Evropski standardi pljačke

Ono što je u poslednjih nekoliko godina postalo gotovo aksiom svodi se na uslovljavanje pavlovljevskog tipa. Na mestu njegovih pasa su građani ove zemlje u pokušaju, dok se u ulozi sovjetskog naučnika našla država i njeni instrumenti prinude. Ovaj gotovo-aksiom glasi: kad god čuješ Evropa (ili u produženom obliku: evropski standardi) tvoja ruka će mahinalno krenuti prema džepu pošto se u njemu nalazi novčanik iz kojeg treba izvući pare kako bi se naplatila još jedna reforma u nizu. Od Nove godine plaćaćemo više južno voće, kompjutere i cigarete, a vozači neka se spreme na nove dozvole i registracije. Po "evropskim normama i standardima", razume se.

Pitam se, pitam se... kad će taj evropski standard kojim su svim glavešinama puna usta? Po svemu sudeći neće skoro. Gde je evropska zaštita ljudskog dostojanstva? Ni to nije na vidiku. Biće da je naposletku iz čitave priče samo farba nova, a krečenje staro. 

Srbe kao narod nikad nije krasilo preveliko poverenje u državu. Uvek je država nalazila načina da putem raznih dažbina, akciza, markica i sličnih koještarija naplati svoja zaduživanja. Ulazak pojedinca u državni aparat po pravilu je značio beneficije a ne zaduženja koja bi išla na ruku svim poreskim obveznicima. A kada država nije na korist svojim građanima, u čemu je onda uopšte njena svrha?

Stvari još tragičnije stoje kada spoznamo koliko je krvi proliveno da bi Srbija uopšte bila država. Zar su za ovo danas svi ti ljudi ginuli? Iz generacije u generaciju, sa koleno na koleno prenose se slična tešenja i skupljanja snage: uvek je vrhuška ta koju treba istrpeti, čim njima vidimo leđa poboljšaće se stvari. Čekali smo kralj da ode, maštali komunisti da crknu, samo da Miloševiću vidimo leđa, samo da skinemo Đinđića i Koštunicu. I šta smo dobili? Jedva mobilnog Tadića koji sa svojim dvorjanima ponavlja priču svojih prethodnika. Kad god treba zapušiti neku rupu - daj da uvedemo neki novi namet.

Bilo je takvih budalaština i krajem prethodnog veka - setimo se samo haškog mučenika Šešelja i njegovog idiotskog poreza na mobilne telefone ("porez na luksuz", nešto slično je i danas na snazi!). Vojvodin osnovni problem je bio u tome što je njegov harač bio neestetski oblikovan - iza njega se krila samo gola želja za otimačinom. Demokratski nerv u šminkerskom smislu je osetljiviji - on zaogrće evropskom lentom otimačinu čija se suština svodi na šešeljevsku alavost. Još tačnije: uveliko je prevazilazi.

I tako, mi iz časa u čas, vizno liberalizovani, reformisani i raznim nametima osakaćeni hrlimo u bolje sutra a validnih odgovora na aktualna pitanja nema. Još tačnije, demagoški je do savršenstva doveden binarni kod reakcije nosilaca vlasti. Kada god za nešto država treba da da novac: odgovor je "svetska kriza" (sa obaveznim dodatkom "najveća u novijoj istoriji", kao da smo mi u prethodnih, bar koliko ja pamtim, 30 godina ikada bili van krize). Kad država zahteva novac, zapovest je: "evropski standardi". Obrni-okreni, jebaće te. Ako se zainatiš, jebaće te grozno. Preostaje ti da gutaš i naučiš da zaboravljaš, kako ne bi došlo do nemilih scena. A onda će ti još spočitavati i da si nekulturan, što je prigovor na koji je ova palanačka sredina posebno osetljiva.

To je mehanizam na koji tzv. mali ljudi (posebno idiotski termin) bivaju prinuđeni da funkcionišu. Umirući od stresa kod kuće i na poslu, ljudima je previše gratis zafrkancije sa večito gladnom državom. Većina njih polazi od stava "samo što brže i bezbolnije" pa šta košta da košta. Može da bude samo više. Ko je imao nesreću da izgubi novu ličnu kartu (još jedna administrativna pljačka!) došao je do neprijatnog saznanja da mora čitavu operaciju vađenja hiljadu i jednog papira da ponovi, a to da ga je ovo zadovoljstvo koštalo više nego kad je prvi put vadio ličnu kartu, to valjda ne moram ni da naglašavam, pošto se takve stvari podrazumevaju. Biometrija se negde zaturila usput.

I ja sam pre neki dan imao tu nesreću da upisujem drugu godinu doktorskih studija. Osim što sam platio prvu ratu školarine (nešto manje od prosečne srpske plate), darivao sam i 100 kinti za neki fantomski Centar za razvoj nekakve karijere pri Beogradskom univerzitetu dok je 15 stotina otišlo za potrebe finansiranja "zajedničkih poslova BU". Posle uobičajenog mrcvarenja u pošti u kojoj po pravilu od n šaltera rade samo dva iako je prilježnih, goreopisanih platiša mali milion, onako srećnog sa uplatnicama u rukama me na faksu sačekao novi tuš: ispiti za čije prijavljivanje do sad ništa nismo plaćali, od sada koštaju 600 kinti. Pitam se šta je sledeće: 10 dinara po koraku unutar zgrade fakulteta, 15 dinara za svako udisanje vazduha?

Dok se mi zamajavamo šta će glavešinama sledeće da padne na pamet u smislu večnog ugrađivanja, nije zgoreg složiti se sa Tadićem po pitanju brojnih nasleđenih manjkavosti iz prethodnog perioda. Bankarski rečeno, SFRJ je bila država sa oročenim važenjem - to što je bilo tada, moglo je da funkcioniše tačno toliko koliko je trajalo, ni sekund više. Problem je što preCednik i njegovi dvorjani ne ispravljaju greške iz prošlosti već se zadovoljavaju multiplikovanjem istih, nastavljajući po starom - birokratija je i dalje preglomazna i neljubazna, postoje privilegovani slojevi (više to nisu oficirčine, već ljudi sa "dobrim kontaktima"), papirologija je sama sebi cilj. SFRJ lekcija nije naučena: i dalje se planira od danas do sutra, pa sutra šta bude, ionako se jedino razmišlja u ličnim kategorijama koristi. Društvo se anestezira Farmom i evropskim štapom, sve je na papiru uljuđeno, a ulickane slatkorečive bitange su mnogo veći šljam od Kristijana Golubovića i njemu sličnih "vitezova sa asfalta". Samo što Golubović i njemu slični sigurno bar za mrvu više drže do časti. Ali za njega je okej reći da je lopov, u demokratskim situacijama nije poželjno stvari nazivati pravim imenom. Sve znaš a ništa ne možeš da uradiš. Nemoć je mnogo bolnija od poraza u kome si dao sve od sebe, ali ovde nema evropskih standarda kad dođe do toga da ti država pomogne da se uspraviš: za nju si bezopasan samo na kolenima. E baš takva poniženja porađaju razne fanatizme.

Nevešti šminkeraj pokriva svaku otimačinu sa sve programiranim kezom na licu, možda ima paparaca u okolini. Nimalo se ne isplati biti pošten, dok država u pokušaju sama sebe deklasira kao ozbiljnu, samim tim što iznova deklasirajući svoje podanike večito gubi na poverenju. Krajnji cilj je da što je moguće više ljudi prihvati ta pravila igre, obezduši se i postane nalik njima. I jedan po jedan skaču sa palube kako bi što pre naučili da plivaju u bari prepunoj krokodila. Ovi ne plaču, opljačkaće te i da ne trepnu. Tek kad od nagomilane frustracije počneš da vičeš, ponašaš se neuračunljivo, sečeš sebi delove tela, obratiće pažnju na tebe tek tada - prekasno, baš kao što uvek neko treba prvo da pogine kako bi na tom mestu postavili pešački prelaz (osim ako se ne zovete Čeda Jovanović i smatrate da baš tu gde stojite treba hitno napraviti jedan). Dok ne poludiš i ne pukne ti film, sadistički će vrebati svaku priliku da te odžepare.

Permanentno ceđenje suve drenovine uskoro će ući u novu fazu: bliže se izbori, valja prodavati Telekom. Onda sledi novi predizborni cirkus i nova nerealna obećanja uz realna zastrašivanja. Neće biti uvođenja novih taksi dok se ne izbroje glasovi, namaknuti  plašenjem još crnjom budućnošću - što je implicitno priznanje nesposobnosti samih vladalaca. Sugestija je čudo, gledaćemo se još.