среда, 15. децембар 2010.

Dejvid Šou - Kiša kao metak (Okean, 2004)

Arhitekta Artur Latimer živi u građevini na Zapadnoj obali koju je sam projektovao. Nema previše dodira sa spoljnim svetom otkako je preminula njegova žena Lorel (Dorel?, tako nešto), jedino živo biće koje mu je preostalo u životu je pas po imenu Blic i još jedan ortak koji mu povremeno svraća na gajbu. Godinama već oplakuje suprugu, ljubav njegovog života: prvo je to činio uz pomoć obilnih količina alkohola, da bi mu zatim, posle osvešćenja o štetnosti takvog pristupa problemu, bol ublažavale redovne pucačke sesije u streljani. Sada se njegov arhitektonski projekat nalazi na najozbiljnijem testu - meteorolozi su najavili veliko nevreme u kraju u kome živi, pa bi ako kuća izdrži, to moglo da mu donese mnogo novca u bliskoj budućnosti. Dok se komšiluk pakuje, za evakuaciju, Art se sprema za test, ali ne ostaje sam u kraju u kome živi.
Kiša kao metak Dejvida Šoua počinje maestralno. Njene gusto ispisane strane momentalno otkrivaju veliku pripremljenost, još  tačnije erudiciju pisca o temi o kojoj je naumio da nešto više kaže. Psihofizičke posledice epohe u kojoj živimo na otuđenog i bolom obeznanjenog pojedinca potanko su i dopadljivo opisane. Sama knjiga se veoma brzo čita obećavajući dobru zabavu na ivici noža, baš onakvu kakvu bi svaki triler od žanrovskog pedigrea trebalo da ima u rukavu.
Nakon prvih sto strana sve pršti od eksplozija bojeve municije i implozija vrcavog duha. Baveći se životom arhitekte, Šou sa vidnom sigurnošću projektuje svoj spisateljski plan. Pošto je temelj izgrađen sa visokim stepenom uverljivosti, potrebno je još samo posaditi tron kako bi fantastično čitalačko iskustvo bilo kompletno.
Ali tu nastupa holivudski sindrom. Znate ono kad vam je film sve bleđi i bleđi što više odmiče. Upravo je i ovde to slučaj, samo s tom razlikom što je kod produkata fabrike snova problem u tome što znate šta će se sledeće desiti, dok je kod Šoua sve što se dešava sve manje i manje uverljivo do finalnog obrta kojim čitava njegova konstrukcija pada u vodu uraganske želje autora da osvoji svakog čitaoca. To je legitimna ambicija, ali pisac Kiše kao metka se, slično novijim holivudskim komediografima, upinje iz sve snage da ostavi povoljan utisak. Iako u njemu sve vrvi od akcije, ovaj roman zapravo nema radnju, pa se sve svodi na ceđenje suve arhitektonsko-meteorološke drenovine sa malo žurkolomskog javašluka gratis i loše poentirane studije ličnosti umesto šlaga na ovoj mesnatoj torti. Samim tim, nema ni one poslovične, graciozne američke ležernosti koja je i iznedrila najvrednije artefakte pop kulture.
To je naravno šteta, pošto se Šou sasvim solidno snalazi u tom miljeu, vadeći iz šešira razne vragolije, kao komentatori košarkaških mečeva što sipaju statističke podatke tokom prenosa (kada ne bi imali hrpu puškica kao pomoć). Na njegovu nesreću, on sam ili nije dobro zapamtio ili ne zna vradžbinu psihološke tajne kojom bi očarao svoju, sudeći po koricama, brojnu publiku. Taj žal je za srpske čitaoce unekoliko saniran gotovo bezgrešnim, inventivnim prevodom Ota Oltvanjija. Kad se podvuče crta, Kiša kao metak više laje nego što ujeda, iako mestimično ume da zgrabi, zagrize i ne pušta, bar na neko vreme.
 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.