понедељак, 27. децембар 2010.

Zigmunt Bauman - Fluidna ljubav (Mediterran, 2009)

 
Da godine ne moraju da znače ama baš ništa u smislu refleksivne vitalnosti dovoljno govori (i) primer Zigmunta Baumana. Ovaj krepki dekica koji je ove godine ušao u 86. godinu života već neko (hehe) vreme važi za jednog od najvećih živih sociologa, a prva u njegovoj "likvidnoj" (prevodioci su lepo našli precizniju zamenu u izrazu "fluidno") seriji knjiga koja se bavi pitanjem ljubavi u postmoderno doba daje odličan uvid u tajnu njegove strahovite reputacije.
Bauman, koji za sebe i dan danas tvrdi da nije u potpunosti odbacio marksističko učenje, u ovom delu polazi od teze da užurbana priroda kapitalizma forsira konstantno menjanje oblika svega što ima trajnije odlike (na tragu one Marksove "sve što je čvrsto se pretvara u pepeo i dim") i da se to posebno dobro uočava u sferi ljudskih veza, nekada potpornih stubova društva koje je u međuvremenu pronašlo neke druge, tehnološki savršenije temelje. Sa jedne strane, čovek teži da bude zaljubljen i voljen, ali mu sa druge strane okolnosti u kojima se nalazi ne dozvoljavaju jače vezivanje. Veliki Dovlatov je jednom rečenicom pogodio samu srž Baumanove polazne tačke kada je napisao da mu je ideal da "bude sam ali s nekim". Poetski je to moguće, u realnosti stvari malo teže stoje. Mi smo svi đuture sami od kolevke pa do groba, a da nas niko ništa nije ni pitao.
Veličina Baumanovog literarnog dara ogleda se u činjenici da on polazeći od zaljubljivanja i odljubljivanja, sa zapanjujućom lakoćom menja uglove gledanja na temu ljudskih veza, neosetno i spretno menjajući ritam rasprave u najneočekivanijim pravcima. Od naizgled trivijalnog štiva koje je po nepisanim konvencijama bliže ispraznim sadržajima tinejdžerskih časopisa, on uspeva da izvuče samorazumljive zaključke na seksualnom, arhitektonskom i političkom terenu. Fluidna ljubav se može posmatrati i kao klasičan obrazac teorijske multidisciplinarnosti.
Erudicija kojom se rođeni Poljak već dugo nastanjen u Lidsu služi je zapanjujuća, ali nikada nije sama sebi cilj: kad god se pomene neko ime, uvek sledi razjašnjenje zbog čega je ono pomenuto, bez rogobatnog rečnika i suvišnih naklapanja. Kao i svaki pravi mislilac, Bauman ne samo da je radoznao i (pre)načitan, on je i vrlo razumljiv, dakle čitljiv, što njegovim originalnim nalazima dodaje na atraktivnosti koja se retko viđa unutar korpusa (često suvoparnih) društvenih nauka. U njegovim mislima ima mesta kako za Kastelsa, Hajdegera, Levinasa, Kanta i Agambena tako i za Muzila, Reservoir Dogs i članke u listu Gardijan (čije ime prevodioci Nataša Mrdak i Siniša Božović prevode kao Gvardijan).
Filigranski hvatajući u letu duh "epohe konzumerizma čija je prva  žrtva ljudska solidarnost" u kojoj je prema rečima nemačkog seksologa Folkmara Siguša "svako poznavalac, a niko nema pojma", Bauman je ispisao dragocenu, istovremeno kritičku a blago intoniranu knjigu koja svojom širinom zavređuje pažnju svakog gipkog i otvorenog uma zaokupljenog fundamentalnim pitanjima opšte kulture, a pripada onoj žalosnoj manjini domaće proizvodnje koja nije zapustila ličnu mentalnu higijenu od pada Berlinskog zida (nisam previše merodavan da sudim o stanju pre tog istorijskog događaja).

3 коментара:

gassalascajape је рекао...

Poruke koje sam ja izvukao iz ovog teksta:

1. Proveriti ko je taj Dovlatov. Zvuci kao baja.

2. Oktriti gde zive Nataša Mrdak i Siniša Božović, i juriti ih kaktusom.

Damnjan је рекао...

Bas su super odradili Natasa Mrdak i Sinisa Bozovic, nije lako prevoditi.

Da, treba otkriti gde zive (mada se to uglavnom vec zna) i odneti Natasi cvece i bombonjeru. I to odmah, po povratku na kontinent.

d

Psiholog је рекао...

ma moze se prevesti

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.