U pomoć, molim za oproštaj – Frederik Begbede (Booka, 2010.)

Begbede je, daleko brže od Uelbeka, Peljevina ili, recimo, Erlenda Lua i Murakamija, ušao u obaveznu gradsku lektiru. Njegov debi roman 399 dinara izazvao je nezapamćenu pomamu i oduševljenje, pa se U pomoć, molim za oproštaj, inače prvo izdanje nove izdavačke kuće Booka, preporučuje kao nova avantura cinika Oktava i nastavak Begbedeovog prvenca.

Poput Džejmsa Bonda ili Indijane Džonsa on stupa u drugu „avanturu“ odabranu tako da pasuje njegovim  interesovanjima, potrebi da dotakne dno i pokaže širok spektar emocija i odlika od mizantropije, sadomazohizma i svetogrđa do potrage za lepotom, besmrtnošću i spasom, baš kao što Džejms Bond ima potrebu da isproba sve svoje gedžete.

U ovom slučaju Oktav je, kao što i priliči mobilnosti ovakvih serijskih heroja, prebačen iz izblaziranih pariskih marketinških krugova u Rusiju gde se, u ime francuske kozmetičke kuće, bavi model scoutingom, tj. potragom za novim licem te firme kojoj ujedno treba da udahne novi život nakon optužbi za plasman kancerogenih proizvoda. Dok je ironija kao glavni izvor humora u 399 dinara postizana poigravanjem parolama, reklamnim sloganima i generalno konceptom reklame (njenom, svima poznatom formom), u U pomoć, molim za oproštaj, trgovina lepotom i ženskim telima manje je podatna za Begbedeovu vrcavost, tako da su ironija i Oktavov cinizam oporiji, moglo bi se reći i manje duhoviti. Begbede se ambicioznije upušta na filozofsko polje na kom barata sa nekoliko ideja koje je daleko uverljivije pretresao Uelbek u Platformi i, delimično, u Elementarnim česticama – globalna razmena „dobara“ u kojoj oni koji imaju novac, a nemaju dušu (ili su njihove emotivne i duhovne potrebe toliko postale skopčane sa određenim nametnutim predmetima želja da su, morbidno iskrivljene, prerasle u životinjske apetite)  nezajažljivo kupuju i iskorišćavaju egzotične resurse drugih, udaljenih tržišta; zatim posmatranje kako poslovna transakcija u savremenom dobu prerasta u krajnje perverzni odnos narcisoidnih moćnika i ponižene, opredmećene ljudske robe.

Budući operativac u Rusiji, Oktav, kao intelektualac dovoljno pametan da uoči zlo kojim je okružen, ali nedovoljno motivisan i previše uplašen i sebičan da bi se lišio dobrobiti koje mu takav svet i položaj koji u njemu zauzima donosi, u ovom svetu rabi čuvenu „rusku dušu“ (poezija, pisci, religija) kao neku vrstu brenda pod čiji uticaj i sam potpada počinjući da, umesto modela, traga za sopstvenom dušom. Iako bi ovakva promena mogla imati predznak velike drame, Begbede je posmatra poluironično, pa pošto Oktav nije Odisej, njegova iskušenja i duševna trvenja među mladim Ruskinjama najpre su posmatrana iz namerno patetičnog ugla. Na ovoj ravni Begbedeov roman je možda i najintrigantniji – apetit sa kojim Oktav u Rusiji grabi mlade Ruskinje i misli Dostojevskog, stihove Puškina, dolazi iz jedne te iste rupe bez dna u Oktavovom biću i Begbede, tokom romana, izjednačava ova dva apetita zatvarajući svog junaka u lavirint bez izlaza. Slično kao što je Oktav, u 399 dinara, toliko ozbiljno shvatio reklamu kao mogućnost da izrazi svoje biće i svoju istinu što ga, u svetu operativaca i izvođača radova, čini glavnom smetnjom, tako i u ovom slučaju lepo lice koje, po prirodi posla, treba da pronađe, kod Oktava prerasta u potragu za istinom i spasom. Takoreći, tragedija ovog junaka u oba slučaja se sastoji u pokušaju da živi konstrukte savremenog sveta, da ih ozbiljno shvati. Tako Oktav postaje neka vrsta dvostrukog agenta – iako radi za francusku kompaniju koja prodaje kancerogene preparate, on radi i za Dostojevskog koji kaže da će lepota spasiti svet. Iako radi za kriminalce koji ga šalju da im iz Rusije šalje fotografije maloletnica, da im pribavlja modele, ljubavnice i buduće žrtve narkotika, on radi i za samog sebe, zatvorenog u snežnu rusku bajku u kojoj treba da osvoji svoju nevestu, onu pravu koja će ga izvući i u njemu probuditi potrebu da voli.

Begbedeov roman najslabiji je u tačkama u kojima je 399 dinara bio najbolji – iako se trudi da i ovde bude duhovit, ironičan, ciničan, subverzivan, na tim je poljima najslabiji, a brzina kojom Oktav projuri ka propasti u prvom romanu u ovom je slučaju donekle usiljena i na momente ostavlja utisak odrađivanja posla.

Tako ispovedanje, forma koja je u 399 dinara imala za cilj da proizvede utisak direktnog obraćanja čitaocu, razračunavanja, priznavanja istine o sebi i svetu koje je dolazilo iz nutrine Oktavovog bića, u ovom slučaju je data kroz formu ispovesti svešteniku (pravoslavnom popu u ruskoj crkvi). Iako spoj onoga što Oktav govori i činjenice koje je čitalac svestan, da su ove reči upućene jednom popu, treba da proizvede utisak svetogrđa, subverzije, do ovoga uglavnom ne dolazi, odnosno čitalac veoma brzo zaboravlja na tog popa i uzima ga zdravo za gotovo, kao formalnu poštapalicu autora. Provokacija koja je u 399 dinara bila proizvod sadržaja izgovorenog, napisanog, Oktavovih razmišljanja kao takvih, u ovom slučaju je isiljena samim izborom sagovornika i samim tim neuspela i veštačka, što je i najveća mana Begbedeovog romana.