Dibiase - Machines Hate Me (Alpha Pup)

Atombreakin

Dibiase (čita se Dibiasi) je producent iz Wattsa, nestašnog kraja Los Anđelesa poznatog iz istorije po raznim obojenim udarima na poredak Globalne hegemonije. Ovaj momak se nedavno oglasio svojim hejterskim debi albumom, a ime etikete koja ga je uvrstila u svoj katalog ne ostavlja previše prostora za sumnju da je u pitanju još jedan od onih hip hop trudbenika koji bi da dignu "igru" na neki novi, do sad nečuveni nivo.

Ova godina je kiptela od tih napora, pa je ovo odlična prilika da ih rezimiramo: kritika je odlepila na Flying Lotusa, koji je u ovim ustima ostavio uglavnom suv ukus, verovatno zato što se previše trudio da oduševi sve prisutne. Njegov ortak Free The Robots je potpuno podbacio, dok su baje sa Lotusove etikete ostavili pomešan utisak - Teebs je nedorečen, dok je Lorn sasvim dobar. Dibiase je  u ovim ušima bolje zasvirao od svih njih.

Circuit Breakin

Opsednut osmobitnim zvukovima sa Nintendo konzola, Dibiase je naučio da ih koristi u gotovo simfonijske svrhe - većina tema sa prvenca su skroz u tom raspadnutom & opaljenom raspoloženju. S jedne strane čujemo duboku lojalnost boom bap ili G funk korenima ali ih zvuci video igara transponuju na neki potpuno nezabeleženi nivo. Kalifornijac radi sličnu stvar koju je činio i Tobacco pre nego što je prolupao (ili odlični The Simonsound, mada je njihova starina još starija): ekscentrično koristeći prošlost on zvuči futurističkije od svega što je u trenutnoj ponudi u hip hop ataru, a to opet zvuči nekako prijemčivo, toplo i humano. Onako zatrovano, u najboljem smislu te reči.

Neighborhood Watch

Neki kritičari su u ovom stvaralačkom postupku videli opasno poigravanje sa nostalgijom koje je lišeno jače upotrebne vrednosti ali... Dovoljno je pustiti Atombreakin ili  Phantom Power sa ove ploče na dobrom ozvučenju kako bi se došlo do spoznaje da osmobitni doživljaj nikada ranije nije zvučao ovako silovito, uverljivo i jako, da nije sve vic kao što je to zvučalo do sada, mada ima i šale. Ako bi već morala da se traži zamerka ovom izdanju, to je njegova nekonzistentnost koja kao da je proistekla iz nesigurnosti autora da u potpunosti stane iza svog sumanutog koncepta pa tako osim pomenutih prženica imamo i nekoliko iskuliranih jazzy komada na tragu onoga što je radio J Dilla, no čak i u tim konvencionalnijim momentima Dibiase kao da se služi rezervama helijuma koje je držao u svom šteku, čisto da ne bude da je samo prepisivao.

Clocked Out

Uz klasičara Damua The Fudgemunka, Dibiase potpisuje najupečatljiviji hip hop album sezone, demonstrirajući da ne treba u potpunosti odbacivati uveliko ishajpovanu kalifornijsku scenu. Sa ovakvim pločama, hip hop može mirno da legne da spava (figurativno rečeno, nema ovde ni s od spavanja), jer ne mora da brine za svoju budućnost.


Phantom Power