Jimmy Edgar - XXX (K7)

Istorija pamti brojne vunderkinde iliti čuda od dece. Ako muzika ima svog Mocarta a šah svoju Judit Polgar, ako pričamo o techno muzici onda je Jimmy Edgar apsolutno podesan za ovaj opis ličnosti.

Rođen 1983. u Detroitu (važna igra sudbine), Edgar je već sa 15 didžejisao po svom rodnom gradu, a sa 16 sklapao prve kompozicije. Tako mlad, a već pušten u promet, "radio" je zajedno sa takvim veličinama kao što su Juan Atkins i Derrick May. Bio je maloletan kad je potpisao svoj prvi ugovor sa nekom etiketom, a jedva je prevalio dvadesetu kad je postao deo Warpovog kataloga. Za tu cenjenu kuću objavio je svoj prvi LP Color Strip pre četiri godine.

Ako se za elektronsku scenu zna da je prati veliki kreativni promiskuitet, onda je pomalo čudno što je Edgar napravio toliko dugu pauzu pre nego što je objavio novu ploču, ovog puta za K7. Osim nekih side kolaboracija, on se angažovao i kao cenjeni fotograf - često radi tzv. test shootove sa odabranim modelima, novajlijama u svetu mode, radovi su mu krasili strane nekih časopisa poput magazina H, Urb i Blink.

Kad se zna čitava storija nije teško odgonetnuti zašto se nova ploča zove XXX. Edgar je na ovoj ploči na zadatku elektronizovanja fanka, toliko da je nekim kritičarima jasno da u njegovoj zvučnoj slici kao glavni junaci važe Kraftwerk i Prince. To je samo delimično tačno, pošto Edgar suvereno vlada tehničkim aspektom priče što mu dosta pomaže da nadogradi zvuk svojih inspiratora kako bi pružio relevantan uvid u raznorazna dešavanja iza četiri zida. Dobra elektronska muzika uvek ima predominantne humane odlike, a ovde sve pršti od zažarene (katkad i isiljene, na onaj "klupski" histerični način) senzualnosti.

Da ne bude zabune, na ovoj posve prijatnoj ploči nema ničeg suštinski novog i epohalnog, ali to što se na njoj nalazi podjednako dobro funkcioniše i u klupskoj i pokretnoj i kućnoj varijanti čime se postiže preko potreban efekat multifunkcionalnosti. Što je spoznaja koja uopšte nije za bacanje.