Ma znaš već šta hoću da ti kažem!

O čemu bi da reknem koju? Hmmm... da probamo ovako: o jednom posebnom tipu ljudi, svojevrsnoj soli našeg društva, likova koji vazda istovetno reaguju na uobičajen vid kolektivne mentalne zaraze. Vrlo dobro mi je poznata ta sorta, a pošto treba da im nadenem neko ime - zvaću ih ekspertima. Znate i vi nekog od njih, sigurno.

Društveni saobraćaj odlikuje se jednim naočitim mehanizmom pomoću kojeg prekraćujete svakodnevne verbalne muke. Postoji dosta ljudi koje poznajete ali nemate šta pametno sa njima da pričate, mislim shvatite "pametno" u najboljem mogućem smislu te reči, onako kako ta odlika i treba da se shvata, k'o Kebra kad takav i lep ostane sam u dvoje pa te neka milina obuzme šta će da radi u tom trenutku (čitaće poeziju, naravno!). E tu na scenu stupa pomenuti scenario - zvaćemo ga dnevni red, sled fenomena koji bar prividno olakšava muke svakodnevnog opštenja (iju!). Kao ono kad sretnete nekoga pa imate utisak kao da su vam se pojavile pege, mravi i kraste po licu pa izgledate prilično žalosno zato što vas je značajno upitao pitanje svih pitanja: "Kako si?". Već sam odgovor daje vam na znanje s kim imate posla. Evo baš sinoć sretnem jednog zanimljivog lika koji je pružio odličan odgovor: "Neću da se žalim, ako krenem da pričam, rasplakaću se." Nominalno, sve je ostalo na površini, kao što to obično biva kad neko procedi "Dobro sam", "Okej" i tome slično, ali je data jasna naznaka da se svašta iza brda valja, a samo to iza brda je faktički ono što je bitno. Poštapalica u vidu aforizma "Pamtim i bolje dane" je elegantno rešenje u ovom pravcu - kratko je, lako se pamti, a zamoči se kosa u vodu. Pošteno!

Elem, kad se probije taj prvi led, u zavisnosti od datog odgovora, mentalni padajući meniji odmah pale lampice šta je u ponudi kako bi se razgovor nastavio. Uglavnom je izbor (kao i uvek kad su izbori u pitanju) siromašan: sa velikom većinom nećete stići ni do viceva, već će se priča olupati o meteorološke prilike. Balkanska engleština, džentlmensko seljaštvo - ponekad su darovi sa neba, ali čak i o vremenu tek se poneka smislena da izreći. Sledeće zajedničko polje je sport, politika je aut zato što nas je sve autirala, mada uspe nekad da se propne na prste. I tu stižemo do bede ekspertize.

Postoje tako likovi koji su se naučeni rodili i spremni dočekuju svaki socijalni trend, nevezano za sferu interesovanja. Bućne iz Holivuda neki novi film, počne masovno da se sluša neki novi žanr, napali se raja na neki sveži sport - eto njih kao da su čitav život proveli u poželjnoj materiji. Sipaju podatke sa dosadom na licu, uglavnom zgrčeni i smoreni, u fazonu "ma brate to se sve zna i svi sve znaju, al' ja to znam još od kad, ha". Imenuj: da li je u pitanju rege, američki fudbal ili Frida Kalo, ta se mudrost ne može zaustaviti ni sankcijama. Da ne pričam o instant obožavaocima tenisa & formule ili nekom drugom "name it" predmetu fascinacije u prahu. Od danas do nedelje lozinka prepoznavanja biće "salatara", sa neizbežnom fatalnom dozom usiljene prisnosti koja će na sva usta pominjati Noleta, Tipsu, Zikija i Vikija baš onako kao što novokomponovani đinđićevci nikad ne kažu Đinđić nego Zoran ( a mene to uvek podseti na priču iz amsterdamske prodavnice ploča kad me uduvani prodavac, pošto je uočio da sam iz Srbije, pitao da li poznajem njegovog druga Milana), a među njima je previše onih koji su govorili Sloba samo nekoliko godina ranije.

Tačno se u tim mentalnim aparaturama može locirati mesto koje služi kao okidač za te teme - trenerke, metalni kaiševi i kožne jakne su brižljivo sakriveni u šifonjerima prošlosti ove klike. Sad su druge teme poligon za dokazivanje - nose se drečave maje, pripijene uz telo, ekspertiza stavlja akcenat na druga polja tako da se forme smenjuju a suština uvek ostaje bolno ista - biti uvek u centru zbivanja, informisan i potkovan, al' ono nehajno da ne ispadne da si se suviše upinjao jer si se sa tim znanjem rodio.

Nesigurniji eksperti su bubalice - njima je strašno bitno da svuda i u svakoj prilici ostave utisak da su vanredno upućeni u određene tematike koje im se čine podesnim za deklasiranje sagovornika. Posebna priča su fah idioti, koji za određenu ličnost znaju i gde su se posrali u 37. godini života, ali ne poznaju širi kontekst, čime se svrstavaju uz svoju deklamatarsku sabraću.  U tom upinjanju, bubalice ostaju same diskvalifikovane jer osim tiranije trenutka, koja je jedino merilo važnosti u ovoj priči, čitava predstava pretpostavljene nadmoći služi kao fasada za krečenje unutrašnjosti duhovnog doma, čime postaje ogledalo nemoći - takvi ljudi nisu suštinski osposobljeni za kvalitetan dijalog, radije slušaju samo sebe i više od svega vole da dele lekcije jer je jednakost ono što ih jedino istinski užasava. Stoga je životnost kojom odišu ove kuće putujuće opasno blizu duhovnim odlikama jednog bilborda. Da li je u pitanju šminkanje ništavila (češće) ili generalna sjebanost koja krije nelagodu usled postojanja velikog a nerazvijenog talenta (ređe), ostaje spiritualnim grebatorima ovih španskih zidova da utvrde.

Primetićete apsolutnu neprincipijelnost u njihovim nastojanjima - čas je kul biti obrazovan, čas su škole ispod časti. Ponekad je časno biti siromašan, drugi put bez love mi ne izlazi na oči. Veći su Evropejci nego društvo iz Brisela, ali vole i da stave kamu u usta i skoknu do Ravne Gore. Mrze metal, ali znaš Entombed je super bend, i tako dalje i tako bliže, Rumenko se topi svejedno da l' se liže. Sve mož' da bude ali ne mora da znači, jedino je stepen lične involviranosti konstantan - smoren i večito na distanci, bez želje za ikakvim prožimanjem, za takve je razgovor borba a jedini mogući ishod "trijumf". Čak i ono što se može percipirati kao znanje, ne služi ničemu osim u dekorativne svrhe - to znanje je sterilisano i mrtvo, manjka joj životvorne supstance da bi moglo da oplemeni i/ili inspiriše. Drugim rečima, nije proživljeno, samo sažvakano a bogami često i progutano u komadu (alavost je jedna druga tema o kojoj će možda biti još priče neki drugi put).

Jedan od zajeba socijalnog dnevnog reda sastoji se u tome što on prevashodno služi mentalnom anesteziranju, a nažalost i učinci su mu uglavnom takvi. Osećaj tuposti koji proizvodi buljenje u monitor ili TV prijemnik svima je poznat - mnogima je to i način života. Pozitivistička nakana po kojoj samo ono što se može opaziti vredi pažnje dovedena je do svog apsurdnog vrhunca. Drugim rečima, ono što šljašti ne sija, i obrnuto, a negovana žena ne mora nužno biti lepa, vice versa. Standardizovano "poželjno" se gura i guzi ispred svih čula iz sekunda u sekund, preuzimajući teritorije koje joj ne pripadaju. Tako korisno postaje dobro a imetak jedina sloboda. To sve ne bi bilo moguće da i samo duhovno nije u prošlosti bilo korumpirano i silovano. Ima i danas takvih: eksperata  sa prebivalištem u oblacima mistične izmaglice upućenih u sve koji svoje rečenice završavaju sa "Ma znaš već uostalom šta hoću da kažem!". Ne znam. Možda da pitam nekog alternativca, rokera, upoznatog sa pravim vrednostima? Malo bleja, malo solarijum, mrzim sve te lopove, ali jebiga, od nečeg mora da se živi. Da ne idem sad u širinu sa krhkim & fragilnim, dobroćudnim umEtnicima koji se u deliću sekunde pretvaraju u nemilosrdne predatore kad treba negde uglaviti donji deo leđa, kako bi što više ljudi kvalitetno patilo sa njima. Rekoh već, ta kurtonska uzvišenost nije predmet ovog teksta, hehehe.

Iako se čini da je u ekspertskom načinu gledanja na stvari sve u večitom pokretu reč je o otužnoj statici životnog daha - prva odlika simulacije i jeste u tome da oda dinamički utisak kako bi sve ostalo isto, skamenjeno i "pod kontrolom", što je večiti ideal pandurskog uma. Zato će ekspert opsednut površno statusnim mudro sačekati da vidi u kom pravcu se kreću priče i šta je sada in, kako bi jednog dana osvanuo kao apsolutni sveznalac u toj aktualnoj storiji, večito okružen laskavcima i "istomišljenicima", na bezbednoj razdaljini od opasnog, iako se svaki takav gnuša salonskog ("ne znam" čemu ta mimikrija, ako im ne trebaju ti saloni neka poklone meni jedan). Ne, on nikada ne pokreće pitanja, samo daje već gotove odgovore na njih. Poželjne, razume se. Eksperti su dakle katalizatori & diseminatori svih živih  demagogija, ali nikad nisu na tom nivou razvijene svesti da i sami postanu ideolozi, oni su tumači gazdinih želja, cipelari vladajuće elite. U njima nema reči "ali" ili "sa druge strane", sve je jasno kao dan i bilo kakvo produbljivanje i propitivanje korena ploda za njih je gubljenje vremena, a to je za sve njih jedini luksuz koji sebi ne mogu priuštiti jer neće da ih "starost pita gde im je bila mladost".

Nasdvoje smo pre neko veče u Maksiju prisustvovali veličanstvenoj sceni koja može poslužiti kao antiteza čitavoj ovoj nabacanoj nadri-filosofiji. Mali cvikeraš je sa mamom krenuo u kupovinu i za oko su mu zapali čipsevi i njemu slične grickalice. Bio je uporan u svojoj želji da spusti naduvanu kesu u maminu korpu. Mama je odbacila tu pomisao svaki put. "Suviše je to otrovno da bismo kupovali". Preslatki ćoravko se nije dao, da bi nakon trećeg odbijanja onako vrcavo, više sam za sebe, naglas zapitao: "Zašto je sve što je lepo u stvari loše?"

Popadasmo oboje od smeha i uzesmo jedan čips da se otrujemo. Determinisani ekspertski mozgovi bi u najboljem slučaju odmahnuli rukom i smrtno se uvredili ako bi se dalje insistiralo u bilo kakvoj duhovnoj potrazi, s njima si već stigao na svaku bogovetnu destinaciju na kojoj bi želeo i trebalo da budeš, ako to nije slučaj onda si brate malo lud & budala, a ja sa takvima neću da imam nikakva posla. Samo eksperti sebi daju za pravo da insistiraju, sebi su namenili to mesto u društvu, a oduševljeno društvo ih je opskrbilo svim materijalom potrebnim za vođenje, slušaj!!!...,  jednog do jaja, gotivnog, u fulu, vrh, savršenog života... Ma znaš već šta hoću da ti kažem! Ne znam.