среда, 15. децембар 2010.

Plavi voz (Janko Baljak, 2010)

Koliko mi je poznato, Janko Baljak, režiser koji je držao duge govore na mitinzima opozicije tokom prethodne decenije, je predavač novim naraštajima srpskih filmskih radnika. Svojim celovečernjim igranim prvencem (iako je relativno dugo prisutan u kinematografskoj igri) uspeo je da stvori odlično nastavno pomagalo. Naime, Plavi voz predstavlja, obrni okreni, sve ono kako jedan film ne bi trebalo da izgleda.
Kritičnost naspram ovog naslova ide dotle da on veoma lako ulazi u najuži krug najgorih domaćih filmova svih vremena (nekoliko sam ih takvih pogledao). No, odlučio sam da se potrudim da ne dam svojim sadističkim porivima oduška koliko god je to moguće, iako je praktično nemoguće zamisliti mirovanje kritičke britve u bilo kom povodu priče vezane za ovaj film. Zgroženi filmofili su mi, pošto sam im obznanio nameru da posmatram ovaj film a zatim ga i recenziram, dali natuknicu da će, ukoliko ovaj prikaz bude pozitivan, biti prve takve vrste. Bez brige, prijatelji, neću popravljati prosek.
Nije da to ne želim, nego je  to zaista veoma teško učiniti čak i kada vam ne manjka dobre volje, kao što je to slučaj sa mnom. Plavi voz (uzgred budi rečeno, "niđe veze" naslova sa samim sadržajem filma) ne nudi apsolutno nikakve slamke spasa u tom pogledu - govorimo o ostvarenju koje krasi promašena radnja u promašenom scenariju i fantastično promašena kostimografija, pa kad imamo ova saznanja veoma je teško i zamisliti da ono što (bledunjavo & neuverljivo) preostaje pogodi šta god da gađa (za takav poduhvat je, bojim se, potrebnija stručnija ekspertiza, koja prevazilazi nevelike moći pisca ovih redova).
Pošto je sad objašnjeno da je reč o komediji za vreme čijeg se trajanja ne baš previše razdragana publika stidljivo nasmeje ne više od tri puta, možemo preći na sledeću stavku - šta je to ono što se iz Plavog voza može naučiti. Na mene je svakako najveći utisak ostavila teza da je DB odvratna zlotvorska institucija ali da unutar nje postoje pojedinci koji su jači i od nje same a delaju (iako su u penziji) za opštečovečanske ciljeve. Dalje, saznajemo i da je u vreme umiranja druga Jože iz Kumrovca beogradska dečurlija živela u nečemu što opasno liči na regularan tinejdžerski život malih Amerikanaca, samo još bolje (dakle besmislenije). Dodajte na čitavu ovu sluzavu smesu još dosta demagoški spremljene ideologije (sa sve smehotresnim finišom, što postaje specijalitet srpskih "angažovanih" filmova) i poigravanje seksom na nivou obdaništa i imaćete predstavu šta ovaj film otprilike predstavlja, da ne širim sad tužnu priču sa usiljenom novotalasnom reinterpretacijom života u sudnjem času titoizma (da, baš se u Beogradu 1980. slušala My Sharona po igrankama gde se birala gimnazijska mis (?!)) - pre bih se raspitao koje su to sendvičare bile najbolje u gradu tih godina, pošto iz ovog filma saznajemo da ih je bilo dosta. Da ugođaj bude potpun tu je tehnički aspekt priče - nisam stručan ni u tom pogledu, ali sumnjam da se Plavi voz uopšte može pohvaliti performansama neophodnim za bioskopsku distribuciju - kvalitet slike kojim operiše je nalik onoj koja krasi brojne domaće (mahom Pinkove) "no budget" serije. 
Od čoveka koji je pre deceniju i po režirao globalno najvažniji srpski film u prethodnih mnogo godina (naravno, govorimo o "Vidimo se u čitulji") to je bolno malo.

4 коментара:

nasdvoje је рекао...

ima zanimljiv intervju sa Baljkom gde on objašnjava zašto je, između ostalog, uzeo baš to vreme da u njemu priča priču, pa kaže kako je Tito bio veliki filmofil, kako je gledao vesterne i imao odličan filmski ukus. Kao kontraprimer koji bi trebalo da ukaže na opadanje filmskog ukusa diktatora od Tita naovamo, pa samim tim i na pogoršavanje vremena, navodi Slobodana Miloševića koji je na pitanje koji mu je omiljeni film rekao Bolji život. E, Janko Baljak verovatno ne bi bio srećan činjenicom da je sa Plavim vozom snimio film po ukusu Miloševića, a ne filmofila Tita.

nasdvoje је рекао...

bez uvrede na račun Boljeg života, mislim pre svega na televizijski format filma.

nasdvoje је рекао...

istina, lakše je kritikovati nego stvoriti. ako je baljku lakše, ni još jedan veliki filmski kritizer u nas, radivojević, se nije proslavio u želji da raskine tu patologiju koja, po njemu, vlada srpskim filmom. pokušao je sa "klin se klinom izbija" i omanuo :)

jaksicmarko је рекао...

Bolji Život?
Slobodan Milošević, kakav car!

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.