Iscurelo

Da se razumemo, to i nije tajna, od "Peščanika" mi se prevrće utroba. Samo sam jednom čitao transkript emisije (čim je Sloba umro) i shvatio da tu nema ništa za mene - peščaničko poimanje stvarnosti je suviše zatucano, ideološko i manihejsko, razvodnjeno na proste istine o kojima se ne polemiše, što bi valjda trebalo da predstavlja znak lepog vaspitanja, koje tamo i nećete naći u nekoj civilizacijskoj meri pa sve zaodenuto plaštom nazovi kritike, dakako shvaćene kao uvrede. Zato sam ga oduvek doživljavao kao neku vrstu nove političke podobnosti od koje treba bežati glavom bez obzira.
Ali, uvek neko ali, ponekad sam imao običaj da svrnem na sajt da vidim šta tamošnje ovce bleje i uvek zaticao jedno te isto lamentiranje, upiranje prstom na bližnje, idolizaciju Zapada i znate već šta sve još što ide u paketu. Jeste, ja sam pomalo mazohista i gledam šta se dešava na raznim stranama, pogotovo na onoj za koju sam kao maloumna maloletna budala mislio da je moja. Dok me život nije naučio da je zapravo nemam, ako ne računamo one koje ti po rođenju sleduju, a što bi mnogi, pogotovo u ovom delu naših brdovitih predela da falsifikuju, zataškaju, krivotvore i izmene. Ja ih razumem, slično sam i sam pokušavao, fala Bogu pa shvatih da su takve rabote besmislene.
Elem, nema više omraženog Koštunice Dr Vojislava kao proverene adrese za prozivanja koja su i prosečnom gradskom uličaru ispod časti da ih izgovori, od njega i "njegovi" dižu ruke, u Evropu samo što nismo, pobedili su "naši", uz pomoć "njihovih", a samozvana Druga Srbija se ponovo diže na noge. Živi primer latentne shizoidnosti i velikog bezobrazluka, ugledna Biljana Srbljanović, je ponovo odlučila da pokrene blog podrške peščaničkom kružoku na sajtu B92, jer su neki nepomenici razvalili kola jednoj od dve Svetlane, a još neki mangupi sjebaše sajt radio emisije. Brže bolje su se naoštrila i dežurna pera starih škrabala Pere Lukovića i Nikole Samardžića, gde se lamentira o nekakvoj slobodi govora i još nekim slobodama koji su sastavni deo mantri u kojima se više računa vodi o ljudskim pravima no o samim ljudima. Naravno, ideološki zaslepljeno i samim tim selektivno, a sve sa ciljem da se zapitamo, o gde to mi živimo, što se ja često pitam kad vidim šta su "umne" glave, idoli mnogih "osvešćenih" Srba, u stanju da napišu po redu teksta...
Imajući sve ovo u vidu, čovek kao ja, koji nije toliko upoznat sa situacijom u Drugoj Srbiji, za koju se taman ponadao da je više nema jer se Prva Srbija složila s njom o pravcu kretanja u budućnosti, je nemalo zatečen. Šta sad opet nije u redu? Ko to dira naše građane i građanke u Borisovoj i Ivicinoj Srbiji, zar nisu dosta propatili u Vojinoj diktaturi, setite se samo onih beslovesnih napada (Aranđelovac, Futog...) kojima nam je svojevremeno besomučno kljukan cerebrum? Na tom žrtvenom talasu, starim dizačima tenzije nije trebalo puno pa da opet vinu stresometar u nebesa.
Malo sam promislio i onda shvatio: ako zbog nečega treba dići spomenik Tadiću i Dačiću to je činjenica da ljudi okupljeni oko "Peščanika" više nemaju šta da traže u javnoj sferi. Penzija, bre ,ili na tržište rada koje tako besomučno zagovarate! Ali, profesionalni revolucionari su itekako svesni ove neprijatne činjenice, pa nisu časili ni časa da skrenu pažnju na sebe, na isti način kako su to radili i političari okupljeni oko LDP u brojnim ne tako davnim predizbornim tišinama, te ovome baš pred izbore podmetnuli bombu pod kola (niko ne pita odakle mu), te ovog drugog napali nacionalisti i fanatici. E isto tako funkcioniše i "Peščanik", večito u borbi protiv nevidljivog a dobro znanog neprijatelja. Nema šale, Trocki bi bio ponosan.
Znam,znam, taj nevidljivi neprijatelj je u svim tim ideologizovanim mitologijama DB i njihovi brojni pomagači, čitava bulumenta jataka, neprijatelja demokratije nešto poput odraza nekadašnjih Slobinih domicilnih ništarija u iskrivljenom ogledalu. DB je skraćenica od Državna Bezbednost, a pošto mi ni nemamo državu u pravom smislu te reči, onda nemamo ni bezbednost, to jest ona je u rukama onih kojima smo poklonili rukovođenje našim poslovima, a koji su sasvim slučajno, i idoli "peščaničke" bratije, bezgrešni, tolerantni i savremeni. Proste istine možda važe u prirodnim naukama, u društvenim jok, a još kad dolaze od takvih likova kao što su "dežurni ljubitelji Zoranove ideje" svako s gramom mozga bi trebalo da pronikne u jednu kompleksniju a prostu istinu: tu nešto ne štima, jer tu neko frizira. Nije im prvi put.
To su moje teorije, jer sam odavno naučio od tih i takvih likova da su lažljivi, tj. da ne pričaju istinu. Čemu služi ova bura u čaši vode osim skretanju pažnje na sebe, nisam uspeo da otkrijem, a i ne zanima me. Ono što me zanima je sloboda, a nju od "Peščanika" i sličnih njegove fele, znam da ne mogu da dobijem. Zato sebi ostavljam pravo da pišem o ovakvim, suštinski nebitnim pojavama, jer se sloboda između ostalog sastoji i u tom ljudskom pravu. Večni kritizeri & spontani revolucionari nikako da shvate da i oni mogu biti predmet kritike. Ne ostavljam ni gram sumnje da će sajt biti ponovo dignut, a šteta od bizarnog slučaja na parkingu ispred zgrade B92 brže bolje nadoknađena. I eto, biće nam bolje, i onda ništa.

Hamlet 2 (2008.) - Andrew Flaming ili zašto umetnosti nisu potrebni advokati

Gledala sam ovaj film pre mesec dana i više, iznervirao me tada, a posle sam potpuno zaboravila na to i sad se nešto setila. Reč je o komediji koja se poigrava žanrom školskog filma, onog u kom profesor inspiriše i oslobađa decu (obično neke probisvete i Latinose koji po pravilu imaju nisko samopouzdanje, pa im, nekim čudom kroz neku nezačepljenu rupicu američkog školskog sistema, za profesora u državnoj školi dođe osoba sa znanjem i dušom, koja od njih nije digla ruku iako celo društvo, počev od roditelja do profesora jeste).
Neke od tih filmova, npr. Opasni umovi, lično volim (može se tu ubrojiti i Društvo mrtvih pesnika). Međutim, ono što me generalno kod ovih filmova uvek nerviralo jeste što su, s jedne strane oko te dece gradili nekakav tabu upravo onoliko koliko su se postavljali da ga raskrinkavaju (recimo, problemi nepismenosti, nasilja u kući, kriminala itd.) i što u sebi imaju neku gadnu pedagošku crtu, koja polazi od toga da su ova deca nekakve neukrotive zveri koje treba pretvoriti u funkcionalne članove društva i kanalisati njihovu agresivnost. Ono, ko kad se kaže: daj ga na neki sport da se ne vuče puno po ulici (preporučujem izložbu radova Marka Crnobrnje "Ulično vaspitanje" koja me delimično inspirisala da mislim o ovome, dakle u Ulici Otvorenog srca, u mom slučaju, pošto mi je na putu do posla, uglavnom Ulici Srčanih Smetnji) Otuda su profesori po principu oni koji polaze od razumevanja za ovu decu, tako što smatraju da je njihova neprilagođenost i gard koji drže proizvod socijalnog konteksta, te da im treba pomoći da se spasu i obrazuju. Gadna vera u obrazovanje i opismenjavanje dece kako bi mogla da prevaziđu svoje društvene i ekonomske determinisanosti kao da je reč o opasnoj bolesti koju su nasleđem dobili, zapravo kao da doprinosi nekoj veri u obrazovanje i kulturu ko neku veštačku nogu kljastog i bednog koja iz pakla treba da ga prevede u raj. A, granicu između te dve obale niko ne dovodi u pitanje i ne pomera.
E, ovaj Hamlet 2 mi se gledao zato što sam našla da je reč o filmu koji, koristeći se tim žanrom, o njemu nešto ume i da kaže. Povrh svega, zanimljiva mi je bila ideja da se u školi pravi parodija na Šekspirovog Hamleta. Odmah sam se setila možda najboljeg dramskog teksta na našem jeziku koji sam pročitala – «Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja», Ive Brešana.

Mislim da ništa paklenije ni komičnije kod nas nije napisano od tada, a ni pre toga. Ono što volim u ovoj drami o seljanima iz Mrduše Donje koji, po partijskoj dužnosti, pripremaju Šekspirovog Hamleta, jeste što se očigledna nedoraslost i nepotkovanost seljaka za Šekspirov tekst ne tretira kao njihova manjkavost i prilika za puko podsmevanje, već su seljani izazov Šekspiru kolko i on njima. Susret dve žive materije tretiran sa potpuno anarhističkom, iz nutrine bića izraslom osvetom prema samom ovom delu iz Panteona kulture i pismenosti. U susretu seljaka i Šekspira, nastaje potpuno novo delo koje ne ismeva njihovu nepismenost i neobrazovanje, već i samom Šekspiru, a prevashodno kulturnim institucijama što su ga prisvojile kao amajliju i kulturno blago upire srednjaka u lice unoseći zdravorazumski, srčani otpor okoštalom jeziku, stihu, pozi, čineći od Šekspirovog materijala živo i iskreno delo puno humora i radosti.
E, tu dolazimo do ravnoteže. Ja verujem da kultura nije institucija, da se ona i ljudski duh sreću negde mimo kulture kao zadatka i infrastrukture, da nastaje nešto potpuno čarobno i nefunkcionalno, buntovničko i komično, oplemenjujuće. Svi drugi koji dolaze kao posrednici koji su tu da opismene i pripreme narod za neki bolji život, jednostavno su đavolov šegrt koji priprema poslušnike društva u kom će ovi propaliteti «bolje da se snađu» sa kulturom. Kakva laž i glupost koja samo otima pare za predavače i školske klozete. Bilo da je reč o građanskom vaspitanju ili veronauci, jednaka su đavolska posla. Jedino što je vredno da se nauči je ono što društvo i njegove rituale dovodi u pitanje, a ne ono što nam pomaže da se u njemu snađemo. To što su Šekspira proglasili za svog jataka, pa se na njemu vežba i Kurta i Murta i dobija poJene kod gazde u Narodnom i Jugoslovenskom i Beogradskom, samo su stilske vežbe o prilagođavanju. Igramo se avangarde. Spasite reči od njihovih korisnika i značenja od njihovih istraživača!
E, sad, ovaj Hamlet 2 što se siroma načeka... Sve je počelo nekako dobro, smejala sam se više puta. Profesor drame koga u filmu igra Stiv Kugan, neka je vrsta hipi karikature zanimljiva je figura zato što je njegov njuejdžovski entuzijazam i vera da je život umetnost (ne daj bože!) u stvari tretirana kao neka vrsta prigodne maske za činjenicu da je kreativnost zapravo jedini način da preživi (vožnja rolšua od kuće do posla deluje kao izraz avanturizma, ali dobro dođe kad se nemaju kola). Međutim, ovaj naivni lik koji nema ništa sem vere u umetnost, spram života i njegovih zahteva zapravo deluje kao list prazne hartije. Osnovna stvar: on ne može da napravi dete svojoj ženi što ga, nekako od starta čini prilično nestvarnim u društvu. Njegovi časovi drame ne bi postojali da nema dvoje zaluđenika koji ga u stopu prate i glumataju u njegovim glupim predstavama izgovarajući dramske reči istine dok sami sebi ne mogu da priznaju neke istine o sebi. Rez između realnosti i umetnosti (kreativnosti) toliko je opasno veliki da preti da da profesor drame i njegovi retki sledbenici postanu naprosto eskapisti koji učestvuju u nekoj vrsti kolektivne laži. Ovo se menja kada na časove drame počnu da dolaze deca koja su, usled niskog proseka što im je suzio izbor predmeta, naprosto morala da pohađaju časove drame.
Endrju Flemin, inače majstor satire (napravio je jednu od mojih omiljenih komedija Dik, sa Kirsten Danst pre no što je počela da se propinje na prste da poljubi Spajdermena i Mišel Vilijams čijoj se lepoti kondiciono spremnija polovina nasdvoje nedavno divila), sočno se poigrava ironičnim jazom između prepotentnog dramoseranja na časovima drame i potpuno nerešive, životne drame u koju sve više zapada profesor. Inverzija koju primenjuje u odnosu na žanr školskog filma dolazi do izražaja kada se ispostavi da upravo ova infuzija života koju donose realni problemi, kao i deca generalno nezainteresovana za dramsku umetnost počnu da oživljavaju prašnjavu pozornicu. Na ovom mestu film prelazi u jedan od mojih omiljenih žanrova a to su filmovi o pozornici (Zaljubljeni Šekspir, Biti Julija) koji preispituju i krvnički protresaju zabarakadiranu granicu između života i umetnosti koju niko ne dira prema nekom kolektivnom sporazumu.
Al, do kraja filma, desi se jedna katastrofalna stvar. Umesto da nastavi u pravcu u kom je krenuo, Hamlet 2 odlazi u potpunu glupost. A, to je kada upravo ono što parodira iskoristi kao most za prelaz preko provalije na kojoj je upravo trebalo da se dokaže poništavajući sve što je pre toga postigao. Tako dokaz da umestnost može da ti spase život (i posao) postaje akcija profesora i klinaca s kojima se srodio na pripremanju predstave koja će, uz pomoć NVO-a da napravi neku vrstu zabavnog šoka za školu i roditelje. Poenta svega je da umetnost može da ti spase život samo ako je provokativna i komercijalna.
Tako «Hamlet», u školskom izvođenju, prerasta u niz skečeva na koje će da se zblanu roditelji - tobož udarac po sred čela konzervativnom, desničarski rigidnom hardveru koji plaća profu i diktira deci čime će da se bave jednim opakim levičarskim maljem u kom se ne štede homofobi, religiozni fanatici itd. Zatvaranje razrešenja priče u ovakav prigodni ring vrednosti ostavlja po strani glavnu stvar, a to je pitanje opastanka u sistemu.
Činjenica da se liberalne ideje koriste za opsatanak unutar školskog sistema (profesora i dece kojima postane stalo do časova drame) protiv zblanutih roditelja i direktora škole samo ponavlja istu pesmu o dve tobož suprotstavljene snage. Ako liberalne ideje imaju zaštitu advokata slobode i prava koja će da udari palicom po glavi svaki autoritet koji ti zasmeta na putu do slobodnog izražavanja, u čemu je poenta tvog govorenja i izražavanja. I hoćeš li sutra plaćati danak svojim advokatima kad ti ponestane za njegovu krvavu dnevnicu i kad odlučiš da se odmetneš od vašeg ugodnog društvenog sporazuma o "širenju granica slobode"? Kad ti se desi da padneš toliko duboko ispod granice odbranjivog razuma? Hoćeš li znati, kad ne bude nikog da brani tvoju golotinju, jesi li stvorio išta vredno odbrane? I zašto bi morao da budeš javno izveden? Ako neko ima obavezu da te prihvati, jesi li postigao cilj?
Preskakanje sa teme o odnosu umetnosti i života na temu prava o izražavanju je podmetanje mućka i kukavičluk razmaženog umetnika koji na najgrđi mogući način uključuje kreatinost u sistem, sprovodi ga kao leš pokojnog ratnika uz vojnu stražu, kad god mu zaprte da će izgubiti svoje mesto u sistemu, zove advokate da brane. Jebem ti takvu inverziju i jebem ti takvu umetost. Ako i ona postane zaštićena vrsta, bolje je i da je nema. Svi treba da tražimo razvod braka sa njom. Mi na to, naposletku, imamo pravo. Život nije umetnost, jer se živi i kad nema ko da ga gleda i subvencioniše. Za njega se ne raspisuju fondovi, ne nude teme za razmišljanje, ali ako se ga se držiš, ako si mu veran, jebo publiku, donatore i advokate.

The Curious Case of Benjamin Button (2008.) - David Fincher

Pre nego što se režije ovog fila prihvatio Finčer, u dugoj predistoriji filma prema istoimenoj kratkoj priči Skota Ficdžeralda, pominjani su mnogi reditelji. Između ostalih i Čarli Kaufman, reditelj Adaptacije, za kog mislim da bi možda bio najbolji izbor. Nisam čitala Ficdžeraldovu priču, ali sudeći po detaljnom sinopsisu koji se može naći, deluje da su Finčer i scenarista Erik Rot (Minhen, Forest Gamp) na neki način romantizovali priču o Bendžaminu Batonu koji živi naopačke i od neke vrste društvene satire napravili melodramsku odiseju koja po mnogo čemu podseća na Foresta Gampa i, u neku ruku, zbog fantastičnih detalja u priči unutar priče na Bartonov film Big Fish.
Naime, kod Ficdžeralda se istrajava na stalnoj nekompatibilnosti Batonovih razvojnih perioda (od starosti do detinjstva) i određenih socijalnih lestvica u životu bilo kog čoveka. Odnosno na stalnom raskoraku između Bendžaminovog ličnog osećaja za sopstvene godine i postupnosti koja se očekuje od strane društva. Dakle, činjenica da neko ko ima 80 godina štrči u vrtiću, ili neko ko ima 60 ne pasuje školskoj klupi stvara neku vrstu parabole o nesaglasju unutrašnjeg bića i ličnih potreba zarobljenih u telo i njegove društvene predispozicije, obaveze i konvencije. Poseban akcenat je stavljen na međugeneracijske odnose – ko koga gaji, podiže, podučava, nasleđuje.
Međutim, u filmu se odbacuje ovaj okvir, a iz Bendžaminove priče uzimaju fragmenti koji u fokus stavljaju njegov odnos prema Dejzi u koju je zaljubljen, a sa kojom se ceo život mimoilazi budući da se njihovi biološki časovnici kreću u suprotnim pravcima pružajući im samo par godina harmonije kada se poklope. Bendžamin gotovo da ne postoji mimo ove dimenzije priče, pa deluje da se kroz vreme kreće nekom magijom. Pokušaj da se ovakav junak postavi u određene istorijske epizode (bombardovanje Perl Harbura), kao i da se posebno odvoje dekade tako da ispada da su 60-ih Bendžamin i Dejzi pronašli biološku i emotivnu ravnotežu i začeli dete ljubavi prilično je jeftin i slab, a opet pretenciozan pokušaj da se intimnoj priči nametne istorijska paralela. Ona deluje kao lepljenje markica na predvidiva mesta kako bi pošta stigla gledaocu. Sve ostale posledice Bendžaminove naglavačke postavljene sudbine tretirane su kao kurioziteti ili anegdote, bez preteranog zanimanja za njegovo društveno biće i generalno dimenzije koje nisu melodramske.
Iako je snaga ljubavne priče velika, dobacujući do odličnih melodrama koje su bazirane na sudbinskim mimoilaženjima i traganjima (npr. Beležnica), oko nje stoji prilično prazan prostor Bendžaminovog da tako kažem odrastanja, pa samim tim i ovaj filmski junak ostaje da visi u vazduhu.
Fragmenti kroz koje je njegov lik dat urađeni su sa dosta truda (u pogledu šminke, raznoraznih lokacija na kojima ga zatičemo i prolaznih avantura u kojima se dotiče njegovo prvo seksualno iskustvo), ali među ovim fragmentima nema gotovo nikakvog dramatičnog vezivnog tkiva, tako da deluje da se Finčer u potpunosti oslonio na premisu o obrnutom odrastanju, kao zanimljivost po sebi.
Neke od osnovnih ideja na kojima se insistira, kao što je zarobljenost u vremenu, večita težnja da se prevaziđu fizičke granice koje zarobljavaju čoveka, mimoilaženje bliskih duhova i njihova težnja da se spoje u tački van prostora i vremena moraju u filmu biti izgovorene (recimo kada Bendžamin piše razglednice svojoj ćerci), ali budući da su svi vremenski periodi dati isključivo kroz kostim, šminku, kao neki odvojeni fragmenti, napor i drama koje ti pokušaji prevazilaženja tuđih očekivanja i sopstvenih granica izostaju.
Otuda Bendžamin Baton ostaje tek kao neka vrsta bajkovite anegdote koja u sebi ima izvesnu zadršku da ono o čemu govori zaista i pokaže.

Låt den rätte komma in (Let the Right One in), 2008. - Tomas Alfredson

Baš sam se unapred radovala ovom švedskom minjonu. Prva ljubav i horor svakako nisu tek žanrovski bućkuriš dokonih savremenih filmadžija koji bi da se od američkih B horora odele u zasebnu sobu na kojoj piše: evropski horor. Osim što ga bije glas da je po sredi “inteligentni horor” (što mu dođe onaj koji ne samo da te plaši škripom vrata, nego budi “egzistencijalnu jezu”), mene umeju opasno da prepadnu evropski filmovi koji i nisu horori. Sećam se da se na Artu u više navrata davalo Ivanovo detinjstvo, Tarkovskog i da sam ga svaki put gasila na istoj sceni u kojoj mali Ivan sanja majku, a ono drveće se oko njega kostreši kao da je živo, jer mi je bila strašna. Nikad ga nisam pogledala celog. A evropski horor, ako baš nije neko opasno izdrkavanje koje se u principu ugleda na američke horore samo ima evropske glumice spremne da se razgolite i zaumne dijaloge, pa je horor sveden na baroknu dekoraciju ili se u njemu produbljuju cevi za odvod u umetnost kroz koje trpiš dosadu i smrad istrulelog leša priče, može biti strašniji od američkog. Ako samo nanjuši pravi trag, Evropljanin, pa bio on Španac, Italijan ili Srbin ume da ti nadigne sve dlake na glavi onako kako Amer ne ume i da oće.

Ne samo da je horor, ako se s prašnjavih polica privuku njegovi literarni počeci skopčan sa melodramom i ljubavnim pričama dok još nije postao savršen kaleidoskop za socijalne i političke devijacije (najbolji filmovi na tu temu, napravljeni su u horor žanru, odgovorno tvrdim), već, ako se pošteno pogleda, prva ljubav i jeste već po sebi osuta hororičnim boginjama. Glasine o Let the Right One in terale su mi penu na usta usled prisećanja na neke od mojih omiljenih horora koji su, na sličan način, rovarili za nekom modernom Anabel Li, Ginger Snaps, May ili mangu "My Dead Girlfriend" u kojima su kroz ikonografiju horora protisnuti svi oni užasi odrastanja, zaljubljivanja, opstajanja u svojoj koži. U odnosu na kanadski serijal o sestrama (Ginger Snaps), ovo mi je delovalo kao light varijanta koja više naginje romantičnom, pomalo gotskom hororu i to u senkama švedske socijale predgrađa iz Ljilja 4ever zemljaka Mudisona iz kojih se deca nadaju da će uteći u život.
To sam, delimično i pronašla: bajku o dvoje usamljene dece koja rastu u sivim zgradama od zapišavanja pijanih, dosadnih komšija. Nalik filmu Ginger Snaps u kom je seksualno sazrevanje dvaju sestara prikazano kroz ikonografiju filmova o vukodlacima, devojčica Eli koja je vampir sa svim pratećim efektima (mučnina na hranu, nemogućnost da se uđe u nečiji prostor bez poziva, neosetljivost na hladnoću, strah od svetlosti) i njen odnos sa ocem koji joj pribavlja hranu krijući je iza kartonskih zastora na prozorima na momente deluju kao slika porodične devijacije koja se krije, gura pod tepih i rešava tajnim, krajnje asocijalnim sredstvima (ubijanje komšija i slučajnih prolaznika). Da su vampirice danas asocijacija na bulimičarke i anoreksične devojčice koje žive u raskoraku između nezajažljivog apetita i vapijuće potrebe za životom van kaveza što im ih čiste roditelji, barem se meni nametnula, ali reditelj ne insistira na tome. Uglavnom se fokusira na sjedinjavanje dvoje glavnih junaka, vršnjaka Oskara i Eli koji, naizgled imaju zajedničku polaznu situaciju – usamljenost.
Međutim, nakon što apsolvira ovu tačku, Alfredson i scenarista po čijem je romanu nastao film nikuda nemaju herca da krenu. Tapkaju u mestu, pa tako ubrzo odbacuju Elinog oca koji je do tada figurirao u nekakvom pokušaju serije crnohumornih ubistava po komšiluku. Zatim se neko vreme bave motivima prevazilaženja vampirske prirode devojčice od strane dečaka koji je u nju zaljubljen, pa načnu nešto malo i od eksplicitnijeg vampirizma lažno aludirajući na epidemiju u komšiluku. Zatim nekakvo nemušto alarmiranje komšiluka nakon otkrivanja leševa koje pokušava da se ukrsti sa Oskarovim oslobađanjem od straha pod uticajem Eli. Ili odjeci neke porodične drame u Oskarovoj kući.
Jednom rečju, Alfredson pokazuje ogromnu nesigurnost u pogledu materijala koji mu je poveren i pokušava više stvari u isto vreme, a da ni sa jednom ne ode predaleko. Takav je i kraj filma – otvoren i nedefinisano ohrabrujuće/preteći.
Ne mogu da kažem da u filmu nema lepih prizora: kadrovi maglovite noći u kojoj mali, bledi Oskar sa nerešenom rubikonovom kockom u rukama i ožiljkom što su mu ga ostavili školski grubijani stoji ispod krhke Eli izložene vetru i snegu dok stoji na dečjoj vrtšeci u nekakvom simulakrumu dečjeg igrališta. Zatim, savršena scena u kojoj Oskar, već ozbiljno smućen Elinom vampirskom prirodom iskušava njene kodekse ponašanja, čikajući je da, nepozvana uđe u njegov stan koji bi, da nisu uklopljeni u slabu celinu, bili vrhunac filma o poverenju dvoje koji se vole, o prelaženju granica, o odbijanju da se igraju igre i potpunom prepuštanju.
Uz malo više odlučnosti, mogao je ovo biti savršen film.

Frozen River (2008.) - Courtney Hunt

Dodele Osakra me uglavnom nađu zatečenom pred nizom kandidovanih naslova od kojih sam pogledala možda jedan (često ni toliko). O listama po internetu i časopisima da ne govorim. U časopisu Sight & Sound koji je nekako bilo lakše kupiti u Rimu nego u Beogradu iako je cena približno ista (jer imaš utisak da, kad si sebi već priuštio put, na tih par dana si potpuno izuzet iz neke realne ekonomije) našla sam oko 50 lista filmskih kritičara čiji su me nepoznati naslovi (koji se još i preklapaju od liste do liste) bacili u sumnju da sam tokom godine gledala «pogrešne» filmove. Što je još gore, učini mi se da nisam ništa ni gledala. Uz sav napor, bez pomoći interneta, jedva uspem da se setim filmova koji se mogu nabrojati na prste dve ruke. A, da mi neko kaže sedi i napiši sve filmove koji su te oduševili do tvoje 12. godine, mislim da bih bez problema mogla da ih popišem i čak se setim po koje replike. Čudan utisak da su tad filmovi nalazili mene, a da ih danas sama tražim, po nekoj inerciji.

Nesklad između brzine kojom se kod mene stvaraju želje i potrebe i brzine pristizanja filmova doprinosi da pred bogatom ponudom naposletku stojiš kao neko ko bi sve al ne bi ništa. Filmski apetit se malko topi jer u principu uvek nešto ima da se prezalogaji. Postaneš neko ko samo čekira, ko je u toku, a retko kad neko ko baš želi nešto da gleda. Možda preterujem.

Zato mi je bilo uzbudljivo kada je filmu ne preterano sklona polovina nasdvoje najednom poželela da gleda filmove. Svežina te želje i nekih komentara, i bezbrižnost s kojom se iz hrpe filmova vadi jedan za koji se veruje da je pravi i koji se baš želi pogledati, vratili su mi uzbuđenje pa se te filmske projekcije bile nalik onim kad smo tek dobili video rekorder pa je svaki VHS pristavljan s nekom religioznom pažnjom, pa se posle o tom filmu pisalo i pričalo ko da nema drugih pre i posle njega.

Između ostalih, pogledali smo film Zamrznuta reka koji zamalo da preskočimo jer nam sinopsis nije delovao preterano zanimljivo. Iako nam se opasno spavalo, već nakon prvih kadrova smo bili potpuno prikovani za slike izgužvanog lica glavne junakinje uokvirenog zaleđenim pejzažem severnoameričke zabiti u koju su, tu i tamo pobodeni po neka benzinska pumpa ili supermarket. Ne baš rajske prilike za sredovečnu ženu sa dvoje maloletne dece i mužem kockarom u bekstvu i lovcima na greške sa priznanicama za neplaćene rate kredita za vratom. Sateranost u taj ledeni ćošak u kom se čovek od praznine i nemoći usled manjka prilika «za novi početak» jedva brani tako što ne sme da dozvoli da ostane bez automobila, krova nad glavom i televizora za decu savršeno je prikazana kroz graničnu situaciju u koju je život doveo glavnu junakinju.

Beznadežnost u njenim pokušajima da se iščupa ("videćeš da će ih uhvatiti", neretko je ponavljao maratonac do mene) i u kratkom roku sakupi novac kojim bi s praga oterala lešinare kojim se zadužila, da otplati Božić, prazničnu magiju i preko zaleđene reke je u ispucalim i prljavim rukama kao ulovljenog svica donese deci, u filmu se ne opisuje sa tipičnim zanošenjem (prenaglašeni saundtrek ili bludeći kadrovi pejzaža). Umesto toga, rediteljka sve vreme ostaje dosledna prikazivanju borbe svoje junakinje koja prerasta u uzbudljiv triler, pritom skopčan sa nekakvom dubokom životnom istinitošću.

Magija koju obično nalaze ispošćeni Zapadnjaci kada dođu u kontakt sa indijanskim svetom (pogledati The Missing), kao dokazom nekada istrebljenog raja prapostojbine, u ovom filmu izostaje. Indijanka sa kojom se uortači naša junakinja, u jednakom je porodičnom i finansijskom škripcu kao i belkinja i nema nikakvu njuejdžovsku amajliju da joj ponudi. Ali ima biznis - prevoz ilegalnih imigranata iz Kanade u SAD.

Fascinantno je kako u ovom filmu žena u škripcu koja naprosto nema vremena da zastane i pusti da je preplavi strah i panika, na momente izgleda kao da ne traži ničiju, pa ni gledaočevu empatiju, sažaljenje, razumevanje, prepuštajući se gotovo životinjskim instinktima za preživljavanjem, tako da njena borba ne deluje ni malo romantično ili parolaški, da bi do kraja filma iz tog mraka i sivila počeli da probijaju tračci plemenitosti, ljudskosti i postepenog zaceljenja.

Za divno čudo, reč je o prvom filmu 44-ogodišnje Kortni Hant koja me oduševila jednim intervjuom u kom priča o tome kako je, pre filmske škole, studirala pravo i potom godinama radila kao pripravnik, želeći da se filmom bavi kada bude imala nešto da kaže, a to se može samo kada imaš nekog životnog iskustva. U vreme kada je pohađala filmsku školu, za svog supruga je prekucavala transkripte brojnih suđenja i u njima pronašla mnogo konkretnije i životnije primere onoga što su njene kolege učile u školi: primere dramskih situacija, dijaloga, ljudskih laži. Životno iskustvo i razumevanje za motive koji gone čoveka da čini ono što čini prepoznaju se i u Zamrznutoj reci u kojoj nema preteranog gaženja poente i usiljenih emocija između glavne junakinje i Indijanke sa kojom krijumčari ilegalne imigrante. Zamrznuta reka na granici između SAD-a i Kanade koju njih dve prelaze u svojim noćnim «avanturama» krajnje je suptilna metafora za životnu situaciju o kojoj film govori, za strah, nesigurnost i očaj koji stalno diše za vratom junakinji.

Takva je i Melisa Leo u ulozi majke, koju pamtim kao odlučnu riđokosu detektivku iz serije «Homicide: Life on the Street» i u manjoj ulozi u filmu koji mnogo volim - Tri sahrane Melkijadesa Estrade. Bez trunke šminke, njene gluma sastoji u pokušajima da ne pokaže strah i brigu koje njenu junakinju unutra verovatno rastržu. Baš usled tog zadržavanja emocija, kada zaplače, nemoguće je ne biti potrešen suzama koje samo kaplju kao da se sa kore nekog napuštenog drveta cede kapljice rane jutarnje kiše.

Likovi žena koje kriza natera da stanu na svoje noge, ne oslanjajući se na neka čvršća ramena najčešće su, u američkom filmu, sagledane kroz onaj uobičajeno muško-ženski kontrast. Polazeći od pogrešne premise o nesamostalnosti žena, američki reditelj se često diči time što on dopušta raznim Erin Brokovič da nađu svoje mesto pod suncem. Kortni Hant uopšte ne igra na tu kartu. Odsustvo supruga tokom celog filma i ono što saznajemo o njegovom slabom karakteru nije iskorišćeno toliko u prilog ženske junakinje i građenja lamenta o hrabrosti i snage žene spram muškog kukavičluka u večitom muško-ženskom potkusurivanju. Budući da sama junakinja ni u jednom trenutku iz tog odsustva muža ne crpe neku snagu i borbenost, već ide napred jer nema drugog izbora, ovo odsustvo muža i njegova izdaja porodice doprinose više utisku kompletne slike rasula baze na kojoj se može graditi život, raspad podloge za porodični život i strašna usamljenost koja čoveku ostavlja sve manje stvari za koje bi mogao da se pridrži.

A, strah i briga usled takve izloženosti nemilostima krajnje krhke ledene podloge, ostavljaju veliki teret i odgovornost na plećima onih koji odluče (usled instinkta ili ostataka plemenitosti u sebi) da se bore. Možda je to i jedina preostala vrednost kojoj ne treba nikakvo obrazloženje ni nasilni ideološki kontekst.

Rvač (The Wrestler, D. Aronofsky, 2008)

Jedan od najvažnijih američkih reditelja današnjice, Daren Aronofsky (Pi, Requiem for a Dream) uspeo je da se Rvačem uknjiži još jedan veliki plus na svoj konto.
U ovoj drami, kao i u njegovim prethodnim filmovima, u fokusu je čovekova usamljenost u savremenom društvu, u konkretnom slučaju Randyja "The Rama" Robinsona, profesionalnog rvača koga film zatiče u periodu dve decenije nakon zenita njegove popularnosti. Randy (verovatno najbolja uloga Mikija Rurka u čitavom njegovom opusu) je autoritet u rvačkom svetu, omiljen i kod svojih kolega i kod publike, koja komadiće svoje bolje prošlosti vezuje za dane njegove najveće slave. No, kada se posle jedne, nimalo lepe predstave koja podrazumeva heftalice i gomilu krvi, Ram stropošta u svlačionici i zatim sa operisanim srcem probudi u bolnici, gde mu doktori savetuju da bi trebalo da iskulira rvanje, junak ovog filma dolazi do saznanja da je cena rvačke slave u njegovom slučaju plaćena životom, tj. da je u njegovom životu na oltar slave žrtvovan sam život. Sledi potresna borba glavnog junaka sa samim sobom koji uključuje pokušaje lepljenja parčića razrovane porodice oličene u ćerci Stephanie (prelepa Evan Rachel Wood) te bolno emotivno vezivanje za još jednu napuštenu američku sudbinu u liku lap-dancerke Pam/Cassidy (sjajna Marisa Tomei).
Kao i u svakoj dobroj drami, i u ovoj borbi junak je unapred osuđen na neuspeh.
Za razliku od drogeraša iz Rekvijema za san, u svom novom delu Aronofski pokazuje saosećanje i toplinu prema svojim junacima, ne prepuštajući ih u potpunosti na milost i nemilost društvu u kome se osećaju kao potpuni stranci. Fascinira posvećenost i detaljnost u tretiranju ovog problema, koje autor akcentuje preko sjajnog omaža metalu iz osamdesetih godina i svaljivanju krivice na nejaka pleća Kurta Cobaina (možda i najjači deo filma), dok se u dnevnom boravku kuće u kojoj živi Stefani sa zida šepuri ogromni poster Vampire Weekend, čime se pravi neviđen generacijski, a može se reći i civilizacijski otklon od kretenoidnih zašećerenih tendencija u holivudskom filmu, koje predvodi mama Juno. Na prvi pogled sporedna, ova razlika je suštinska, jer u Rvaču imamo posla sa realnim likovima, ljudima od krvi i mesa, sa kojima se gledalaca lako identifikuje, za razliku od strašila nakaznih produkata brejnstorminga armija dokonih scenarista, koji nemaju šta da kažu jer ništa nisu ni doživeli u svom životu, pošto im post-hladnoratovski Diznilend od SAD nije ni pružio tu malu mogućnost.

Kao i prethodna dela ovog režisera, i ovo se može tumačiti na više nivoa, čime se stiče utisak zaokruženosti jednog snažnog umetničkog dela. Briljantan scenario, kostim i izbor glumaca, Rvač će, u najmanju ruku, biti i trenutak priznanja Rurkijevih glumačkih sposobnosti čak i kod najvećih negatora, poput pisca ovih redova. Ime glavnog favorita u predstojećoj dodeli Oskara za glavnu mušku ulogu je samim tim suvišno pominjati.

Poetika nemoći: Ž. M. G. Le Klezio - Groznica (Prosveta, 1987)

Zahvaljujući bogatom šteku u srcu Šumadije, iskoristismo nedavno priliku da otkrijemo pravu meru vrednosti literarnog laureata dinamitaške nagrade za ovu godinu. Kao što naše putare svakog decembra iznenadi sneg, tako i Nobelov komitet ne maši priliku da imenom nagrađenog sablazni našu načitanu i prepametnu kulturnu javnost koja se preliva po svojim obodima i preti da se prelije u susedne, bolje razvijene regione.
Elem, čitaoci stasali na đubre-top listama tipa IPS, neće se previše usrećiti sa Žanom Marijem Gustavom Le Klezijoom, bar ako je suditi po njegovoj zbirci priča "Groznica", originalno izdatoj 1965, a preštampanoj na srpski sa civilizacijskom stankom od parom decenija i parom godina kasnije. Ovog čudnog Francuza krasi gust-gušći od-ilovače rečenički sklop koji svojom zgusnutošću lako natera oči da zalutaju na stranputicu van korica knjiga. Potrebno je dosta strpljenja i čitalačkog treninga, pa ne pogubiti se u toj abecednoj džungli beskrajnog nabrajanja.
I tu je kvaka. Za razliku od brojnih kontinentalnih spisateljskih "super-starova" tipa Ijan MekJuen i sličnih "instant" pripadnika ostrvske bratije pretplaćenih na "prestižne" nagrade, koja skribomanski nemilice arči papir bez da ostave iole smisleniji trag na njemu, pozajmljujući svoja imena za municijsko razmetanje u ispraznim salonskim razgovorima, Le Klezio nagrađuje čitaočev napor savladavanja njegovog, do najsitnije pojedinosti izoštrenog pogleda na svet.
U konkretnom delu, u centru njegove pažnje je čovekova nemoć izazvana naglom promenom zdravstvenog stanja pod udarom takvih demona kao što je zubobolja, sunčanica, groznica, mladalačko ludilo itd. koja se iz drugog ugla može gledati i kao zanos. Zanos koji jedinku dovodi do jasperski shvaćenog graničnog stanja u kome ona postaje svesna svoje egzistencije koristeći priliku njenog samo-sagledavanja iz dotad neznane perspektive.
Insistirajući na detaljnom slikanju prirodnog ambijenta, koje, istini za volju, ume i da udavi, Le Klezio svojom erudicijom dolazi i do posve osobene poetike sagledavanja neumitne propasti svega što je skopčano sa ljudskim momentom, ali bez osobite vere u božansko, koje nije odbačeno na površno-plakatskom nivou, već na onom dubljem metafizičkom. U tom procesu, autor to kao da čini sa osmejkom u uglu usana, što mu daje preko potrebnu auru identiteta i izdvajanja iz gomile.
Sudeći po pogovoru, Le Klezio se tokom čitave svoje karijere bavio jednim te istim pitanjima, na koja su odgovori pohranjeni u više od dvadeset romana i zbirki priča. Sudeći po "Groznici", njegov rukopis nije za svakog, no pažljivom oku ne može promaći njegova vrednost, te nam ostaje da zaključimo da književni dinamit ovog puta nije zalutao u pogrešne ruke.

Do poslednjeg živca

Prema rukometu gajim poseban odnos, a i kult reprezentacije je kod mene na visokom nivou, bez obzira na sport. Prvog velikog takmičenja koga se sećam je bilo Svetsko prvenstvo 1986. u Švajcarskoj kada smo poslednji put ćapili zlato. U to neko vreme smo po prvi put u kući imali i kolor TV tako da je to za mene bio neviđeni utisak. Kao što većina zna, u toku je Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj, na koji je naša ekipa prvi put pod imenom Srbija otišla nekako tiho, bez pompe i bilo kakvih očekivanja.

No, bila je dovoljna sada već mitska utakmica sa Danskom da se temperatura podigne do maksimuma i da oči cele nacije budu uprte u Poreč, gde igramo naše mečeve. Nesrećan poraz u zadnjoj sekundi bio je uvod u jučerašnju blamažu sa Brazilom, u utakmici u kojoj naša ekipa prosto nije mogla da se prepozna na terenu.
Ipak, svi koji me znaju, znaju da sam ja večiti optimista i da u naredne dve utakmice sa Norveškom i Saudi Arabijom imamo neophodan kvalitet za drugi krug, gde nas čekaju ekipe sa kojima možemo da se nosimo ali i pakao Zadra, gde je dugi niz godina unazad na delu posebno prijateljski nastrojena publika prema svemu što dolazi iz Srbije. No, ja se uzdam u naš inat i volju da pokažemo kvalitet kada je najteže i u nemogućim okolnostima odigramo najbolje.
Ovaj revival rukometa podsetio je sve da je to najživčaniji sport za gledanje, nabijen nervozom i nelogičnim sudijskim odlukama i velikom izjednačenošću između ekipa. Što se naše ekipe tiče, mora se priznati da igramo modernije i brže, ali da nam je odbrana dosta šuplja, osim kod prorade golmani koji nikako nisu na nivou Arpada Šterbika. Trener Cvetković vuče neke apsurdne poteze, kao što je odmaranje ključnih igrača u meču sa Brazilom, nedovoljno igranje raspoloženog Šešuma u napadu i gubitak kontrole nad situacijom kad zagusti. Ipak, kvalitet naše ekipe je neosporan - tu je mnoogo zreliji Momir Ilić, konstantno odlični Ratko Nikolić i sjajni Stojanović, pravo otkrovenje za mene. Kada se ovoj ekipi za buduća takmičenja bude pridružio i trenutno povređeni Nenadić, tvrdim da imamo ekipu koja može svima na svetu da izađe na crtu.
Ali da se ostavimo teorije i priče na papiru, potrebno je što pre zaboraviti dva bolna poraza, rekonsolidovati ekipu i igrati na nivou dostojnom grba na dresu. Tu leži i najveća nepoznanica i zbog toga je nastavak ovog takmičenja neverovatno interesantan, a za nas, kao po pravilu, najinteresantniji.
Svi znaju da uspeh ima hiljadu očeva a da je neuspeh siroče, i sada smo, kao i u brojnim ranijim situacijama, preplavljeni gomilom stručnjaka koji ne štede pljuvačku na igrače za koje do pre neki dan nisu ni znali da će da igraju u Hrvatskoj. Trebalo bi im na pravi način zapušiti usta dobrom igrom i tako obradovati sve nas koji iz sveg srca navijamo i gubimo živce za naše Orlove. Podrška im je sad najpotrebnija. Verujemo u Vas.

Hajlajti iz trilera sa Danskom

Galamerija

Bar jednom dnevno čujemo priču o nekoj raspravi, svađi ili zavadi. Ljudi ovde ne umeju da razgovaraju. Ne postoji kultura sporazumevanja. Oni sa višom frekventnošću u društvenom saobraćaju brzo uoče ovaj problem pa odu u drugi ekstrem – izbegavaju sukob po svaku cenu. Rezultat je da nema poboljšanja stvari koja nas dugo tište i razjedaju.

U Srbiji kao da ne postoji razlika između debate/rasprave i svađe. Nekako brzo nestane zanos i motivacija koji u početnom obliku karakterišu neki razgovor, tolerancija se vremenom istopi i prepusti mesto slepilu. Sagovornici prestaju da se čuju međusobno i slušaju samo sebe, upadajući u reč jedni drugima. Sve se na kraju svede na boj. Žrtve su živci, glasne žice i ušne školjke.

Tragedija je koliko se i između najminornijih stvari razvrstavamo u kolone, sudimo jedni drugima do nepomirljivosti, otvaramo rovove. U takvom nezdravom ambijentu nije ni čudo da najveću prođu imaju bukači i galamdžije i da po pravilu pobeđuju ekstremne i najekstremnije opcije. Hipotetički rečeno po pravilu, a poražavajuća istina je da u toj krvavoj igri pravila nema.

Milion puta sam povredio ljude svojim rečima. Neki od njih mi se često vraćaju pred oči kao pobijeni psi u uvodnim minutima prosečnog-do-vrlo-dobrog «Valcera sa Baširom». Za neke od njih mi je veoma žao i grize me savest, voleo bih da sam u prilici da im se izvinim za moja nagla i neprimerena reagovanja koja nisu ama baš ničim zaslužili, osim nesrećom da su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Kada si ratnik, svi su potencijalni neprijatelji, a strast kao pojam ima koren u reči stradati. Peku me rane tih civila.

S druge strane, kod nas na granici, a za mene druga polovina nasdvoje ispravno rezonuje da sam na granici, da se ne svrstavam, da se družim sa neistomišljenicima, da hoću da se raspravljam - stvari su poprilično jasne. Koji god čvor spora da uočiš, sa obe strane kanapa puca se isključivo u lake mete, strogo po planu i programu ideala za koje se šatro zalažu, gledajući u stvari angažman kao priliku za lično isticanje i marketing. Bolno na površini, to je samo izgovor za ništavilo koje se krije u nutrini tih delatnika. Večito u kružoku svojih istomišljenika, oni su sa majčinim mlekom posisali svu mudrost ovog sveta, za njih više nema tajni, nema sumnje, nema misterije. Gaji se imidž dok se u sebi grozničavo drhti od straha.

Jebeš to! I jebeš takav život! Tvoja verovanja su nastala u vremenu i u njemu se menjaju dok ne dođeš do kapije koja ti može pružiti čari otkrića poništenja vremena. Početka ličnog, unutrašnjeg života, skrojenog po tvojim merilima, a ne po uvezenim šavovima kojih se slepo pridržavaš kao seoski kicoš u gradu.

Ž. M. G. Le Klezio u priči «Čovek koji hoda» ispravno piše: «Čovek može da provede bitan deo svog života hodajući, a da pri tom ne bude čovek koji hoda. To je očigledno. I, obrnuto, može da je sasvim malo hodao, da ima malo naklonosti prema hodanju, da nije, zapravo, nikada umeo da hoda, a da, ipak, nepobitno bude čovek koji hoda. To je zakon svakog pravog života po kojem bića i stvari postoje samo na osnovu svog sopstvenog plana ispunjenja, izvan svakog odmeravanja, izvan svakog ograničenja, i to neopozivo.» To su te tanane nijanse koje otvaraju nove svetove pune boja, tako strane i odbojne skockanim, prostim i shematizovanim umovima, nenaviknutim da misle, već samo da galame.

Veruješ u nešto? To je dobro. Pričaj sa neistomišljenicima o tome, raspravljaj se, brani svoju stvar. Pusti da ti neko otrgne tlo ispod nogu i vidi onda šta ti je od svih tih stavova ostalo. Samo oni koji u graničnim slučajevima vrede, samo su ti zapravo i vredni. Onda ćeš naučiti da upirući prstom na sebe, vrlo brzo nalaziš prozvane.

O svemu tome sam razmišljao gledajući nedavno dva filma: Boys Don't Cry mi je pustila celuloidnija polovina nasdvoje, dok sam Persepolis pustio sam sebi. Oba su me ostavila u stanju zapitanosti i škripe nekih stavova kojima sam bio sklon u poslednje vreme. Delovali su katarzično i okrepljujuće, pobrinuli su se za mene dok sam prelazio granicu. Brinite se i vi o sebi, da se ne bi drugi pobrinuli za vas. A to je, po pravilu, vrlo gadno.

Dan (pod)sećanja

I dok italijanski generali posle nekoliko godina ćutanja otkrivaju samo delić haosa koji se odigrao nakon "oslobođenja" Kosova, zapadna mašinerija, samo iz sebi znanih pobuda, ponovo hvata zalet u kaišanju srpskog naroda. Uprkos brojnim dokazima o manipulaciji, NATO je događaje u Račku uvrstio u svoje udžbenike, a vrhunac licemerja i jednostranosti došao nam je odakle drugde nego iz prijateljskog Evropskog parlamenta.

Na predlog starog srpskog prijatelja Jelka Kacina, koji se već istakao raznim nebuloznim izjavama (npr. požurivanjem usvajanja statuta Vojvodine), usvojena je rezolucija o danu sećanja na Srebrenicu. Nema sumnje da se u Srebrenici dogodio zločin i masakr. S druge strane, fakat je i da mnoge otkrivene činjenice bacaju senku na zvaničnu verziju tog događaja, da ne pričamo o predistoriji čitavog događaja, koji ga opet ni u kom slučaju ne opravdava.
Ono što je najsigurnije je da ovakva odluka ne doprinosi katarzi na Balkanu nakon puštanja ratnih duhova iz boce. Opet s jedne strane imamo nevinašca, a sa druge strane varvare i dželate, što neprijatno podseća na medijsku histeriju Zapada sa početka devedesetih, a sve to u momentu kada maltene nema ljudi koji negiraju dobranu evropsku upletenost u raspad Jugoslavije. Dok se vršljanje po Balkanu nastavlja, nama koji na njemu živimo je ostavljeno da se i u narednim decenijama bavimo sportom koji su izmislili dragi Evropljani - gađanjem lobanjama preminulih. Neki od toga i žive, vrlo dobro, dodao bih.
I naravno da to ne smeta evropskim moralnim gromadama da nastave sa fabrikacijom svojih jednostranih viđenja događaja iz prošle decenije, čime nastavljaju da ukivaju eksere u kovčeg poverenja većine Srba u tu nadnacionalnu instituciju kojoj država Srbija teži a nikako da joj priđe. I ako ne iznenađuje nepromenjen pravac zapadnih prijatelja i saveznika u pojednostavljenoj slici krvavog jugoslovenskog izdahnuća, prizor koji je nedopustiv i boli je javašluk srpskih vlasti koje nisu našle za shodno da osmisle praznike koji će podsećati na srpske žrtve u minulim ratovima, deset godina od početka NATO agresije je prva sledeća prilika koju će svi brže bolje gurnuti pod tepih. U školskim udžbenicima na Zapadu o tome nećete moći ništa da pročitate, a sve se čini da se oni relativizuju i u samoj Srbiji, po dobrom starom principu zamene uloga žrtve i krvnika. Zločin ipak ne zastareva, i ne zna za naciju, dob i pol, nasuprot uvreženom a sveže prezentovanom evropskom shvatanju. Na nama je da to nikad ne zaboravimo i malo pažljivije biramo svoje prijatelje i partnere od ovih licemera koji nam se neprestano smeju u lice dok nam rasparčavaju državu i bez milosti konstantno zabadaju nož u leđa.
A svim civilnim žrtvama ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, neka je laka zemlja.

Maradona by Kusturica

Pošto je prošle godine pođubrio mokrogorsku zemlju nekvalitetnim holivudskim filmskim smećem, pre koji dan, Kusturica je, u krugu prijatelja i istomišljenika otvorio drugi Kustendorf ovaj put se zadovoljivši skromnim parastosom onomad sahranjenog filma.

U pitanju je, kako sam osnivač tvrdi festival nekomercijalnog filma koji prkosi pravilima neoliberalnog tržišta, te kvantitetu svojim kvalitetom. Posle toga, pir je mogao da počne, a njegovu predvidivost i gotovo šematsko ideološko čistunstvo jedino je pokvarilo prisustvo aktuelnog ministra kulture, Nebojše Bradića koji je nešto buncao o «globalnom selu». Jedino globalno selo za koje ja trenutno znam je možda Kustin Drvengrad.

Da ne bude zabune, Kusturicu volim, jako mi je simpatična njegova drčnost, kao i ta neprestana želja da umetnost prevaziđe svoje granice pa da se neki sukobi i nepristajanja razreše mimo estetskih okvira, tj. fizičkim nasrtajima po foajeima festivala i na gradskim trgovima, u duelima sa političarima. Ali, ja ne volim performanse. Zapravo, mislim da su oni u teoriji super, ali kada se sprovedu u delo, vrlo brzo se uspostavi opet ona ista situacija koju su pokušali da iščaše – ponovo se uspostavi relacija izvođač-posmatrač, prodavac-kupac, delo-konzument. Tako je i Kustendorf uspeo da za dve godine postane brend na koji se lepe svi koji bi hteli da ponesu epitet "antiglobalistički". To što Kusturica ima mogućnost da bira filmove koji su «nekomercijalni», kojih je «malo», koji nisu holivudski, kao i da kontroliše broj, vrstu i pedigre gledalaca ne znači da Kustendorf nije festival kao bilo koji drugi - mesto na kom se okuplja elita i sa kog se filmovi plasiraju dalje na tržište. Da se gledaoci ne pretvaraju da im se nešto sviđa, da su ponuda i potražnja mimo pravila tržišta. Čak i da jesu, ne znači da su dobri samo zato što nisu holivudski.

I tu dolazimo do onoga što mi se ne sviđa kod Kusturice koji se zatvorio u performanse, a to je razvijanje čitavog niza predubeđenja i ograđivanja, skupa stavova koji se razvijaju na negaciji, na krajnje banalnom izvođenju zaključaka da ako nešto nije loše onda je dobro, ako nije holivudsko onda je slobodarsko i revolucionarno itd.

Profil koji je o sebi izgradio u poslednjih nekoliko godina smrdi mi na konstrukciju. Mišljenja sam da, ako svoje ideološke stavove svrstavaš prema sistemu, sabiraš ih u jedan koš i okružuješ se istomišljenicima praveći nekakav svoj tim, sistem te naprosto svari i sve što je u tebi revolucionarno postaje neka vrsta karikature, lišena bilo kakve opasnosti, rizika i uzbuđenja. Postaje performans.

Kontradiktornosti na koje doduše Kusturica nikada nije bio preterano imun, u međuvremenu su izgubile onu staru škakljivost i iracionalnost i postale nekako suviše površinske, kao da su proizvod bahatosti i lenjosti (i uvođenja sistema i pravila) a ne nekog unutrašnjeg konflikta koji je uvek dokaz neke borbe sa samim sobom, nekog stremljenja da se izvrdavaju obrasci i sistemi zbog čega sam ga uvek cenila. Na momente mi se učini da je sve to sa Mokrom Gorom zajebancija, da Kusta namerno gazi ideološke podele na crno i belo, nosi šubaru i maše glogovim kocem, nagrade pravi u obliku jajeta, itd. da namerno potencira tu folklornu egzotiku kako bi provocirao. Ali, u nekom trenutku, učini mi se da u toj igri on odlazi daleko od ivice, kao da je za sebe napravio neko igralište od ovih motiva unutar kog do sutra može da se igra i zajebava pa i da se unutra zaboravi. Mislim da umetnik, za šta sam Kusturicu uvek smatrala uvek treba da traga za ivicama, za prevazilaženjima, a ne da za sebe gradi igralište i parkić unutar kog će da poziva istomišljenike i sa njima se igra srpskog sela. Njegove ideje postaju nekakva karikatura i groteska.

U svetlu ovih, priznajem, još nerazrešenih razmišljanja, gde često sebe uhvatim u zamci u koju su već mnogi upali, a to je da tragam za nekakvom presudom Kusturici, što me iznervira, jer mislim da mnogi ljudi (novinari, kritičari i bilo ko ko se zanima za domaći film i o njemu razmišlja) imaju potrebu da se opredele za ili protiv Kusturice. I da se iza toga krije potreba da se čovek razračuna sa nekim ko je postao toliko veliki. Dakle, u svetlu ovih nedoumica nasdvoje smo pogledali Maradonu, film koji je imao svoju premijeru u Kanu, pa je posle i prikazivan u Francuskoj i Italiji, a domaću premijeru je imao prvog dana ovogodišnjeg Kustendorfa. Priča se i da ga je otkupila distributerska kuća Megakom, pa će se valjda negde i prikazivati.

Ono što prvo zapada za oko, a meni je upalo baš kao trun je što Kusturica samom sebi posvećuje jednako pažnje koliko i Maradoni u svom filmu. Ovo najbolje pokazuje pokušaj da neke od faza u Maradoninom životu oslika (da ne kažem rastumači, mada ima i tih pretenzija) insertima iz svojih filmova. Tako je Maradonino detinjstvo u sirotinjskom predgrađu Buenos Airesa, povezano sa filmovima Sjećaš li se Doli Bel i Otac na službenom putu, a njegova autodestruktivnost i žilavost u borbi sa sopstvenim demonima sa filmom Crna mačka beli mačor. I tako dalje.

Maradona na Marakani

Isprva me ovo žacnulo, jer sam u tome videla krajnje neskromno i pretenciozno, a ponajviše odokativno traženje paralela, ali to je samo zato što sam očekivala «ozbiljan» dokumentarac, tj. dokumentarac po pravilima, gde će autor biti, kako mu dolikuje, iza kamere, a gde će se o Maradoni pričati u trećem licu, sa svim uobičajenim biografskim podacima i pokušati da se stvori što potpunija slika o njemu, pozivanjem na njegove rođake, prijatlje, kolege itd. Međutim, Kusturičin film nije takav.

Reč je neobičnom dokumentarcu koji su neki objasnili kao «intimni profil», neki kao «mačo film», pa čak i «penis-envy» film aludirajući na Kusturičino poistovećivanje sa Maradonom (nazivajući samog sebe «Maradonom sveta filma»). Ako izuzmem detalje koje zaista smatra ničim izazvano samopromoterskim, a to su paralelna montaža kojom Kusturica direktno povezuje Maradonin silazak među fanove u Napulju ili na protestu u Mar del Plati sa svojim iskrcavanjem na aerodromu u Buenos Airesu, te niz kadrova u kojim se bez ikakve potrebe vidi Kusturica i članovi ekipe dok Maradona priča o svom životu (nekoliko kadrova u kojima se čak vidi samo Maradona a u ogledalu do njega! Kusta koji sedi preko puta), te nošenje majice na kojoj stoji: Mokra Gora- Park prirode, ovakav Kusturičin (auto)portret mi je delovao krajnje zanimljivo i smatram ga osveženjem na polju dokumentarnih filmova.

Budući da je uložio ogroman trud da uopšte dođe do Maradone, jer ga je, kako sam kaže u intervjuu datom Politici, zatekao usred faze odvikavanja od droge, te da se, tokom snimanja filma, sa Maradonom sprijateljio, ne vidim nikakav razlog da svoje nepobitno veliko divljenje prema ovom fudbaleru, kao i tu privatnu vezu koju su uspostavili «reže» iz filma. Paralele koje je povukao između sebe i ovog fudbalera mogu delovati čudno i samodobitno, ali one su potpuno van pameti da deluju nekako naivno, zanimljivo i kao iskren fanovski odnos prema «predmetu filma».

Kusturičin film je odličan zbog te neizbrušene dimenzije koja na momente liči na kućni video, jer Kusturica nije izbacio one delove u kojima deluje zaista smešno sa svojim priglupim ponavljanjem reči koje izgovara Maradona, fanovskim odobravanjem svemu što Maradona kaže, igranjem fudbala sa njim. Nije pokušao da se «ohladi», da se «otrezni» pa da onda zauzme «profesionalan» odnos onoga koji snima prema Maradoni. Nije od njega napravio priču. Šta god ljudi pričali, kako je to naime film u kom se susreću dva velika ega, kako su se Maradona i Kusturica pronašli u svojoj zajedničkoj crti da nemaju samokritičnosti i da su samoljubivi, stvari stoje drugačije. Jer, upravo su takva čekivanja imali oni kojima je film najavljivan: poznati dobitnik dve Zlatne Palme sa najpoznatijim fudbalerom svih vremena. A, dobili su nešto nalik produženom prilogu u emisijama tipa «Srbija danas», gde se snima zatečena situacija, a kad krene pesma ili se ljudi zasmeju, nema sečenja, jer je materijala ionako malo. Na momente sam osetila kako upravo moja prevelika očekivanja sude nečemu što je skromni fanovski film.

E, sada, tu je i druga dimenzija, a to je da nije po sredi toliko biografska priča, koliko neka vrsta Maradonine ispovesti. Iako je koristio dosta arhivskih snimaka, među kojima ima odličnih inserata (poput onog gde Maradonin brat, od nekih 11 godina kaže: «Nikad ne bih mogao da budem kao on. Moj brat je marsovac.»), Kusturica se nije oslanjao previše na pripovedanje poglavlja iz života fudbalera, a izjava drugih o Maradoni gotovo i da nema. Otuda utisak odsustva kritičnosti prema Maradoni koju su neki zamerili Kusturici, smatrajući da nije trebalo da pravi film o svom idolu. Naprotiv, ovaj film ne zadovoljava tu sveopštu glad za novim verzijama života velikana, glad za novim, zaokruženjima, zaključcima, već pruža nekakav domaćinski susret dvojice ljudi koji se poštuju.

Najveći deo filma posvećen je Maradoninim političkim stavovima, manje ili više artikulisanim, često svedenim na urnebesne parole i gestikulacije.

Kusturicu su neka od Maradoninih objašnjenja ponela, pa se tako ko pijan plota uhvatio čuvenog gola koji je Maradona postigao na Svetskom prvenstvu 1986, u utakmici Argentina-Engleska. Snimak ovog gola ponavlja se sedam puta u filmu, u kombinaciji sa satiričnim animiranim intermecima u kojim, uz zvuke pesme Sex Pistolsa, God Save the Queen, karikirani Maradona savladava prepreke karikiranih političkih figura SAD-a i Velike Britanije (Margaret Tačer, Buš, princ Čarls, kraljica Elizabeta itd.). Nalik Majklu Muru, slabijim epizodama Saut Parka, ove scene su ilustrativne budući da samo ponavljaju, pojednostavljeno i karikirano ono što se tokom filma nameće kao Maradonini antiglobalistički stavovi i kritika američkog imperijalizma te bes na Engleze. Jednom rečju, sve ove epizode na neki način svode Maradonu i njegove stavove na karikaturu, što ne verujem da je Kusturici bio cilj.

Naime, u intervjuu za Sight and Sound, Kusturica je objasnio da je, analizirajući čuveni Maradonin gol, ustanovio da je veliki fudbaler morao da savlada tačno sedam protivničkih igrača kako bi došao do gola. Na osnovu Maradonine izjave kako je ovaj gol (kao i cela ta utakmica) za njega predstavljala više od fudbala – igrana nakon dvomesečnog rata između Argentine i Velike Britanije oko Foklandskih ostrva, ona je u Maradoni probudila nacionalni ponos, želju za osvetom, prkosom. Ejzenštajnovskom analizom gola, Kusturica je došao do ideje da svakog od sedam protivničkih igrača pretvori u karikaturu imperijalističkih demona Zapada koje Maradona zajebe i uvali im gol. Veličanstvenost ovog gola i energija koja je zapalila gledalište evidentne su na snimku (posebno ako se isti pusti sedam puta u toku filma) i, po mom mišljenju, Kusturičino insistiranje na ilustraciji Maradoninih reči i konteksta događaja samo uništava i karikira magiju trenutka, pretvorivši ga u dnevnopolitičku karikaturu.

"...and that's why Maradona is the greatest player in the world"

Konstrukcija koja povremeno dominira filmom najviše mi je smetala i dosta je pokvarila inače dobar utisak. Osim na gorepomenutom primeru, prepoznaje se na više mesta: kada Kusturica svrati u klub posvećen Maradoni, pa mu izvedu polugole plesačice a on tobož sa njih skreće pogled na TV ekran na kom ide fudbal, pritom iz offa pričajući kako je i Maradona isti takav – ne ferma žene kad je reč o fudbalu. Ovde mi je Kusturica zaličio na Maju Uzelac i njene pokušaje glume u igranim prilozima što su išli u «Kulturnom nokautu».

Iako se meni učinilo da je ideološko hajkanje u filmu preterano, baš zato što je reč o susretu istomišljenika, ispostavilo se da je film uvredio neke od kritičara iz britanske i američke štampe, pa su čak neki smatrali da je krajnje licemerno što Kusturica pušta Sex Pistolse koji pevaju o fašističkom režimu Velike Britanije, kada i on i Maradona dolaze iz režima koji «se ne mogu pohvaliti svojom demokratičnošću». Tu prilično greše, zato što mislim da nije demoratija to za šta se zalaže Kusturica, tj. da se njegova pobuna ne zasniva na toj ravni.

Reč je o filmu koji je toliko prepun obeležja da ga je nemoguće tek tako svariti. Gotovo da je reč o nekoj vrsti idološkog kiča.

Sad kad ga se prisetim, pred oči mi iskrsavaju tetovaža Kastra na Maradoninoj nozi, parole protiv Buša, one animirane figure Margaret Tačer na fudbalskom terenu, Morales, Čavez... imam utisak da je Kusturica preterao u nagomilavanju ovih ideoloških obeležja tako da film povremeno izlazi iz sfere «političkog dokumentarca» kako su ga nazvali i postaje neka vrsta pira, antiglobalističkog karnevala. Koji na momente deluje i kao maskenbal. Kao da je Kusturica odlučio da napravi neki luna park u kom će se Maradona osetiti dobro.

Recimo, u jednoj sceni pred kraj filma Maradona nailazi na neko ulično ćoše gde, maskirani u ulične svirače, dvojica sa gitarama pevaju pesmu posvećenu Maradoni, oslonjeni o trošni zid prekriven grafitima. On staje ispred i sluša i sve njegove reakcije su prirodne, spontane i čak dirljive. Scena deluje kao da je slučajna – ulično svedočanstvo. Međutim, onda se ispostavi da ulični svirač nije nikakav baja s ćoška nego Manu Chao glavom i bradom koji (verovatno pozvan od strane Kusturice) peva onome kome je pesmu i posvetio. Ovakvo, ne znam kako bi ga nazvala, nagomilavanje obeležja i znakova preterano je, razbija magiju i ostavlja utisak nakinđurene stvarnosti. Nešto kao jubileji kad se svi koji su u realnom vremenu zajedno učestvovali u nekim realnim situacijama, budu okupljeni u jednom studiju da otpevaju po jednu strofu neke himne. Samo zato što je Kusturica imao Maradonu koji je, čak i u tako lažnoj situaciji, delovao kao prolaznik na snimanju mjuzikla – iskreno oduševljen pesmom, zabavljen i dirnut.

I dalje nemam sasvim jasnu sliku o onome što sam gledala i stalno mi je pred očima nasmejani Maradona, pun života, hiperaktivan, spreman da čvrsto stisne proturene ruke fanova, da prigrli svakog ko mu prilazi sa dobrom namerom, da pokaže tetovaže Kastra i Če Gevare. I to je, uprkos ideološkoj škakljivosti i naoštrenosti filma (prevashodno prema Zapadu) najjači utisak. Jer baš scene u kojima Kusturica umukne i pusti Maradonu da sa ćerkama i prijateljima peva pesmu koja valjda govori o njegovom životu, o krivici i radostima, najbolji su delovi filma.

Maradona cantando "La mano de dios"

Spadanje na jedno slovo

Sećate se kako su nam obećavali švedski standard, brze pruge, život bez neizvesnosti... Možda ste već zaboravili, ali ono što smo dobili sigurno niste. I nedavno nam je obećavan progres, bliže povezivanje sa EU, život dostojan čoveka. Ovog puta nemate šta da pamtite jer nismo dobili ništa od toga.

Na sve to mediji uglavnom ćute. Ovo je verovatno najgora Vlada u novijoj parlamentarnoj istoriji Srbije. Nijedan lik za pamćenje. Ko je za njih glasao? Ne verujem da je iko. Koliku podršku ima Dinkić, procentualno? Veoma malu, ali mu to ne smeta da bude 7,5 godina na vlasti. Ko voli Šutanovca? Ko ceni Pajtića (znam da nije u Vladi, ali se eksponira)? Pitanja je milion, a odgovor je samo jedan.
Kao što pretpostavljate, odgovor je Boris Tadić. Čovek je prošlu godinu završio sa dve velike pobede na svom kontu. I šta je obećavao? Ništa nije ispunio. Jedino konkretno što smo imali prilike da vidimo (a i osetimo) je da je medijska histerija Zapada i njihovih domaćih ljubimaca, specijalno tempirana za prošlogodišnju kosovsku bruku s ciljem da se skrene pažnja na nešto deseto, potpuno umukla. Više nema savetodavaca, nema raznih Prokopijevića, Brkića i ostale žgadije koja je stručno plašila narod, nema više ni gungule po blogovima, nikome više ništa ne smeta, ovce su se vratile u stado. Svi su se povukli u kućice i uživaju u boljitku koji nam je doneo Ivica Dačić, i njegovi javni i skriveni koalicioni partneri.

Pomenusmo i ključnog vozača za Evropu. Mislim se, ako će on da vozi ja ne bih nikud.

Nije tako davno bilo: imali smo dve opcije. Koštuničina je patila od ozbiljnog nedostatka što se zacementirala samo na jedno polje delovanja ono kosovsko. S druge strane, Tadić je mahao ugovorima sa Fiatom, sramno potpisanim SSP-om koji smo, kao najgluplji u društvu počeli jednostrano da primenjujemo, Đelićeva obećanja o belom Šengenu. U Dinkićevim predizbornim govorima samo što pare nisu padale sa neba, kada se već jednom približimo toj Evropi.
I šta se u međuvremenu desilo? Ništa. Za Fiat smo saznali da je u pitanju prevara veka, od belog Šengena mane štani ad infinitum, SSP ćemo da vidimo kada uhapsimo Mladića. Bitno je da su SPS-ovci dobili svoja mesta u upravnim odborima, Dinkićevi pajtosi došli na direktorska mesta, DS predstavio jednu unutarstranačku čistku kao rat protiv kriminala, uhapsili R. Karadžića a Palma dobio žirafu. Evro je zbog eksternih faktora skočio u nebesa, ali se nešto ne sećam pojeftinjenja i kada je plutao po površini, tada je nešto drugo bilo povod za poskupljenja.
Jedini uspesi ove vlade vezuju se za Kosovo. Stručniji kažu da je i to relativno pošto smo od UNMIK-a koji je bio obavezan da brani srpski teritorijalni integritet na Kosovu, došli do (šatro) statusno neutralnog EULEX-a, ali činjenica je da je proces priznavanja tzv. države Kosovo potpuno stopiran. Što znači da DS i njegova koaliciona kamarila vodi Koštuničinu politiku jedne tačke. Ne bunim se, naprotiv, ali to nije ono što su obećavali svojim umornim i lakovernim biračima tako da bi u srpskom interesu bilo najbolje da se raspišu novi parlamentarni izbori.
Nažalost, želje su jedno, a realnost drugo, no činjenica je da je velika pobeda Tadića dugoročno njegov veliki poraz. O Dinkiću da i ne govorimo, te njegovom najvećem rivalu Jovanoviću čija je samohvalisava prinicipijelna politika pokazala neviđenu elastičnost u susretu sa mogućnošću posedovanja realne moći. Što se mene tiče, sećam se kako je on jahao dok je bio na konju, ne ponovilo se.
Pro-evropska politika u Srbiji je potpuno ogoljena & raskrinkana i u ovom trenutku od nje nema ništa. Umešanost zapadnih tajnih službi u ubistvo Đinđića svakom danom je sve prozirnije i jasnije, i sve se plašim da će Dačić da otvara tu istragu, i plus nam kaže ko je ubio Ćuruviju i gardiste, i šta se krije iza jedinog uspeha sabljaške strahovlade - ekspresnog rušenja one krek-kuće u Šilerovoj. Prodaju U. S. Steela, razume se, ne ubrajam u uspeh.
Takođe, krajnje je vreme da prestanemo da se ponašamo kao razmažena deca koja ne mogu bez moćnog staratelja i da se okrenemo sebi i vidimo šta od te Evrope možemo da primenimo ovde, ne zato što oni to od nas traže, već zato što to nama odgovara. Od ulaska u tu priču, i najvećim evro-optimistima je jasno, neće biti ništa još dugo dugo vremena, ako i ikad (ostavljamo tu mogućnost ipak otvorenom). Sve ostalo je čisto spinovanje koje ne zaslužuje ništa sem prezira.
Pitanje je šta je sledeće? Boljitak sigurno nije. Dok Evropljani, tačnije Slovenci, požuruju usvajanje blago rečeno kontraverznog vojvođanskog Statuta, iz offa odzvanjaju reči miljenika srpske javnosti, nekadašnjeg nemačkog ambasadora u Srbiji Andreasa Cobela koji je pre otprilike dve godine upozorio da je Srbija puna novih potencijalnih žarišta kao što su njena severna srpska pokrajina i Sandžak, i da rešenje tih pitanja zavisi od srpske kooperacije u kosovskoj priči. Svi su do sada već zaboravili ovu "analizu a ne pretnju".

Najbolje za nasdvoje u 2008.

51 Najbolji inostrani Album u prethodnoj godini

Pobednik
{{{Sunset}}} - Bright Blue Dream (Autobus)
Realno, album sa svojim manama, ali najbolji zato što u svojim svetlim trenucima doseže do nedostižnih visina. Kome smeta ambijentalnija središnjica, neka još jednom pogleda naslov albuma. Ako niste ranije čuli, a kada vam se svidi, probajte i ovo, iako za mrvu raspršeniji, ima udela u ovom trijumfu.




2-10 /po abecednom redosledu
Al Green - Lay It Down (Blue Note)
Velečasna legenda, čini se, bez napora i na novoj ploči demonstrira zašto je istinski veliki. Pojačan vrhunski selektiranom svežom krvlju, Green potpisuje vanvremenski album.


Dječaci - Drama (Dop/Menart)
Album posle koga na regionalnoj hip hop sceni više ništa neće biti isto.




El Guincho - Alegranza! (Discoteca Oceano)
U sveopštoj eri cinizma i apsolutne relativizacije, svetu je preko potreban ovaj impuls koji veliča radost, a da to ne zvuči izveštačeno. Naše siluete su prijatnije za oko u El Guinchovom ogledalu, boje skakuću a deca se raduju. Za posebno nesrećne, tu je i dupla doza.

Gang Gang Dance - Saint Dymphna (Warp)
Ploča istinske integracije i poništavanja žanrovskih granica. Vraća veru posrnulima, diže sa kolena ponižene. Vesnik sveobuhvatnijih promena i negativ novog vremena.


Invincible - ShapeShifters (EMERGENCE)
Samo je naizgled šokantno da najbolju hip hop ploču godine potpisuje jedna devojka nedvosmisleno demonstrirajući kako pravi hip hop treba da zvuči: sirovo, prljavo i beskompromisno. Lista svega što je prećutano u ovoj epohi slobode, istina utisnuta na plastiku i srca ljubitelja izgovorene reči.

Metaform - Standing on the Shoulders of Giants (Just)
Prelepa instrumentalna ekskurzija u sve ćoškove širokog polja interesovanja jednog diggera. Na ramenima giganata izrastao je titan, sladokuscima teško da je više i potrebno.


Nachtmystium - Assassins: Black Meddle pt. 1 (Century Media)
Krunski dokaz da žanrovsko prevazilaženje nije ujedno i njegovo napuštanje. Crn i ništa manje rokerski od Tvog omiljenog blek metal benda, Ubice u svom čemeru ne kriju samo tamu, već i svetlo za budućnost.


Skeletons - Money (Tomlab)
Suva genijalnost i dah svežeg vazduha na koju god stranu da pogledaš. Žanrovi koji stoje jedan pored drugog u takvoj kohabitaciji da ti jedino preostane da plačeš od sreće što imaš ovakvu slušalačku privilegiju.


Tobacco - Fucked Up Friends (Anticon)
Što se mene tiče, naslov godine, dok je muzika (izvitopereni acid-hop?) koju označava mnogo mnogo zajebanija od opasnosti koje sa sobom donosi duvanski dim. Emancipujte se i popušite bez predrasuda.




11-51 /po abecednom redu


Benga - Diary of an Afro Warrior (Tempa)
Ili, kako je moja ljubav prema dubstepu konačno raskrinkana.


Beware of Safety - dogs (The Mylene Sheath)
U prilično smutnoj godini za instrumentalni rok, lavež pasa je pri kraju sezone značajno popravio sveopšti utisak.

Bohren und der Club of Gore (Play it again Sam/Ipecac)
Švapski ljubitelji mraka, nastali kao skup ljubitelja kultne holandske grupe Gore odavno su prevazišli svoje hommage korene i postali znak raspoznavanja među izbirljivcima.


Calexico - Carried to Dust (Quaterstick)
Povratak u formu omiljenih desperadosa registrovan je sa velikim odobravanjem.



Capricorns - River, Bear Your Bones (Rise Above)
Zaliha kredita sa prvim albumom nije potrošena već uvećana ovim izdanjem. Pregršt onoga što indie-snobovi nazivaju "krljačina".


Conifer - Crown Fire (Important)
Spletom abecednih okolnosti, dve najveće perjanice instrumentalnog post-metala u prethodnoj godini našle su se jedna do druge na ovoj listi. Beskrajni vašar moćnih rifova.


Cynic - Traced in Air (Season of Mist)
Jedan od dva kambeka godine koje je vredelo čekati. 15 godina.



Dan Friel - Ghost Town (Important)
Dan Friel je sam objasnio u godini koja je bila razočaravajuća za njegov bend Parts & Labor. Slušljivo iskustvo sastavljeno od neslušljivih elemenata, ili kako bi rekao Čovek Senka - pop muzika za one koji preziru pop.

Distance - Repercussions (Planet Mu)
Šmekersko uvođenje metala u dubstep igru. Londonske ulice sada zaista zvuče opasno.


Earth - The Bees Made Honey in the Lion's Skull (Southern Lord)
Kosmos je premali za odmetništvo Dylana Carlsona. Nepodnošljiva teškoća postojanja, da parafraziramo jednog češkog potkazivača.


El Perro del Mar - From the Valley to the Stars (Licking Fingers/Control Group)
Da jutarnja kafa bude slađa, a časovi dokonašenja na radnom mestu brzo prođu pobrinula se jedna simpatična Šveđanka.


Go-Neko! - Una Especia De Mutante (Laptra)
Siguran hod argentinskih astronauta po zvezdanoj prašini osvetljava inače zamračene uglove Ostatka sveta. Nepravda je, makar ovim simboličkim činom, bar za malo ispravljena.


Gonzales - Soft Power (Mercury)
Gonzo je kralj i genije i predmet bespoštednog obožavanja barem ove polovine nasdvoje. Ko drugi može da komponuje ljige koje ne zvuče ljigavo osim njega?


Grails - Doomsdayer's Holiday (Temporary Residence)
Jedan od najvažnijih bendova današnjice i u prethodnoj godini je nastavio sa hiperprodukcijom najvišeg kvaliteta. Ovom LP-ju prethodio je ništa manje zanimljiv EP.

High Places - S/T (Thrill Jockey)
Pravi debi ovog dueta je među pločama koje su me najviše zbunile u 2008. Izvorski čista psihedelija pomešana sa betonskim hip/trip-hop ritmovima. Koga briga šta je zapravo u pitanju kada zvuči ovako... sveže.

Immortal Technique - 3rd World (Viper)
O, koliko će vremena proći pa da Srbija dobije ovakve repere - ljude koji bez pardona pričaju ono što misle. I pričaju tek kada smisle.


Juana Molina - Un Día (Domino)
Još jedan argentinski prilog antologiji godine za nama. Perfektna uspavanka u jednom dahu.


Krallice - S/T (Profound Lore)
Prilog tezi da blek metal može zvučati podjednako blasfemično i kada je tehnički potkovano snimljen i odsviran. Kako sada stvari stoje, Norvežani sede i uče od Amera. Ko bi rekao?

Left Lane Cruiser - Bring Yo' Ass to the Table (Alive)
Ako je ovo bluz, onda volim bluz a da to pojma nisam imao.



Mooncake - Lagrange Points (Cavity)
Još malo gitarskog svemirašenja, ovog puta iz Moskve, prestonice Ruske Federacije. Čisto zlato.


Osborne - S/T (Spectral Sound/Ghostly International)
Techno/house/electro bukvar za 2008. godinu. Mami suze na oči.



Portishead - 3 (Universal)
Drugi od dva kambeka koji je vredelo čekati. 11 godina.



Pygmy Lush - Mount Hope (Lovitt)
Nekada ljuti pankeri su smanjili doživljaj i na uvid ponudili svoje novo lice u vidu ovog folk dragulja. Brazde življenja su se jasno ocrtale, a duše ostale da trepere na vetrometini dok se nadaju.

Religious Knives - Resin (No Fun)
Entitet koji je ove godine upao u vrleti hiperprodukcije nam je najviše zagrejao srca kompilacijom koju krasi gusto tkanje i zagušljiva, da ne kažem klaustrofobična atmosfera.

Robotanists - Close Down The Woods (Overhead)
Pop ne bi bio prezrena i izmanipulisana reč da bendovi poput ovog dobijaju više zaslužene pažnje od prevaranata potpomognutih medijskom mašinerijom koji samo što nam se ne keze i iz frižidera.


Santogold - S/T (Downtown)
Uz rizik da zazvučim kao deda (a fala bogu više nisam tinejđer), mnogo mi je drago što deca slušaju Santi. Pop album godine, sa nekoliko sjajnih singlova.



Secret Chiefs 3 - Xaphan: Book of Angels Volume 9 (Tzadik)
Shizoidni susret Istoka i Zapada na ničijem terenu.




September Malevolence - After This Darkness, There's Next (TenderVersion)
Meni najdraža "post-rok" ploča godine, za dlaku joj je izmaklo mesto u prvih deset na ovoj listi. Retko delikatno i emotivno ostvarenje, koje žanrovsku ljušturu ostavlja za sobom kao nepotrebnu.



Sgt. - Stylus Fantasticus (Penguinmarket)
Ovaj instrumentalni udarac iz Japana krasi multižanrovsko poigravanje koje karakteriše jednako odlično snalaženje u svakom pravcu ponaosob.



Sons & Daughters - This Gift (Domino)
Izašao još na početku godine a ja se i dalje sećam pola pesama. Šteta što ih više ljudi ne sluša, oni su baš bogom dani za simpatisanje.




The Chap - Mega Breakfast (Lo/Ghostly International)
Ova ekipa zna da se zajebava a ima i s čim. Na tapetu je pop muzika, ona koja nikad neće biti popularna. Neko je rekao art? Vrlo moguće, ali nikako nije fart.


The Dirtbombs - We Have You Surrounded (In the red)
Pre nekoliko godina sam ih skroz otpisao, pošto sam čuo prilično neslušljivi debi album (pevač i gitarista grupe Mik Kolins je umro od smeha kad sam mu to rekao, što je jedna od pamtljivijih crtica godine). U međuvremenu sam, na sreću, ispravio taj propust.


The Gaslight Anthem - The '59 Sound (SideOneDummy)
Eto dočekasmo da neko zasvira i pank iz nužde, i da to zazvuči onako romantično, poletno i muški, a i springstinovski a da to ne smara. Naprotiv!



The Notwist - The Devil, You + Me (Big Store/City Slang)
Maltene legende nemačke savremene scene su posle malo duže pauze isporučile nove smernice za budućnost u svom permanentnom procesu konstantne evolucije.



The Samuel Jackson 5 - Goodbye Melody Mountain (Honest Abe)
Simpatični Norvežani već nekoliko godina sa uspehom mimoilaze klišeizirane Scile i Haribde ponavljanja uspevajući da iznova budu sveži i zanimljivi u sve skučenijem instrumentalnom prostoru za manevar.


The Seven Mile Journey - The Metamorphosis Project (Phonogram-Agency)
Ploča kojoj je potrebno dati vremena da bi vam sve bilo vraćeno sa kamatom. Šampion godine u kategoriji "čuvari tekovina kvebečkog post-roka".



The Tom Fun Orchestra - You Will Land with a Thud (Company House)
Zapaljiva mešavina raznolikih etničkih tradicija smućkana je tako da brzo vidite dno vaše čašice. Pivo ili vino ne dolaze u obzir - u igri je samo žestina.



Torche - Meanderthal (Hydra Head)
Uprkos najružnijem omotu godine, grupi Torche iz godine u godinu sve ide od ruke pa čak i ono što se činilo kao nemoguća misija: činjenica da pop i stoner rock idu ruku pod ruku bez međusobnog uvrtanja istih.


Up C Down C Left C Right C ABC + Start - Embers (Tap n' Tin)
Još jedan odličan album britanske post rok ekipe nemali je podvig kada se zna da veoma malo bendova instrumentalne provinijencije ima kapaciteta za takve poduhvate, i to sve u godini koja je bila svojevrsni post-rok purgatorijum.


Virus - The Black Flux (Season of Mist)
Taman kad smo se odvikli od proverenih norveških đakonija, Virus su nas podsetili kako je to sjajno kada se blek metalci malo poigraju sa zvukovima i žanrovima.



Why? - Alopecia (Anticon)
I u prethodnoj godini Yoni Wolf je nastavio svoj ples na žici između života i smrti, ispoljavajući teritorijalne pretenzije indi roka prema hip hopu i obrnuto. Nasdvoje su se smejali i zajedno pevali.



Još 15 vrednih pomena


Beneva vs. Clark Nova - Sombunall (Fenetre)
Ukoliko ste željni cutting-edge elektronike koja je u isti mah prijemčiva za slušanje, sa ovom pločom nema greške.



Crystal Stilts - S/T EP (Woodsist)
Nekoliko meseci nakon što je ovo izdanje izašlo, ova bruklinska ekipa objavila je i debi album na kome su ponajbolje pesme baš sa ovog minija. Novi talas novog talasa.


Extra Life - Secular Works (Planaria)
Uvrnut spoj arhaičnog i savremenog na ovoj ploči svojevrstan je putokaz za nove svetove.



Food For Animals - Belly (Hoss)
Da je kvalitet prezentovanog materijala bio ujednačeniji, ovaj glitch-industrial-hop plam bi se našao u gornjem domu ploča koje su obeležile prethodnu godinu.



GZA/Genius - Pro Tools (Think Differently/Baby Grande)
Možda istinska hip hop legenda nije inspirisana kao kad je gladovala na njujorškim ulicama, ali u svakom slučaju nije zaboravila da repuje.



Mlle Caro & Franck Garcia - Pain Disappears (Buzzin' Fly)
Album koji će me uvek podsećati na leto minulog leta gospodnjeg. Electro-indie-pop zavrzlama za sve ukuse. Mislim... ako se meni svidelo, onda...



MoHa! - One-Way Ticket to Candyland (Rune Grammofon)
Apsolutni šampion u kategoriji "Komšijina najveća noćna mora". Samo za izdržljive i hrabre!



Ponytail - Ice Cream Spiritual (We Are Free)
Energetska razglednica s one strane razuma i smisla. Ume da sklizne u eksperiment radi eksperimenta, ali, da se ne lažemo, ovaj album je odličan.



Prolyphic & Reanimator - The Ugly Truth (Strange Famous)
Ako je hip hop jednako iskrenost onda je ovo Biblija.




Raashan Ahmad - The Push (Om)
Kopajući po grandioznom nasleđu crne muzike, Ahmad prilaže đuskavu crticu antologiji pozitivnog hip hopa.




Rebreather - Sunflower (Nice Life)
Verovatno najlegitimniji nastavak sage tvrđeg roka u godini za nama. Zrelo, inspirišuće i moćno.




té - Soul and senses aligned create the greatest music (japanese translation courtesy of Chairmaker) (Zankyo)
Neumorni japanski post-rokeri i dalje imaju ubitačan ritam objavljivanja i visok kvalitet muziciranja.


The Death Set - Worldwide (Counter/Ninja Tune)
Nasdvoje mnogo <3





The Flashbulb - Soundtrack to a Vacant Life (Alphabasic)
Elektro-akustičko-eklektička riznica zvukova zaslužuje svu vašu pažnju i hvalu.




U. S. Christmas - Eat the Low Dogs (Neurot)
Ovi misteriozni soničari jedu za doručak i mnogo poznatija imena i od medija nafuranija "otkrića za instant upotrebu", i nema sumnje da će jednog dana naći svoje mesto pod suncem, samo da nastave ovako.



Women - S/T (Flemish Eye/Jagjaguwar)
Album koji je morao biti pomenut, na ovaj ili onaj način.






Srpsko odbrojavanje

#5 b)

Krš - Vatreno krštenje (Kornet)
Za početak moglo je i bolje, ali ni ovako nije loše.




#5 a)

Nežni Dalibor - Sredstva i veštine (Digimedia/Odličan hrčak)
Respekt za Vranjance u Beogradu zbog hrabrosti da se nakon popičnijih početaka nađu na ničijoj zemlji i postanu suviše tvrdi za svoju donedavnu fan bazu ali i dalje premekani da bi regrutovali nove fanove.


#4

Juice - Hiphopium 2 (City)
Sve što ste hteli da znate o dizelaštvu a niste imali koga da pitate iako vam ta šljašteća treša i dvojka i dalje vire iz ormara. Bez moralisanja, ako od 20 pesama na albumu valja barem deset, onda znači da je album odličan.


#3

Darkwood Dub - Jedinstvo (B92)
Izgleda da pravi život počinje posle tridesete, ha?




#2

Kandakodžainebojša - Deveti život (PGP RTS)
Najneprijemčivije izdanje u plodnoj i dugovečnoj karijeri benda koji se nikada nije plašio promene, ostajući veran sebi i svojoj visoko profilisanoj estetici.




Pobednik

Petrol - Nezgodno vreme opasni dani (Digimedia/Odličan hrčak)
Album međaš u srpskoj pop kulturi: bez strahopoštovanja prema zastarelim domaćim parametrima, Petrol prevodi raznolika strana iskustva na domaći teren zvučeći istovremeno i popično i eksperimentalno, a da pritom ne zvuče kao ponavljači.