no.9 - http://9-9-9-9-9.com (Liquid Note)

Zahvaljujući svom suviše opštem imenu (preuzetog iz pesme The Beatles, neka vajda i od njih uzimajući u obzir sav taj brit-pop), ulaženje u trag prvom delu karijere akta no. 9 do današnjeg dana je za potpisnika ovih redova bila neostvaren zadatak. Google pretraživač pokazao se kao potpuno nepouzdan Votson u ovoj potrazi, a oni koji su čuli prva tri albuma ovog izvođača tvrde da je no.9 u to vreme bio vizionarski orijentisan u pogledu širenja granica elektro izražavanja.
Srećom, u drugi deo diskografije sam već iskustveno upućen. Album Good Morning (2007) je bila prava mala elektro-hip hop-pop čarolija sa pregršt zavodljivih i kontemplativnih, tema. Ko gaji želju da čuje kako zvuči u note upisana životna radost/optimistički pogled na svet bez saharinskih aditiva naći će i više od utehe na ovoj ploči. Na sličnom tragu, mada za dlaku slabiji, bio je i njegov naslednik, prošlogodišnji Usual Revolutions and Nine. U posed oba ova izdanja sam došao sa zakašnjenjem - godine u kojoj su objavljivani se ili bile pri kraju ili su već okrenule svoja leđa i uputile se bespovratno u istoriju. Sa novom, šestom po redu pločom smo najzad uhvatili pravi tajming, pod uslovom da tako nešto uopšte postoji u umetničkom smislu te reči (molim bez brkanja sa tržišnim).
Iza no.9 stoji samo jedna osoba. Njegovo ime je Takayuki Joe i pravi je muzički svaštar. Kao što smo već rekli, bio je svojevremeno elektro-pionir (haha), a onda na pola karijere rešio da sve svoje slušalačke afinitete i fiksacije pretopi u osobenu zvučnu viziju. Albume radi sam, a sa svojim orkestrom nastupa po lokacijama koje su uglavnom na dovoljnoj razdaljini od tačke na kojoj se mi nalazimo.
Kao i u slučaju prethodnih izdanja, i na novom albumu dominira organska nota, što ne čudi ako se zna da je Takayuki fasciniran krhkim formama života: mnogo voli insekte i obožava da priča sa cvećem i biljkama, od kojih je, kako sam veli, dosta naučio. Na muzičkom planu, no. 9 bez prevelikih poteškoća miksuje konvencionalne instrumente sa elektro/plesnim bitovima, a da nijedna od upletenih strana ne biva oštećena tim činom (što je inače rak rana svakog krosovera). Bilo da je u pitanju zvučna meditacija, trip hop, dnb, pop muzika ili nešto šesto (npr. neo-klasični štimung) - no.9 je uvek osvežavajući predlog, pitak za slušanje, a ujedno, na neki šaškast način i avangardan. U tim odlikama njegove muzičke ponude istovremeno se manifestuje i njegova najveća snaga ali i najveća slabost.
Poput svakog pravog umetnika, kao da je i sam Takayuki Joe bio svestan sopstvenih ograničenja kada se odlučio za novi korak kojim je istupio u vidu novog ostvarenja. Težeći neograničenom, ponudio je novi koncept - ovaj album je predviđen da se sluša u kombinaciji sa veb-sajtom čija se adresa nalazi u naslovu. Na taj način sklapa se umetnička slagalica renesansne ambicije. Nakon što se pomoću četiri klika mišem izabere neka od pesama (interesantno rešenje), no.9 pruža retku priliku za uživanje u osvežavajuće kreativnoj upotrebi bezobalnog veb prostora.
net-polutka

Fire walk with me - 5 + 1

Mislila sam da će ih biti više, ali među mojim omiljenim filmskim scenama seksa su ovih pet plus prvo, počasno mesto. Slede možda kratka objašnjenja, da ne bude da gledamo scene seksa bez intelektualnog konteksta, al u ovom slučaju, konačno, slike govore više od reči.

5.Lust Caution (2007) - Ang Lee
Na ovom jutjubu se zapravo vidi samo predigra, al ko god je pokvareno ko ja, pokušavao i ranije da reprizira, od svih dramskih jada između revolucionarke i buržuja, samo scene seksa, nije se ovajdio jer su uglavnom uklonjene s neta. Što je valjda ok. Net u principu stvara osećaj da možeš da dobiješ šta ti srce i ostali organi ištu, pa se i ja, ko valjda većina ljudi, nađem u čudu kad mi se nešto ne da. Što bi se pa sve dalo.
Inače, ovo je najnoviji film iz kog mi se neka scena seksa zavrzla u glavi. Bilo ih je još novijih, npr. iz filma Zift, al nekako su snimljene kao za časopise i fali im života - il je ženska suviše modelovana, il je snimljeno iz uglova koji su distancirani, postiđeni, stilizovani, što se za Lust Caution ne može reći iako ziheraški igra na kartu zabranjene strasti.

4.Twin Peaks: Fire Walk with Me (1992)- David Lynch

Scena u Bang Bang baru. Kapiram da muškarci u ovom slučaju nisu inspirativni, ali fora je u pogledima koje razmenjuju Lora Palmer i Dona, i što se takmiče koja sme dalje da ode. A, Linč dobro zna da je fora u posmatranju. Dim, i to što je sve na kvarno, bezobrazno i u mraku verovatno doprinose efektu da se nalazite na najzabitijem mestu svog bića gde vam je sve dozvoljeno iako vas svi posmatraju. Valjda zato nudističke plaže nisu seksi, već više ko hladnjače na suncu. Ni malo bezobrazne.

3.The Postman Always Rings Twice (1981) - Bob Rafelson

To je ona scena u kojoj se ne zna da li se Džek Nikolskon i Džesika Lang tuku ili seksaju. Kad sam prvi put gledala ovaj film, bilo mi je čudno kako su mi u isto vreme gadne čarape Džesike Lang, nekakve džak-podvezice i kako je sve okolo aljkavo, neko brašno se razletelo, oni čančići padaju, a scena toliko dobra da ti je neprijatno da je gledaš u društvu. Sve čekaš oće li neko od ono dvoje da progovori, da razbije tu "tišinu" koja traje i traje. A, sad mi se čini da je Rafelson baš hteo te detalje - savršena Džesika, ponosna i ko od mramora, a u suštini, ima te čarape zemljane boje. U ranjivosti je caka.

2.Crash (1996) - David Cronenberg



Zapravo ceo ovaj film je jedna duga seksi scena. Gledala sam i Dum generaciju i Lerija Klarka čije klince vazda stavljaju na liste tipa ove moje, ali nema filma koji u isto vreme uznemiruje i pali kao što je Sudar. Mogla bi o tome da pišem do sutra, i zašto me Balard fascinira. Posle njegove zbirke Četvorodimenzionalni košmar, nisam mogla da se opasuljim da je neko u stanju da do te mere u mislima napusti sve ovozemaljsko, a onda, sa te udaljenosti dohvati i najmanji atom koji čovek ima u telu i stisne ga kao ogoljeni polni organ. Čini mi se zato što je ukinuo svaku vrstu posredništva i senke između organskog i duhovnog i pronašao neki prostor gde se ponovo rađaju kao celina, gde su neprijatno i prijatno i što bi rekli eros i tanatos jedno. Zapravo, iako je scena snimljena kao profesionalni porno, ovo je zapravo intelektualni seks.

1.Boys Don't Cry (1999) - Kimberly Peirce

Ipak ću da se spustim nešto niže, međ mrave i travu. I ovo je samo kompilacija slajdova iz filma, jer te scene koju sam tražila nema. Reč je o sceni u kojoj Brendon Tina i njegova devojka Lana sede u travi, a odozgo bije mesečina. Uslikano je gomila razglednica na kojima se likovi u teksasu vaćare, što u reklamama za farmerke, što na ljubavnim razglednicama, al kunem se da skidanje teksasa nikada nije snimljeno sa ovoliko osećaja da nije ni primaći svili, kadifi i podvezicama konkubine kod Anga Leeja. Ok je Balard, al ništa bez kravara! Plus, nema seksepilnije glumice od Kloe Sevinji.

+ Microcosmos: Le peuple de l'herbe (1996.) - Claude Nuridsany i Marie Perennou



I još dublje u travu.
Ovu kasetu, koju sam do malopre znala samo pod imenom "Mikrokosmos, dokumentarac nekog Francuza", ukrala sam u video klubu (jednom od dva iz kojih su me otpustili). VHS je sad negde kod mojih, ali scena sa puževima mi je ostala u srcu kao najsavršenija i najsenzualnija scena seksa koju sam ikada videla u životu. To je bliskost kojoj težim (možda puževim korakom, ali s verom u taj dan, jer takve stvari valja raditi polako).

The Bronzed Chorus - I'm The Spring (Hello Sir)

Čak i oni koji suvereno vladaju prilikama na savremenoj muzičkoj sceni teško da se mogu setiti bilo kog benda iz Grinsboroa u Severnoj Karolini. Biće da je posledica ovih rupa u saznanja večita priča o nategnutosti između centra i periferije, ako u igru ubacimo instrumentalni dvojac The Bronzed Chorus.

Osobenosti ovog benda ne završavaju se sa geografijom. Naime, klavijaturista i bubnjar ovog benda je Brennan O' Brien - dakle jedna osoba. Ništa posebno, reklo bi se, koliko se već multinstrumentalista šepurilo po scenama širom sveta. Da, ali malo je onih koji su odjednom svirali dva instrumenta!
Ekonomičnost u ljudstvu ne prenosi se i na muzički plan. I'm The Spring je jedno od onih "malih", veselih instrumentalnih ostvarenja koja se slušaju u dahu, terajući u ćošak posramljene veličine. Uvodni "kineski" evanđelizam Underpass Sunrise i najhitoidniji komad Hiding in The Woods u sebi sažimaju stilsku raznorodnost TBC.
Od prepoznatih uticaja, među viđenijim je Fugazi, transformisan u "svadbarskom" math/post/rock ključu. Suptilna plesnost dovodi The Bronzed Chorus u vezu sa šarmantnim El Ten Eleven, , što odmah za sobom povlači zdravu dozu humora u formi muzičke iščašenosti, no Grinzborovcima nije strano ni da se otkače sa instrumentima i pomalo divljaju. U Hiding in the Woods taj deo kao da je namerno isečen na samom kraju čime je, pomalo paradoksalno, njegova atraktivnost samo dodatno pojačana. The Bronzed Chorus gaje i afinitet prema pop dužini pesama - samo dve od osam premašuju četiri minuta.
Kada se podvuče crta, I'm The Spring u po' sata trajanja predstavlja autore kao zrele i usvirane muzičare koji zahvaljujući svojoj veštini, kao da se, 'nako nehajno, poigravaju sa instrumentima. Na radost sve dece.

King Cannibal - Let The Night Roar (Ninja Tune)

A Shining Force

U ličnim ispravama mu piše da se zove Dylan Richards. Pošto je batalio umetničku školu i našao se na surovim ulicama urbanih ćorsokaka, prvo je odlučio da se prekrsti. Momak iz Južnog Londona nadenuo je sebi ime Zilla.
Na sceni figurira već desetak godina. Muvao se oko diskografskih trening kampova urbanih samuraja - pominju se izdavačke kuće WARP i kultni Lex Records. Rešen da vitalni žar utisne u parčad plastike, svojom muzikom naterao je mnoge poznate face poput Laurenta Garniera da značajno podignu obrvu. Njegov zvuk je upoređivan sa muzikom legendarnog dvojca Coldcut, pa stoga nije bilo preterano iznenađenje kada su ga dotični pozvali u okrilje svoje etikete Ninja Tune. Zilla se pridružio Dylanu Richardsu u istoriji - rođen je King Cannibal.
S obzirom da je ishajpovana trendseterka Meri En Hobs prolupala od oduševljenja slušajući duboki Aragami Style, najlakše bi bilo Kinga otpisati kao dubstep izvođača. Veze sa dotičnim pravcem nisu sporne, posebno u pomenutoj numeri koja svojim ritmom navodi na miksovanje flaše pune Molotovljevog koktela, ali ga King Cannibal gustom mračnjačkom atmosferom i poletnim tempom nadograđuje u nešto što se zgodno može definisati kao techstep.

Virgo (fan video)

Pošto samo jednom temom raspršava sve nabeđene Bjurijele u paramparčad, King Cannibal sebi ne dozvoljava zastoj u noćnoj rici, umešno izbegavajući mentalitet koke usedelice - tako simptomatičan za gro izvođača sa ustajale i dosadom udavljene klupske elektronske scene. Već u sledećoj Murder Us stiže pojačanje u vidu berlinskih Jahcoozi, dok numera Virgo visokooktanska kolaboracija sa francuskim kolektivom Face A Face šišti tribalnim ukusom koji su na nepca već doturali portugalski partibrejkeri Buraka Som Sistema. Tačka na spisak gostiju na ovom debiju dolazi u vidu jamajčanskog ragamafina Daddyja Freddyja u numeri Dirt. Prljavština, greh i urbana teskoba dovedena do maltene satanističkog sentimenta karakterišu i ostatak kompozicija sa Cannibalovog prvenca.
Let the Night Roar je primenjena zvučna alijeniranost urbanih aglomeracija. Riznica zagađenog daha humanoidnih urbanih mutanata, izbljuvanog u niskim frekvencijama na ledene betonske monolite, u koju su skupljene krhotine ljudskosti skrivene duboko u mraku zapišanih štekova i slomljenih srdaca, prigušivanih maltretmanom medijski dotiranog nihilizma. Uprkos svemu, ona i dalje kao da kucaju u ritmu hladno servirane osvete.

Aragami Style (fan video)

Džozef Konrad - Srce tame (Stylos, 2002)

Tačno 110 godina nakon premijernog publikovanja, dođoh u posed Konradovog Srca tame. Prevelika očekivanja od hvaljenih klasika umeju neretko da dovedu do razočaranja, ali, nakon u dahu pročitane knjige od opasnosti ove vrste nema ni traga. Krijući unutar korica naličje progresa, Srce tame ubedljivo denunciraju samu ideju progresa svojom neumanjenom relevantnošću vek i kusur po svom nastajanju.
Nijedna mašina niti kakvo drugo tehnološko dostignuće ne mogu dokučiti srž ove novele, spisateljsku lakoću stila kojom je napisana, osobit plezir koji prati njeno mahnito iščitavanje, golicavo osećanje nemoći usled svemoći da se pronikne u njenu neprozirnu suštinu u kojoj se teza i anti-teza stapaju u oblik višeg jedinstva. Uvidom u strukturu dela koje u sebi krije praiskonsku sliku koja sa podjednakim uspehom funkcioniše na nekoliko različitih nivoa od raskrinkavanja kolonijalnog porekla krvavog blagostanja još uvek aktualnih civilizatora do rafiniranih uvida u samu suštinu čoveka i njegovog postojanja, čitaocu ne preostaje ništa drugo do da skine kapu majstoru.
Stvar je utoliko fascinantnija kada se zna da je Konrad rođen kao Poljak, te mu engleski nije bio maternji jezik. Kanonizovan kao vesnik duhovnih promena 20. veka, Konrad je hrabro zagrebao naličje tehnološkog optimizma 19. veka i pronašao samo pustoš i užas, kako u duši čoveka, tako i u okolini izmenjenoj njegovim progresivnim delovanjem. Transformišući crno-belu vizuru avanturističkog štiva, Konrad daje svoj, nemali doprinos pokopu književne moderne. Srce tame je svojom okvirnošću i zaokruženošću poetske vizije postao idealan okvir za iskazivanje umetničkih istina što se ubedljivo prikazuje na primeru genijalnog Kopolinog kinematografskog dela Apokalipsa danas, u kome je tamna dubina reke Kongo zamenjena krvavim slapovima Vijetnama.
S obzirom na opravdanu monumentalnost u istoriji savremene književnosti, bilo je i onih koji su iskoristili ovo delo kao poligon za dokazivanje svojih stavova. Neki afrički teoretičari su videli ovaj spis kao krunski dokaz autorove skriveno rasističke težnje da dehumanizuje afrički kontinent, dok su feminističke borkinje imputirale Konradu da je mizoginičan jer je u Kercova usta stavio reči "Horror!" iako je, po mišljenju ovih autorki, kako navodi prevodilac Zoran Paunović u briljantno informativnom pogovoru, pod tim mislio "Whore!".
Iako nema sumnje da su kritička čitanja ove vrste veoma zabavna na nivou informacije, u svemu tome zapravo nema ničeg čudnog, a još manje revolucionarnog - traje i trajaće neumorna potraga za žrtvenim jagnjem radi prinosa oltaru sopstvene ispravnosti i pravednosti. Srce tame je u svom srcu nešto posve drugo - distopijski (ljudski) krik da takvih oltara nema, ako ih je ikada i bilo.

High Wolf - Incapulco (Winged Sun)

U skladu sa lo-fi estetikom CDr generacije internet muzičara, o High Wolf postoje samo šturi biografski podaci. Ovaj/i muzičar/i stiže/u iz amazonskih prašuma Brazila i iza sebe ima/ju već nekoliko objavljenih izdanja u limitiranom tiražu koji se, pogađate, više ne mogu naći u slobodnoj prodaji.
Bilo kako bilo, High Wolf spada/ju u plejadu trudbenika navirućeg talasa ambijentalnog žanrovskog usmerenja za koji se organski lepe etikete kao što su "drone" i "psihedelija". Još preciznije, muzika sa Incapulca svojim usmerenjem upada u fioku "tropical" ovih haotičnih muzičkih deskova. Tu nastaje i određeni problem pojmovne vrste (a pojmovi su već sami po sebi problem), jer je u pitanju odrednica koja spaja masu izvođača koja među sobom nema ništa zajedničko osim bliskosti određenim geografskim meridijanima.
No, čak ni to nije tačno. Tribalni stompovi suncem opaljenih ekskurzija koje sačinjavaju Incapulco, otkrivaju u sebi izvesnu globalnost, primećenu kako u opusu Kongoanaca Konono N°1, tako i na brojnim sumanutim izdanjima etikete Sublime Frequencies, specijalizovanoj za približavanje muzičkih ludosti trećeg sveta zapadnjačkom auditorijumu (posebno proporučujem svadbarske ekspresije Sirijca Omara Souleymana). Na drugoj strani zvučne vaseljene beskraja u kojoj obitava High Wolf prepoznaje se tribalna ekstatičnost El Guincha, te karike koje ovo izdanje dovodi u vezu sa onim što rade Animal Collective, što na kraju balade samo govori o nedostatnosti geografije u opisivanju gipkosti zvuka u prostoru.
Incapulco baca slušaoca na vlažan peškir na nekom imaginarnom peskovitom kutku zaklonjenom od ljudskih pogleda. U nemilosrdnom susretu sa prirodom, moguće je samo joj se bezostatno prepustiti. Neumorni vah-vah služi kao evokacija pripeke i njene moći u pogledu slabljenja volje i radnog elana. Nadomešćujući manjak spoljašnjih događanja halucinatornim intervencijama koje izigravaju (pa i poništavaju) čula i intelekt, tropska vrelina ih raspoređuje po sopstvenom nahođenju u ne baš lako izrecivi, novi kvalitet.
Najveći plus ovog izdanja ogleda se u preovlađujućem utisku fokusiranosti zvučnog levitiranja, bez previše iskoraka u praznu apstrakciju, što je, bar za ove uši, bio prevashodni problem pri percepciji nekih drugih friških predstavnika muzičkog tretmana ove vrste (pre svih Ducktails). Vozeći (se) Incapulcom, High Wolf ostavlja tragove po pesku.

Utopia

Tender Mercies (1983) - Bruce Beresford

Ž. Simić je u svojoj knjizi Električna zastava dva puta pomenuo jednu scenu iz filma Nežno milosrđe sa Robertom Duvallom u glavnoj ulozi. Ispostavilo se da filmska polovina nasdvoje ima kopiju pomenutog filma, te je blagonaklono prihvatila moju iznenadnu zainteresovanost da zajedno gledamo neki film. To se ne dešava prečesto.
Meni je Duvall, inače daleki rođak predsednika SAD, nobelovca Baraka Obame, bivšeg američkog predsednika Trumana, te ex-potpredsednika Dika Čejnija, jedan od omiljenih holivudskih glumaca, a još mi je draži od kad sam saznao da slavimo rođendan istog dana (baš kao i njegova aktualna žena Argentinka). Njegove uloge u Kopolinom serijalu Kum, obaveznom filmskom štivu pod imenom Network te ludačka epizoda u ludačkom Apocalypse Now (o kome će uskoro biti još reči) samo su neke od nezaboravnih rola u njegovoj impresivnoj poluvekovnoj karijeri. Za Tender Mercies, koji mu je doneo jedinog Oskara (dobio ga je i scenarista Horton Foote), nisam ni čuo pre Električne zastave. Žikica je ubacio rovca intuicije, a rovac ni ovog puta nije izneverio.
Duvall je Mac Sledge, pijandura koja u društvu duša srodnih afiniteta završi u motelu u teksaškoj vukojebini. Motel drži mlada udovica Rosa Lee (Tess Harper) sa malim sinom Sonnyjem (Allan Hubbard), a muž joj je nastradao u Vijetnamu, kada je njoj bilo 18 godina. Pošto se Mac nakon tri dana kome probudi iz delirijum tremensa, pa zatim shvati da je ostao švorc, jer je njegov drinking partner zdimio, on nudi Rosi da otplati dug tako što će raditi kod nje. Rosa, vernica koja peva u lokalnom crkvenom horu, pristaje pod uslovom da ne pije na radnom mestu. Kada jedan novinar ničim izazvan nabasa na veliku priču, ispostavlja se da je Sledge nekada bio cenjeni kantri muzičar koji je propio svoje bogatstvo, rasturivši privatni život i brak sa velikom kantri zvezdom Dixie Scott (Betty Buckley) između dva gutljaja žestine, ostavivši iz te veze ćerku (odlična i kao anđeo lepa Ellen Burkin) koju nije video godinama. On, u međuvremenu potpuno dealkoholiziran, predlaže Rosi brak i postaje očuh Sonnyju, koji u svom kratkom životu nije stigao da vidi oca.
Dixie, neka vrsta kantri-inkarnacije Selin Dion, stiže u grad, a Mac odluči da prisustvuje njenom koncertu. Na pumpu stiže i bend mladih muzičara iz kraja sa željom da upoznaju svog idola, za koga su saznali iz novina da im je komšija. U ruralnom južnjačkom ritmu, u kome vreme kao da stoji, odmotava se fascinantno ispričana priča puna ljudske topline o čovekovoj sudbini i njenim najvećim pitanjima, od kojih posebnu pažnju zavređuje ispitivanje mogućnosti postojanja sreće u neizdrživoj teskobi postojanja, sa iskušavajućim demonima greha i smrti na svakom koraku. Kao i svako vredno umetničko delo, Tender Mercies pruža višeznačnost iščitavanja. Odabirom miljea i glavnog junaka, on slavi tradicionalizam u romantičkom ključu u kome ima mesta za propratnu mitologiju šou-biznisa te hrišćanske motive solidarnosti, vere i iskupljenja. Druga polovina nasdvoje mudro reče da "američki filmovi ne gaze svog malog čoveka." Ortega I Gaset se nadovezuje na ovu misao tvrdnjom da "progres favorizuje mediokritete" te da je jedino što možemo učiniti u ovom pogledu je da se potrudimo da prosek bude što viši.
U tako postavljenom sistemu, jasno je da porodične vrednosti (u paru sa religijom) predstavljaju noseći stub na kome on počiva. Dirljive scene u kojima Mac uči Sonnyja sviranju gitare, ili katarzični trenutak u kome je ovekovečen njegov povratak na scenu u lokalnom saloonu ne samo što ostavljaju gledaoca naježene kože, bez daha i sa suzom u oku, već i ubedljivo prikazuju Duvalla u punoj glumačkoj snazi. Njegova spoljašnja muškost kao fasada fragilne unutarnje nežnosti uverljivo dočaravaju neprestanu borbu snage i slabosti u kožnom omotaču individue. Molim za jedan spontani aplauz za glumačku podelu. Ne zaostaju ni drugi tehnički segmenti: Footeov ekonomični scenario je domaći zadatak za svakog dramaturga, a Beresfordovi kadrovi nepregledne pustare su svaki ponaosob pravo malo remek-delo.
Film je svojevremeno imao ograničenu distribuciju po američkim bioskopima, jer ga je test-gledalište ocenilo izrazito negativno. Srećom, filmska kritika i Nacionalna akademija su mu našli zasluženo mesto u istoriji savremene umetnosti. Da citiram jednog nadahnutog korisnika jutjuba: "Ovaj film veoma lepo sazreva" Kao što to obično biva u slučaju kultnih ostvarenja, nastala je i čitava mitologija koja ga prati. Po jednoj priči, gitaru na kojoj u filmu Duvall uči Hubbarda sviranju, glumac je poklonio dečku za deseti rođendan. Hubbard se više nikada nije pojavio na filmu, danas je hrišćanski muzičar, savetnik za Bibliju u jednoj baptističkoj crkvi u teksaškom gradu Paris i instruktor gitare.
Ovo remek-delo američke kinematografije odlična je prilika za propitivanje životno-političkih (za mene su ove dve reči sinonimi, ali koristim kovanicu za one kojima nisu) stavova svih onih koji se gnušaju reči "tradicionalno" u bilo kom obliku. Iznenadiće se koliko su u dubini duše (do koje ovaj film, zato što je životan, sa lakoćom dopire) konzervativni, a da to ne predstavlja ništa loše per se. Zato što i nije.

Major Lazer - Guns Don't Kill People... Lazers Do (Downtown)

Prethodne godine bile su izuzetno berićetne za producente Dipla i Switcha. Na talasu uspeha koji je ostvarila M. I. A. pre dve godine, prošle godine zajahala je Santigold. Pošto je Šrilankanka na porodiljskom, a Santi još uvek uživa u beneficijama koje joj je (zasluženo) doneo debi, producentski dvojac je došao na ne baš originalnu ideju da pauzu u radu iskoristi za ostvarivanje sopstvenih izvođačkih ambicija.
Trenutna klima im izuzetno pogoduje: producenti su se na početku 21. veka uspeli na pijedestal šou-biznisa. Tehnika koja se bazira na eksploataciji supkulturnih plesnih žanrova sa raznih meridijana i inventivnu upotrebu zvučne elektro estetike osamdesetih, stavljaju i Dipla i Switcha ispred u nebesa dizanih kraljeva ove igre kao što su korektni ali precenjeni Timbaland, nesnosni Pharrell i Kanye West, a o mungosima kao što je will.i.am ni ne treba trošiti previše reči.
U slučaju pomenutih umetnica, strategija koja marginalnu subverziju pakuje u širim masama prijemčivu pop formu je upalila. Debi album dvojca pod imenom Major Lazer, izašao sredinom ove godine pokazuje da dobar deo zasluga za te uspehe idu na račun harizme i talenta slatkica koje potpisuju pomenute albume.
Guns Don't Kill People... Lazers Do je skrojen po popkulturnim šablonima trenutka tako da šavovi bodu oči. Glavni junak je animirani karakter Major Lazer (Gorillaz, anyone?) koji se kao jamajčanski gerilac borio u tajnom ratu protiv zombija 1984 u kome je izgubio ruku. Album se oslanja na dancehall zvuk i sniman je u čuvenom Tuff Gong studiju, okupivši oko sebe buljuk karipskih i međunarodnih vedeta (u pokušaju).
Prvi singl Hold the Line (feat. Mr. Lexx & Santigold) je okejasti klupski benger, a dobrom raspoloženju doprinosi i naredna When You Hear The Basline u kojoj briljira Ms. Thing. Pošto su sa ova dva komada isplatili skoro sve underground dugove, Major Lazer se zatim okreću pitkijim muzičkim sadržajima dizajniranim za drogeraško bahaćenje na fensi plaži nad kojom se nadvio zloslutni oblak zabave za milione u režiji The Black Eyed Peas od kad su u talu sa butkicom Fergie. Pleše se na tragu bezbrižnog, petorazrednog regea kakav se poslednjih dvadesetak godina u najvećoj meri snima na Jamajci, sve zajedno sa ispranim parolaškim tekstovima u kojima se u dobro poznatom maniru artificijelnog emocionalizma lamentira nad siromaštvom, pevaju dečije pesmice u čast vutri... koja je, pogađate, ... tako kul... i u zabrinjavajućoj meri koristi odvratni auto-tune efekat, valjda kao simbol raspoznavanja. Jamajčanska muzička tradicija nastala je na idejnom obilju oskudice, ali Major Lazer, očigledno ubijeni od dosade, nisu o tome vodili računa i imaju drugačije, lukrativne planove.
Iako hipsterska muzička štampa na čelu sa e-đubretom kakvo je Pitchfork deli visoke ocene poput kafanskih štekara kad pozivaju ture koje neće platiti iz svog džepa, a klaberi kriziraju u transu (hehe, njima ne treba povod za dobar provod), ovo derivat-izdanje je u preovlađujućoj meri mućak na kome ima premalo dobrog a da pritom nema ničeg novog. Samo po sebi mi se nameće poređenje sa pre desetak godina rado slušanim breakbeat gangom The Freestylers, koji su po principu "udri brigu na veselje" sa komercijalnim uspehom korumpirali velike jamajčanske narative prilagođavajući ih ispranim ušima likvidacijom istinske subverzije (u prepoznatljivom duhu simulacije), a danas ih se malo ko seća. Već zbog same činjenica da me je Major Lazer podsetio na njih (pri ponovnom ovlašnom susretu sa njima izbledelost aure popularnosti odnosi sa sobom i kvalitet muzike), ovaj album ne zaslužuje prelaznu ocenu.

Hold the Line

Žikica Simić - Električna zastava: tajanstveni voz za neonsku dugu (Dagda, 2007)

Kada za opis čitavog jednog muzičkog zavijutka koriste tvoje ime, onda si kao kritičar završio posao. Upravo to je slučaj sa Žikicom Simićem čije je decenijsko, strahopoštovanja vredno žurnalističko delo oivičeno koricama zbornika Električna zastava.
Novinara ne moraš lično poznavati da bi ga znao - za to služe tekstovi koje potpisuje. U tom smislu, Simića poznajem dugo, kada sam kao pripadnik jedne od poslednjih generacija Titovih pionira, zatečen sveopštom kalvarijom bratstva i jedinstva (koja na profiterskim osnovama i dalje traje na naizgled drukčijim sitnosopstveničkim osnovama, da se poslužimo Kecmanovićevom domišljatom sintagmom na Klauzevicevom tragu "Mir je vođenje rata drugim sredstvima"), u borbi za opstanak, duhovni mir i emancipaciju utehu i spokoj nalazio na stranicama skrajnute muzičke štampe. U svakoj od tih publikacija koje sam vremenom naučio napamet, Žikica je imao svoj mali, odeljeni kutak. Kao što možemo da posvedočimo, ta borba i dalje traje, jer je večna, dok ne odlučiš da se predaš.
Priznajem, tekstove o teksaškim kravarima i ostalim opskurnim protuvama sam najradije preskakao, a spise o bendovima i izvođačima koje sam znao po imenu sam čitao iz informativnih razloga, mene je tad (a i sad) najviše interesovala muzika o kojoj se javno ćuti. U doba kasetnih kompilacija i piratskih diskova iz Bugarske, do Žikicinih favorita se moglo doći samo preko originala ili individua upućenih u rokenrol misteriju. U uzavreloj uličarskoj atmosferi Beograda prethodne decenije, tačnije onom njegovom skotovsko-mračnjačkom deliću u kome se zadesila moja sudbina nije bilo takvih. Simić je vredno i strpljivo čekao svojih pet minuta, a kao klinički psiholog koji zarađuje za hleb radeći sa štićenicima jedne zatvorske ustanove sigurno zna da se čovek tokom svog života menja kako bi ostao isti, iako za suštinska životna saznanja tog tipa nikakvi formalni dokazi o obrazovanju nisu potrebni - samo čist obraz pred siluetom u ogledalu i budan um u sudaru sa okružujućom vaseljenom.
Nikad neću zaboraviti trenutak kada sam pre mnogo godina, sedeći u jednoj redakciji u kojoj sam bio na probnom radu hvatao zjale čekajući da moj nepismeni urednik sumnjivih intelektualnih sposobnosti konačno izmozga čime bih tog dana mogao da se bavim. U iščekivanju epiloga, od kojeg na kraju nije bilo ni nagoveštaja, čime su se potvrdile sve linije sumnje u brzopoteznom portretu nadređenog, ubijao sam vreme čitajući novine. U odvratnom stanju bespomoćnosti, kompleksa niže vrednosti i ozlojeđenosti, naleteh na Simićevu recenziju finalnog albuma grupe At The Drive-In Relationship of Command. Efekat je bio sličan tuširanju planinskom vodom u okeanu blata. Žikica mi je u tom trenutku pružio ruku na daljinu, kada već nikoga nije bilo blizu. Hvala mu od srca. Nedugo zatim, pobegao sam iz te rupe nabeđenih samozadovoljnika i kupio album u IPS-u, imperiji bitangi koje su se oduvek ložile na pirateriju, ali su šminkom zamazali oči mnogima koji su, je l' te, zapanjeni skorašnjim događajima u vezi sa ovim "kulturnim" delatnicima.
Na više od 500 strana Električne zastave šminke nema. Samo znoj. I dosta ljubavi, nepomućene strasti proizašle iz nevine, gotovo dečačke fascinacije mogućnošću da se ostavi trag u vremenu, koji poništava preovlađujući duh vremena proizvodnjom smislene buke. I poneka suza. Mnogo je dimenzija iz kojih se ovo uzbudljivo štivo može iščitavati. Nijedna nije pogrešna, ali nijedna nema kapacitet da bude sveprožimajuća.
Eklektički muzički izbor kao brana specijalizovanom fah-idiotizmu proteže se u Simićevoj epopeji od samih korena savremene američke scene preko zlatnog doba šezdesetih do savremenih čuvara plamena idući u paketu sa gotovo nestvarnom autorovom kulturološkom erudicijom. Naizgled lako i nehajno, Žikica po santimu teksta izbacuje nepregledan broj referenci iz sveta filma, literature, umetnosti i nauke, odašiljući recipijentu smernice za neke od boljih svetova, o čemu će na ovom mestu tek biti reči. Opisujući spletkarsku kloaku amoka koji se u njegovoj herojskoj vizuri margine u najvećoj meri događao preko bare, Simić se služi specifičnim, preciznim a lepršavim jezikom koji u sebi nalazi pravu meru ravnoteže između akademskog i kolokvijalnog.
Nakon što sam se u prvoj polovini knjige ponovo sreo sa tekstovima koji su svojevremeno bili deo moje mladosti, u drugom delu sam nadoknađivao propušteno, pritom shvativši da je ovaj zbornik podesniji za enciklopedijsko od linearnog čitanja, pa sam se u skladu sa tom spoznajom vraćao na pojedine tekstove. Iako apsolutno trezven u pogledu revolucionarnih dometa "najlepšeg bastarda XX veka", koji su mnogi njegovi nekadašnji fanovi u međuvremenu zamenili smokingom, kravatom i šljaštavim statusnim simbolima napretka egoizma, pohlepe, beščašća i licemerja, Simić je "baveći se najbesmislenijim poslom na svetu" (kako sam opisuje rok-kritiku na jednom mestu) sa uspehom odigrao ulogu post-modernog Vase Pelagića na ovim prostorima, narodnog učitelja u školi u kojoj za upis ne pomažu rodbinske veze, debele koverte i ostale, zadrigle ćilibarske mito-manije, već samo, kako već rekosmo, čist obraz i budan um. Njegovim učenicima i afisionadosima preostaje samo da spuste šešir za najvećeg srpskog kauboja.

Maserati - Passages (Temporary Residence)

Sudbina je dala tužan šlagvort za ovaj prikaz. Naime, pre nekoliko dana (8.11.), bubnjar grupe Maserati Gerhardt Jerry Fuchs izgubio je život pošto je pao u rupu od lifta. Nesrećni čovek je pokušao da iskoči iz pokvarenog uređaja ali se prema zvaničnim navodima delom odeće zakačio za nešto što ga je survalo pet spratova ispod. Nesrećni Bruklinac Fuchs, zatečen u teškom stanju i bez svesti, se vraćao sa žurke u zgradi u Vilijemsburgu u kojoj se dogodila tragedija , a pre nego što je postao bubnjar Maseratija, lupao je bubnjeve u indi atrakciji !!!. Ne bi se moglo reći da je ijedna smrt pametna, ali se čini da su okolnosti pod kojima je Fuchs skončao svoj život bez pardona banalne i glupe. Sudbina ima svoje, nedokučive puteve...
I sad kad smo se već okupili ovim tužnim povodom, posvetimo se muzici. Poznavaocima post-roka nije potrebno posebno predstavljati Maserati (koji stiže iz Athensa u Džordžiji, jednog od ključnih žarišta američke muzičke scene), kolosalnog predstavnika američkog krila ovog žanra. Sam naslov albuma je zgodno pronađen jer je najvećim delom u pitanju materijal koji je već objavljivan, što dovoljno govori o položaju grupe na sceni jer su diskografske bahanalije "uvaljujem ti već objavljivano tako što ću te namamiti neobjavljenim" rezervisane samo za najveće u branši.
Prve četiri pesme sa ovog izdanja već su se našle na ovogodišnjem, brzo rasprodatom splitu sa sastavom Zombi (ne ljubim previše splitove, pa ih ni ne recenziram), tu su i dva remiksa (jedan maslo Justina Van Der Volgena iz !!!, drugi čedo Tim Goldsworthyja, suosnivača kultne Mo' Wax etikete i suvlasnika meni ne baš omiljene kuće DFA) sa prošlogodišnjeg remiks albuma na kome su izobličavane teme sa prethodnog studijskog ostvarenja grupe, toplo prihvaćenog Inventions for the New Season, objavljenog pre dve godine, te po jedna do sada neobjavljivana pesma i remiks, iza koga stoji polovina sastava Zombi Steve Moore.
Oni koji imaju original, mogu da se počaste i sa dva spota, a ideja-vodilja ovog albuma je bila da se prekrati vreme do narednog studijskog albuma, koji bi trebalo da se pojavi u prodaji naredne godine. Sudeći po jedinoj pesmi koja će se na njemu naći, a da je i na ovom nosaču zvuka, album će najverovatnije da krši i lomi sve pred sobom. Reč je o temi Monoliths, možda i najvećem post-rok hitu iz ove godine koji je ovaj par ušiju (do sada) čuo - u maltene šestoipominutnoj vožnji, slušalac prolazi kroz psihedelično-plesnu nirvanu, kojom se do maksimuma pojačavaju i od ranije poznate svirački aduti i odlike sastava.
Monoliths su i više nego dovoljan razlog za preslušavanje Passages. Nažalost, remiks deo ploče ne doseže do veoma visokih standarda koji je uspostavila pomenuta tema (uz vrlo dobru No More Sages) i u svakom smislu predstavlja njen slabiji deo. U pitanju su mediokritetski komadi muzike u kojima se recikliraju ideje iz bolje prošlosti. Iako im to verovatno nije bila namena, njihov krajnji domet je sudbina "ekskluzivnih" filera po "fajront set-listama" priučenih didžejeva. Slabašan utisak previše ne popravlja ni Mooreov "Monoliths" rmx (mislim da na prste jedne ruke mogu da nabrojim remikse koji mi se više sviđaju od originala - u ovom trenutku mi na pamet pada jedino kako je Prodigy oplemenio strahovitu "Release Yo Delf" Method Mana, ali, kad malo bolje razmislim, i to je samo dobar remiks), a bez do sada neobjavljivane Do You Hear Nightbirds Calling You?, se, ruku na srce, ništa ne bi izgubilo na meri ovog diskofilskog džaka krompira u kome se mogu naći i fini, obli i glatki komadi ali i crvljivi eksponati predviđeni za pijacu. Uz osnovan optimizam da će na novom albumu biti više hrskavog pomfrita, neka ti je laka zemlja Jerry baksuze.

Monoliths