omladinu koja ih je sve vreme podjebavala, znači da ima žicu za pisanje). Dok gledalac upija lepo pogođenu i uverljivu atmosferu tadašnje prestonice, prepuštajući se polaganom ritmu radnje, on pomalo strepi kada će se dešavanja zbrzati i razbiti povoljnu sliku u paramparčad. To se, srećom, ne događa - jednom uhvaćeni tempo ostaje na snazi do samog kraja filma u kome kostimi podsećaju na one iz De Palminih Nesalomivih, a celokupna istorijska rekonstrukcija Beograda dariva na tacni sve ono što Plavi voz nije.

Žanrovski gledano, ovaj film iako inicijalno istorijski (imali ih pun kufer) i sportski (nismo ih imali dovoljno, ako uopšte, a materijala za izvoz) nije baš lako razvrstati. Naravno, ovo je pre svega romantična melodrama (a opet vedra, ali ne onako bljutavo kao u reklamama) sa ukusno ubačenom vestern scenom i verovatno najboljom koreografijom tuče koju pamti celokupan srpski film. Kao šlag na tortu, tu je lepo pogođena doza humora tako da ovaj prekookeanski naslov možemo ovenčati i oreolom komedije. Slično ne potpadanju pod čari banalnosti prizemnih dosetki, autori zaslužuju samo reči hvale i za maherski iskalibrirani ideološki pristup - PC publika (već rasrđena viškom velikog slova u naslovu) će ovaj film nesumnjivo otpisati kao desničarski (istina, ima tih "paljevina" scena, ali ne takvih da sam ijednom, posebno osetljiv na tu tematiku, osetio transfer neprijatnosti) gubeći tako iz vida višedimenzionalnost Montevidea - on se može tumačiti i kao delikatna, ali nimalo milosrdna kritika našeg, katkad kretenskog mentaliteta, onoga što je bradati urednik Econom Easta (ili kako se već piše) nedavno duhovito definisao u Jutarnjem programu RTS kao "cajtnotizam". Posle skorašnjih, nimalo uverljivih filmskih posipanja pepelom i bangavih pirueta mira, odgovornosti i pomirenja (blok koji je postao nešto poput obaveznog programa u umetničkom klizanju), Bjelogrlić svojim filmom šalje važnu poruku - Srbi nisu ni bolji ni gori od ostalih naroda, uvek su bili sirotinja, ali su znali i za dostojanstvo u svom egzistencijalnom grču. I pouke prošlosti transponovane u sadašnjost su vešto izvedene jer ne vrište već šapuću pa ko ima uši da čuje i oči da vidi...
...Didaktički gledano, ovo je najuspeliji srpski film dugo dugo unazad (to generalno nije karakteristika naših filmova), i kao takav za nekoliko dužina šiša gologlavog Stevu Filipovića. Kad pomislim da će deca gledati ovaj film umesto Farme (kad se već nijedan od glavonja nije setio da ponudi neki novi Muzički tobogan ili Pitam se, pitam se, već para samo ima za one principijelno odurne ideološke zahvate na mladim mozgovima tipa Zdravo Evropo), srce mi poskoči od radosti, a bogami je i oko zasuzilo nekoliko puta, od sreće i familijarnog patosa, onako, inkognito u mraku.

Spanish Trailer

A upravo deca su kriva za izrazitu vizualnu svežinu ovog naslova. Glumačka podela je obavljena maestralno, podeljena tačno na pola između novih lica i proverenih imena. Miloš Biković u ulozi Tirketa je novomilenijumski Dragan Bjelogrlić iz vremena Bobe Popadića, dečko iz naroda koji ima lice od milion dolara a svom simpatičnom junaku prilazi ležerno poput Depardjeovih glumačkih bravura u Bertolučijevom Novecentu. Petar Strugar kao strašni centarfor Blagoje Moša Marjanović je imao još teži glumački zadatak koji je fantastično rešio u svoju korist (ako mene pitate, omiljeni lik u čitavom filmu), dok je Viktor Savić kao Milutinac potvrdio impresiju iz Šišanja da izrasta u odličnog glumca. I ostala fudbalska omladina zaslužuje spominjanje u pozitivnom kontekstu - Andrija Kuzmanović kao El Grande Milovan, Aleksandar Radojičić, Uroš Jovčić, Nenad Heraković, Ivan Zekić, Bojan Krivokapić, Rade Ćosić, Milan Nikitović, Aleksandar Filimonović i, naravno, mali narator Predrag Vasić. U takvom društvu ni devojke (Nina Janković, Danina Jeftić i Tamara Dragićević) nisu zatajile a značajna podrška stiže im od etabliranijih glumaca. U plejadi uspelih likova, apostrofiranje ovog puta zaslužuju Vojin Ćetković i Nebojša Ilić, sa verovatno najboljim rolama u svojim glumačkim opusima.

Početak ove decenije protekao je u poslednjoj narodnoj ofanzivi na bioskope pod vođstvom generalisimusa Šotre. Montevideo ima sve predispozicije da uspešno ponovi ovaj desant. Količina titlova u njemu je zanemarljiva, a ako je verovati Vikipediji, Srbija se ionako može podičiti solidnim 66. mestom u svetu po stopi pismenosti svojih građana starijih od 15 godina.

Dibiase - Machines Hate Me (Alpha Pup)

2010-12-17T19:43:00.001+01:00

Atombreakin

Dibiase (čita se Dibiasi) je producent iz Wattsa, nestašnog kraja Los Anđelesa poznatog iz istorije po raznim obojenim udarima na poredak Globalne hegemonije. Ovaj momak se nedavno oglasio svojim hejterskim debi albumom, a ime etikete koja ga je uvrstila u svoj katalog ne ostavlja previše prostora za sumnju da je u pitanju još jedan od onih hip hop trudbenika koji bi da dignu "igru" na neki novi, do sad nečuveni nivo.

Ova godina je kiptela od tih napora, pa je ovo odlična prilika da ih rezimiramo: kritika je odlepila na Flying Lotusa, koji je u ovim ustima ostavio uglavnom suv ukus, verovatno zato što se previše trudio da oduševi sve prisutne. Njegov ortak Free The Robots je potpuno podbacio, dok su baje sa Lotusove etikete ostavili pomešan utisak - Teebs je nedorečen, dok je Lorn sasvim dobar. Dibiase je u ovim ušima bolje zasvirao od svih njih.

Circuit Breakin

Opsednut osmobitnim zvukovima sa Nintendo konzola, Dibiase je naučio da ih koristi u gotovo simfonijske svrhe - većina tema sa prvenca su skroz u tom raspadnutom & opaljenom raspoloženju. S jedne strane čujemo duboku lojalnost boom bap ili G funk korenima ali ih zvuci video igara transponuju na neki potpuno nezabeleženi nivo. Kalifornijac radi sličnu stvar koju je činio i Tobacco pre nego što je prolupao (ili odlični The Simonsound, mada je njihova starina još starija): ekscentrično koristeći prošlost on zvuči futurističkije od svega što je u trenutnoj ponudi u hip hop ataru, a to opet zvuči nekako prijemčivo, toplo i humano. Onako zatrovano, u najboljem smislu te reči.

Neighborhood Watch

Neki kritičari su u ovom stvaralačkom postupku videli opasno poigravanje sa nostalgijom koje je lišeno jače upotrebne vrednosti ali... Dovoljno je pustiti Atombreakin ili Phantom Power sa ove ploče na dobrom ozvučenju kako bi se došlo do spoznaje da osmobitni doživljaj nikada ranije nije zvučao ovako silovito, uverljivo i jako, da nije sve vic kao što je to zvučalo do sada, mada ima i šale. Ako bi već morala da se traži zamerka ovom izdanju, to je njegova nekonzistentnost koja kao da je proistekla iz nesigurnosti autora da u potpunosti stane iza svog sumanutog koncepta pa tako osim pomenutih prženica imamo i nekoliko iskuliranih jazzy komada na tragu onoga što je radio J Dilla, no čak i u tim konvencionalnijim momentima Dibiase kao da se služi rezervama helijuma koje je držao u svom šteku, čisto da ne bude da je samo prepisivao.

Clocked Out

Uz klasičara Damua The Fudgemunka, Dibiase potpisuje najupečatljiviji hip hop album sezone, demonstrirajući da ne treba u potpunosti odbacivati uveliko ishajpovanu kalifornijsku scenu. Sa ovakvim pločama, hip hop može mirno da legne da spava (figurativno rečeno, nema ovde ni s od spavanja), jer ne mora da brine za svoju budućnost.

Phantom Power

The Phantom Band - The Wants (Chemikal Underground)

2010-12-17T18:57:00.001+01:00

Checkmate Savage, prošlogodišnji debi Glazgovljana koji su se u svojim ranim sviračkim danima predstavljali i kao Robert Redford, bila je jedna od osvežavajućih ploča koje popravljaju raspoloženje svojim nesputanim artizmom, kompleksnošću i studioznom izradom. Ovi samozvani škotski robofolkeri vratili su se u žižu sa novim, vazda teškim drugim albumom mnogo pre nego što je iko mogao i da pretpostavi.

Jer, ako ćemo otvoreno, debi je bio jedna od onih višeslojnih slušalačkih avantura u kojima se pri svakom novom audio susretu otkrivala još po neka godina krvavog rada, i intelektualnog i tehničkog. The Wants nema inicijalnu dopadljivost prethodnika, na prvo slušanje zvuči odbojno i hladno, što je dodatno pojačano samom distantnom prirodom svirke sastava kao oni sjajni ljubavni filmovi o velikim romansama u kojima stisak ruke znači više od raspojasane jebačine u prosečnom holivudskom ostvarenju.

I taman kad površni zaključak "jaom šta su se ovi istripovali" preti da postane generalni otpisujući stav, vi pustite sebi još jednom The Wants i otkrijete da je svaka od pesama iz ove zbirke našla neki svoj put do vaše podsvesti, da se ljuljate u brodskom ritmu uvodne A Glamour i pevate dok hodate ulicom, ne hajući za čudne poglede koji vas streljaju u mimohodu. Iako sjajan, Checkmate Savage sa svakim novim slušanjem nove ploče sve više postaje štura skica za istinski muzički projekat, što ova j naslov svakako jeste.

Nepodešena za instant dopadljivost, The Wants je ploča kojoj će neki zameriti manjak tzv. hit pesme, ali su Škoti pristupili izradi ovog albuma na način koji je nesumnjivo bravurozan, bez ikakve greške u koracima, puštajući svakog sekunda još po nekog kreativnog zeca iz šešira čime ovaj album ulazi u krug onih s kojim je poželjno malo strpljivog rvanja koje se svakako isplaćuje s kamatom. Postojane, pomalo zlokobne a svakako i cinične atmosfere, ova ploča odiše britanskim duhom u najboljem smislu te reči, revalorizujući sam format dugosvirajuće ploče kojoj mnogi već duže vreme predviđaju izumiranje. Neće biti!

Nalik čitanju kakve fantastične knjige čijih ste prvih sto strana pročitali sa knedlom u grlu a odmah zatim pročitali sledećih hiljadu iz cuga, The Wants je artefakt vrhunske kulture zvuka, bastion dobro obavljenog producentskog posla u kome svaki odsvirani ton ima svoju svrhu i mesto. Umesto rezimea: ploča koja će se često puštati u godinama koje predstoje.

When there was a fallen bird
Everybody stayed awake
Everybody craned their heads
To see my changing shape
We must dance
Against a torchlight moon
Everybody knows it's true
Ship that sailed
On its deck we stand
And I comb my hair
Pray to see
Do not take us down
We made of stone
But we are not hollow
Everybody knows it's true
Not in my life we must
There, they're rich enough
From the shadow to the tongue
Everybody wants to burn
But the cost is just the words I crucified
Everybody knows it's true
Now we seem to rest in time
Like a secret kept
Like the saddest ring that she tied into my bones
Before we left
Faded to blue
Everybody knows it's true
Not in my life we must
There, they're rich enough
From the shadow to the tongue
Everybody wants to burn
But the cost is just the words I crucified
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true

Shit & Shine - Bass Puppy EP (Badmaster)

2010-12-17T18:27:00.001+01:00

Londonska ekipa finog imena aktivna je duže od pola decenije na diskografskom polju, a svaki trag ovog tipa koji je ostavljala za sobom bio je tako prepoznatljiv a tako različit. Grupa sastavljena od britanskih i američkih muzičara praktikovala je kroz svoj opus različite pristupe različitim sazvučjima, ali ono što je bilo zajedničko svim ovim nasrtajima na čulo sluha je životnost oličena u abrazivnosti. Uostalom, ništa drugo nije ni moglo da se očekuje od sastava koji praktikuje pojačanu ritam sekciju sastavljenu od nekoliko bubnjeva.

Rad grupe se uglavnom vezivao za vizionarske jam sastave poput Velvet Underground ili Red Krayola, a neretko je sam doživljaj zvučnog utiska bio važniji od same muzike grupe. Album Ladybird (2005) sastavljen od samo jedne podugačke pesme (još preciznije: improvizacije od 42 minuta) svakako je jedan od skrivenih dijamanata prve decenije u novom milenijumu, dok je neutoljiva žeđ benda za novim i neistraženim rezultirala i gotovo funky albumima kao što je Cherry.

Ako za taj album može da se kaže da je ipak jedna od slabijih tačaka u katalogu londonskih baraba, (relativno) novo izdanje Bass Puppy sigurno nije, pošto na efektan način potcrtava višedimenzionalnost ove unikatne grupe. Naime, iako sastavljen od samo dve po 8+ minuta dugačke kompozicije, Bass Puppy je ono što bi istinska alternativna muzika trebalo da predstavlja - napad na sve što je konvencionalno.

Shit & Shine razrešavaju ovaj problem tako što na novom kratkosvirajućem tanjiru nude svoje verziju uveliko zadihanog dubstepa. To čine tako surovo i beskompromisno da svi izvođači sa etiketa kao što je Hyperdub u svom grotesknom mraku predgrađa kao da sviraju muziku za decu u poređenju sa ovim zvučnim košmarom. Brojne nepripremljene uši neće izdržati ovaj teror fisije basa i sporih, sadističkih ritmova, no S&S nikad i nisu bili bend koji je mnogo polagao na prihvaćenost u (nešto) širim slušalačkim krugovima.

Bass Puppy kao visokooktanska minijatura povišenog nivoa radijacije prilično dobro dočarava zašto, sa druge strane, ovaj bend ima nepomućeni kultni status u izolovanim slušalačkim oazama. Inventivan i beskompromisan, ovaj EP predstavlja muzičare koji se sasvim dobro zabavljaju u tome što rade.

Fuck You Folk Singers

ANBB - Mimikry (Raster Noton)

2010-12-16T01:10:00.000+01:00

Među poznavaocima avangardne elektronske scene švapska kuća Raster Noton važi za jedan od vrhova ledenog brega. Upečatljivo minimalni omoti izdanja iz kataloga ove kuće sugerišu sličan mikroskopski minimalizam i skoro laboratorijsku urednost koju će velika većina konzumenata pop kulture odbaciti kao suvišnu i napornu.

Tema Fall koja otvara dugosvirajući debi akta ANBB koga čine Alva Noto (aka Carsten Nicolai, jedan od osnivača etikete) i Blixa Bargeld, poznat najpre kao osnivač Einstürzende Neubauten ali i kao nekadašnji gitarista Kejvovih Bad Seeds, daje za pravo svima onima koji ovakav pristup muzičkoj materiji vide kao suvišan i pretenciozan. Frekvencije prilagođene čulu sluha šišmiša migolje se i razvlače minutima koji traju kao večnost.

No, album se ne zove džabe Mimikry. Ko prođe uvodni test otpornosti ubrzo biva nagrađen baražom lucidne urbane energije u pesmi Once Again. Odatle, čitav album prolazi kao san za koji ne želite da se završi, jer je njegova priroda i atmosfera apsolutno prilagođena doživljaju vožnje rolerkosterom.

Blixin zreli a nepokoreni glas čudnovato se lepo uklapa u sonične Nicolaieve vizije. Kovanica digitalni blues, koju smo već rabili u prikazu poslednjeg diskografskog čeda sjajnih The Young Gods, i ovde je itekako umesno. To se posebno može reći za numeru One, obradu meni nepoznatog Harryja Nilsona iz 1968.

I pesma Ret Marut Handshake ali i naslovna kompozicija zapušavaju usta svim onim galamdžijama koji generalizuju iskustva sa savremenom umetnoošću kao promašena, a čitavo to polje kao poligon za iživljavanje praznjikavih duša. Mimikry će vam dobrano uzdrmati tu zabludu jer, srećom, pravih alternativnih umetnika koji imaju šta da ponude zaista ima na ovom svetu, i to je fakat koji je lepo znati.

Once Again

Black Sleep of Kali - Our Slow Decay (Small Stone)

2010-12-16T00:35:00.001+01:00

Ako govorimo o aktualnom sludge/stoner/doom globalnom trenutku, situacija je pomalo haotična. Trilion bendova širom planete se takmiči ko će biti grđi, sporiji i teži. Tek ponekad iz uobičajenih koloseka izleti neko novo ime koje svojim prisustvom oduva gomilu izvikanijih aktova.

U godini koju ćemo, bar kada je ovo sazvučje u pitanju, pamtiti po nestvarno žestokom debiju engleskih vutromana Dopefight, još jedna urlajuća razglednica stiže iz Denvera. Na tom mestu se okupilo nekoliko drugara, i oformilo bend kako bi, po sopstvenom priznanju "imali izgovor za ispijanje piva i ispuštanje glasnih zvukova". Odabrano je ime strašne hindu boginje Kali, tačnije njenog crnog sna.

Bez brige, ovi Ameri nisu nekakvi mistici koji decibelima pokušavaju da dostignu stanje kakve nirvane, a bogami to pivo mora da je vraški dobro čim momci ovako praše. Iako o abrazivnosti ovog izdanja na inicijalnom nivou ne treba trošiti previše reči (sklon'te se nepripremljene uši), odmah zatim upada u slušni aparat veština grupe da stvori pamtljive i koncizne aranžamanske strukture, neretko sa začuđujuće jednostavnim (efektnim) filosofskim konkluzijama, izrečenih u (pozitivno shvaćenom) deračkom ključu (kao što je ona da ništa nije izvesno osim smrti ili da postoji samo ovde i sada).

Tajna razlikovanja BSoK u odnosu na svoju brojnu čupavu i sjebanu sabraću ogleda se i u žaru kombinacije različitih podžanrova unutar pesama. Ovi Denverci su očigledno odrastali na surovoj muzičkoj dijeti pa znaju da zabibere svoj lonac i uplivima bržih (i to gotovo grind/death) ritmova. Kao kontrapunkt ovom svaštarenju, a ujedno kao i vezivno tkivo svih sastojaka prisutan je gotovo pop senzibilitet (uslovno shvaćeno) koji ovaj bend definiše kao nešto teže (svarljive) rođake grupe Torche.

Možda će se zbog toga ovaj bend omiliti hipsterima, no prave metalske glave sigurno neće biti razočarane kvalitetom i intenzitetom svirke koja je pohranjena na ovo, kvalitativno gledano, sasvim konzistentno ostvarenje. Da stvar bude još bolja, Our Slow Decay daje osnova za optimizam da će BSoK tek praviti gitarsku štetu vrednu pažnje.

The Crow and The Snake

Plavi voz (Janko Baljak, 2010)

2010-12-15T17:56:00.001+01:00

Koliko mi je poznato, Janko Baljak, režiser koji je držao duge govore na mitinzima opozicije tokom prethodne decenije, je predavač novim naraštajima srpskih filmskih radnika. Svojim celovečernjim igranim prvencem (iako je relativno dugo prisutan u kinematografskoj igri) uspeo je da stvori odlično nastavno pomagalo. Naime, Plavi voz predstavlja, obrni okreni, sve ono kako jedan film ne bi trebalo da izgleda.

Kritičnost naspram ovog naslova ide dotle da on veoma lako ulazi u najuži krug najgorih domaćih filmova svih vremena (nekoliko sam ih takvih pogledao). No, odlučio sam da se potrudim da ne dam svojim sadističkim porivima oduška koliko god je to moguće, iako je praktično nemoguće zamisliti mirovanje kritičke britve u bilo kom povodu priče vezane za ovaj film. Zgroženi filmofili su mi, pošto sam im obznanio nameru da posmatram ovaj film a zatim ga i recenziram, dali natuknicu da će, ukoliko ovaj prikaz bude pozitivan, biti prve takve vrste. Bez brige, prijatelji, neću popravljati prosek.

Nije da to ne želim, nego je to zaista veoma teško učiniti čak i kada vam ne manjka dobre volje, kao što je to slučaj sa mnom. Plavi voz (uzgred budi rečeno, "niđe veze" naslova sa samim sadržajem filma) ne nudi apsolutno nikakve slamke spasa u tom pogledu - govorimo o ostvarenju koje krasi promašena radnja u promašenom scenariju i fantastično promašena kostimografija, pa kad imamo ova saznanja veoma je teško i zamisliti da ono što (bledunjavo & neuverljivo) preostaje pogodi šta god da gađa (za takav poduhvat je, bojim se, potrebnija stručnija ekspertiza, koja prevazilazi nevelike moći pisca ovih redova).

Pošto je sad objašnjeno da je reč o komediji za vreme čijeg se trajanja ne baš previše razdragana publika stidljivo nasmeje ne više od tri puta, možemo preći na sledeću stavku - šta je to ono što se iz Plavog voza može naučiti. Na mene je svakako najveći utisak ostavila teza da je DB odvratna zlotvorska institucija ali da unutar nje postoje pojedinci koji su jači i od nje same a delaju (iako su u penziji) za opštečovečanske ciljeve. Dalje, saznajemo i da je u vreme umiranja druga Jože iz Kumrovca beogradska dečurlija živela u nečemu što opasno liči na regularan tinejdžerski život malih Amerikanaca, samo još bolje (dakle besmislenije). Dodajte na čitavu ovu sluzavu smesu još dosta demagoški spremljene ideologije (sa sve smehotresnim finišom, što postaje specijalitet srpskih "angažovanih" filmova) i poigravanje seksom na nivou obdaništa i imaćete predstavu šta ovaj film otprilike predstavlja, da ne širim sad tužnu priču sa usiljenom novotalasnom reinterpretacijom života u sudnjem času titoizma (da, baš se u Beogradu 1980. slušala My Sharona po igrankama gde se birala gimnazijska mis (?!)) - pre bih se raspitao koje su to sendvičare bile najbolje u gradu tih godina, pošto iz ovog filma saznajemo da ih je bilo dosta. Da ugođaj bude potpun tu je tehnički aspekt priče - nisam stručan ni u tom pogledu, ali sumnjam da se Plavi voz uopšte može pohvaliti performansama neophodnim za bioskopsku distribuciju - kvalitet slike kojim operiše je nalik onoj koja krasi brojne domaće (mahom Pinkove) "no budget" serije.

Od čoveka koji je pre deceniju i po režirao globalno najvažniji srpski film u prethodnih mnogo godina (naravno, govorimo o "Vidimo se u čitulji") to je bolno malo.

Dejvid Šou - Kiša kao metak (Okean, 2004)

2010-12-15T17:10:00.000+01:00

Arhitekta Artur Latimer živi u građevini na Zapadnoj obali koju je sam projektovao. Nema previše dodira sa spoljnim svetom otkako je preminula njegova žena Lorel (Dorel?, tako nešto), jedino živo biće koje mu je preostalo u životu je pas po imenu Blic i još jedan ortak koji mu povremeno svraća na gajbu. Godinama već oplakuje suprugu, ljubav njegovog života: prvo je to činio uz pomoć obilnih količina alkohola, da bi mu zatim, posle osvešćenja o štetnosti takvog pristupa problemu, bol ublažavale redovne pucačke sesije u streljani. Sada se njegov arhitektonski projekat nalazi na najozbiljnijem testu - meteorolozi su najavili veliko nevreme u kraju u kome živi, pa bi ako kuća izdrži, to moglo da mu donese mnogo novca u bliskoj budućnosti. Dok se komšiluk pakuje, za evakuaciju, Art se sprema za test, ali ne ostaje sam u kraju u kome živi.

Kiša kao metak Dejvida Šoua počinje maestralno. Njene gusto ispisane strane momentalno otkrivaju veliku pripremljenost, još tačnije erudiciju pisca o temi o kojoj je naumio da nešto više kaže. Psihofizičke posledice epohe u kojoj živimo na otuđenog i bolom obeznanjenog pojedinca potanko su i dopadljivo opisane. Sama knjiga se veoma brzo čita obećavajući dobru zabavu na ivici noža, baš onakvu kakvu bi svaki triler od žanrovskog pedigrea trebalo da ima u rukavu.

Nakon prvih sto strana sve pršti od eksplozija bojeve municije i implozija vrcavog duha. Baveći se životom arhitekte, Šou sa vidnom sigurnošću projektuje svoj spisateljski plan. Pošto je temelj izgrađen sa visokim stepenom uverljivosti, potrebno je još samo posaditi tron kako bi fantastično čitalačko iskustvo bilo kompletno.

Ali tu nastupa holivudski sindrom. Znate ono kad vam je film sve bleđi i bleđi što više odmiče. Upravo je i ovde to slučaj, samo s tom razlikom što je kod produkata fabrike snova problem u tome što znate šta će se sledeće desiti, dok je kod Šoua sve što se dešava sve manje i manje uverljivo do finalnog obrta kojim čitava njegova konstrukcija pada u vodu uraganske želje autora da osvoji svakog čitaoca. To je legitimna ambicija, ali pisac Kiše kao metka se, slično novijim holivudskim komediografima, upinje iz sve snage da ostavi povoljan utisak. Iako u njemu sve vrvi od akcije, ovaj roman zapravo nema radnju, pa se sve svodi na ceđenje suve arhitektonsko-meteorološke drenovine sa malo žurkolomskog javašluka gratis i loše poentirane studije ličnosti umesto šlaga na ovoj mesnatoj torti. Samim tim, nema ni one poslovične, graciozne američke ležernosti koja je i iznedrila najvrednije artefakte pop kulture.

To je naravno šteta, pošto se Šou sasvim solidno snalazi u tom miljeu, vadeći iz šešira razne vragolije, kao komentatori košarkaških mečeva što sipaju statističke podatke tokom prenosa (kada ne bi imali hrpu puškica kao pomoć). Na njegovu nesreću, on sam ili nije dobro zapamtio ili ne zna vradžbinu psihološke tajne kojom bi očarao svoju, sudeći po koricama, brojnu publiku. Taj žal je za srpske čitaoce unekoliko saniran gotovo bezgrešnim, inventivnim prevodom Ota Oltvanjija. Kad se podvuče crta, Kiša kao metak više laje nego što ujeda, iako mestimično ume da zgrabi, zagrize i ne pušta, bar na neko vreme.

Beli beli svet (Oleg Novković, 2010)

2010-12-12T23:19:00.001+01:00

Sećate li se "muzičkog intermeca"? Svojevremeno to je bio flaster za popunjavanje televizijskog programa, neka vrsta audio-vizualne razglednice koju su TV glavešine puštale u iščekivanju početka prenosa, recimo, neke važne utakmice - a tehnika nije u to vreme bila na tom nivou da se taj transfer aktualnosti dešavao tako lako i bezbolno kao danas. I pošto reklame još nisu bile uzele toliko maha, onda baja iz režije pusti prigodan muzički intermeco da zapuši rupu u programu - savršeni obrazac TV smaračine, ako mene pitate.

Setio sam se ovog relikta prošlosti u trenutku dok sam gledao novo ostvarenje Olega Novkovića koji je na svom početku krcat ne baš sadržajnim i inspirativnim songovima kojima je zamišljeno da glavni likovi objašnjavaju svoju poziciju unutar radnje. Priznajem, ti isečci su mi pomogli da shvatim da u stvari nemam ništa protiv tragikomičnog učešća zaboravljenog ekskluzivca PGP RTS Bojana Milanovića u Srećnim ljudima ili one raspevane bande iz oba dela Balkan ekspresa, čiji mi muzički segment sigurno ne predstavlja omiljeno sećanje. Palo mi je na pamet i umetničarenje poznog Mladomira Puriše Đorđevića u, čini mi se, onom filmu koji svojim briljantnim naslovom nalazi vezu između tanga, tuge i misli, ali to je bar bilo potpuno trešersko iskustvo koje ima svoje lakrdijaško pokriće pri alkoholom i lakim drogama izmenjenom stanju svesti. Operetski deo Belog belog sveta nema ni taj potencijal, on je sasvim ozbiljan u svom karasevdaškom umetničarenju. Delom se to može reći i za režiju, a delom i za, bar za moj ukus, mestimično povišen nivo teatralnosti u scenariju.

Onda mi je dramaturški pismenija polovina nasdvoje objasnila da sve to u pozorišnoj teoriji ima pokriće sa Brehtovim potpisom, kako bi se izbegla identifikacija gledaoca sa glumcem ili čak glumca sa likom kojeg igra, sad više ne mogu da se setim. Ono što je važnije je da je moj tutor procenio da to nije urađeno dobro. Ono za šta sam ja kvalifikovan, kad smo već kod Brehta - za koga znam da je bio veliki levičar, je da je levičarski angažman kojim Novković zaogrće svoje filmsko čedo sasvim suvišan unutar njegovog tkiva - sam film ga odbacuje kao strano, umetnuto telo (kao pozitivan primer takvog zaleđa važi, recimo, britansko remek delo Bili Eliot). Tu se posebno misli na insistiranje na Boru - ni Novković ni scenaristkinja Milena Marković nisu uspeli da nam pojasne ili dočaraju zbog čega se film koji potpisuju dešava baš u rudarskoj prestonici države u pokušaju - njegova univerzalnost bazirana na antičkoj tragičnosti ne bi izgubila ništa od svoje relevantnosti ni da je preseljena u Belegiš, Krivu Palanku ili Tutin. Al' eto, Bor je, uzdignuvši se na nivo poraznog simbola aktulnog gubitništva, iz nekog razloga privlačna destinacija.

Čak i sa ovim, ne baš malim zamerkama, Beli beli svet je film koji me lično pogodio, što ne bih mogao da kažem ni za jedan domaći film još od ideološki sahranjivanog Miloša Brankovića. Za razliku od uveliko ishajpovanog i dobrano mitologizovanog Novog srpskog filma (i dalje bez jače autoreferentne supstance) koji svoju inspiraciju (i manjak iste) mahom pronalazi u američkim instant rešenjima preteranosti, Novković pre predstavlja autora koji se oslanja na poetiku derta i delinkventske marginalnosti iz stare jugoslovenske škole - od mitologizovanog crnog talasa preko Specijalnog vaspitanja do Male, a posebno rabljenu u TVB serijalima Sivi dom i Zaboravljeni (koji nas je počastio za sva vremena još jednim muzičkim sumrakom domaće proizvodnje). Razbijene porodice, nasilje u njima (motiv koji je Novković apostrofirao i u svojim, ne baš uverljivim "Normalnim ljudima"), promašeni životi te njihov stepen sjebanosti - sve su to kulise koje u ovom ostvarenju dobijaju svoju uverljivu dubinu i preko potrebnu poetsku dimenziju. Drugim rečima, sve ono što su neki skoriji domaći naslovi pokušali da predoče, ne uspevši u tome usled manjka hrabrosti i talenta, Novkoviću polazi za rukom da istera na čistac do krajnjih granica - a evo i zbog čega: ovaj film ne prezire svoje junake, ne sprda se sa njima, ne ponižava ih više nego što je to potrebno, pokušavajući da ih razume u neprepatetičnom vidu elementarne saosećajnosti čime podešava mehanizam svoje tragičnosti koja lekovito udara na gledaoca poput malja sudbine. U ovom smislu, kinematografsko jugoslovenstvo je nesumnjivo superioran obrazac u odnosu na sve ono što danas gaji samoreklamerske pretenzije da bude shvaćeno kao adekvatan filmski ram ovog neslavnog trenutka.

Dobrog saveznika u tom naumu Novković nalazi u Markovićevoj pošto je ona očigledno pila vodice sa proverenih klasičnih izvora pa čak i verbalna preteranost i jednoobraznost koju je zamerila Milja u svom prikazu ima svoje pokriće u nameravanoj želji da se jedno slomljeno, alkoholisano i narkotizovano društvo prikaže u svem sjaju sopstvene surovosti. Možda bi ovaj povoljan utisak bio manje impresivan da glumačka podela nije dosledno sprovedena - Uliks Fehmiu ima u sebi nešto od ležerne veličanstvenosti svog oca, Jasna Đuričić je prilično uverljiva, što se može reći i za mladu Hanu Selimović, ime koje će posle ovog naslova (na sreću) popravljati neveseo filmski prosek novih naraštaja srpskog glumišta. Na visini zadatka su i epizodisti: srpski Tom Henks kome od milja tepamo Glogi opovrgava ovom rolom sve zle jezike da uvek tumači jednog te istog lika (to bi se pre moglo reći za navalentne, samozvane urbane ikone poput Đurička i Kičića), Milica Mihajlović još jednom potvrđuje da je strašna glumica, a i Marko Isaković bezostatno zaslužuje posebno pominjanje. O klasi Mire Banjac ne bih trošio mnogo reči, slično se može reći i za Meta Jovanovskog (očigledno predstavnika respektabilne, meni nepoznate makedonske manjine u Boru), dok mlađe snage imaju svog sasvim solidnog predstavnika u Marku Janketiću (prezime nije slučajnost).

Beli beli svet je umetnički (u prevodu: pošten) film sa težinom koji bi, da nije već opisanih megalomanskih manjkavosti, u ovim očima bio percipiran kao remek delo (ili bar opasno blizu te očaravajuće kvalifikacije). Da cena karte nije bezobraznih 350 dinara (pa se posle dokoni kulturnjački dušebrižnici pitaju što bioskopi zvrje prazni (ha(!), glagol zvrjati se upotrebljava jedino u paketu sa prazninom)) trijumfalno bih preporučio trk u bioskop, ovako moram da kažem da gledanje na ne baš velikom platnu najmanje sale Doma sindikata vredi sigurno 250, možda čak i 300 kinti (ako ste zaposleni). Ruku na srce, filmovi poput ovog i nisu pravljeni za masovne posete zaboravljenim mračnim odajama, ali s druge strane podsećaju na poetsku magiju i katarzičnu funkciju ove umetnosti.

The Young Gods - Everybody Knows (Two Gentlemen)

2010-12-11T15:26:00.000+01:00

Once Again

Simpatisanje ženevskog sastava The Young Gods u ovoj knjizi (na ovom mestu) nepobitan je znak dobrog ukusa. Švajcarska trojka nazvana po ranom EP izdanju sastava Swans više od dve decenije opstaje prkoseći žanrovskim ograničenjima i stilskim konvencijama. Počevši kao post-industrial bend sastavljen od glasa, semplera i bubnja, Bogovi su uvek nalazili način da opravdaju mladost u svom imenu snimajući ploče sa izostavljenim rokom trajanja.

Praktično nema kutka savremene muzike u koji ova istinski umetnička (u najčistijem vidu umetnosti: shvaćene kao nezaključene, otvorene sugestije) formacija nije zašla - od obrada pesama Kurta Weilla preko sopstvenih pionirskih remiksa (još 1997. na ploči Heaven Deconstructed) do akustičarskih ploča. Kameleonska priroda grupe uvek je u sebe uključivala onu nepogrešivu temeljnost i zvučnu urednost koja odvaja vrhunsko od proseka na kreativnoj (a ne komercijalnoj) skali vrednosti.

Zato nije čudno da među svojim vernim fanovima imaju tako raznolike face od originalnih članova Sepulture preko Mikea Pattona pa do Davida Bowieja. Za novi, sedmi po redu studijski album udružili su se sa producentom (nekada bubnjarem već pomenutih Swans) Rollijem Mosimannom, od kojeg se, s obzirom na staž i reputaciju, očekivalo samo neočekivano.

No Land's Man

Od originalnih članova u grupi je ostao samo pevač Franz Treichler, na ovoj ploči i u ulozi ko-producenta. Kako se i moglo očekivati, zvučna slika je savršeno iznijansirana, nepretrpana ali bogata u detalju, skrojena tako da joj se slušalac prepusti u osobenoj, zreloj zvučnoj vožnji kojom putem eksperimentisanja se stiže do čistih, gotovo tradicionalnih formi. Treichlerov topli glas istinski je pečat raspoznavanja grupe, podjednako ubedljiv na svim zvučnim podlogama i zahvatima, a njih je ovde sasvim dovoljno.

Ako bi morao da se nađe zajednički imenilac svega onoga što se na ovoj ploči može čuti onda je to digitalni bluz, umetnički znak vitalnosti i života. Neobično je lepo čuti da Švajcarci ni pored toliko godina ne pokazuju znake kreativnog zamora, darujući još nekoliko superiornih tema u svoj ionako impresivni katalog. Da parafraziram recenzenta koji mi je otkrio ovu sjajnu grupu pre mnogo godina: "Zaista bi svi trebalo da se lože na The Young Gods".

Miles Away

Rejmond Karver - Zimska nesanica (Lom/Beli put, 2009)

2010-12-11T08:49:00.002+01:00

O Katedrali je već ponešto zabeleženo, pa da zapišemo nešto i o Zimskoj nesanici, relativno novom izboru zaostavštine Rejmonda Karvera prevedene na srpski (korektno preveo Flavio Rigonat). Iz ove knjige saznaje se zašto je sam slavljeni američki pisac tražio da mu na epitafu stoji "pesnik, pisac kratkih priča i eseja".

Zimska nesanica ima strukturu u kojoj njen pretežni deo čine pesme. Kako se čini, Karverove pesme su ključ za njegovu prozu. U njoj stižemo do pomalo iznenađujućeg obrta - sve ono što je u prozi majstorski depersonalizovano, grubo i žestoko u poeziji ima svoj lični, nežan i ljudski eho. Zapisujući svoje ogromno životno iskustvo koje je skupljao (prva žena zatrudnela sa 16. godina), Karver je prošao kroz brojne preduzimačke poslove družeći se sve više sa flašom, što je razlog zbog čega mu je i propao prvi brak. Živeo je samo 50 godina, od čega poslednjih nekoliko sa drugom ženom, priznat i trezan.

Uvek mi se nekako činilo da muška emocija sa sobom nosi veću težinu od ženske. Možda sam seksista (rekao bih ipak ne), ali Karver mi daje za pravo. Njegovo srce, koliko god trovano, čuva svoju čistotu predajući se u potpunosti bliskim ljudima i dečačkim fascinacijama. Od sopstvenog oca, koji je živeo sličan nadničarski život poput njega preko obe supruge (uz pomalo neuravnoteženu majku, pesnik bez majke nije pesnik!), Karver zabacuje udicu i u pravcu još jedne pasije - pecanja. Tim sastojcima ispunjene pesme daju prilično precizan portret čoveka koji se rve sa svojom sudbinom za glavni trofej (vredan tog bacakanja) - malo mira i spokoja.

E sad, čest problem koji se javlja pri čitanju poetskih dela se ogleda u tome što je unutar korica jedne zbirke uvek spakovano previše pesama, te se preletanjem sa strane na stranu brzo doživi zasićenje (malo suprotnih slučajeva mogu da se setim - eto recimo Srečko Kosovel "Čovek iza brda", tu je pesama (ali u prozi) moglo biti i više). Možda nije loša ideja (to mi je tokom čitanja palo napamet) da se u sličnim svaštarskim situacijama proba sa tehnikom mešanog mesa - jedna priča pa desetak pesama itd. - čisto da se malo dobije na dinamici. Na ličnom planu, Karveru je sa jasnim razlogom bilo bitnije da bude percipiran kao pesnik, no na ovom drugom, koji uključuje i čitaoce, njegove priče su apsolutno ono što predstavlja pravu čitalačku zadovoljštinu.

U Zimskoj nesanici ih je tek nekoliko i one se, očekivano, gutaju svetlosnom brzinom, razmećući se nehajno svojim sjajno iznijansiranim životnim tempom. Iz Katedrale je preštampana ona jedna o bračnom paru sa paunom i "najružnijom bebom na svetu", a izgleda da je izbor pravljen tako što je iz svake zbirke odabrana po jedna. Čak i u ovoj minimalnoj ponudi, "insajder među autsajderima" lako demonstrira zašto se žagor o "kultnosti" ovog pisca ne zaustavlja ni više od dve decenije nakon njegove smrti (umro je 1988.).

Da l' to curka il' je odliv?

2010-12-11T01:33:00.004+01:00

Luj Altiser je bio čudan baja, postmarksista. Roknuo je ženu, pa u neobičnom duševnom stanju skončao po ustanovama za mentalno obolele. Dobro, dešava se mnogima - i Ogist Kont je proveo dve godine u instituciji tog tipa pa mu ništa ne fali danas, u smislu reputacije. Elem, Altiser je na Gramšijevim krkačama hegemonije pisao o DIA - državnim ideološkim aparatima koji šire ideologiju kao zarazu al' na finjaka (tu su crkva, škola, mediji, sindikati, kultura itd.), za razliku od državnih ugnjetačkih aparata koji se baziraju na nasilju (vojska & policija). Pred tebe podaniče je postavljen izbor: možemo da te ... fino, a možemo i grubo - odluka je na tebi.

Druga je priča što je Altiser podlegao čarima ludila pre nego što je objasnio kako je onda uopšte moguće spoznati ideologiju ako je sve ideologija, ili, drugačije rečeno, kako se odupreti, kako raskrinkati bandu. Na toj priči glavu su olupali i veći od njega - eno onaj njegov zemljak što je hotimično prenosio sidu svojim ljubavnicima, ime mu je Mišel Fuko, kriv je za onu odvratnu kovanicu "rad na sebi". Tako je, je l' te, on zamišljao otpor pa umro u najstrašnijim mukama. Al' da se mi vratimo na Altisera, ta njegova teorija mi se čini sasvim podesnom za objašnjenje fame oko WikiLeaks.

Osim Altisera, oslonićemo se i na Cerovićevu tezu staljinističke prirode zapadnih medija, tj. većeg stepena staljinizma u okviru državne kontrole njih i od samog praxisa staljinizma - ako ste prespavali bombardovanje/agresiju, možda niste u toku o čemu se radi, inače ne moram previše da vam objašnjavam šta je po sredi, čak i ako ste potisnuli sve kao ružan san, to je nažalost bila java. I 11 i kusur godina kasnije baš na tim, kontrolisanim medijima pojavi se taj baja Asanž i ne skida se odatle, kao sve preteći šta će sve da otkrije, pa potaknuti tom famom zamišljamo vašingtonsku grozničavost, kao svi se odreda usrali u ćega i u je... kakav lik. Stvar je sumnjiva zbog bar nekoliko stvari, da ne pričamo o tome što sam sistem ima više koristi nego štete od čitave ove napumpane priče.

Prvo i osnovno - da li je curenje prava reč kad tek tako izvetri 250 hiljada dokumenata? Meni to više liči na odliv, menstrualno rečeno. Teško da možete to da ne primetite ako vam se nešto slično dešava. Ej, 250 hiljada dokumenata, blesane! To je neko lepo pustio u promet, planski.

Druga stvar, šta smo mi novo saznali iz tih "poverljivih" dokumenata? Apsolutno ništa - trećerazredne tračeve iz dokonog diplomatskog života, nekakva oštroumna zapažanja koja ni na koji način suštinski ne kompromituju globalnog hegemona. Al' ono, lepo zvuči, ne zato što je lepo po sebi, već zato što je tajno. Top secret. I onda kao ima neku važnost. Posebna je priča što se na taj način daje preveliki značaj igračima unutar diplomatije, jer se tako legitimizuje sistem tako što se ono što nam je potureno kao mehanizam koji funkcioniše postaje zaista taj etatistički mehanizam iako svakodnevno dobijamo signale da baš i nije pametno stavljati ruku u vatru da je taj poredak stvari baš takav kako nam je predstavljeno. Da ne bude zabune, nekad je verovatno bio.

Treće, Asanžovo skrivanje pa predaja. Blic piše: "Predao se da ga ne bi ubili". Da je taj čovek zaista na spisku za odstrel, njegovo ime nikada ne bi, da se tako izrazim, "procurelo" u javnost. Kao što Beko nikad ne bi davao intervju na B92 da njegova imovina nije u opasnosti, jer kola lopovluka izgleda da moraju da se na još nekom slomiju, osim po leđima sluđene i ponižene sirotinje (mada to i nisu ljudi već vucibatine, "bolje da nađu neki posao"). Ne, Asanžovim imenom se doliva ulje na vatru, njegovim imenom se natrljavaju nosevi infotainment konzumenata. Iniciraju se hakerski ratovi, intriga, tenzija, neizvesnost. Sam Asanž je prilično dobro dizajniran kao poseban uzor za one koji nemaju problema sa osnovnim postavkama ovog vampirskog sistema al' ih pomalo privlači podzemlje. Amazon, kakano! PayPal kakano! Znaš ono, trulo je sve, al' ne znam za bolje.

I onda dođe Hilari i krene da brani Asanža. Komedija prerasta u burlesku. Cilj je postignut. Sistem se obnavlja. Tirade o demokratiji i pravdi, a bogami i istini, prestižu jedni drugu. A istina je, posebno po okončanju Hladnog rata, sporedna, sekundarna, inferiorna kategorija.

Šta će promeniti WikiLeaks? Verovatno ništa, osim što će u nekoliko desetina hiljki, stotina hiljada ili miliona glava na mala vrata upuzati ideja da je to što se "dešava" zaista nešto što je bitno. Da parafraziram jednog pesnika, kada se revolucija zaista bude događala, o njoj nećete čuti ama baš ništa iz konvencionalnih sredstava informisanja. Čuli ste za događanja u Grčkoj, sećate se toga sigurno. E pa onda znate kako odjednom više uopšte nije bilo vesti odatle. Zato što je bilo bitno. WikiLeaks nije u tom redu veličina - ta stvar se kontroliše pa se zato i toleriše kao kapric, te nesmetano može da nastavi da curi po novinama, tv kanalima, internet portalima - nešto kao murovski antiamerički amerikanizam, taj poznati privid morala. Između redova se možda i nađe nešto vredno pažnje. Kao i do sad, uostalom.

Jimmy Edgar - XXX (K7)

2010-12-09T12:36:00.000+01:00

Istorija pamti brojne vunderkinde iliti čuda od dece. Ako muzika ima svog Mocarta a šah svoju Judit Polgar, ako pričamo o techno muzici onda je Jimmy Edgar apsolutno podesan za ovaj opis ličnosti.

Rođen 1983. u Detroitu (važna igra sudbine), Edgar je već sa 15 didžejisao po svom rodnom gradu, a sa 16 sklapao prve kompozicije. Tako mlad, a već pušten u promet, "radio" je zajedno sa takvim veličinama kao što su Juan Atkins i Derrick May. Bio je maloletan kad je potpisao svoj prvi ugovor sa nekom etiketom, a jedva je prevalio dvadesetu kad je postao deo Warpovog kataloga. Za tu cenjenu kuću objavio je svoj prvi LP Color Strip pre četiri godine.

Ako se za elektronsku scenu zna da je prati veliki kreativni promiskuitet, onda je pomalo čudno što je Edgar napravio toliko dugu pauzu pre nego što je objavio novu ploču, ovog puta za K7. Osim nekih side kolaboracija, on se angažovao i kao cenjeni fotograf - često radi tzv. test shootove sa odabranim modelima, novajlijama u svetu mode, radovi su mu krasili strane nekih časopisa poput magazina H, Urb i Blink.

Kad se zna čitava storija nije teško odgonetnuti zašto se nova ploča zove XXX. Edgar je na ovoj ploči na zadatku elektronizovanja fanka, toliko da je nekim kritičarima jasno da u njegovoj zvučnoj slici kao glavni junaci važe Kraftwerk i Prince. To je samo delimično tačno, pošto Edgar suvereno vlada tehničkim aspektom priče što mu dosta pomaže da nadogradi zvuk svojih inspiratora kako bi pružio relevantan uvid u raznorazna dešavanja iza četiri zida. Dobra elektronska muzika uvek ima predominantne humane odlike, a ovde sve pršti od zažarene (katkad i isiljene, na onaj "klupski" histerični način) senzualnosti.

Da ne bude zabune, na ovoj posve prijatnoj ploči nema ničeg suštinski novog i epohalnog, ali to što se na njoj nalazi podjednako dobro funkcioniše i u klupskoj i pokretnoj i kućnoj varijanti čime se postiže preko potreban efekat multifunkcionalnosti. Što je spoznaja koja uopšte nije za bacanje.

Ućutkana demokratija

2010-12-06T14:07:00.002+01:00

U sveopštem ataku na bolje sutra, poslovično progresivni ministar vojni Dragan Šutanovac prevazišao je i sam sebe najnovijom izjavom u korist (neželjenog) pristupanja Srbije NATO Alijansi. Ministru se očigledno nimalo ne dopada preovlađujuće raspoloženje u Srbiji povodom ovog strateškog koraka, a još manje pozivi na referendum koji bi iza sebe imao legitimnost budući da bi odluka na njemu počivala na volji naroda. Elem, reče Šutanovac da bi i reforma jezika Vuka Karadžića sigurno pala na referendumu da je kojim slučajem iskušavana na taj način. I onda, vajka se Šutanovac, ne bismo imali moderno pismo.

Osim što je reč o, u najmanju ruku, čudnoj analogiji, mora se priznati određeni nivo veštine u ministarskom logičkom vrludanju. Ovaj oblik decizionizma u kome je demokratija samo kulisa koja ne znači ništa u praksi nije ništa novo - pogledajte samo na koji način je ratifikovan Lisabonski sporazum u zemljama EU, čak i tamo gde je bilo referenduma, na kraju se došlo do željenog i jedino mogućeg rezultata - sve države su ratifikovale dokument koji će im dodatno suziti suverenitet. Tako su i demokratske srpske vođe koje su na demokratski način uredile medije i manjinska pitanja sa radošću preuzele taj trend po kome oni nekako uvek znaju bolje od glasača šta je za njih dobro pa će onda i da se ponašaju u skladu sa tim opredeljenjem.

Naravno, demokratija je takav oblik vladavine koji se mnogo sporo razvija a veoma brzo kvari, polažući oružje pred različitim malignim formama među kojima su totalitarizam (raznih fela) i s njim pod ruku populizam svakako najopasniji na duži rok. Ali, u ambijentu u kome "demokratičnost" kao politička odlika nema alternativu, jasno je da živimo u svojevrsnom obliku demokratskog totalitarizma - što Šutanovčev medijski istup samo potvrđuje. Tako demokratija postaje ono što je poželjno u očima vladara, i na taj način demokratija prestaje da bude ono što istinski jeste, još preciznije, ne zaslužuje da se naziva tim imenom.

I sad, čak ni u tome nije problem (tj. zamislimo da nije) već u činjenici da, kad je već tako kako je, gomila sredstava zapravo odlazi budzašto - u šminkanje totalitarnosti demokratskim bojama. Čemu sve te mesne zajednice, skupštine opštine, Vlade itd. Čemu uopšte izbori kada biračko telo ne zna, tj. vladari znaju mnogo bolje. Primeri za to ne dolaze samo sa makro, već i sa mikro plana.

Redovni čitalac našeg bloga Strahinja Macić javio nam se sa željom da ukaže na još jedan primer bezakonja u ime zakona. Naime, ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje Oliver Dulić je prostorno isplanirao još proletos da se u Ćićevcu izgradi Postrojenje za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, koji bi bio finansiran iz IPA fondova EU. Prema iscrpnoj dokumentaciji koju nam je čitalac dostavio, lokalna samouprava i zbor građana su se većinski opredelili protiv gradnje ovog objekta, ukazujući pritom na brojna mimoilaženja sa važećim Zakonom o otpadu, u kome piše da postrojenje ovog tipa mora da bude udaljeno najmanje pet km od naselja i dva km od reke, ali izgleda da sveznajući Dulić zna bolje od zakona čim je izabrana lokacija neuslovna. U sličnom tonu odbijanja prošli su i uredno dostavljeni zahtevi za referendum, skupštine opštine Ćićevac u sadejstvu sa Ministarstvom tera po svome iako se oglasila i struka sa negativnim mišljenjem. S druge strane, pripitomljeni mediji ćute, Ministarstvo za lokalnu samoupravu ne koristi svoja zakonska ovlašćenja, pa posledično javnost ne zna ništa o ovom poduhvatu koji, po svemu sudeći, ima dosta zavereničkih nota u sebi, uprkos zaklinjanju u transparentnost i demokratiju glavnih političkih igrača u ovoj slobodnoj (kah kah) i demokratskoj (apćiha) zemlji.

Prema pisanju Macića, Dulić je iskoristio svoj ministarski položaj da spreči objavljivanje dva priloga u velikim nacionalnim medijima koji su imali nameru da se pozabave ovom problematikom te se čitalac obratio našem blogu sa željom da bar simbolično probije medijsku blokadu u kojoj se našao ugroženi Ćićevac. Blokada je na ovaj način bar malo probijena, ali pitanje je da li to može imati ikakav uticaj na nedodirljive predstavnike naroda, one koji hrle u NATO, koji nas je, za sve zaboravne, koliko do juče ubijao i sakatio bez ikakvog pardona i milosti, a sad mirnodopski dovršava taj poduhvat gradeći otpadna postrojenja koja bi da sponzoriše ekološki svesna i demokratična EU. Vuku to ipak ne može da se zameri, iako je onog proto-hipstera Miljkovića ubila prejaka reč.

Will our children look back
With hatred or despair
At a generation of idiots
Who just didn't care
About the fossil fuel fumes
And the aerosol sprays
That put holes in the ozone
And let in the rays
That can cause cancer in humans?
And what is it all worth
Heating up our globe
Destroying our own Earth?
What will they think
Of us with no concern
About the seas of shit
And radiation burn?
We who watched
The waters of the world
Turn to lakes of lava
Killing every form of life?
Will they have regrets
For being born at all
Into a world where only
Acid rain can fall
On all the empty fields
And on the vacant lots
Where cockroaches and crab grass
Are the only crops?
Acid rain dissolving away
The monuments of man
Run for your lives!

Acid rain
Smell the rain coming?
Acid rain
Run for cover now!
Acid rain
The water is on fire!
Acid rain

Ausvajs za ispravnost

2010-12-05T16:11:00.002+01:00

Pih, nisam imao nameru da se nadovezujem na prethodni post ali igrom slučaja, za koju će svaka glava sa više od tri punodrvne daske u sebi uskliknuti da je nema, izgleda da će na kraju biti ispisana čitava trilogija. Za one sa slabijim vidom, sad smo na početku drugog dela.

Ova priča za pisca ovih redova počinje na skajpu. Tu sam u prijatnom razgovoru sa jednom radikalnom feministkinjom utvrdio da mi se čini da postoji čitav jedan set vrednosti koji se zdravo za gotovo uzima kao poželjan. Pošto se ućutala, nije da mi nije dala za pravo. Naravno... tu je prisutan feminizam, pa onda neko fantomsko levičarstvo koje bi da što skuplje proda bulju kapitalu (vidi pod savremena umetnost, vidi pod kultura generalno - to je polje "utešna nagrada za sve političke brodolome ideja jednakosti & besklasnosti") i sve u tom fazonu, proverite i u svom mentalnom notesu - sigurno vam je to nažvrljano na nekom od papirića kao poželjno dobro koje se ne dovodi u pitanje čime se otvara prostor novim zloupotrebama pod maskom ispravljanja nepravdi. E sad, nisu problem te ideje same po sebi - na ovom mestu nijedna ideja nije problem, problem su (uglavnom) ljudi koji je/ih zastupaju. Mnogi su, odupirući se tobože kapitalizmu, prihvatili klasičan kapitalistički odskok da instrumentalizovanjem određenih ideja poboljšaju svoju reputaciju - bilo da je ona ekonomska, akademska ili ipak primordijalna, simbolička. Čim sve ima cenu, sve je i na prodaju.

Polazeći od ovih postavki nije teško zaključiti da mogu za sebe da kažem da sam feminista iako ne bih mogao da se pohvalim preteranom naklonošću prema feministima i posebno feministkinjama. Tip koji me živcira je najčešći i može se lako prepoznati po usiljenom verbalnom zala(/e)ganju za ženske stvari ali isključivo na onom prvo(tno)m & površinskom, "bukačkom" nivou. Šta tek reći za pentagonske levičare? One koji vole čitav svet ali im je teško i da zamisle da zavole čoveka. Uvek se u tim pričama pomalja ona vrhunska misao Arundati Roi: "Sve što je ljudski um digao u nebesa, ljudska priroda je smrvila u prah i pepeo."

Elem, u nedostatku idealizma nije naodmet malo odglumiti privrženost raznim idealima. Ništa ne košta a može da se isplati plus smiruje savest u ova ziheraška & bedna vremena. Što je više beskičmenjaka, više je i stavova. Traga se za raznim identitetima koji bi popunili zjapeću rupu u nutrinama jedinki. Istorija pamti boeme, džentlmene, dendije, situacioniste, hipike, bitnike, pankere, metalce, koga sve ne, a evo sad i hipstere. Tu nailazimo na drugu dimenziju ausvajsa za ispravnost - one koja se čoporativno odaziva na zov krvi, tražeći žrtveno jagnje. Tu se odaje palanaštvo ove sredine - naprosto ništa ne sme da štrči. Nebitno da li je to štrčanje utemeljeno ili nije, ono je prosto nedozvoljeno. Tek kada se stiša opasnost, svi se najednom kite tuđim perjem. U datom momentu, kada su "prave" vrednosti ugrožene, to nešto što kvari idilu mora biti uništeno, uvošteno i eliminisano. Horde nezadovoljnih dželata oštre svoje sekire ne bi li ih što pre zamočili u krv grešnika. Rulja , naoružana mudrošću čitave galaksije, uvek presuđuje po kratkom postupku. Glavobolje dolaze kasnije.

Ne bih da pričam o onome čemu nisam prisustvovao, ali prvi sudar takve vrste koji sam pratio relativno izbliza je bio onaj između rokera i klabera. Rokeri su penili kako je to što klaberi slušaju smrt muzike, klaberi su odgovarali kako je to jedina prava stvar u dobu u kome obitavamo. Ni jedni ni drugi nisu bili u pravu - reč je o lažnoj dilemi, i tu se ogleda autoritarnost ove sredine - nema kohabitacije, The Winner Takes It All, što bi rekla jedna megauspešna švedska ekipa. Na kraju svi ipak gube. Zbog čega?

Zato što je priča o imidžu tek prvi sloj nekih mnogo produbljenijih i zaokruženih sistema. Kultura nije logički determinisana kao npr. matematika - tu je 2 + 2 uvek 4, u potkulturama to ne mora tako da bude - ti konstrukti nikada nisu definitivni i zaokruženi, oni se poput organizma razvijaju, rastu i umiru. Jedina konstanta je njihova trenutnost. Zbog pomanjkanja informacija i preterane vere u sopstvena čula, ovde se ta konstanta produžava u nedogled, kako bi izgledala stvarnije i od same stvarnosti. Nije bitno što se i rokeru i klaberu uglavnom jebe za muziku - njima je bitno da im je kosa očešljana na pravi način i da oni izgledaju kao neko ko te određene ideje predstavlja iako to gotovo nikad nije slučaj. Domaći levičari su uglavnom fašisti, feministi iz ljubavi prema ženama najčešće mrze muškarce (to mu dođe androginija, jbm li ga, valjda), a rokeri, klaberi, metalci i folkeri svi odreda se praćakaju po stilskom plićaku, čast izuzecima.

Ali, vremena se menjaju i sa sobom smenjuju modu te su domaći klaberi preko noći postali hipsteri. Baš kao što je rokenrol kidnapovan od crnaca, tako je i klupska kultura ukradena od marginalnih grupa koje su se jedino na taj način osećale spokojno i sigurno - među svojima. Ključna reč svih ovih "subverzija" je "izgleda"... Sve mora da "izgleda" da jeste to što nije kako bi maskenbal trajao što duže a ljudi se uživljavali u sebi drage uloge. Nekima čitavi životi prođu u tom šmiranju. Pitate me da li je to trulo? Meni jeste, ja lično ne umem da budem takav. Da li imam nameru da nešto učinim po tom pitanju? Naravno da ne, nemam vremena da se toliko bavim tuđim problemima. Radije ću se baviti onim što me veseli. Daleko od očiju javnosti.

Ne i anonimna gomila. Likovi unutar nje će se vazda baviti tuđom eksponiranošću, naglas je ismejavajući a u sebi pateći što i oni nisu tako "cool", sve po principu "rugao se lonac loncu a oba su bušna". Fejsbuk strana Beogradski hipsterski šljam sjajan je primer tih nedoraslosti, bar sudeći po čitanju geneze hipsterizma u svetu i kod nas koje se može naći na ovom mestu. To što ti kritikuješ nešto što je po tebi loše (a za šta, ruku na srce, ima dovoljno materijala za idenje na ganglije) ne čini te dobrim samim po sebi. No, tu se aktivira taj pravednički impuls - pomenuta reč koju zgađeno svi ponavljaju (u ovom slučaju "hipster") usled preterane upotrebe prestaje da ima bilo kakvo iole preciznije važenje jer u međuvremenu postaje stigmatička nalepnica koju ko kako želi lepi na svakog ko mu se, iz ko zna kojih razloga, ne sviđa. Šezdesetak godina kasnije ponavlja se scenario Golog Otoka, ideologija ponovo pronalazi svoju, u politici ugašenu vatru u stilovima. Ponovo se rađa šansa za prebrojavanje. Lov na veštice! Četnici! Narkomani! Haha, a mora da je počelo tako što je anonimni osnivač strane ispušio kod nekog nabeđenog a dobrog hipsterskog komada (a ima ih vala takvih, inače ne bi postojao porn sajt hipstersluts.net) pa tako uvređen generalizovao svoju frustraciju!

Najsmešnije od svega je što je dosta samih hipstera "lajkovalo" stranu. Stvar vezana za trend je postala premasovna, i mehanizam distanciranja je momentalno pokrenut. U toj legitimnoj želji se nije vodilo previše računa o kvalitetu same strane - na njoj ćete recimo pročitati da su hipsteri i Rambo Amadeus, Dalek i Dječaci, kao i da metalci to, osim povremeno Metalike nisu (da, treba još vremena da prođe da se među ljubiteljima pravih vrednosti čuje za Baroness, Kylesu ili Nachtmystium... da ne pričam o Mastodon ili nedavno razlupane Isis). Stari hejtovi na EKV i Obojeni Program se podrazumevaju, blamiranja Tonija Montana su zaboravljena, a Toni Montano je nekad važio za mnogo velikog mangupa, pa 'ajde da se još jedanput poklekne na njegovom "šmekerskom" putu isterivanja đav'la! Jebate, sve što bode oči jer je neobično je hipsteraj, pazi boga ti! No vrhunac je kad su nam "iz štaba" pustili Method Mana, 2 Unlimited, Sunshine i majkojebenog Snowa, sa onim njegovim hitićem zbog kojeg mi je presela ekskurzija u sedmom osnovne (čuo sam je za dva dana bar 5000 puta zahvaljujući tadašnjim juniorskim čuvarima tekovina superiornog ukusa), kao muziku koju bi svi trebalo da slušamo pošto se manemo svih tih hipsterskih sranja! Pa... slušali smo je... ali odavno. Mnogi "kritičari" padnu na pozitivnom delu svoje priče, i tako je bilo i ovaj put. Kritikovati je na prvi pogled lako, stati iza nečega je mnogo teško. Rekoše iz "štaba" da je sve to pre svega šala, ali meni nikako nije bilo smešno. Da sam bar nešto novo video i pročitao, pa da se usrećim, ovako... slabo.

Zatim je bilo samo pitanje vremena kada će i ovaj nesrećni blog naći svoje mesto na ovoj denuncijatorskoj strani. Neki od entuzijastičnih fanova napisa da ne zna "da li mu se čini ili ovaj naš blog vrišti od hipsterštine". Nije tajna da nasdvoje2 mnogi, najblaže rečeno, ne vole, ali izgleda da ga dosta ljudi revnosno čita čim im sadržaj na njemu proizvodi tako snažne reakcije, što je bolje nego da su ravnodušni, u svakom slučaju. Ne, dragi čitaoče, ovaj blog je veoma često vrištao na hipsterštinu što se veoma lako može proveriti ukoliko vladaš plemenitom veštinom elementarne pismenosti, i sad je ovom autoru mnogo žao zbog toga. U očima svakog (i wannabe i real) hipstera ovaj će blog bivati otpisan kao suviše metalski, reperski, politički, ostrašćen & stilski nekoherentan, sa prevelikim koketiranjem sa mnogo čime "neispravnim" iz gornjeg dela ovog teksta. Često će dokoni hipsteri & klaberi (a posebno pojedinci čija muzička genijalnost nije adekvatno (čitaj: u superlativima) prepoznata na ovom mestu) svrstavati ovaj blog na samo dno čitalačke ponude kao pretenciozan & intelektualistički - ali ovaj blog, dragi prijatelji + braćo i kumovi, uopšte nije obavezan za čitanje. Eureka! On sam je nastao iz lične potrebe da se usled velikog protoka sadržaja memorišu određene pažnje vredne stvari i dragocena iskustva koja uglavnom nemaju dodirnih tačaka sa hipsterskom kulturom budući da se preovlađujuće ne bave ni imidžom ni izlascima, niti će pridavati tim svim stvarima neku veću pažnju u ovo malo vremena koje mu je preostalo.

Toliko sam se puta u životu selio da nikad nisam uspeo da do kraja razvijem osećaj pripadnosti prema nekom određenom kraju od mnogih u kojima sam živeo. Volim ih i mrzim sve istovremeno, ali uvek sam bio "drugi". Čitavo detinjstvo sam proveo kao čupavi metalac družeći se mahom sa zeldijima, i mnogo više dodirnih tačaka imam s njima psihološki, nego s ovom drugom stranom gde ima i istinskog drnča i sjajnih likova. Nije sve kao što izgleda. Došavši iz puka, posvetio sam svoj život njegovoj dobrobiti tako što sam učio jezik i mehanizme eksploatatora. Tu leži ujeb neispravnosti - samim tim što pričam tim jezikom jer gs razumem. svrstavaju me na pogrešnu stranu. Tako u očima obožavalaca postadoh i hipster (a bio sam već i demagog i nacionalista i fašista i "Repetitor" i razni pametnjaković s bloga, saznadoh i da su "muzički kritičari najgori ljudi", osim kad to nisu "studenti", a ponekad i ljutiti pogledi govore više od reči). Iako to uglavnom nisam (ako ne računamo naivnu dečiju uobrazilju da je hipster svako ko prati savremenu muzičku scenu, za sve ostalo više sam "niko & ništa"), braćo hipsteri, sve vam je oprošteno.

Right wing commies
Leftist Nazis
Point their fingers
Rumours linger

We don't care what you think

Branded sexist
Labelled racist
Want it clearer?
Check the mirror

We don't care what you think

Lies and slander, in vain try to shame us
Riots, protests, violence just makes us famous
TV interviews, free publicity
Increase record sales dramatically

The left, they say I'm fascist
The right calling me communist
Hate, hate, hate, hatred for all-one and all
No matter what you beleive
No believe in you - and that's true

We hate everyone

Some would say that we're biased
Accusations that we are racist
Well, shit shit shit comes in all hues
Now this means you
'Cause things ain't always like they seem
Like they seem

We hate everyone

We don't care what you you think

Ma znaš već šta hoću da ti kažem!

2010-12-03T11:53:00.002+01:00

O čemu bi da reknem koju? Hmmm... da probamo ovako: o jednom posebnom tipu ljudi, svojevrsnoj soli našeg društva, likova koji vazda istovetno reaguju na uobičajen vid kolektivne mentalne zaraze. Vrlo dobro mi je poznata ta sorta, a pošto treba da im nadenem neko ime - zvaću ih ekspertima. Znate i vi nekog od njih, sigurno.

Društveni saobraćaj odlikuje se jednim naočitim mehanizmom pomoću kojeg prekraćujete svakodnevne verbalne muke. Postoji dosta ljudi koje poznajete ali nemate šta pametno sa njima da pričate, mislim shvatite "pametno" u najboljem mogućem smislu te reči, onako kako ta odlika i treba da se shvata, k'o Kebra kad takav i lep ostane sam u dvoje pa te neka milina obuzme šta će da radi u tom trenutku (čitaće poeziju, naravno!). E tu na scenu stupa pomenuti scenario - zvaćemo ga dnevni red, sled fenomena koji bar prividno olakšava muke svakodnevnog opštenja (iju!). Kao ono kad sretnete nekoga pa imate utisak kao da su vam se pojavile pege, mravi i kraste po licu pa izgledate prilično žalosno zato što vas je značajno upitao pitanje svih pitanja: "Kako si?". Već sam odgovor daje vam na znanje s kim imate posla. Evo baš sinoć sretnem jednog zanimljivog lika koji je pružio odličan odgovor: "Neću da se žalim, ako krenem da pričam, rasplakaću se." Nominalno, sve je ostalo na površini, kao što to obično biva kad neko procedi "Dobro sam", "Okej" i tome slično, ali je data jasna naznaka da se svašta iza brda valja, a samo to iza brda je faktički ono što je bitno. Poštapalica u vidu aforizma "Pamtim i bolje dane" je elegantno rešenje u ovom pravcu - kratko je, lako se pamti, a zamoči se kosa u vodu. Pošteno!

Elem, kad se probije taj prvi led, u zavisnosti od datog odgovora, mentalni padajući meniji odmah pale lampice šta je u ponudi kako bi se razgovor nastavio. Uglavnom je izbor (kao i uvek kad su izbori u pitanju) siromašan: sa velikom većinom nećete stići ni do viceva, već će se priča olupati o meteorološke prilike. Balkanska engleština, džentlmensko seljaštvo - ponekad su darovi sa neba, ali čak i o vremenu tek se poneka smislena da izreći. Sledeće zajedničko polje je sport, politika je aut zato što nas je sve autirala, mada uspe nekad da se propne na prste. I tu stižemo do bede ekspertize.

Postoje tako likovi koji su se naučeni rodili i spremni dočekuju svaki socijalni trend, nevezano za sferu interesovanja. Bućne iz Holivuda neki novi film, počne masovno da se sluša neki novi žanr, napali se raja na neki sveži sport - eto njih kao da su čitav život proveli u poželjnoj materiji. Sipaju podatke sa dosadom na licu, uglavnom zgrčeni i smoreni, u fazonu "ma brate to se sve zna i svi sve znaju, al' ja to znam još od kad, ha". Imenuj: da li je u pitanju rege, američki fudbal ili Frida Kalo, ta se mudrost ne može zaustaviti ni sankcijama. Da ne pričam o instant obožavaocima tenisa & formule ili nekom drugom "name it" predmetu fascinacije u prahu. Od danas do nedelje lozinka prepoznavanja biće "salatara", sa neizbežnom fatalnom dozom usiljene prisnosti koja će na sva usta pominjati Noleta, Tipsu, Zikija i Vikija baš onako kao što novokomponovani đinđićevci nikad ne kažu Đinđić nego Zoran ( a mene to uvek podseti na priču iz amsterdamske prodavnice ploča kad me uduvani prodavac, pošto je uočio da sam iz Srbije, pitao da li poznajem njegovog druga Milana), a među njima je previše onih koji su govorili Sloba samo nekoliko godina ranije.

Tačno se u tim mentalnim aparaturama može locirati mesto koje služi kao okidač za te teme - trenerke, metalni kaiševi i kožne jakne su brižljivo sakriveni u šifonjerima prošlosti ove klike. Sad su druge teme poligon za dokazivanje - nose se drečave maje, pripijene uz telo, ekspertiza stavlja akcenat na druga polja tako da se forme smenjuju a suština uvek ostaje bolno ista - biti uvek u centru zbivanja, informisan i potkovan, al' ono nehajno da ne ispadne da si se suviše upinjao jer si se sa tim znanjem rodio.

Nesigurniji eksperti su bubalice - njima je strašno bitno da svuda i u svakoj prilici ostave utisak da su vanredno upućeni u određene tematike koje im se čine podesnim za deklasiranje sagovornika. Posebna priča su fah idioti, koji za određenu ličnost znaju i gde su se posrali u 37. godini života, ali ne poznaju širi kontekst, čime se svrstavaju uz svoju deklamatarsku sabraću. U tom upinjanju, bubalice ostaju same diskvalifikovane jer osim tiranije trenutka, koja je jedino merilo važnosti u ovoj priči, čitava predstava pretpostavljene nadmoći služi kao fasada za krečenje unutrašnjosti duhovnog doma, čime postaje ogledalo nemoći - takvi ljudi nisu suštinski osposobljeni za kvalitetan dijalog, radije slušaju samo sebe i više od svega vole da dele lekcije jer je jednakost ono što ih jedino istinski užasava. Stoga je životnost kojom odišu ove kuće putujuće opasno blizu duhovnim odlikama jednog bilborda. Da li je u pitanju šminkanje ništavila (češće) ili generalna sjebanost koja krije nelagodu usled postojanja velikog a nerazvijenog talenta (ređe), ostaje spiritualnim grebatorima ovih španskih zidova da utvrde.

Primetićete apsolutnu neprincipijelnost u njihovim nastojanjima - čas je kul biti obrazovan, čas su škole ispod časti. Ponekad je časno biti siromašan, drugi put bez love mi ne izlazi na oči. Veći su Evropejci nego društvo iz Brisela, ali vole i da stave kamu u usta i skoknu do Ravne Gore. Mrze metal, ali znaš Entombed je super bend, i tako dalje i tako bliže, Rumenko se topi svejedno da l' se liže. Sve mož' da bude ali ne mora da znači, jedino je stepen lične involviranosti konstantan - smoren i večito na distanci, bez želje za ikakvim prožimanjem, za takve je razgovor borba a jedini mogući ishod "trijumf". Čak i ono što se može percipirati kao znanje, ne služi ničemu osim u dekorativne svrhe - to znanje je sterilisano i mrtvo, manjka joj životvorne supstance da bi moglo da oplemeni i/ili inspiriše. Drugim rečima, nije proživljeno, samo sažvakano a bogami često i progutano u komadu (alavost je jedna druga tema o kojoj će možda biti još priče neki drugi put).

Jedan od zajeba socijalnog dnevnog reda sastoji se u tome što on prevashodno služi mentalnom anesteziranju, a nažalost i učinci su mu uglavnom takvi. Osećaj tuposti koji proizvodi buljenje u monitor ili TV prijemnik svima je poznat - mnogima je to i način života. Pozitivistička nakana po kojoj samo ono što se može opaziti vredi pažnje dovedena je do svog apsurdnog vrhunca. Drugim rečima, ono što šljašti ne sija, i obrnuto, a negovana žena ne mora nužno biti lepa, vice versa. Standardizovano "poželjno" se gura i guzi ispred svih čula iz sekunda u sekund, preuzimajući teritorije koje joj ne pripadaju. Tako korisno postaje dobro a imetak jedina sloboda. To sve ne bi bilo moguće da i samo duhovno nije u prošlosti bilo korumpirano i silovano. Ima i danas takvih: eksperata sa prebivalištem u oblacima mistične izmaglice upućenih u sve koji svoje rečenice završavaju sa "Ma znaš već uostalom šta hoću da kažem!". Ne znam. Možda da pitam nekog alternativca, rokera, upoznatog sa pravim vrednostima? Malo bleja, malo solarijum, mrzim sve te lopove, ali jebiga, od nečeg mora da se živi. Da ne idem sad u širinu sa krhkim & fragilnim, dobroćudnim umEtnicima koji se u deliću sekunde pretvaraju u nemilosrdne predatore kad treba negde uglaviti donji deo leđa, kako bi što više ljudi kvalitetno patilo sa njima. Rekoh već, ta kurtonska uzvišenost nije predmet ovog teksta, hehehe.

Iako se čini da je u ekspertskom načinu gledanja na stvari sve u večitom pokretu reč je o otužnoj statici životnog daha - prva odlika simulacije i jeste u tome da oda dinamički utisak kako bi sve ostalo isto, skamenjeno i "pod kontrolom", što je večiti ideal pandurskog uma. Zato će ekspert opsednut površno statusnim mudro sačekati da vidi u kom pravcu se kreću priče i šta je sada in, kako bi jednog dana osvanuo kao apsolutni sveznalac u toj aktualnoj storiji, večito okružen laskavcima i "istomišljenicima", na bezbednoj razdaljini od opasnog, iako se svaki takav gnuša salonskog ("ne znam" čemu ta mimikrija, ako im ne trebaju ti saloni neka poklone meni jedan). Ne, on nikada ne pokreće pitanja, samo daje već gotove odgovore na njih. Poželjne, razume se. Eksperti su dakle katalizatori & diseminatori svih živih demagogija, ali nikad nisu na tom nivou razvijene svesti da i sami postanu ideolozi, oni su tumači gazdinih želja, cipelari vladajuće elite. U njima nema reči "ali" ili "sa druge strane", sve je jasno kao dan i bilo kakvo produbljivanje i propitivanje korena ploda za njih je gubljenje vremena, a to je za sve njih jedini luksuz koji sebi ne mogu priuštiti jer neće da ih "starost pita gde im je bila mladost".

Nasdvoje smo pre neko veče u Maksiju prisustvovali veličanstvenoj sceni koja može poslužiti kao antiteza čitavoj ovoj nabacanoj nadri-filosofiji. Mali cvikeraš je sa mamom krenuo u kupovinu i za oko su mu zapali čipsevi i njemu slične grickalice. Bio je uporan u svojoj želji da spusti naduvanu kesu u maminu korpu. Mama je odbacila tu pomisao svaki put. "Suviše je to otrovno da bismo kupovali". Preslatki ćoravko se nije dao, da bi nakon trećeg odbijanja onako vrcavo, više sam za sebe, naglas zapitao: "Zašto je sve što je lepo u stvari loše?"

Popadasmo oboje od smeha i uzesmo jedan čips da se otrujemo. Determinisani ekspertski mozgovi bi u najboljem slučaju odmahnuli rukom i smrtno se uvredili ako bi se dalje insistiralo u bilo kakvoj duhovnoj potrazi, s njima si već stigao na svaku bogovetnu destinaciju na kojoj bi želeo i trebalo da budeš, ako to nije slučaj onda si brate malo lud & budala, a ja sa takvima neću da imam nikakva posla. Samo eksperti sebi daju za pravo da insistiraju, sebi su namenili to mesto u društvu, a oduševljeno društvo ih je opskrbilo svim materijalom potrebnim za vođenje, slušaj!!!..., jednog do jaja, gotivnog, u fulu, vrh, savršenog života... Ma znaš već šta hoću da ti kažem! Ne znam.

Najava: Vodostanje na Radio Beogradu

2010-12-01T08:05:00.001+01:00

Danas će, na 2. programu Radio Beograda, u 18.32h biti premijerno emitovana radio drama "Vodostanje" Ive Brdar.
Dramu je režirao Marko Manojlović, snimio Dejan Ivanović, a muziku je odabrala Marija Ćirić.
Glasovi: Branimir Brstina (spiker), Tamara Krcunović (Stjuardesa, Devojka na mostu), Aleksandar Đurica (mornari - jugoslovenski, ruski, francuski) i devojčica Anđela Stanković (pionirka).
Drama Vodostanje govori o poplavi u čoveku. Pred odlazak u penziju, spiker emisije Radio Beograda o vodostanju, oprašta se od svojih slušalaca, preispituje svoje životne gubitke i usamljenost koja ga sve više preplavljuje.
Prijatno slušanje!

Šta igram na netu

2010-11-30T09:46:00.002+01:00

Nedavno mi rekoše neke pojedinke da im ličim na gejmera, na šta sam se nasmejao, rekavši da volim da igram video-igre, ali teško da se mogu nazvati gejmerom. Evo recimo, kad čovek uporedi moje igračke aktivnosti sa Krljićevim, mnogo toga postaje jasnije. Ali igram ponešto, da istina bude potpuna. Ovog puta bavimo se zanimljivim igrama koje mi ovih meseci jedu vreme pružajući mi interesantnu i inteligentnu zabavu.

Prva u nizu je igra Cursed Treasure iliti Prokleto blago. Na otvorenom polju nalazi se tvoje blago na koje atakuju raznorazni mutanti. Cilj je iz nivoa u nivo da sačuvaš to blago od prokletih prljavih ruku tih odvratnih čudovišta, što se može učiniti širokim arsenalom oružja koje su ti na raspolaganju: ledeno, vatreno i streličarsko, nešto nalik na ono kojim je Robin Hood otimao od bogatih i davao siromašnima.

Pri ruci su i razna druga pomagala, kada baš zagusti, a što se određeni komad oružja više koristi, postaje sve napredniji. Kao što to već biva u susretu sa digitalnom zarazom ovog tipa, ni ne primetite da vam je ruka skroz utrnula u želji da sačuvate vaše dragocenosti za šta je potrebno dosta sreće ali i kefala, pošto je reč o par-ekselans strateškom planiranju. U svakom slučaju, sjajna razbibriga do koje sam naleteo zahvaljujući forumu etikete Carski Rez, čijim se članovima ovom prilikom toplo zahvaljujem na otkriću.

Adult Swim je TV kuća za tinejdžere koji su prevalili tridesetu, opasno naslonjena na koncept nečega što bismo u nedostatku boljeg termina mogli nazvati "alternativnim šou biznisom". Muzičke špice za ovu kuću između ostalih rade Flying Lotus i Madlib, a u njenom programu možemo naleteti i na šou programe tipa Metalocalypse - suludi, ali ne bez zadrške pohvalni animirani serijal koji prati dogodovštine članova death metal grupe Deathklok u apokaliptičnom ambijentu.

Adult Swim ima i svoju gejmersku filijalu veoma originalno nazvanu Adult Swim Games, sa pregršt igara koja se može naći na sajtu medijske kuće. Mahom je reč o parodiranju klasičnih online igara. Prva kojom ćemo se pozabaviti je Robot Unicorn Attacks Heavy Metal - klasične arkade "piči desno dokle god možeš". U njoj se nalazite u ulozi konja jednoroga koji se zatrčava u pentagrame dok iz pozadine piči neki od večnih pompezno operetskih hitova Blind Guardian posvećen dosezanju herojskog statusa na bojnom polju. Ova igra ima fantastična terapeutska svojstva na psihu igrača, u šta ćete se i sami uveriti nakon samo pola sata igranja. Ukoliko gajite decenijski gajenu averziju prema hevi metalu, tu je "umivenija verzija" Robot Unicorn Attack, koja se oslanja na synth pop estetiku. Umesto pentagrama treba projuriti kroz obične, "bajkovite" zvezde, a prijatan kolorit pastelnih boja upotpunjuje jedna od mnogobrojnih osećajnih tema grupe Erasure. Za razliku od svog podivljalog metalskog rođaka, ova verzija može da se đuzi i na Fejsbuku.

Kada vam dosadi sva ta jurnjava, vreme je za Hemp Tycoon, rastafarijansku verziju megapopularnog Farmvila. Vaš marihuanoliki karakter ima zadatak da sadi seme konoplje u saksiji, dvorištu i njivi, da ih s vremena na vreme zalije i pokupi prinos, a u međuvremenu stondira spavajući na radnom mestu. Kako se napreduje iz nivoa u nivo u ponudi je sve više sorti sa različitim vremenskim intervalom sazrevanja, što je mogućnost koju rastafarmer prilagođava svom dnevnom režimu. Kao što se i moglo očekivati, igra ima svoj muzički produžetak u vidu zgodnih cheap-dub matrica koji doprinose relaksiranoj atmosferi ove ruralne strategije.

Blind Guardian - Battlefield

Women - Public Strain (Jagjaguwar)

2010-11-29T02:50:00.001+01:00

Ove žene u stvari i nisu žene, samo se tako zovu, i stižu iz Kalgarija. Ah, Kalgari - mesto koje će me uvek asocirati na zauvek izgubljenu mogućnost da navijam za nekog svim srcem, da navijam za "naše". U to vreme sam čitao Sportske novosti iz Zagreba, bile su bolje od svih ostalih sportskih novina, bolja grafička obrada, sve bolje. Kevi i ćaletu se to nije svidelo, "ne treba njima davati pare", rekoše mi sa značajno dignutim obrvama. Danas sam ja taj koji ne kupuje ništa što dolazi odatle, i pravim scene ukoliko se nekom od ukućana omakne to nepočinstvo. Ekonomski nacionalizam i ta sranja. Danas je Dan republike u kojoj sam proveo nešto manje od trećine svog života.

Ala je Kalgari zarolao grudvu sećanja! Stigli smo do podnožja, te se mirne duše možemo vratiti ženama (ova igra reči je zapravo test: ako nalazite da je uvredljiva, onda ste fe(jk (!#!?...ahaha, JK!))minista. Pisali smo odavno o njihovom debi albumu. Već na tom izdanju moglo se čuti da Women nisu klasičan indie pop bend, kad malo bolje razmislim pop im nekako nikako ne pristaje kao odrednica. Bilo je tu malo više zakukuljene intrige od tipičnog đuskavca za sve koji bi da budu drugačiji iako su bolno isti. Women se u tom smislu nisu folirali - bilo je u njima nečeg unikatnog.

Nekoliko godina unapred i evo novog albuma ekipe iz Kalgarija. Vođeni željom da ostave dublji trag, žene suprotnog pola su čujno crple inspiraciju iz brojnih izvora "alternativnih klasika". Ime Velvet Undergrounda vrišti iz gotovo svake sekunde ovog ostvarenja (mada sam ja posve siguran da je Lu Rid posve neprijatan čovek, i ona pesma Perfect Day me uvek nervirala svojom isfoliranom sladunjavošću i tobože vedrinom (dobro, to je Lu alone, a jednom je rekao da se ničeg ne seća pre svoje 20-i-neke godine, tad je imao 29 i sigurno se sećao svega)). Pomalo se skrene i u kraut/psych vode (China Steps i Locust Valley), što je uvek lepa vest za ove uši. Neki drugi likovi su prepoznali i uticaj Sonic Youth i This Heat, neka im bude, nije da nije.

Kanađani su dakle zagrizli meso, ali je trag njihovih zuba ostao na plenu, umesto da im se ta ista dragocenost nađe u rukama, buragu ili želucu. Pomenuto inspirisanje je dovelo do podražavanja, više nego što treba, kao onaj jedan lik što je krenuo da piše novu verziju Dona Kihota i stigao do 36. strane. U pitanju je bio prepis, do poslednjeg zareza.

E, otprilike tako i ovde - kad liposukciramo vidne uticaje iz zvučne slike, malo toga pamtljivog ostaje. Public Strain je dovoljno hermetična ploča, ali me nije ubedila da treba da joj posvetim pažnje u meri koja joj je potrebna kako bih postao svestan njenih (mogućih) dugoprugaških kvaliteta.

China Steps

Na slovo, na slovo... D

2010-11-28T11:06:00.001+01:00

Bauk Squad - Beograd je ghetto

Dimni signali koji su se u poslednjih nekoliko dana mogli primetiti iz pravca predsedništva mogu se svesti na onu narodnu: "mož' da bidne, ali ne mora da znači." U svakodnevnom životu, ta umotvorina je korektiv preteranom, najčešće neosnovanom optimizmu i ima otrežnjujuća svojstva. U pseudo-borisokratiji, po svoj prilici ne važe iskustva iz svakodnevnog života - od podanika se očekuje da sve shvataju ulepšanije nego što u stvari jeste, u suprotnom može biti mnogo gore, što je domišljat način da se digne cena groznom.

Elem, družio se Tadić juče sa onima kojima ostavlja ovaj simulakrum od države - studentima. Samo 6.5 % srpskog stanovništva ima neku od fakultetskih diplomam a trebalo bi da ih je oko šest puta više. Predsednik je bio krajnje otvoren sa omladinom i svima koji se tako osećaju (ne rekoše nam na Javnom servisu po kome kriterijumu se sastavljala ta klika) - za vas ova država nema para i ne može ništa da vam garantuje, iako ste meni lično vi veoma simpatični. Tu negde može da se napipa harizmatska priroda Tadićeve vlasti - ona počiva na ličnim utiscima a ne na zakonima. Zakoni su mrtvo slovo na papiru,a tu negde treba tražiti realne domete državnosti Srbije. Ima ih, u tragovima. Alergični na badem neka se pripaze!

Rekao je Tadić tom prilikom sve ono što je svako ko je išao u školu duže od deset godina bar jednom pomislio za sebe - "čemu sve ovo prijatelju, kad od ovoga nema 'leba." Reče Boris da država ne može da finansira lično usavršavanje studenata, već da fakulteti moraju kao pupčanom vrpcom da budu skopčani sa privredom, koja, slušajte al' da niko ne čuje, više ne postoji nego postoji.

Iskreno se zabrinuo Tadić šta će mediji da naprave od ovih njegovih izjava, u fazonu "jadan ja, ali mora i to neko da radi." Lakrdija je preblaga reč za ovaj verbalni luping. Mediji, koje drži čvrsto u šaci, nisu se previše igrali sa vatrom - i RTS i mali RTS koji u svom imenu ima jedno slovo i dva broja su dozirano preneli predsedničke bojazni u vidu mudrosti anesteziranom stanovništvu koje se drži u permanentnom egzistencijalnom strahu i čije se strasti predano raspiruju na najniži farmerski način. Simulira se i borba na nekoliko frontova, priprema se teren za dalje predstave - bogataši pazite se, kriminalci čuvajte se. Eto, Beko i Ražnatovićeva stoje na putu našoj kolektivnoj sreći, i mi smo to do sad tolerisali ali nemoj neko da misli da će da se izvuče iz škripca, osim ako, naravno, nije u talu sa nama. Tad mu je sve oprošteno, i tad su mu sva vrata otvorena. Je l' tako Tadiću? Pitaćemo tu mladost koju si zaposlio i još ne znaš da li si pogrešio. Evo recimo perspektivnog Radujka, vunderkinda srpskog razvoja i istančane demokratske misli.

Pre dve godine puna su im usta bila demokratije koja je bila shvaćena kao preduslov za sveopšti razvitak koji će dovesti do povećanja nula u iznosu zarada. U međuvremenu su se i plate i te priče pretvorile u zaokrugljene nule koje lepo zvuče i izgledaju na papiru, ali nemaju veze sa realnošću. Kako bi se nadomestila ta neprijatna činjenica, treba pokazati da ste upoznati sa situacijom na terenu - jeste, loše je, teško se živi. Ali, ako neko misli da je posao vlasti da sedi u foteljama i komentariše situaciju koja je prilično jasna i slepcima, a da se pri tom faktički ništa ne čini, onda je krajnje vreme da se prekine sa tom uzurpacijom vlasti. Sve ostalo je demagogija, što je mnogo neprijatnija & preciznija reč za tadićevsku nazovi-demokratiju.

Beogradski sindikat - Balada disidenta

U čemu je problem ove vlasti? Nećemo biti toliko drski da sve svalimo na nejaka predsednikova pleća koja se ubrzano povijaju kako to telo napusti granice ove zemlje i karakteristično se nasmeši nekom od graničara. Tačno je, mnogo je toga semaforska koalicija nasledila iz prošlosti, ali jedno je kad problemu prilaziš kao problemu i učiniš nešto u pravcu njegovog rešavanja, a drugo je kad to nasledstvo gledaš ispod oka, dok ti se na licu očitava jedno veliko "jebiga!". To znači da je tvoja vlast sastavljena od sve samih Ahilovih peta, a kad je tako onda to i nije vlast, nego simulacija iste, ono što Dačićevi plavi puleni rade kad izvode ulične performanse pretresanja nabudženih vozila sa zatamnjenim staklima.

Osim što skrušeno priznaje da love nema ni za jedno pivce u gradu, Tadić je sumnjičav i u pogledu ostvarenja one briljantne zamisli racionalizovanja izvršnog aparata vlasti. Eto, on bi voleo, ali mi moramo da imamo razumevanja za njegove natčovečanske napore da to što bi on voleo ipak ne može. Ne ume i ne zna. Verovatno i ne sme. Tako dolazimo do sveopšte konfuzije - imamo vlast koja ne zna šta bi trebalo da radi, pa ne treba preterano da čudi što joj nije jasno ni koja je suštinska uloga školskog sistema.

Ne dragi predsedniče, niste u pravu. To ne može da se izrekne ni na jednom od medija, pošto ih sve kontrolišete, verovatno ne lično, ali neko od vaših odanih omladinaca svakako. Pominjete privredu, a da se pri tom ne zna na šta zapravo mislite? Da nije industrija? Da vam kažem nešto - većina zemalja za koje se sa pravom tvrdi da su razvijene su napravile zaokret od sekundarne ka tercijarnoj industriji. Laički rečeno, od proizvodnje dobara su se prešaltali na proizvodnju usluga. Da bi vaša usluga bila kvalitetna u nju moraju biti ugrađeni lični kvaliteti onoga koji uslužuje. Vi kažete da za to nema para. To znači da vi tvrdite da se u Srbiji ništa bitno neće promeniti. Vi ste došli na Vlast sa pričom o promeni. Dakle, vi niste govorili istinu.

Avaj, prava priroda vlasti ove garniture sa predsednikom na čelu je okrenuta svim svojim resursima u pravcu zadržavanja svojih pozicija koje sa sobom donose brojne privilegije. Problem je što je kapaciteta za taj parazitski vid bivstva sve manji - zalihe porodične srebrnine su pri kraju, prodajom Telekoma ostaće samo bezvredne džidža bidže. Ta sredstva će biti iskorišćena i potrošena za nekoliko meseci, kako bi se finansirali sledeći izbori i prodala privlačna slika o užurbanoj gradnji, Dinkić će upotrebiti svoju abrakadabru pomoću koje novčanice padaju sa neba, i tome slične trice i kučine koje ste već videli i kojima ste se već smejali, pa su vas one podmuklo uštinule za dupe i navele jednu od vaših ruku da zaokruže poželjan broj. Do tad će vas spin majstori (koji svoje pozicije u ovom društvu duguju bliskošću sa strukturama moći, te su bili kadri da tu svoju bliskost papreno naplate) ubediti da je crno zapravo belo i da, u suprotnom, od crnog ima još crnje. Benzinom umrljani podsetnik na devedesete će biti non-stop uključen, iako za tim nema više tolike potrebe, tu su nam pred očima svaki dan. Iako je velikoj većini u ovom trenutku jasno o čemu se tu radi, tempiraće se proizvodnja u fabrici utisaka tako da i časni pokleknu pred tim pavlovljevskim uslovljavanjima. Od demokratije preko demagogije do dvorjana, konture jedne velike drame koja se vrti u krug su prilično jasno ocrtane svim statistima koji, avaj nisu na slovo D, pa im ne pomažu ni sve te silne diplome i znanja kako bi živeli život dostojan čoveka. U tako hipertrofiranom sistemu vrednosti, poželjna pristojnost zaista postaje raskalašnost, pa čak i bezobrazluk koji se ne sme tolerisati, baš kao ni elementarno dostojanstvo čije se krhke granice rastežu do besmisla kako ne bi zauzimale dragocen prostor ćiftinskoj kalkulaciji koja plaća sve račune, otvara sva vrata i aminuje svim nepočinstvima, sve pod maskom reformi kojih nema, XXI veka kog nema i Evrope koje, u dogledno vreme, neće biti. A život zaista ne može da čeka.

Paid In Full - Ovde vreme je stalo

Ko zna zašto je to dobro

2010-11-26T22:31:00.005+01:00

Ima nekoliko poslovica i narodnih mudrosti koje ne samo da me uvek iznerviraju kada ih čujem, nego mi nije jasno kako su ušle u narod i opstale do danas kao mudrosti, saveti i lepe reči.

-Ko zna zašto je to dobro – ovo sam u poslednje vreme čula mali milion puta, što je samo znak da sam debelo zabrazdila sa svojom kuknjavom, pa da ljudi, ne znajući kako da mi to kažu, nalaze način da me ovim rečima uteše. Drugi smisao ova poslovica, čini mi se, nema i kada god je čujem, zavisno od intonacije kojom je izrečena, osetim kako me odnosi neki ogromni talas beznađa.

-U se i u svoje kljuse – omiljena poslovica u mojoj kući, više puta sam je čula u detinjstvu u originalnoj ili nekoj prenesenoj formi. Suština te poslovice mi je gotovo uvek bila gadna, ali moram da priznam da se u životu isplati. Ova izreka spada u red pragmatičnih mudrosti našeg naroda koji je vekovima naučen da prosto gleda svoja posla. Činjenica je da je sve teže proceniti kada nešto jesu tvoja posla, a kada nisu, odnosno kada, ako se povučeš, to što si mislio da nisu tvoja posla počinje da se bavi tobom na jedan skoro đavolski način. Ova poslovica me zapravo nervira zato što tematizuje veliki broj situacija u kojima sam se nalazila i čini mi se da za većinu mogu da kažem da apsolutno nisu bile moja posla. Čim to kažem, znam da jesu bila, dok ona u koja sam se umešala, sigurno nisu, jer je bilo lako umešati se. Dakle, tome nema kraja.

-U se, na se i poda se – ova me izreka nervira jer nije sasvim jasno da li narodni mudrac ovom izrekom savetuje ili kritikuje. Deluje kao da je izrečena od strane nekoga ko bi voleo da može tako da se ponaša, ali pošto ne može, to mu smeta kod drugoga. Nedavno smo nasdvoje gledali onu emisiju u kojoj voditelj okuplja predstavnike dva (do tri) suprotstavljena tabora i u toj emisiji su sedeli mlad, a siromašan student iz unutrašnjosti, jedna mlada „emancipovana“ bogatašica sa Dedinja (sa kučetom) i mladi kulov bogataš. Bolja polovina je ispravno primetila da je problem siromašnog što nastupa iz pozicije nekoga ko bi voleo da je na poziciji svojih protivnika, a ne nekog ko nije minus oni, već neko sasvim drugi.

-Ispod Mire trista vire – kao i prethodna, i ova je izašla na usta nekoga ko je svašta prevalio preko grbače, sam se iskvario i, tako iskvaren i iskusan, odlučio da pooštri kriterijume. Iskustvo i živost koji progovaraju iz ove rečenice pokopani su tim dizanjem u nebo nevinosti kao vrline koja je ok samo dok se ne meša u „svet nas odraslih i zlih“. Da neko mora i treba da obavlja prljava posla, dok ceni neku tupavu nevinost u ćošku sobe kao izvor satisfakcije i vrline uvek mi je delovalo kao nepravedna podela. Tako mu je draga naivnost, glupost iz koje je sam ponikao, ali mu je u isto vreme i sumnjiva jer zna u šta se sam pretvorio. A, ipak mu je zapelo da je ceni.

-Ako ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji – nije sporno ukazivanje na pravdu koja će skoliti krivca kad god i gde god, već način na koji je, sa nekom tugom, izrečeno to da će te kad tad, koja god šuša uhvatiti. Fatalizam iz ove izreke ukazuje pre na to što ćeš, obrni okreni, ostati kratak, dok je manje bitno za šta, kome i zbog čega. Prognoza propasti van svakog razloga i bilo kakve svesti o njemu.

-Gde koga svrbi, onde se i češe – skroz tačno, ali opet sadrži tu dozu prekora, kao da narodni izrekivač ne sme da se izrazi do kraja. Kao da mu smeta što se svako češe za sebe, iako se i on sam češe gde njega svrbi.

-Jedna lasta ne čini proleće –sasvim lepo zvuči, ali je, po mojoj proceni, sasvim netačna. A, to je lepo pokazla i „Ženidba vrapca podunavca“.

-Lepa reč gvozdena vrata otvara – nedavno se pojavila u jednoj reklami (čini mi se za Sajam knjiga ili nešto slično, za neku kulturnu instituciju, projekat). Ova poslovica je sasvim na mestu, ali je toliko puta zloupotrebljavana što u govoru, što u kampanjama da mi se sasvim ogadila (da ne pominjem onu "Nije teško biti fini" slinavu reklamu u kojoj je nastupila svaka kulturna šuša što joj finoća inače izlazi na uši). Lepa reč danas, u pisanju tekstova, može da označi i neku direktnu reč, psovku, nešto čime se može privući pažnja čitaoca, pa je, u tom smislu, postala i sasvim besmislena.

-Mlado se drvo savija i Na mlađima svet ostaje – dve, tematski bliske izreke, u isto vreme hvale mladost kao neku snagu, nadu i život, i opterećuju je zahtevima, nasleđenim teretom i nedovršenim zadacima. U poslednje vreme, mladost je fetišizovana i relativizovana – prvo tako što se svi trude da izgledaju, ponašaju se i govore kao da su mnogo mlađi nego što jesu, a drugo tako što se insistira na mladosti duha a ne tela (koje se usput batrga da postigne taj tempo, iako mu se tvrdi da ne mora da se trudi). I ove dve izreke ukazuju na tu vrstu šizofrenije – budi mlad al se i iscimaj da tu mladost iskoristiš u dobre svrhe.

-Prazna vreća uspravno ne može da stoji – istina, ali ne i kada je izgovara Božidar Đelić.

-Svaka ptica svome jatu leti – prirodno, pošto jedna lasta ne čini proleće.

-S kim si onakav si – e baš vala. Pošto su danas svi sa svima ako im to treba, takođe gubi smisao kao neki orijentir. Bolje je ne činiti proleće.

Izreke koje volim:

-Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa. – apsolutno omiljena narodna izreka, zapravo više opis za većinu društveno-poslovnih situacija. Poziva na presabiranje, ali bez pompe i suvišnih nadanja. Kao kad se pusti voda, a onda ode na dobar počinak pre narednog jutra.

-Bez muke nema nauke – pošteno.

-Mnogo babica, kilava deca – ovo je jedna od retkih poslovica koja je, bez ostatka, tačna u svim situacijama kada treba nešto učiniti, a da za to treba da se organizuje više ljudi. Uvek neko zakera, i nikada ništa ne ispadne.

-Više um zamisli nego more ponese – za razliku od lepe reči koja gvozdena vrata otvara, koja ide kao kiša oko Kragujevca, ova ima bajkovitu poštedu.

-Celom svetu ni Bog nije ugodio – ovo stalno treba imati na umu, posebno danas, kada se upravo to stalno pokušava.

-Teško nogama pod ludom glavom – nema posebnog razloga što volim ovu poslovicu, izuzev što se o nogama priča kao o nekom samosvojnom delu tela što mi je baš simpatično. Recimo, u jednoj knjizi sam našla (mislim da su bila Van Gogova pisma bratu) da on bratu savetuje da se uzda u noge, jer čak i kada glava ne zna put, noge znaju. To mu dođe kao slava neke intuicije, ali u suštini je to pridavanje časti inerciji života koja se uglavnom potcenjuje, a u većini slučajeva spašava glavu i stvara taj osećaj da si živ i da neki centar života u tebi radi čak i kada misliš da si se sasvim odjavio.

-Kad ustane kuka i motika – koliko god zloupotrebljavana, ova izreka nikada nije izgubila svoj naboj, možda zato što je akademske novinare uglavnom sramota da je koriste.

Hypnos 69 - Legacy (ElektroHasch)

2010-11-26T08:02:00.001+01:00

Čudni su putevi gospodnji, posebno kad pričamo o pankerima. Kad danas čovek sluša sve te likove koji su tamo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bili tinejdžeri, prosto je neverovatno da neko, bilo ko, u to doba nije bio panker, da su ulicama vladale čirokane i zihernadle. Pravi pankeri će vam reći da ih baš i nije bilo toliko, čak štaviše, skoro da ih nije bilo uopšte.

Dobro sad, te priče "kad sam bio mlad, bio sam šmeker" odavno nisu interesantne. Interesantniji su pankeri koji ni u jednom trenutku nisu zapostavili ključnu vrednost ovog pravca - slobodu. Ako pričamo o belgijskom rok sastavu Hypnos 69, onda je ta sloboda, potpuno pankerski, sloboda od panka.

Dva lika sa prezimenom Houtmeyers (pretpostavljam da su braća) su početkom devedesetih u zemlji piva i čokolade imali politički pank bend Massagraf u čijem su vazda hektičnom ljudstvu oni bili jedina konstanta. Jedan od njih je u jednom trenutku sredinom devedesetih bio član kultnog grind core sastava Agathocles, a onda mu je odjedanput svega toga bilo dosta, batalio je obe grupe i rešio da sa prezimenjakom/burazom oformi treću koja će u potpunosti biti posvećena psihedeličnom zvuku sedamdesetih.

Od tada je prošlo 15 godina, i Hypnos 69 obeležavaju 2010. petim studijskim albumom gargantuanskih proporcija. Jedan strani kritičar je duhovito primetio da članovi grupe sviraju kao da imaju samo dve ploče u svom posedu - debi grupe King Crimson i Wish You Were Here od Pink Floyd. Čirokane i zihernadle su prepustile mesto čupavom frizu, zvoncarama i cveću u kosi.

Pošto je vreme za Belgijance stalo, oni taj vremenski limbo koriste za dugačke spiritualne teme u prepoznatljivom elektrifikovanom okruženju. Da je objavljen u doba na koje svakom svojom sekundom bestidno referiše, Legacy bi bio smatran za klasik, ovako služi kao korektan i svež muzički vremeplov za poklonike "istinskog rokenroula" (nisam ironičan).

An Aerial Architect

Dâm-Funk - Adolescent Funk (Stones Throw)

2010-11-24T12:31:00.002+01:00

I Don't Love U

Nije baš uobičajeno da muzičari svoje (debi) albume objavljuju u obliku petostrukih LP izdanja, ali Dâm-Funk je upravo jedan od takvih rariteta. Tokom prošle godine, ovaj funk pevač i muzičar (čije je pravo ime Damon G. Riddick) je pravo iz svoje losanđeleske garaže izbacio Toeachizown upravo u tom formatu, koje je kasnije sređeno u obliku duplog CD izdanja.

Pošto trenutno na svetskoj muzičkoj sceni vlada (donekle isforsirana) pomama za svim što ima veze sa osamdesetim godinama prošlog veka, Riddickova smooth varijanta synth boogie funka naišla je na opšte odobravanje kritike. Godinama i decenijama je funk zbog svoje šljaštavosti i kičastosti imao zagarantovanu parcelu na groblju muzičke mode, odakle je ekspresno iskopan kada su njegove estetske karakteristike ponovo postale in (sam Riddick je vizualno neutralan, ne ističe se eskcentričnim izgledom). Pošto se Riddick ne bavi muzikom od prošle godine, ispravno je ocenjeno da bi njegovi rani radovi, nastali u periodu 1988-1992 mogli da imaju prođu na tržištu današnjice.

I Like Your Big Azz (Girl)

Adolescent Funk dakle sačinjavaju snimci pesama matorih k'o Biblija. Prvo što izaziva pažnju je njihova dekadentna telesnost - u gotovo svakoj, Dâm-Funk predstavlja muški rod u varijacijama "neodložnog" posla sa suprotnim polom, te su reči I, Love, Like, Feel i Want često sadržani u naslovima. Šarmantna amaterska izvođenja na tragu Princea i Michaela Jacksona takođe su integralni deo ove ljubavne jednačine.

Ali, vremenom se slušalac navikava na ova pravila i postepeno počinje da uočava hipnotički, gotovo house kvalitet ovog suludog izdanja. To posebno važi za furiozni finiš ove ploče, koji započinje ponajboljom numerom na čitavom izdanju - potpuno ludačku When I'm With U I Think Of Her, što je sasvim sigurno jedan od najsmešnijih naslova na koje sam naleteo u veoma dugom vremenskom periodu.

Ako ste među onima koji žale za svojom mladošću ili ne znate šta ćete sa njom, Adolescent Funk je vrlo dobar i zabavan raskalašni odušak. Bestidno usmeren u pravcu dekadencije sa efektima na vaš libido, rane radove Dâm-Funka (čita se Dejm Fanka) bi trebalo na bilo koji način preporučiti doajenu srpske medicine - velikom dr Savi Bojoviću, tvorcu čuvenog VEP aparata i ocu Baneta Bojovića, mnogo poznatijeg pod imenom Bane Sanšajn.

I Appreciate My Life

Marnie Stern - S/T (Kill Rock Stars)

2010-11-24T11:52:00.001+01:00

Kada se pravo niotkuda pre tri godine predstavila debijem In Advance of the Broken Arm, plavokosa gitaristkinja Marnie Stern je momentalno predstavljala jednu od dobrodošlih anomalija na "nezavisnoj muzičkoj sceni". Histerično/ekscentrično ali dobroćudno/trijumfalno pop izvođenje gotovo dečijih razbrajalica zasnovanih na bolesno preciznom sviranju gitare (tzv. finger tapping tehnika, ako i ne znate šta je to, sigurno ste čuli one "neprijatne zvukove" koje gitaroši proizvode sa obe ruke na vratu instrumenta) jedno je od najuzbudljivijih rok iskustva početkom novog milenijuma, zaslužno za stvaranje kovanica poput noise pop.

Smeštena na ničijoj zemlji između prog, pop, noise i eksperimentalnih sentimenata, Sternova se godinu dana kasnije oglasila novim izdanjem predugačkog naslova. Iako je "indie" kritika toplo pozdravila ovo izdanje, autoru ovih redova sve se učinilo kao puko ponavljanje ranijeg iskustva kome je oduzeta pređašnja hitičnost. Drugim rečima, pojavio se neželjeni "Primus" osećaj. Verovatno imate nekog prijatelja koji se loži na precenjeni američki bend kojeg inače fanovi obožavaju do besmisla, dok je njihova ispeglana muzika svim ostalim smrtnicima... uglavnom dosadna.

Zato je bilo interesantno videti u kom će se pravcu dalje razvijati opus Sternove. Novi, treći album u četiri godine u opusu ove autorke nema ime, tj. nazvan je po njoj samoj. Nažalost, briljantnost sa debi albuma je prisutna na novom tek u tragovima, dok je veći deo novog izdanja žigosano gitaroškim onanijama bez previše svrhe.

Album počinje ohrabrujuće - For Ash je sasvim korektna kompozicija, ali je zatim prati nekoliko isprano slabijih tema. Stvari ponovo postaju interesantnije u Female Guitar Players Are The New Black, da bi odatle sve bilo za dlaku energičnije, otprilike kao razvodnjena verzija Lightning Bolt kojima su zaboravili da uključe struju ili meni ne baš previše omiljenih Hella čiji bubnjar Zach Hill muzicira i na ovoj ploči, a ujedno je i njen producent.

Ako ništa drugo, Marnie Stern i dalje ima izoštren mathy smisao za humor. Naslovi tipa Transparency is The New Mystery ili onaj gore već pomenuti o rasnom pitanju žena gitarista su urnebesni u svojoj tačnosti. Šteta što muzika na ovoj ploči ne prati ovu iskazanu idejnu intrigu. Iako je (ino)strana kritika pozdravila i ovo izdanje kao vrlo dobro do odlično, (pr)ocena na ovom mestu ide od mediokritetskog do najviše prosečnog, što je žalosno mršavo.

For Ash

Cantwait & Freeman - Sex i nasilje vol. 1 (Besplatan download)

2010-11-24T11:19:00.001+01:00

Phone Call

Ako ćemo po bilo čemu iole dobrom pamtiti ovu, po svemu ostalom godinu za zaborav, to je, bar u muzičkom smislu dobrodošla smena generacija u domaćim hip hop krugovima. Već nekoliko godina unazad srpski rep je najvitalniji pravac u ovoj zemlji, ali nekako je sve ove godine padao na ispitu permanentnog stvaranja novih imena. BS, 43-23 i Bassivity senke kao da su bile prejake za artikulaciju svežih poetika i estetika, a ruku na srce, ni etablirana imena nisu posvetila previše pažnje daljem razvijanju svojih izraza (čast izuzecima).

Ova godina je u svakom pogledu dobrodošli demanti, a uz Gazda Paju i trio koji predvodi Ill G, najjače argumente za optimizam pruža Beograđanin Cantwait koji je za potrebe svog dugosvirajućeg prvenca udružio snage sa bitmejkerom i emsijem Freemanom. Prvi nastavak Sexa i nasilja je tehnički izbačen na net još prošle godine, tačnije njenog poslednjeg dana, što već samo za sebe govori o samodovoljnosti domicilnog hip hopa u kojem najzad kvantitet daje kvalitativne plodove.

Ako ikad odem

Kompleksnost Cantwaitovog izvođenja udmah upada u uši. U tradiciji globalnog hip hopa, on ne samo da je vešt liričar i story-teller sa izraženom sinematičnom crtom, već zapanjuje i oduševljava njegova blago ironična, duhovito kreirana distanca koja doprinosi opuštajućem tonu njegovih pesama. To nikako ne znači da je Cantwait u liričkoj stilizaciji operisan od stavova, već ih samo obrazlaže na posve originalan i neobičan način. Fantastična Phone Call, Zalazak, Ako ikad odem, naslovna i Crnje dovoljno su ubedljivi primeri koji to potvrđuju.

Druga strana novčića veoma jasno ukazuje na pitak, gotovo pop potencijal ovog repera (mnogo veći od Marchella, recimo), koji začudo, zasad nimalo ne šteti percepciji njegove pripadnosti sa ove strane barikada, koja bi u bližoj budućnosti mogla da bude temelj zbilja izuzetnih stvari, onih za svačije uši. Ako bismo morali da nađemo neku manu ovom momku rođenom u Aleksincu, to je mestimična nefokusiranost i tematska neizoštrenost nekih pesama, ali s obzirom da je reč o momku koji je tek prevalio 21. godinu, vreme je svakako na njegovoj strani.

Zalazak

Freemanove melodične matrice studiozno pripremaju pozornicu za majstora ceremonije koji ima sasvim dovoljno duha u šteku da slušaoce nauči kako je npr. "afekat u stvari aperkat iz nehata" i njoj slične blic definicije koje dovoljno govore o Cantwaitovoj intelektualnoj visprenosti i osećaju za vic. Sudeći po ovom izdanju, srpski hip hop ne mora da brine za svoju budućnost.

DL

Blank Dogs - Land and Fixed (Captured Tracks)

2010-11-23T20:35:00.001+01:00

Jedan od najvećih ličnih "recenzentskih" fejlova tokom pisanja o muzici vezujem za rani EP grupe Blank Dogs pod imenom Diana (The Herald), koji sam opsesivno iz dana u dana slušao pre jedno tri godine. U tom prikazu sam napisao da je akt iz Bruklina trojka pošto sam na majspejsu grupe video tri neke utvare sa maskama na licima. Pogrešio sam - Blank Dogs, iako ispisani u množini, sačinjava samo jedan čovek Mike Sniper.

Iako mi se pomenuti naslov veoma svideo, strašno mi je bilo teško da se snađem u diskografiji ovog autora - malo-malo, pa izleti neki singl, pa EP pa onda i album, pa opet jovo-nanovo... Vremenom izgubiš motivaciju da sa pažnjom ispratiš svu tu bulumentu izdanja. S obzirom da Sniper dolazi iz Bruklina, meke "hipster" zvuka (pomenućemo ovom prilikom omiljenije baštinike: Crystal Stilts, High Places, A Place to Bury Strangers, naravno Gang Gang Dance itd.), bilo je samo pitanje vremena kada će široj "indie" publici biti skrenuta pažnja u ovom pravcu i posledično za bend čuti mnogo više ljudi.

Sniper se nedavno oglasio svojim trećim LP izdanjem koji je odličan argument u kreiranju teze da pomenuti nepoželjni scenario ne mora sam po sebi da bude tragičan za muzičara, čak naprotiv. Iako dosta toga duguje kućnoj lo-fi estetici, pošto je čitava muzička ideja sadržana u snimanju post-punk igralica u takvim uslovima, Sniper je svoju trenutnu poziciju iskoristio da pročisti svoj zvuk, podarivši mu malo produciranih mišića. Rezultat: Land and Fixed je praktično odranije prepoznatljivi Blank Dogs, samo se mnogo bolje čuje i jasniji je nego pre!

Preuzimajući novotalasnu ekonomičnost u kreiranju sopstvenog autorskog pečata (očaran sam zvukom gitare na ovoj ploči), Sniper se najbolje snalazi u prepletu "rokerskog" i elektronskog - a da u toj škakljivoj transakciji ne vuče za sobom sterilne ili za ove uši preterano ekscentrične repove. Naposletku, sve zvuči prilično jednostavno, baš onako kako bi i trebalo, u prvi mah kao da je sklepano za 20 sekundi, da bi se pri kasnijim susretima došlo do spoznaje kako je za ovakvu jednostavnost i plesnu ubojitost potrebno potrošiti dosta dragocenog vremena.

Land and Fixed je tip ploče na kojoj nema slabih tačaka, a postignuta je potrebna raznovrsnost izraza koji krasi zvučna prepoznatljivost. Ako ste voleli "indie" muziku sve ove godine (posebno Joy Division, Cure i ostale dark-goth vedete), volećete i Blank Dogs kao srećniju varijantu tog zvuka. Ako ste zainteresovani za "pankersko"-"electro" koaliciju na delu, svakako obratite pažnju.

Another Language

Amon Tobin - Monthly Joints Series (Self Released)

2010-11-23T19:53:00.000+01:00

Trickstep

Istinski je malo muzičara u svetu "elektronike" čije je radove moguće prepoznati posle samo nekoliko sekundi, zahvaljujući specifičnom & prepoznatljivom zvuku. Brazilac Amon Tobin (puno ime ima još nekoliko brazilskih "umetaka" između "imena" i "prezimena") je jedan od takvih likova - njegov mračni prašumski melanž jazza, breakbeata, dnb-a i braziloidnih muzičkih formi poput sambe otkrio je brojne neslućene mogućnosti razvijanja unutar muzičkog pravca koji se mahom odlikovao svođenjem kao glavnom karakteristikom.

Pošto je objavio jedan album pod imenom Cujo (inspirisan Stephenom Kingom), dok je još boravio u Brightonu, prvi album pod "krštenim imenom" nazvan Bricolage ulazi u anale recentne elektornske muzike, pravo malo remek-delo koje u vreme objavljivanja 1997. retko ko da je uzimao za ozbiljno (veća pažnja se pridavala nekim kolegama sa etikete Ninja Tune, njenim gazdama iz dueta Coldcut), da bi neosetno ovaj album postao simbol prepoznavanja među slušaocima od ukusa (čak mu je i buđavi Pitchfork dao 10). Sve ove godine nisu ništa naudile ovoj (pr)oceni - postavljajući vanvremenski standard Tobinove muzike.

Usledilo je još pet manje ili više uspešnih albuma u kome je Tobin polako menjao svoj producentski pristup (a i mesto boravka - živi u Montrealu trenutno) zaključno sa Foley Room (2007), potpisani su i saundtreci za neke video igre, te ovim ušima ne baš previše interesantan (suvonjav) izlet u hip hop vode pod imenom Two Fingers. Monthly Joints Series je kompilacija tema koje je Brazilac objavljivao na svom veb-sajtu unazad dve godine.

It's A Lovely Night

Onda su te teme pre otprilike dva meseca spakovane u jednu celinu i ponuđene fanovima u obliku digitalnog downloada. Dakle, u pitanju je kompilacija za poštovaoce distinktne muzičke vizije, ništa previše napucano & na sva zvona hvaljeno. Ali... Dovoljan je samo letimičan susret sa ovom kolekcijom da bi se shvatila Tobinova veličina: da okupite čitavu Hyperdub ekipu i sve ostale "podzemne" ratnike dubstepa, ne biste dobili onoliko prijatnog, oslobađajućeg mraka koliko ga ima na ovom mestu.

Ono što najviše prija ovim ušima je činjenica da staž na sceni ne utiče na Tobinovu sirovost - odsečni breakbeat ritmovi (dnb je u međuvremenu skoro skroz ispao iz igre), masne, gotovo crnomagijske bas linije i sićušne, dozirane electro manipulacije na tragu Aphex Twina stalno se nalaze u međuigri, prepletima i borbi, razlažući se i istovremeno se dopunjujući u još jedan preiskusan kišoviti saundtrek za otuđeni urbani život u onespokojavajućem društvu senki & utvara. Čak i kada skuplja sopstvene restlove, imponuje Tobinova ozbiljnost.

Technique

Kylesa - Spiral Shadow (Prosthetic)

2010-11-22T08:34:00.000+01:00

Prošlogodišnjim albumom Static Tensions, petorka iz Džordžije Kylesa (rekoše mi da se izgovara "Kajliša") je sasvim zasluženo ispunila vlažni san svima koji su iole zainteresovani za izazivanje štete gitarskim putem. Bend čiji je zvuk dostizao epske proporcije zahvaljujući perkusionističkim udarima dva bubnjarska seta uspeo je da prevaziđe poslovične slušalačke podele u "tvrđem" krilu uspevši da nađe put do srca i rokera i metalaca i pankera i korovaca, a nesumnjivo da je bilo zadovoljnih slušalaca koji se ne mogu svrstati u prethodne četiri kategorije.

Uporedo sa ovim neupitnim dostignućem, svetlo je pokazalo svoju senku tako što je grupa sve više i više postajala simbol tzv. hipster metala, iako njeni sludge i experimental koreni ne mogu biti dalje od takvog poimanja (znoj & smrad nikad neće biti u trendu u određenim krugovima). No činjenica da je grupa porodila nešto što se ne može čuti baš svaki dan skrenula je pažnju hipsterima okrenutih ka metalu te je publika na koncertima grupa sve češće bila okupana drečavim bojama svog neizostavnog outfita.

Pomalo neočekivano, samo godinu dana posle mnogo hvaljenog albuma, grupa iz Savane vraća se sa novim, petim po redu, studijskim albumom pod nazivom Spiral Shadow. Grupa je ovom pločom trebalo da odgovori na dilemu koju su svojim postojanjem i delovanjem stvorili - hype ili metal (stvari nikada nisu crno-bele, osim na dresu Partizana i još nekih svetskih klubova, ali ovo je jedan od baš takvih slučajeva - metal u hajpu je apsurdan koliko i tolerantni fašizam npr.).

Odmah upada u uši da je osim prethodnih zvučnih sastojaka koji su postali zaštitni znak benda (sludgy prašinarski rifovi, promene tempa, muško ženski glasovi) glavna novina u velikom broju prog solaža koje bi trebalo da potcrtaju eksperimentalnu prirodu benda po principu "i vuci siti i ovce na broju". Nisam siguran da se uspelo u toj nameri.

Više nego što prija ovima ušima, Kylesa se nagnula na pop stranu. Paradoksalno, ovakav pristup će im doneti mnogo više fanova nego što je to do sada bio slučaj, ali činjenica je da će biti i nezadovoljnika ili bar onih koji su očekivali tvrdokorniji i beskompromisniji angažman od pukog ponavljanja Metallica scenarija iz perioda "Black" albuma. No, polazeći od ličnog primera, tu se krije vrednost ove ploče - ova ploča će nekim klincima rođenim krajem prošlog veka biti prvi susret sa nešto uzbudljivijom muzikom od one koja medijski boji detinjstva adolescenata 21. veka. Za nas starije je već kasno.

El Guincho - Pop Negro (Young Turks)

2010-11-22T07:45:00.001+01:00

Zanemarimo za trenutak trend po kome je nužno biti kritičan prema Mreži i suočimo se sa činjenicom: Internet je dobar. Posebno onaj njegov blogovski deo. Svako ko je proveo devedesete u svakodnevnom jurenju diskova i kaseta, doživeo je da mu se ispuni tadašnji san: u mogućnosti je da čuje muzike koliko mu se prohte. Kako to obično biva, halapljivost je brzo prepustila presto prezasićenosti. Idealizuje se vreme u kome se jedna kaseta slušala po više meseci. Danas je takav scenario nemoguć. Po prirodi stvari, ljudi ili neće slušati ništa, ili će se uplesti u kolo kome nema kraja.

Kad malo bliže osmotrimo ovaj fenomen u njegovoj celosti, u očne kapke upada jedan interesantan nus-efekat, a istorija je čitava satkana baš od takvih nus(n)osti - obilje kojim smo zapljusnuti pružilo nam je priliku da istinski demokratizujemo svoj muzički ukus. Ne znam za druge, ali od pojave kabla u mom životu upravo je ova sporednost pronašla svoj put do glavnog toka. Desetine i stotine autora ne bih nikad u životu čuo da nije bilo neta - iz onog kasetaškog perioda zacrtao sam postulat koji sa strane ostavlja brigu da nešto što valja neće naći put do tebe - SVE što valja će naći tu nedokučivu stazu. Samo što je sada i aktualnost ušla u ovu igru, kalkulaciju i računicu - više nisi deklasiran mestom na kome obitavaš. Da li to advokatišem globalizaciju? Verovatno, mada sumnjam da je njenim kreatorima bilo baš u planu da mi prekrate slušalačke muke, imaju ta gospoda preča posla.

Pošto je 2007. Panda Bear objavio svoj sada već mitski Person Pitch koji je u veselo-shizoidnom maniru poništio vremensku dimenziju brojnih istorijskih pop rukavaca u jednu celinu, godinu dana kasnije pravo iz Barselone oglasio se Pablo Díaz-Reixa poznatiji kao El Guincho (jedno od letovališta na Kanarima) svojim albumom Alegranza originalno objavljenog isto 2007. (ne bih nikad došao do njega da ga "slučajno" nisam skinuo sa jednog od blogova sa desne strane) koji i dan dans zvuči kao ekstrakt Person Pitcha - sve na njemu je bilo bar za dlaku divljije, frenetičnije i veselije u odnosu na prilično ludog američkog rođaka. Ovaj (hipsterski) trend se nastavio prošlogodišnjim lumperajem Dana Deacona i ovogodišnjim pop umivanjem čitave storije još jednih Španaca po imenu Delorean.

Baš kao što je Panda Bear član Animal Collective, tako je El Guincho kao član sastava Coconot ubrizgao preko potrebnu svežinu i kolorit zvuku koji se do imbecilnosti sviđa nekolicini dok je većina (drugi) čitavo ovo muziciranje preferiralo da isprati rečima "Je l ovo preskače disk?" i tome sličnim neinventivnim prijavama. Srećom, grudva koja se putem blogova zakotrljala nije bila od onih koja se tek tako može zaustaviti i El Guincho je od čitave situacije profitirao tako što se našao u prilici da se obrati mnogo većem auditorijumu, nego što bi to bilo i teorijski moguće pre recimo 10 'dina.

Avaj, masovnost sa sobom donosi uniformnost i Pop Negro protiče u znaku svog imena, sa akcentom na prvu reč. Umesto da kroči dalje u sopstvenu muzičku prašumu duginih boja, El Guincho je odabrao formatiranje koje ga približava onome što je ove godine već ponudila pomenuta grupa Delorean, doduše u malkice anarhičnijem tonalitetu, ali sasvim unutar davno ustanovljenih granica koje je na debiju prelazio svakog trena. Iako dugačak tek nešto više od pola čuke, Pop Negro, posebno u svom drugom delu, ume da udavi svojom anesteziranom monolitnošću. Za tzv. hipstersko poimanje stvari, ovo nije loša ploča i sigurno će naći put do svojih novopečenih fanova (posebno anglo-saksonske veroispovesti), ali u ovom kutku globalne mreže ostaje nemali žal što se mogućnosti nisu realizovale drugačijim, neuobičajenijim tokovima kada je za tako nešto već postojala zdrava osnova. Umesto tužnog kraja, tu je "latino" putokaz u hipnotičkom pravcu, za sve zainteresovane.

Još jedan jubilej

2010-11-21T10:02:00.001+01:00

Baja Mali Knindža - Dejton - Ohajo

Pre tačno 15 godina, na današnji dan je u američkoj vazduhoplovnoj bazi Rajt Piterson u Dejtonu, Ohajo potpisan mirovni sporazum kojim su okončana ratna dejstva u Bosni i Hercegovini (ratifikovan u Parizu polovinom decembra), koja je i faktički od tad protektorat "međunarodne zajednice", floskule iza koje se skriva znate već ko. Iako je prošla decenija i po od tada, malo stvari se za zapadnog suseda Srbije pomerilo sa mrtve tačke.

Ako ćemo skroz pošteno, Bosna i njena verna drugarica Hercegovina je danas država tek nešto malo više od Kosova a svakako manje od same Srbije, koja i nije država već provizorijum i/ili kondominijum zapadnih sila, što je za mrvu bolje nego kad vam je država faktički protektorat sa stranim trupama na sopstvenoj teritoriji i spolja izabranim političarima za koje zakoni ne važe, jer oni sami glavom i bradom predstavljaju zakon. Dejton je trebalo da predstavlja tačku, ali se sa današnje tačke gledišta taj interpunkcijski znak vidi troduplo, osim kada visoki američki zvaničnici dolaze u posetu ovim krajevima. Tada se svi zaklinju časnom pionirskom & demokratskom da im ne pada na pamet da ljute drage goste, pošto se odlično sećaju kako to izgleda.

Baja Mali Knindža - Mape

Sa geopolitičke tačke gledišta, Dejton je apsolutni vrhunac američke spoljne politike. Ostavši jedina supersila po završetku Hladnog rata, SAD je u Bosni lupio takvu šamarčinu Evropskoj uniji, opominjući je da ubuduće ni u ludilu ne preduzima bilo kakve akcije na svoju ruku pošto se na Balkanu pokazala kao sasvim nekompetentna. Cerović tvrdi da je ovaj rat bilo moguće sprečiti u bilo kom trenutku njegovog trajanja, a zbog čega se to nije dogodilo - pitajte Amerikance koji su minirali svaki predlog sporazuma dok nisu došli sa svojom verzijom.

Pre toga se malo proterivalo, žarilo i palilo po Srpskoj Krajini, bacale se bombe na Republiku Srpsku, čiji su zvaničnici, izmoreni od blokade na Drini ispravno procenili da im se smeši sudbina zapadnih Srba ukoliko Dejton prođe kao Z4. Pokojni patrijarh Pavle je sazvao Sabor zavađene braće koja su odlučila uz određeno prekodrinsko bunjenje koje se graničilo sa očajem da je Slobodan Milošević taj koji će za sve da se pita kada je o Srbima reč kad se ode u Ameriku. Slobi je odgovaralo da što pre sklopi dil sa Amerima i zapadom kako bi mu se skinule sankcije, za šta je može se reći potpuno zajeban, ako izuzmemo činjenicu da smo imali priliku da vidimo Zorana Lilića u loži na svečanom otvaranju Olimpijade u Atlanti.

Baja Mali Knindža - Kraj Rata

Miloševiću nije bilo previše teško da srpski poraz sa mnogo jačim protivnikom predstavi kao ličnu pobedu. Balkanski kasapin je preko noći postao Faktor mira i stabilnosti u regionu, i činjenica je da je on jedini mogao da, sa američke tačke gledišta, obuzda Bosanske Srbe. U svemu tome nije imao podršku nijedne zapadne sile, čime je bio u suštinski lošijem položaju u odnosu na druge dve strane - vašingtonske miljenike Izetbegovića i Tuđmana koji su uspeli da baš u američkom glavnom gradu potpišu sporazum o Federaciji, čime su se zaista omilili Klintonovoj administraciji.

Milošević je svoju ulogu odigrao maestralno, posebno medijski. U govoru povodom potpisivanja izrekao je čuvene rečenice "there are no winners and there can't be any. All involved are losers, and only peace is victory", što zvuči ljupko, ali ne verujem da se njegov stari prijatelj iz Karađorđeva Franjo (prisutan u Dejtonu sa daleko najjačim kartama) za života složio s tom mišlju, što je svojim pompeznim državničkim delom i pokazao. U jednom od retkih obraćanja domaćoj javnosti već prethodno omamljenoj trikotažnim neojugoslovenstvom putem numere "Tek je 12 sati" grupe ET, Milošević je preiskusno upotrebio reč "koncesija", koja u to vreme baš i nije bila svakodnevna, kako bi zabašurio činjenicu da je njegova vizija Treće Jugoslavije na razvalinama Titove u koju bi ušli svi zainteresovani (u prevodu Srbi) i definitivno pokopana. Kasnije će se ispostaviti da je i ono s čime je Sloba raspolagao u tom momentu za današnje prilike bila Velika Srbija. Trgujući teritorijama za koje na papiru nije bio odgovoran pa ih je olako davao u bescenje, on je na neki način sam sebi potpisao smrtnu presudu, čega je postao svestan samo tri i kusur godina kasnije. Čini mi se da je Holbruk pisao o jedinom njegovom uslovu u pogledu prisustva na pregovorima: Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije. Za vreme trajanja, Amerikanci su poštovali taj dogovor - nedugo zatim OVK je intenzivirala svoje aktivnosti, da bi kasnije bila obučavana i opremana od kadrova CIA, SAS i njima sličnih organizacija, kada su nalazi Badinterove komisije o nepromenljivosti republičkih (državnih) granica unutar SFRJ i definitivno napušteni kao neadekvatni & zastareli. Za vreme rata u Bosni, logistička podrška atlantske supersile favorizovanoj strani išla je pomalo neuobičajenom trasom - preko Irana, o čemu je više reči ispisano u knjizi Jirgena Elzesera "Kako je Džihad stigao na Balkan" (pa preko Vašingtona, normaaalno).

Uprkos deceniji i po mira, Bosna je zaglavljena u svojoj prošlosti, prinuđena da je i dalje živi iz dana u dan. Bošnjaci su zaokupljeni genocidom nad njima (ne baveći se previše pitanjem premeštaja i nestanka 160 hiljada predratnih Sarajlija srpske nacionalnosti), iz čega crpe moralno pravo da se osećaju jednakijim od ostala dva naroda što se najsažetije može izraziti racionalizovanom emocijom "mi vas mrzimo, ali moramo da živimo zajedno". Pregršt slobodnog vremena prekraćuje se divnim zanimacijama kao što je "generisana mržnja prema Bošnjacima u delu Ive Andrića" i tome slične intelektualne akcije na nivou jedne bukve. Ostala dva naroda nemaju ništa protiv da budu tu gde jesu kada su duhom uvek uz svoje države-matice. I jedni i drugi su veći katolici od pape - najveći Srbi ("Srbende") stižu iz Bosne (i Hercegovine), najveći Hrvati ("Hrvatine") iz Hercegovine. Ni jedni ni drugi ni treći ne žale zbog onoga što se događalo tokom rata u Srebrenici, Dretelju, Bratuncu i njima sličnim simpatičnim lokacijama, samo im je intimno žao što takvih povoda nije bilo više, što će vam listom i priznati kad se malko opuste. Doduše, dosta je i onih drugih, "puj pike ne važi likova", "bilo pa prošlo", "mi smo isti narod" i tako dalje i tako bliže. Najveći problem u čitavoj ovoj priči je što je teško ne dati za pravo i jednima i drugima, ne u smislu odobravanja, već razumevanja. Iako se tu, posle svega, činjenično malo šta može spoznati razumom. Jebeš razum koji Bosne nema!

Baja Mali Knindža - Zbogom oružje

Sva tri naroda ako ne potpuno onda bar intuitivno poseduju svest da su samo bili domaćini mnogo većih međunarodnih igara i da je njihovih pet minuta (ratne) slave odavno prošlo, eventualne mrvice sa barutom začinjene trpeze pokupiće profesionalne humanitarne narikače i njima slični anti-ratni profiteri koji "iskreno" veruju da u svom arogantnom bunilu predstavljaju nekakav glas savesti i morala koji se ogleda u žustrom simpatisanju fiktivne bosanske državnosti. Bosna je poslužila kao eksperimentalno polje za rešenja koja očigledno ne funkcionišu, ali su u očima njihovih kreatora manje loša od njenih alternativa. Uostalom, bez njih se ništa ne može - to će vam biti jasnije kada shvatite da apsolutno ništa ne znate o Prudskom sporazumu, a ne znate zato što je to saznanje faktički nebitno, iako je u pitanju jedina inicijativa bosanskih političara bez upliva spoljnog faktora u poslednjih xxx godina.

U gomili bosanskih paradoksa teško je snaći se i 100 km istočno, a kamoli sa neke veće geografske razdaljine. Nekoliko dana posle potpisivanja, komentarisao sam novo mirnodopsko razdoblje sa jednom finom gospođom, komšinicom i bliskom rođakom Biljane Plavšić. Nije bila zadovoljna postignutim i pitala me da li sam čuo da je američki voditelj svečanog potpisivanja Hercegovinu izgovorio bez slova "i", i tako sa malo reči objasnila svoj stav po tom pitanju. Čuo sam, hvala na pitanju. Nekoliko meseci kasnije, na kultnom otadžbinskom radiju "Ponos" sam slušao čujno alkoholisanu promociju kasete "Zbogom oružje", štekovanog "klasika" i ponajboljeg albuma u berićetnom opusu Baje Malog Knindže. Kako je to sve izgledalo s druge strane barikada, moglo se čuti na debiju Eda Maajke. Budi mi silna i dobro mi stoj.

Edo Maajka - Nemoj se bojat

Mi svi ovde čekamo

2010-11-19T22:06:00.000+01:00

U čekaonici kod lekara, nas desetak dobro organizovanih. Naime, doktorka ne uzima knjižice i ne proziva, nego, kako ko dođe, taj se raspita ko je poslednji, a potom tog prati pogledom i, kako se ovaj pomera ka vratima, tako i on menja poziciju. Ostalima, koji dolaze posle njega, on ili dvoje pre njega koji se osećaju pri kraju repa objasne pravila, ili se izdvoji jedan u grupi koji svakome objašnjava, čak i ako ovaj ne pita. Pa se tako pravi red nalik onim u privremenim, vanrednim stanjima. Ipak, u vazduhu tinja neka napetost. Kako neko novi dođe, svi ga nestrpljivo gledamo, iščekujući da ovaj upita za pravila, jer ako ih ne zna, mogao bi ući preko reda, napraviti zastoj suvišnim pitanjima u nepovoljnom trenutku (posebno, kada se vrata ordinacije otvore i kada sledeći samo glatko treba da uđe, neobavešteni bi mogao hrupiti na vrata, krenuti da propituje doktorku i zadržava je, ili tvrditi da je tu samo zbog nekih papira, a to nikome od nas ne treba).
Kada je plavuša koja je bila pre mene, pa samim tim, tokom sat vremena, bila neka vrsta mog nadzornika, anđela čuvara i vodiča, izašla iz ordinacije, odobravajuće mi klimnuvši da sada, kada je ona završila, mogu ja da uđem, iza mene je zakreštala ta gospođa koju sam dobro videla kada je stigla (treća nakon mene), otvorila knjigu i sela tačno do mene (kasnije se premestila, iz nepoznatog razloga, na klupu preko puta). Rekla je uvređeno: “Devojko, mi svi ovde čekamo!”.
Na to je nastupio tajac dok čovek (drugi posle mene, koji nas je inače sve nervirao jer je odbijao da sedne, budući da ima još da čeka, nego je sve vreme stajao blizu vrata na šta imaju privilegiju samo oni čiji prethodnik uđe u ordinaciju), nije rekao gospođi da sam ja stigla pre nje, uostalom i pre njega, samo sam sedela tamo (pokazao je tačno mesto). Dok je gospođa dolazila sebi, ja sam se, gotovo uvređeno, uputila u ordinaciju i zalupila vratima.
Kada sam izašla, gospođa je sedela na ivici klupe, okružena sa dve devojke koje su delovale kao da su je pre toga savetovale ili tešile zbog greške koju je napravila, jer nije znala, jer se nije raspitala, ni dobro pogledala oko sebe. Mir u plemenu je zavladao i neka vrsta olakšanja, što ipak niko nije ušao preko reda, nego se eto pokazala neka ljudska greška - svi su bili nekako tužni zbog te neprijatnosti. Ja sam produžila ka vratima, na šta je žena iskoračila sa klupe, skoro padajući i promuklo rekla: “Devojko! Ja se vama izvinjavam”. Ostali su je odobravajuće i saučesnički gledali. Sve je poprimilo ton neke tragedije, velikog patosa. I ta tišina koju često čujemo kada se nađemo u redovima, gužvama i generalno sastajalištima oko traka, šaltera i vrata gde su ljudi primorani da provedu po sat dva zajedno. Tišina koja nastane kada neko iz te gungule poviče: “Ma, ljudi smo!” Iskreno ganuti, ljudi su spremni da se na tim mestima raskrave, razmene po neku reč uzajamnog saučešća, zbunjenosti i svi izgledaju kao deca i jedni drugima upućuju te poglede, željni da vide da su i drugi tu jer moraju, a ne što vole ili što im je lakše: eto, vidite na šta smo primorani i šta jedni drugima radimo. A, meni tada bude sve to još nekako gadnije. Taj trenutak kad se sva napetost i strah za svoj red, zdravlje i svoje pravo izlije u sažaljenje nad svima nama i nad samim sobom. Kao u onim filmovima tipa Magnolija ili Američka lepota kada svi imaju taj kontemplativni trenutak, tobož ceo saobraćaj stane da nas pusti da vidimo gde smo to pogrešili i kolko smo skrhani, a kamera skakuće sa lica belca, crnca, siromaha, bogatog i deteta jednako blagoslovenih žabama, kesama što lete na vetru ili nekim drugim apokaliptičnim puvanjkom.
Jedini zaključak je da treba uvesti brojeve, apsolutno se ne razboljevati, ne strahovati za svoje zdravlje i zabraniti ljudima da se, tako rastrojeni, okupljaju u istim prostorijama. Jer, čim im neko kaže da su zdravi i da potvrdu o tome, oni, ko i ja tog dana, izađu napolje i nastave sve po starom.

Miki Pirs - Samo budale i konji (Trotters Independent)

2010-11-19T14:05:00.000+01:00

Nastao kao neobavezna saradnja članova grupa Birtija i High Stakes (i ne samo njih) pre nešto više od tri godine, beogradski sastav Miki Pirs se nedavno oglasio svojim drugim dugosvirajućim izdanjem. Naslov albuma i benda su dovoljno jasne asocijacije na kultnu englesku humorističku seriju koja se bavi životima mufljuza iz Pekama koju će uz Alo alo verovatno reprizirati na nekom od brojnih TV kanala sve do kraja naših života.

Samo sa budalama i konjima u društvu, čekaju vas zajebantske numere ispevane u pank ključu sa mestimičnim uplivom ska muzike. Krizna vremena kao da su generator pojave i popularnosti grupa ovog kova, neka vrsta familijarnog muzičkog oduška. A na ovom mestu je uvek kriza, pa je samo pitanje kako ovakvih bendova nema mnogo više.

Ne hajući za tuđa mišljenja, četiri Beograđanina se u produkcijski korektnom okruženju bez suviše filosofiranja bacaju na sebi bliske teme - alkohol, muziku i osobe suprotnog pola prelomljene kroz lokalnu i pop-kulturnu prizmu. Čitav zahvat podseća na ozbiljno zajebavanje kakvo su nekad na području glavnog grada pružali SMF mada je u tom poređenju jasno da za razliku od svojih starijih trash-core kolega Miki Pirs gaji afinitet prema izvornijem pank zvuku sa jasnim usmerenjem prema uličnoj optici posmatranja na stvari, idejno ne mnogo daleko od onoga za šta se vezuju bendovi tipa NOFX (naravski, iz potentnijeg dela njihovog opusa - recimo od meni najdražeg S&M Airlines do Heavy Petting Zoo).

Od 12 brzinskih pesama na ploči izdvaja se Srušiće nam sve kafane, boemski lament izazvan neo-liberalnim građevinskim divljanjem u ime bezdušnog plastikanerskog progresa. Ovaj naslov je najefektniji primer da grupa itekako ume da mapira i definiše parčiće lokalne mitologije kolektivnog nesvesnog u artikulisan individualistički stav za čije dešifrovanje nisu potrebna produbljena tumačenja, pomerajući uobičajene ideološke linije podele u sferu realnog. Na taj način, Beograđani istupaju u ime svakodnevice razobličavajući bez pardona njena kukavičja silikonska jaja, a sve zarad privrženosti vremenu i mestu na kome se nalaze, bez obzira na diktat sveprožimajuće političke korektnosti.

Dosta mesta na ploči posvećeno je isforsiranim doajenima i divama globalnog i domaćeg estradnog šoubiznisa i njegovom tragičnom uticaju na puk (Dženi from d blok, Rispa Hilton, Jebačina, pešovanija i tuga moj burazere), ljubavi prema pivu i ostalim alkoholnim destilatima koji po difoltu imaju autolegitimacijske karakteristike (Reciklaža bojs, Alkoholni demon, Alkohola napij se), uz malo zdravog izrugivanja svim kolegama koji se ne uklapaju u taj pogled na stvari (Crass je mrtav, Ajde sviraj više bre) i neizbežnim seksualnim fusnotama (Loša sreća, Dojče filmiše kunst 2). Ko voli nek' izvoli, album je za dž, a prati ga i simpatični digitalni buklet čiji kvalitet izrade govori da je Miki Pirs sasvim ozbiljan u svojoj prkosnoj neozbiljnosti.

Samo budale i konji

Damu The Fudgemunk - How It Should Sound Vol. 1 & 2 (Redefinition)

2010-11-19T12:00:00.000+01:00

Ima neke odbojne arogancije (ne ovo nije pleonazam, ima i poželjnih (ruku na srce veoma retkih) vidova arogantnosti, osobine kojom se mahom odlikuju & njome paradiraju pogrešni) u odluci da svom albumu date ime "Ovako bi trebalo da zvuči". Na kraju krajeva, nije mala opasnost da vam se opravdano narugaju zbog samoinicijativnog dizanja lestvice. Ali ukoliko se vinete u vazduh i preskočite je - onda sledi egzaltacija i poštovanje za vaš rad.

Damu The Fudgemunk je 26 godina star producent i DJ iz američke prestonice, hip hop glavama najpoznatiji po radu u duetu Y Society koji sačinjava sa bostonskim emsijem Insightom. Njihov album iz 2007. "Travel at Your Own Pace" me nije nešto posebno zapalio, čak štaviše, bio mi je dosadnjikav, što je bilo pomalo iznenađujuće pošto mi je Insightov "Blast Radius" (2003) jedan od jačih albuma iz ove decenije kada govorimo o segmentu žanra koji nije baš u fokusu mas-medija, iako to svojim kvalitetom zaslužuje. Sličan kvalitet čeka nas i na ovom albumu koji promoviše Damua kao jednog od najuzbudljivijih hip hop kompozitora današnjice.

Smehu nema mesta, jer ono što Vašingtonac radi u svojim instrumentalnim vožnjama zaslužuje da se nazove kompozicijom u punom smislu te reči. Uz pomoć kultnog pomagala s potpisom firme Akai (MPC2000) i DJ seta, Fudgemunk uspeva da u sedamdesetak minuta muzike ponudi svoju verziju istorijske čitanke crnačkog zvuka putem lekcija stvaranih tokom ovog veka.

Nemilosrdan i sirov zvuk ritam mašine nedvosmisleno vraća točak vremena u vreme tzv. Zlatnog doba hip hopa poznatijeg i kao boom bap (ime nastalo od podražavanja uobičajenog ritma: boom bap, boom boom bap...) čime momentalno ulazi u srca žanrovskih puritanaca kojima se stomak obrće pri pogledu na okolnosti koje su do neprepoznavanja degradirale njihov predmet interesovanja. Uključujući u igru brojne govorne isečke koji se vrte oko, za žanr uobičajene, glorifikacije vinila kao jedinog pravog formata u kateogriji nosača zvuka, Fudgemonk se obilato koristi brojnim džez i funk semplovima koji njegovoj zvučnoj viziji daju zaokruženu punoću i melodičnu pitkost za slušaoce van inicijalnog žanrovskog toka.

Kada jednom zavrti muzički ringišpil, Damu ne staje - sipajući iz rukava tvrde a nestvarno prijemčive bitove temeljene na zaostavštini likova kao što su James Brown i Roy Ayers. How It Should Sound podseća kako hip hop može potentno da zvuči kada se zapati u pravim glavama, srcima i ekstremitetima. Jedina zamerka ovom albumu se ogleda u činjenici da nije baš lako svarljiv u jednom komadu, no to mu zasigurno i nije namena. Ploče ovog tipa su stvorene da bi se nadugačko studirale i preslušavale jer u sebi sadrže slušalačko drago kamenje najfinije obrade.

Ko si ti da meni...

2010-11-18T22:38:00.007+01:00

Od kada je na internet portalima uvedena opcija ostavljanja komentara na napisano, ispravljena je viševekovna nepravda po kojoj samo jedni pišu, a drugi čitaju i, samim tim, gutaju raznorazne nepravde, neistine i gluposti. Uostalom, i tuđa mišljenja. Što je, pokazalo se, velika nepravda.

Iako je svakom tekstopiscu milo da u komentarima na svoj tekst pročita kako je nešto dobro ocenio, taj mora da shvati da je jednostavno, u nekim situacijama, i pogrešio. Zapravo, malo preterao. Tačnije, nalupetao se. Na kraju krajeva, ko je taj uopšte da piše kada je nepozvan, neuk, nepismen, nekompetentan, nenagledan, nenačitan, nenaslušan, totalno nepristao i pristrasan.. Ama, potpuni idiot. Iz komentara se da naslutiti da u našem gradu žive uglavnom neiskorišćeni potencijali – neotkrivene sive eminencije sa bogatom prošlošću provedenom po klubovima, koncertima, putovanjima, sa velikim porodičnim, životnim i umetničkim iskustvom, samo odviše umorni da bi se probijali, prepucavali, uvlačili, dokazivali, potpisivali. Da, oni su ta manjina koja deli većinsko mišljenje da su prave vrednosti izgubljene, zapostavljene, previđene, da je sve izrečeno daleko komplikovanije nego što u suštini jeste, te da se pukim rečima napada na njihove doživljaje, vređa njihova uspomena, atakuje na njihov organski i estetski sustav i u svakom smislu prodire u njihov sveprožimajući vidokrug. Takoreći, kada bi oni bili u stanju da satave više od tri zagonetne, besne, osvetničke rečenice, isto što kao kada bi pisac teksta bio u stanju da napravi film po kojem pljuje, album koji sahranjuje, žurku i ljude po kojima sere, onda bi ovaj svet bio bolje mesto. Takođe, kada bi svi samo doživljavali, a niko ne bi otvarao usta da ispovrati ostatke nesažvakane mase, nedoumice ili neke sitne nervoze, svet bi bio sasvim savršen.

Onda se dolazi na dilemu: treba li uopšte pisati o nečemu što ti se ne sviđa, što ti je odvratno ili sasvim malo sumnjivo ili se treba zadržati na pohvalama i podršci stvarima za koje si sigran da ti jačaju imunitet i čine te boljom osobom? Kada već ima toliko muzike, filmova, klubova, koncerata, lepog sveta, treba li uopšte trošiti reči i energiju na nešto što ti zastane u grlu ili te samo u prolazu neprijatno zapahne? Pogotovu, kada se uglavnom, čak i u tim situacijama, ispostavi da je tamo neki lep i dobar svet po kojem ti iz čistog hira prosipaš žuč? Obrni, okreni, svuda je neki lep svet i jedino čemu se možeš nadati je da u neku privatnu čet prostoriju ne baneš nepoznat, nepozvan, niotkuda.
Dalje se nižu sumnje, i ako činiš takvu vrstu negativne kritike, šta ti time zapravo postižeš? Uvek će se naći neko ko će da te pita šta si ti koji moj uradio da kenjaš drugome ko vredno ili ipak nešto radi, te šta te koji moj boli uvo što nešto ne valja kada ima toliko puno stvari nad kojima možeš da se izvališ ko onaj bik u crtaću što miriše cveće? Kritičar je, samim tim, iz više razloga, postao suvišan. Jer selektor je potrebniji od kritičara koji je skoro uvek samozvan. Selektor je ipak blagi saobraćajni policajac koji ne piše kazne, ne udara pendrekom, nego blago, u belim rukavicama preusmerava kola ka manje zagušenim ulicama. On bira lepe stvari, preporučuje ih, bez buke i navalencije. On je prijatelj vaše dece i vas, ne uznemirava nikoga čak ni kada na ulicama zavlada toliki krkljanac da niko više ne zna kuda je pošao. Jer, ako se malo glasnije javi, vama proradi žuč: šta se ovaj kurobeca, kad se ja zauzdavam, preusmeravam energiju na ono što volim, skromno živim i skromno se hranim? A, ovaj zinuo pa kenja li kenja. Sa druge strane, on je nepotreban i zato što je internet omogućio baš svakome da na ovaj ili onaj način, u par reči ili na par strana ispiše svoje mišljenje, bez da iza njega stoji ikakvo uredništvo, famozna urednička politika i slične selekcije koje biraju glasnogovornike i određuju ko je kompetentan da govori.

Iz većine komentara na potpisane tekstove zapravo progovara bes na selekciju koja nekima omogućava da se, pro forme, oglase na jedan zvaničniji način, da se nazovu kritičarima. Komentatori retko ulaze u raspravu sa tekstopiscem, sa njegovim stavovima. Oni, svojim pristupom koji ne bira sredstva, teže da ga dibidus diskredituju i da obesmisle njegovu poziciju odabranog govornika.

Tu i tamo se desi da se neki anonimni komentator proslavi svojim visprenim opservacijama, ali u većini slučajeva dolazi do graje koja pokušava da nadvlada i poništi bilo koji izdvojeni glas. To je ok.

Ono što ne valja u ovoj kakofoniji je činjenica da većina komentatora gubi svaku volju da išta kaže i napiše ukoliko ne postoji neki prethodno napisan tekst, neko već izrečeno mišljenje. Kad nema reakcija, njihova pluća se ispumpaju čim im se ponudi prazan prostor. Oni postoje samo spram tuđih žvrljotina. U suprotnom, oni su ili nemi fanovi koji nisu u stanju da porode svoje oduševljenje, već nad njim drkaju, niti da ispolje svoje negodovanje, izuzev kroz mržnju i odbacivanje.

Na kraju sve ispada odraz velikog neuspeha: stvari se gledaju, čitaju i slušaju da bi o njima moglo da se raspravlja. Al pod uslovom da neka budala prva pusti jezičinu, da bi drugi u nju mogli da zariju zube i kažu kako su ranjeni, oh, veoma popišani.

The Two Escobars (Jeff & Michael Zimbalist, 2010)

2010-11-18T11:21:00.000+01:00

Fakat je da je svakom ponaosob sopstvena muka najteža. Ali, prilično sam uveren da će po gledanju dokumentarca braće Zimbalist većina uhvatiti sebe kako se štipa za obraze sa sve olakšavajućom mišlju: "E, pa u stvari i nije toliko loše što živim ovde." S druge strane, nismo usamljeni u želji da "poboljšamo sopstveni imidž" po bilo koju cenu. To je na pamet palo i kolumbijskoj vrhuški početkom prethodne decenije. Kada je utvrđeno da je cena bila previsoka, bilo je već kasno.

Two Escobars je sportski dokumentarac koji se isprepletano bavi tragičnim sudbinama dvojice prezimenjaka. Pablo je svojevremeno bio najpoznatiji Kolumbijac, kao svetski trgovac kokainom #1, Andres je bio kapiten kolumbijske reprezentacije koji je ubijen neposredno nakon što je njegova ekipa eliminisana sa Mundijala u SAD. U utakmici sa domaćinom, Andres je postigao jedini autogol u životu, što je bila greška koja će ga koštati života po povratku u rodnu zemlju.

Uspon biznisa vezanog za puštanje belog praha u promet koincidirao je sa procvatom kolumbijskog fudbala. Veza se ogledala u tome što su najveći narko-bosovi bili i vlasnici klubova, ujedno i drugovi od najranijeg detinjstva sa najboljim fudbalerima koji su igrali specijalne mečeve na privatnim rančevima mafijaša koji bi se u takvim situacijama kladili u milione dolara. Preko fudbala su se prale kamare para, jedan gazda u gradu Medeljinu je propisivao red, njegova reč je važila za sve, pa ako hoćeš nešto specijalno, pravac kod gazde. Govorio je da je srećan kada vidi svoj narod srećnim. Kao dete je bio veoma siromašan, pa je rešio da krade od bogatih, diluje i ubija. Od tih para je gradio fudbalske terene i stambene četvrti za najsiromašnije, ljude pred kojima je šačica bogatih predugo zatvarala oči.

Onda je svetski policajac #1 zatražio gazdino izručenje. Gazda, lud za fudbalom a i ovako, se kandidovao za poslanika kako bi sebi obezbedio imunitet. Svi koji su mu se javno protivili nestajali bi s ovog sveta pokošeni rafalnom paljbom. Slike pucanja u govornike na mitinzima, visoke državne činovnike vodio je do početka rata protiv droge, gazdi je oduzet imunitet. Jedina svetla tačka u svakodnevnim obračunima bila je reprezentacija. U ključnom kvalifikacionom meču, pobeđena je Argentina u gostima sa 5-0. Ej, petarda Gaučosima usred pampe! Pele je tvrdio da je Kolumbija glavni favorit za titulu, predsednik je lično zvao igrače telefonom, televizija je prenosila srdačne razgovore. Igita, Valderama, Rinkon, Asprilja, Valensija, Eskobar i trener Maturana su imena poznata svakom istančanom ljubitelju igre na travi. Čim je ukinut zakon o izručenju, gazda se predao. Drugovi su otišli da ga posete, igrali fudbal s njim u zatvoru. Golman Igita je uhapšen zbog svog poznanstva, ujedinjene sile predvođene svetskim policajcem su krenule punom snagom na gazdu, koji je već pobegao iz zatvora. Kada su ga uhvatili i ubili, nekadašnji red je postao misaona imenica. Poniženi i uvređeni nisu zaboravili svog jedinog dobrotvora, masovno ga isprativši na večni počinak. Krvavi horor je mogao da počne, kulminiravši ubistvom kapitena nacionalne selekcije. Priklješten između dve vatre, fudbal nije imao šanse.

Sjajno odabranog ritma i stila naracije, superioran u svakom tehničkom smislu, Two Escobars je ostvarenje iz serije 30 for 30 TV kuće ESPN, baš kao i nama bliskiji Once Brothers. Neljudski surov, brižan i topao, film o kolumbijskoj zloj sreći je lišen patetike svog balkanskog sabrata te predstavlja jedno fascinatno gledalačko iskustvo koje potvrđuje dve stare izreke koje se često zaboravljaju: "sve je politika" i "ništa nije crno-belo". I ne samo to, ovo delo baca novo svetlo na pitanja morala, u izoštrenoj lajbnicovsko-bulgakovljevskoj tradiciji.

The Ascent of Everest - From This Vantage (Shels/Future)

2010-11-18T04:42:00.001+01:00

Return to Us

Retko se posreći "post-rocku", kovanici Simona Reynoldsa da muzički bude predstavljena na način zbog kojeg je izmišljena. Čuveni Britanac je pojam upotrebio kako bi označio "ne-rock muziku odsviranu rock instrumentima". Kako je vreme odmicalo, po ustaljenom šablonu, revolucija je prelazila u konvenciju, a zaista malo post-rockera nas je u poslednjih desetak godina počastilo nečim zbilja originalnim. Kad pomislim u tom pravcu, prvo mi na pamet padnu pozniji(/prijemčiviji) albumi Godspeed You! Black Emperor, zatim Random Avenger, več četiri godine poslednji LP u nizu sjajnih Finaca Magyar Posse ili debi album grupe Apse - Spirit, jedino meni drago delo u opusu grupe, ali takvo da više ništa ni ne moraju da snimaju (nažalost, snimali su).

Frku povećava i sama činjenica da svako ima neku svoju definiciju post-rocka pošto je u taj potaž zvukova u međuvremenu umešano sve što bi moglo da vam padne na pamet a ima veze sa muzičkim žanrovima. The Ascent of Everest, bend iz Nešvila, Tenesi, države sa superiornom tradicijom u destilaciji plemenitih pića, je od svog nastanka 2005. važio za tipičan post-rock bend. Njihov debi How Lonely Sits The City (2006.) uprkos svom neospornom kvalitetu nije uspeo da razbije začarani fahovski krug posvećenog auditorijuma. Bend se prošle godine oglasio kolaboracijom sa još jednim bendom (zaboravio sam ime, a i nisam lud za splitovima), a ove objavio novi, dugo čekani drugi LP koji momentalno podseća na gore pominjani post-rock strožije definicije.

From This Vantage je album u pravom smislu te reči. Teme kao da su povezane nekom nevidljivom paučinom koja vam u poetskoj opijenosti ne da da razaberete kratke pauze između njih. Kada uđete u okno, više nema nazad dok Tenesijanci ne završe svoju mističnu potragu po kosmosu. Delikatnost, krhkost i snolikost su veoma pouzdani pridevi u opisu ove ploče.

U daljoj deskripciji, Amerikanci kao da imaju dupli ali organski zvuk, preplet rokerskog (svođenje šugejza na astralni momenat) i nenapornog neoklasičnog je praktično nemoguće razmrsiti tj. izolovati njegove osnovne sastojke. Kao predmet i senka, oni se nikad ne razdvajaju, tek ponekad bivajući presečeni šaputavim & arty muško-ženskim glasovima.

Idealan za noć, još idealniji za jesen, From this Vantage svedoči o bendu koji zaslužuje punu pažnju. Neko će možda zameriti da je ono što je utisnuto na njemu suviše pozadinski nastrojeno, ali kada se zapati ispod kože, sve izrečeno lako izbija u prvi plan, zbog čega ova ploča verovatno i nije od onih koje se mogu konzumirati u svako doba.

Dark, Dark My Light

Stanko Cerović - U kandžama humanista (Samizdat B92, 2000)

2010-11-17T02:16:00.001+01:00

Stuck Mojo - Despise

Po svaku cenu sam izbegavao da koristim reč "nana" van porodice. Svi su ostali imali bake, samo sam ja imao nanu. Nana je bila moj politički učitelj. Tokom devedesetih smo se prirodno ideološki razišli, u 21. veku ponovo približili stavove. Nana je za sebe priznala da je "nacionalista, a pomalo i šovinista" iako joj je suštinski bio blizak miteranovski socijalizam. Nana je predavala istoriju i geografiju u više gradskih i seoskih škola, išao sam povremeno na te časove kao dete. Nana je istupila iz SKJ kada je donesen Ustav 1974. i prestala da vozi kada je udarila kravu na putu. Preživela je nekoliko desetina nemačkih bombardovanja i još koje savezničko, imala je nekolicinu hirurških intervencija tokom života, a šlog je strefio na moje oči kada sam imao otprilike šest godina. Davno beše, ali sećam se kao da je bilo pre šest sati. Nana je skupljala retku galeriju ludaka oko sebe, ali malo ko od svih koji su je znali je nije voleo, ne običnom ljubavlju, već onom koja izliva osmeh na lica pri pomenu njenog imena, obožavanje je dovoljno blizu kao precizan izraz tog osećanja.

Public Enemy - Swindler's Lust

Nana je bila rusofil, i mrzela je Turke i Švabe, a kao rođena Vranjanka ni Bugare nije mogla da smisli. Nije imala visoko mišljenje ni o Mađarima, a Amera se iskreno gadila, toliko da se verovatno prevrće u grobu što toliko koka-kole pijem, pošto je ona to piće smatrala za drogu (i davala dokaze u vidu titoističkih udžbenika iz geografije), preporučujući pivo kao izvor vitamina (zabluda njenog vremena). Čitala je novine od prve do poslednje strane, preskakala je samo sport, obožavala je radio, gasila ga je samo zbog opere. Pravila je najbolju supu, a u razvlačenju raznoraznih pita niko nije mogao ni da joj prismrdi, znaju to odlično svi koji su imali sreću da ih ona gosti. Prirodno je grmela na razne svetske političare, no kad bi joj za oko zapao neko van te klike, njega ne bi nikad propuštala da pomene, što bi se ono reklo, da izluftira svoje nagomilane frustracije. Jedan od takvih je bio Stanko Cerović. Nanu je mnogo, do ludila i besnila, žestilo njegovo zalaganje za bombardovanje Srbije i Beograda u prvoj polovini devedesetih. Nana je napustila ovaj svet pre tri godine ali živeće u nama sve dok ne kucne čas da joj se pridružimo.

downset. - Prostitutionalized

Stanko Cerović je zajedno sa svojim pokojnim bratom Stojanom jedan od političkih učenika Milovana Đilasa. To je ključan detalj u analizi njegovog dela "U kandžama humanista". Sa svake strane ove posve neuobičajene, žestoke i hrabre knjige izbija ono surovo ali pravedno đilasovsko intelektualno poštenje, tako neuobičajeno i prirodno u isti mah za ovo podneblje. Ono koje ne polazi od dnevne računice već prilazi temi s mišlju na večnost. Ova logika je toliko radikalno sprovedena da se može mirne duše reći da su "Humanističke kandže" novomilenijumski produžetak "Nove klase".

The Fugs - Kill For Peace

Početak novog milenijuma u ovom kutku planete, agresija NATO, poslužila je kao povod za temeljno preispitivanje Stanka Cerovića, liberalnog jugoslovenskog disidenta, čoveka koji je po svojim rečima pripadao kružoku podjednako udaljenom i od komunističke i od nacionalističke domaće klike. Vatreni zagovornik međunarodne intervencije tokom rata u Bosni, veliki Miloševićev protivnik kojeg često na stranama ove knjige naziva ludakom, našao se na ispitu savesti tog proleća 1999. kako sam kaže "između smrti i neživota". Kako odati priznanje nekom za kog si tvrdio da je anomalija a sada se predstavlja kao bolji od onih koji su važili kao dobri? Cerović čvrsto steže ruku ovog crva sumnje puštajući da ga vodi i kroz brdoviti Balkan i svet (naravno, Balkan je divan deo sveta), sve do nimalo prijatnih ishodišta po kojima ruke pravde krase zašiljeni nokti iz naslova.

downset. - Take 'Em Out

Našavši se na tom brisanom prostoru, moralno nespreman da podrži agresiju protiv onih protiv kojih se celog života borio jer mu moral ne dozvoljava da zatvara oči pred očiglednim manipulacijama i parodijom pravičnosti, Cerović strasnim spisateljskim stilom i manevrima svoje nekorumpirane misli brzo prevazilazi svoju neugodnu poziciju postavljajući se kao tumač jednog izobličenog sveta, pogubljenog u infantilnom simulakrumu. "U kandžama humanista" funkcioniše i kao istorijska čitanka jednog neupitnog poznavaoca vremena koje se danas ili ulepšava ili sklanja pod tepih, eto mi se malo šalili, silovali, ubijali i kuće harali i palili, ali u stvari to nismo bili mi. Malo morgen! Istom žestinom kojom se obrušavao na Miloševića, a u ime istih principa se obrušava i na zapadni trijumfalizam lažnog moralizma iza kojeg se skriva ništa drugo nego logika efikasnosti i stabilnosti. Imponuje Cerovićevo zadivljujuće poštenje da oda počast Vojsci Jugoslavije, koju je po svojim rečima kao privilegovanu i zatucanu formu organizacije prezirao i borio se protiv nje čitav život, i markira NATO kao ključnu formaciju zločina koja se isključivo zarad svog prestiža upustila u jedan ziheraški rat protiv golorukih civila.

Public Enemy - World Tour Sessions

Kao diplomirani filosof i dugogodišnji pariski novinar, autor brzo prevazilazi okvire povoda za svoj spis, razobličavajući i demaskirajući tzv. weekend fundamentalizam zapadnog društva koje je na oltar stabilnosti i efikasnosti žrtvovala čoveka, uprtivši sve svoje resurse u opstajanje infantilnog sistema-simulakruma koji ne priznaje za sebe ništa drugo do dečje nevinosti i superiornosti u svim poljima ljudskog delovanja, ali koje je opasno trulo i nakazno u svojoj horor suštini. Agresija NATO Ceroviću služi kao dokaz da je medijski mrak putem kojeg se kontrolišu zapadna društva gušći i perfidniji nego što je ikad bio u Sovjetskom Savezu, sa kojim povlači brojne ubedljive i uzbudljive paralele (a sve na štetu Zapada) oslanjajući se često na klasični Hakslijev spis (zlobnik u meni dodaje "i jedinu njegovu istinski vrednu knjigu") "Vrli novi svet" koji vidi kao proročanstvo jednog sveta nezapamćene slobode u kome je sve dozovljeno osim slobode misli. Za manihejske i navijačke mentalne sklopove sve ovo zvuči suviše zbrkano, ali takvima se Cerović ni ne obraća.

Ova knjiga nije važna i dragocena samo zbog svega izrečenog (što je samo mali delić ogorčene raskoši koja vas u njoj čeka) , već i zbog terapijske funkcije koju ima na svog pisca, otrežnjenog pri sudaru sa realnošću od brojnih ideoloških iluzija kojima je dugo nekalkulantski služio videvši ih kao smisao svog života, ali posve spremnog da bude načisto sam sa sobom, skupljajući krhotine ideje čoveka - temeljno razbucane u hedonističku paramparčad nakaradnim anti-životnim logikama. Imajući to u vidu, jasno je o kakvom se moralnom podvigu ličnog izbavljenja radi kada se zna da je personalni sud, savest, uvek najstrožiji korektiv ove vrste jer kažnjava bez suđenja i ne zna za olakšavajuće okolnosti, mada velika većina ljudi legitimno bira da ne čuje taj zov spokoja, kopajući tako sopstvenu raku za živuće, u čemu im asistiraju brojni show biz pomagači. Nana bi se sigurno prijatno iznenadila. Moj duboki naklon, gospodine Ceroviću!

Dälek - Culture For Dollars

Šlaufi za spasavanje

2010-11-16T19:29:00.002+01:00

Događaji u prethodnih nekoliko dana dovoljno jasno govore da nam se bliže izbori. Prve poteze je povukla vladajuća stranka, što javno, što preko svojih satelita, da bi na ovakav razvoj događaja vrlo brzo reagovala i opozicija.

Potezi Demokratske stranke ili strana koja na evropskoj liniji podele zauzimaju pozicije bliske njoj (uglavnom još radikalnije) bacile su medijsku prašinu u oči serijom inicijativa koje bi trebalo da proizvedu utisak da se nešto radi. Politički marketing uvek želi da stvori takav utisak, on je zapravo fabrika utisaka skrojena po modelu šou biznisa, čiji finalni proizvod ne mora da bude istina - mnogo je bitnije da nešto izgleda da jeste, nego da zaista jeste. Pošto su mašine očigledno puštene u pogon, znači da su izbori blizu, jer čim počnu predizborne kampanje, sve postaje užurbano & radno, uspesi se nižu, a dobre ideje kao da silaze sa pokretne trake. Problem je samo u činjenici da su te ideje sredstvo za očuvanje/osvajanje vlasti a ne cilj sam po sebi, i u tom naizgled nebitnom detalju ogleda se veličina tragedije ovih inicijativa.

Predsednik Tadić nas je već navikao na odurno samoreklamerstvo pri unutarstranačkim susretima i ne namerava da menja ploču. Veoma mu se dopada žuti vinil na kome je utisnuta pesma "Od nas nema bolje" pa peva li peva jednu te istu melodiju u kojoj ne manjka zastrašujućih elemenata suštinski protivnih demokratskoj proceduri i samoj ideji demokratije. Još veći problem po samog odašiljaoca je rabljenje ideja sopstvene savršenosti, koje nastaju u delikatnim momentima, te približava trenutak kada on počne da veruje u sopstveni marketing što se uglavnom porazno odražava po one kojima se vlada. Dakle, shvatili smo, DS-u i njenom prvaku je više stalo do sopstvenih pozicija nego do opšteg dobra, u tom odnosu oni stavljaju znak jednakosti kako bi dodatno poboljšali sopstvene već superiorne pozicije. U tom manevru ima osionosti koji se vrlo lako može obiti o glavu onima koji se igraju tom vatrom.

No, drugi skorašnji juriši zaslužuju više pažnje. Reč je o brižljivo planiranom ataku na javno mnenje koji bi trebalo da umire sve ciljne grupe potencijalnih glasača trenutnog režima. Vi ste od tvrđih? Imamo robu za takve! Možda ste među mekšima? Nema da brigate! Neki ste treći? Ha ha, imamo smernice i za vas.

Za ove skoro dve i po godine trenutne koalicije (mada DS vrši vlast skoro četiri godine, njen lider 6,5!) već smo čuli mnogo zanimljivih ideja koje su se napuštale u fazi nacrta. To je radio i Milošević, pa čak i Đinđić, sad tu svetlu tradiciju nastavlja Tadić. Za sve njih kao da je reforma teško dokučiva istina koja obitava u svetu ideja, pa kad se pusti u promet onda će već sama nekako da se izbori za sopstvenu realizaciju, a inicijatori smatraju da su već obavili svoj deo posla kad su takve zamisli izrekli. Svakog čuda za tri dana dosta, sledi higijensko pranje ruku pa povratak na nove radne zadatke koji se u sličnom aljkavom maniru verbalno obrađuju.

Iz agresije NATO smo već naučili da kad politici ne cvetaju karanfili slamka spasa traži se u moralu. Tako je Tadić, očigledno zabrinut za svoju dugoročno neodrživu poziciju udario na slabu tačku - narkomaniju. Manirom diplomiranog psihologa, shvatio je da je narkomanija socijalna bolest i onda to obznanio svim štićenicima ovog popravnog doma. Narkomanija je solidan štih na koji igraju igrači u neizglednim pozicijama - SPS je nakon NATO agresije odigrao sličnu ruku osnivajući fondaciju FONAS, gde su se u društvu opojnosti baškarili i alkohol i sekte. Bilo je nekog suštinskog licemerja u toj priči, kada se znalo koliko je tadašnja vlast doprinela bujanju ove pošasti, da upotrebimo predsednikove prosvetljujuće izraze, a čitava priča hara nesmanjenom žestinom i dan-danas. Naravno, postavka je pogrešna - ako hoćeš da rešiš bilo koji problem polaziš od njegovog uzroka, a bojim se da su i onda i sad oni koji bi da rešavaju ovaj problem njegov integralni deo. Ali, znate kako, priča lepo zvuči, pa što da se baci kad može da posluži u kupovini vremena?

Još lepša je ideja rekonstrukcije Vlade sa ciljem njene ekonomizacije. Zaista, Srbija ima jedan od najglomaznijih aparata izvršne vlasti, koji je u bliskoj prošlosti bivao veći čak i od kineskog. Na papiru ova ideja zvuči sjajno, ali procena je da je čeka sudbina druge slične ideje - smanjenja broja poslanika u skupštini. Zaista je van pameti da zemlja veličine Srbije ima 250 zakonodavnih predstavnika naroda, ali se verovatno ne sećate da je išta preduzeto po tom pitanju, jer nije, mada se predsednik oglasio i tim povodom jednom prilikom. Bojim se da je i sada samo malčice naglas mislio, bez želje da zaista zasuče rukave.

Treći udarac nije stigao iz stranke već iz njoj veoma bliske porodice Đinđić - advokat Srđa Popović je podneo prijavu protiv Koštunice, Tomića i još nekih simpatičnih likova zbog pobune JSO 2001, jednog od najtužnijih trenutaka novije srpske istorije u kome je postalo jasno da su državotvorni snovi pusti san. Iako je deo javnosti sjajno pripremljen za ovaj korak, pošto se u njoj već stvorila atmosfera linča karakteristična za sovjetske metode vladavine, pitanje je zašto se do sada čekalo na ovaj korak. Jasno, izbori su blizu, a DS će nedostatak lako dokazivih rezultata nadomestiti prljavom igrom u kojoj verovatno neće prezati ni od čega.

Lično nemam sumnji u Koštuničinu umešanost u atentat na Đinđića, jer je za njegovo izvršenje bila potrebna mnogo veća logistička i organizatorska sposobnost od one kojom je on tada raspolagao, no njegova stranka se ponela poput slona u staklari kretenskim saopštenjem u kome je udarila na Popovićevu ličnost u prilično džukačkom maniru, pominjući ustašu Artukovića, bivšeg klijenta beogradskog advokata, kao anomaliju samog Popovića, čoveka koji se zalagao za bombardovanje Beograda i Srbije tokom devedesetih. Ovo je još jedan primer idiotske zloupotrebe istorije - koja nas je već naučila da se sa njom mora rukovati izuzetno brižljivo ili odosmo svi u vazduh. Drugim rečima, DSS je izabrao loš tajming za puštanje u promet te činjenice na potpuno neosnovanim osnovama (esencija advokature je u činjenici da se klijent ne odbija ma ko to bio), sa željom da odigra igru na kartu emocionalnosti, što nipošto nije mudar izbor. Sličnu grešku je napravio predsednik Zvezde Lukić kada je lansirao dugo prećutkivanu priču o jugoslovenstvu FK Partizan nakon što je njegov tim prilično glatko poražen u ključnom derbiju prošle sezone. Loš tajming u ovom smislu demonstrirao je i Milošević nebrojeno puta tokom svoje (straho)vlade, da sad ne idemo mnogo unazad u prošlost. Na kraju balade, oni koji su koristili taj način opštenja imali su više štete nego koristi od njega, zato što su njim rukovali u očiglednom afektu koji je za ljude na položajima luksuz koji sebi ne smeju dozvoliti, iako rade šta im se prohte. Sigurno im nije lepo kad vide da je izrugivanje jedini efekat koji proizvode, te im ne preostaje ništa drugo nego da se malo, koliko je moguće, saberu.

Odgovor na sve ove akcije vlasti stigao je iz SNS koji se i defintivno ustoličio kao saborna stranka opozicionara. Kvartet fantastiko osim Tome Nikolića sačinjavaju sve sami reformatori poput Milanke Karić, Vulina i Velje Ilića. Kad mekim očima pogledamo sve ove naduvane šlaufe za spasavanje, postaje mnogo jasnije zašto sve ove godine toliko tonemo.

Deponija - Mala skidaj gaće! (Zadruga)

2010-11-15T11:01:00.001+01:00

Rođendanska pesma

"Pank ne sme da bude prihvatljiv, on mora da bude odvratan i sraman!" siktao je u kameru Captain Sensible iz grupe The Damned pre nego što se okrenuo leđima i skinuo gaće. Ovo je jedan od najubedljivijih momenata dokumentarnog filma o panku čije ime ne znam jer ga nisam pratio od početka, a išao je u sitne sate prošle nedelje na B92. Ako se slažete sa ovom senzibilnom ocenom, onda je Deponija svakako bend za vaše uši.

Ona sluša narodnjake

U pitanju je "projekat" izvesnog Marka Jokovića iz Ćićevca koji postoji već nekoliko godina, a zanimljivo je da mu je ovo već peti album u diskografiji. Naslovi tipa "Kič i šund nas 'lebom rane" ili "Prva tura zaborava nema" uz novo dugosvirajuće čedo prilično precizno opisuju šta se na ovim pločama događa. Uz ove naslove ide i stilska odrednica alko-kič punk.

Ona sluša metal

Nalik beogradskim hip hop kolegama Prti Bee Gee i muzika koju potpisuje Deponija svojim postajanjem predstavlja parodično(/satirično/cinično/sarkastičnu) izraženu meru životnog i moralnog posrnuća bivstvovanja u ovoj zemlji, u kojoj npr. deca bivaju naučena da su učesnici Farme istinski bitne ličnosti. Nižu se grozomorne numere u kojoj su glavni junaci Žika Seljak, Lea Kiš, Milka Canić i mnogi drugi domaći i inostrani likovi sa malih ekrana. Kada se (doduše) retko omiljeni kućni uređaj isključi kako bi se "odmorio", glavne role preuzimaju žene sklone alkoholizmu, bRezobrazno potentni muškarci sa sličnim uživajućim sklonostima te sveprožimajuća beda raznih fela i beznađe za koju se uteha nalazi u lakim uživanjima i spasavajućem humoru.

Lea Kiš

Raštimovana muzička vizija sa Deponije domaći je produžetak one uvrnute tradicije prekookeanskih muzičara. Electro štimung egzistencijalno prošaranog panka vuče na Suicide, katkad se provlače i Devo momenti, no ukupan utisak pre podseća na šarmantnu dementnost radova Daniela Johnstona i/ili Wesleya Willisa - što se tiče poslednje pomenutog, jasna asocijacija na njega ogleda se u više verzija istoimene numere (Ona sluša metal, Ona sluša narodnjake).Ono što je unikatno u deponijskom izrazu je, osim protestnog intenziteta koji se od zloupotrebe "establišmenta" brani tričavom opscenošću, primetno alkoholizirani huliganski glas, koji služi kao umesna advokatura sjaja šljama čiji je apologeta.

Subota uveče

Deponiju će mnogi odbaciti sa gnušanjem kao ustajalu & neslanu šalu, ali zaraznost i nepretencioznost koncepta obećava dobru zabavu širokogrudijima & tolerantnijima. Ono čemu nas istorija uči, posebno na ovim prostorima je permanentna opasnost koja prati satiru i parodiranje kao umetničke postupke (zbog čega mnogi autori od njih zaziru braneći se sterilnom preozbiljnošću) - podrazumevajuća ironijska distanca između parodera i onoga što se parodira uglavnom se vremenom ubrzano topi, prepuštajući svoje dragoceno mesto otužnom znaku jednakosti izmeđa dela i autora. Primera za ovu ironiju sudbine ima mali milion, ali Deponija je, bar na ovoj ploči, još uvek sa ove strane duge.

Esmeralda

Mala Skidaj Gaće!

Dopefight - Buds (Self-Released)

2010-11-13T05:07:00.008+01:00

Za reggae i dub se uglavnom vezuje uživanje, a za određene podpravce hip hopa puštanje u promet opojne biljke koja se stručno naziva kanabis, popularno marihuana i ko zna kako još (mali milion imena). Nešto manje je poznato da i u (naj)tvrđem gitarskom krilu postoje poštovaoci ovog segmenta flore. Saga se definitivno iskristalisala mitskim albumom Dopesmoker (priča o ovoj ploči zahteva još jedan post solidne dužine, recimo ovom prilikom da naslovna numera traje tačno 63:31) kalifornijske grupe Sleep (iz koje su kasnije proistekli sastavi High on Fire i Om) a nastavila se sa bezbroj bendova čija imena dovoljno govore sama za sebe: Bongzilla, Weedeater, Bongripper... ovaj poslednji je pre tri godine objavio album sjajnog naslova Hippie Killer.

Kao što je laicima teško da razaznaju razlike između black i death metala, upućeni vode bitke oko povlačenja linija između stoner rocka/metala, doom metala i sludge metala. Razlike, kao takve, postoje - ljubitelji prvog gaje klasičniji (hard) rock zvuk koji svoje reprezente nalazi u Desert Rock sceni, drugi se takmiče u usporenosti i težini rifova i potiču od diskografskih početaka sastava Cathedral (i još dalje St. Vitus sve do Black Sabbath), dok se treći vezuju za specifično južnjačko sažimanje tradicije i pank i metal iskustava, pogotovo u okolini New Orleansa (Crowbar, Eyehategod itd.) i među glavnim su "krivcima" za postrokerski pretinac tzv. post-metala (Isis). Po nepisanom pravilu, ko voli prvo, đasvi mu se i drugo i treće, a neke deblje granice neka izvlače kritičarske cepidlake.

Muzičare boli briga za klasifikacije, a čudo godine u ovom fahu stiže iz Brightona, prebivališta sastava simptomatičnog imena Dopefight. Omot i naslov govore romane sami za sebe, ali oni vam neće reći koliki rusvaj pravi ovaj bend. Od meketanja na početku prve numere Baby Goat Sick, nepripremljeni slušalac biva izložen nemilosrdnoj baražnoj vatri rifova, abrazivnoj, izmučenoj i prljavoj ali istovremeno dopadljivoj i vraški zaraznoj, nalik vlažnom snu. Dopefight je sludge bend kamiondžijskih gabarita koji ovim debijem momentalno trpi poređenja sa najboljima (a od većine iskusnijih kolega su u startu bolji) - njihov pankerski naboj hardcore intenziteta žeže sve pred sobom pretvarajući prepreke na putu u prah i pepeo, a dražesni tehnički detalji, koncizne dinamičke strukture i često prešaltavanje sa jednog na drugi k'o tuč teški rif mame slušaoca da se iznova vraća ovoj kaznenoj ekspediciji.

Svet je i ranije imao prilike da čuje mini-fabrike gitarske težine koje su vremenom upadale u kreativni ćorsokak i krenule da besciljno riljaju po difoltu, nalik preiskusnom reperu koji upadne u rutinu rimovanja pa se od njega više ništa ne može čuti osim lupetanja gluposti (inspiracija je dobra devojčica, viđa se u društvu gladnih, neće da se hefta za pare). Ovaj trio (koji zvuči kao bar kvintet krvožednih drvoseča) svestan je ovih ograničenja te poseže za doziranom i praktično ubojitom upotrebom burbonom podmazanih južnjačkih te mističnih istočnjačkih ornamenata, čime njihova razorna zvučna vizija dobija na dodatnoj dubini.

Slično naslovnici, i unutrašnji omot ovog samizdata krase fotografije kultivisanog bilja. Tekstovi pesama nisu štampani, no nesvakidašnja silina koju predstavlja Buds ostavlja ljubitelje dobre žestine bez teksta, sa sve vilicom do poda.

The Simonsound - Reverse Engineering (First Word)

2010-11-13T03:58:00.002+01:00

Baš kao što sam verovatno jedini metalac koji je oduvek imao veliku distancu prema horor filmovima (šta će ti to, kad ih živiš svaki dan?), tako sam verovatno među retkima koje sa godinama sve više privlači naučna fantastika. Uglavnom je to fascinacija koja se razvije tokom adolescencije i u zrelom doba ostane jedno fino podsećanje i veza sa sopstvenom mladošću. Ako je sve ovo tačno, onda ispada da sam s godinama sve mlađi i mlađi, što je scenario protiv kojeg nemam ništa protiv.

Englezi Simon James i Matt Ford (poznat i pod imenom DJ Format) su očigledno veliki sci-fi fanatici koji su rešili da svoju strast pretoče u još jedan šlauf za spasavanje šljaštavošću davljenog hip hopa, shvaćenog u najširem smislu. Nešto slično sa velikim uspehom je krajem prošlog veka u surf rock branši radio (nedavno reformisani) sastav Man or Astro-man? iz Alabame. Krajnji rezultati su podjednako zapanjujući.

Naoružani gomilom naučno-fantastičnih zvukova i isečaka namenske muzike za film i televiziju, The Simonsound su potpisali vanvremenski debi LP koji ne bi trebalo da ostavi ravnodušnim nijednog audofila od ukusa. Već prva pesma je superiorno zakucavanje & udarac u glavu: jedan od najvećih Kraftwerk klasika je planetarno redefinisan u "Tour De Mars", potentni singl svemirskih performansi. A pridev "svemirski" ujedno je i specifična oznaka kvaliteta kojim dalja objašnjenja postaju suvišna.

Ko je bio u prilici da pogleda Scratch, sjajan dokumentarac o didžejevima, mogao je da primeti da su ovi umetnici čudna sorta fokusiranih ljudi dobrano fascinirana vanzemaljskim. The Simonsound, iako ne koriste vinil u grebatorske svrhe, su muzički poslenici baš od te fele - uz Reverse Engineering ugodno putovanje kroz galaksije je zagarantovano, čineći da ovaj album bude jedan od onih koji uranjanjem u bolju prošlost pokazuju put ka svetlijoj budućnosti. Obrada (za hip hop uticajne) teme Nautilus smooth-jazzera Boba Jamesa, sjajne Hole in the Head, Bakers Dozen i Moon Rocks te suvereno špartanje po dirkama moog sintisajzera trebalo bi da budu dovoljna pozivnica i za one koji pod hip hop šatorom propuštaju da vide mesto za sebe.

Klasa i elegancija zvuka koji baštine The Simonsound nameće uslovno poređenje sa Portishead, što je posebno primetno u jednoj od retkih vokalnih numera Between the Wake and the Sleep, a padne na pamet i DJ Shadow u svojim najboljim momentima, onim s početka karijere. Osim što su iznedrili jedan od najprijatnijih albuma sezone, Englezima treba skinuti kapu i zbog pronalaženja savršenog balansa između akademizma i zabave. Polivalencija ove ploče je lako dokaziva u kućnim, šetalačkim i klupskim uslovima, navlačite skafander što pre dragi Zemljani.