Please Give (Nicole Holofcener, 2010)

Da sam se lično pitao, verovatno nikad ne bih ni odgledao ovaj film, pošto za isti "nikad čuo", ali posle svega viđenog ne mogu da kažem da mi nije drago što sam ga pogledao. I to pošto su drugu polovinu nasdvoje uhvatili retki ali retko promašeni pundravci koji je s vremena na vreme motivišu da prekine svaku konverzaciju na besplodnu temu "šta bismo mogli da gledamo večeras", koja se uglavnom završavala bez zadovoljavajućih odgovora. Usled obnovljene odlučnosti kino-projektora, film me uhvatio prilično nepripremljenog za sadržaj. Prelazimo na njega momentalno, uz uzgredni osvrt da se za vreme projekcije desila uobičajena stvar (imajući u vidu slične ranije povode): inicijator je za vreme iste zaspao, dok sam ja pogledao do kraja film koji nisam svojevoljno birao. Dakle, sudbina.

Please Give je indie film. U tom smislu me najviše podseća na Little Miss Sunshine jer i ovde na tapetu imamo (doduše manje brojnu) "prosečnu" američku porodicu. Nijedan od njenih članova nije posebno simpatičan, posebno ne onako holivudski simpatičan. Čak generalno gledano, ni njihove persone nisu posebno interesantne, pa je fokus radnje predominantno usmeren u pravcu porodičnih i komšijskih odnosa.

Upravo tako, u komšiluku ove porodice nalazi se jedna bakuta koja se bliži stotki, hronološki gledano. Neguju je dve unuke od kojih je jedna preplanula lepotica ledene ruine na mestu srca, a druga baš i nije neki praznik za oči ali je ono, što bi se reklo, mnogo bolji lik. Porodica iz prethodnog pasusa sastavljena od debeloguzog muža koji prolazi kroz neki vid midlife crisis, njegova žena - klasičan izdanak tzv. levičarstva pod staklenim zvonom i razmažena debelguza kćer koja polako ulazi u pubertet (onaj tip pekmeza koji je u pubertetu još od kad je došao na ovaj svet) čeka da bakuta krepa, pošto ona živi u njihovom stanu (taj vlasnički odnos nisam baš pomno ispratio). Čim matora umre, porodica će proširiti svoj topli dom na račun mesta u kome ona provodi svoje poslednje dane.

Dok čekićaju sudnji čas (toliko o "radnji" u smislu "akcije"), svi involvirani a i mi zajedno sa njima prolazimo kroz neka goruća pitanja sadašnjeg trenutka. Please Give nudi dosta mogućih odgovora na pitanje kojim se sve temama zapravo bavi. Ovo je film o krizi kroz koju (već dugo) prolazi ljudsko vezivanje. Takođe, ovo je storija i o smrti i fizičkim nedostacima pa samim tim i o kozmetički shvaćenoj lepoti i zdravlju. Ali pre svega, ovo je priča o licemerju savremenog doba.

U tom smislu, ključni junak je ženska glava inicijalne familije koju uverljivo igra za ove oči sasvim prijatna matorka Catherine Keener. U Please Give, Keenerova sjajno tumači tzv. pentagonsku levičarku koja dane provodi tako što izrabljuje ljude kupujući za bagatelu njima nepotreban nameštaj, koji kasnije preprodaje u svojoj radnjici za mnogo veću lovu, ali, ujedno vođena nakaradno shvaćenim moralom, brine o duhovnoj ravnoteži u svetu - redovno daje 20 dolara lokalnim beskućnicima kojima ponekad da kupatilo na korišćenje, želi da volontira pomažući deci ometenoj u razvoju itd. Drugim rečima, ona je jedna hodajuća shizofrenija svetačkih proporcija koja o maltene svemu ima "ispravan" (humani) stav, ali se njene akcije pod uticajem druge ("ekonomske") ispravnosti" često (do apsurda) kose sa njima - čime ovaj lik predstavlja retko uspeli abortus poodmaklog tumora sveprožimajuće političke korektnosti.

Scenaristkinja i režiserka Nicole Holofcener je, očigledno znajući šta radi i o čemu želi da kaže koju (neprijatnu), posebno bila nemilosrdna (i neka je) prema ovoj svojoj junakinji, čijim smo farsičnim lokalnim duplikatima okruženi i na ovim prostorima (prepoznaćete ih lako jerbo su uvek u pravu, uvek sve najbolje znaju i nikad svojim iscimanim verbalnim "akcijama" ne uspevaju da preokrenu utisak (nekolicine) da su u žešćem emocionalnom kurcu, pošto ih nijedna od tih suštih ispravnosti za koje žive nimalo ne ispunjava. U tom smislu, moje saučešće.). Problem je u tome što ova kritička žaoka nema neku konstruktivniju nadogradnju - neke od uzvišenih "romantičnih" poenti ovog naslova klasičan su pucanj u prazno. Uprkos ovom (ne baš malom) minusu, gledanje Please Give nije gubljenje vremena osim ako po vašem ukusu nisu filmovi poput onih ostvarenja u kojima se u prvih pet minuta na vatru i krv slupa nekoliko miliona dolara, a do samog predvidljivog kraja koja stotina protagonista nasilnim putem baci kašiku na tavan. Holofcenerova, koja je tokom svoje režiserske karijere pekla zanat i u TV serijama tipa Seks i grad, sada je pripremila psiho-intelektualnu savijaču čija je korica mogla biti malo hr(e)skavija, ali zvanice na njenoj simboličkoj gozbi neće ostati praznih stomaka.