Scott Pilgrim – Bryan Lee O’Malley (Oni Press)

U iščekivanju filma Scott Pilgrim vs. The Universe, kom se unapred radujem, nakanila sam se da pronađem i pročitam strip po kome ga rade i to me čitanje pet nastavaka uvuklo u ono što bi bolja polovina okarakterisala kao življenje paralelnog života u nastavcima koje te odvlači od realnosti. Iako su likovi i ceo svet koji se vrti oko 23-ogodišnjeg stanovnika Toronta, basiste benda Sex Bob-Omb, Scotta Pilgrima, postavljeni tako da te apsolutno usisaju u sebe, mogu da kažem da mi nije ništa nadomestio što u realnosti nemam, već mi je doneo skroz novi svet za koji mi je drago što postoji. I tako sam od nekog ko do pre godinu dana nije znao ni da ovaj strip postoji, za dve nedelje postala neko ko iščekuje da se u julu pojavi šesta, završna knjiga o nastojanjima Scotta Pilgrima da pobedi sedam bivših zlih momaka svoje velike ljubavi, Ramone Flowers.

Ovaj crno-beli svet, nastao u mašti 31-ogodišnjeg Kanađanina Bryana Lee O’Malleya, najsimpatičnija je ljudska tvorevina na koju sam u skorije vreme naišla. Iako je koncipiran kao bilo koja tinejdžerska serija u kojoj se prepliću junaci iz kraja, međusobno povezani lancima video-klubova i restorana brze hrane u kojima rade i stanova koje iznajmljuju, O’Malley u celu priču ubacuje malo više iracionalnosti, žanrovskih zafrkancija i malo više snega.

Kompletno fokusiran na glavnog junaka, Scotta Pilgrima i njegove ljubavne muke, O’Malley prenaglašava pojedine etape u zaljubljivanju, prevladavanju svih onih šizoidnih strahova (gradeći na jednom od njih – strahu od prethodnog života voljene osobe – glavni zaplet stripa) doteravši realističku, ljubavnu priču do superherojske, mitske priče poput onih koje nazivaju „većim od života“. U ovom stripu romantika i samoironija žive pod istim krovom, međusobno se ne ugrožavajući, a O’Malleyeva zaigranost svetom koji je stvorio vidljiva je na svakoj stranici.

Pravo je čudo šta je sve smešteno u okvir priče koja na pravi pogled deluje kao obična mladalačka cirkusijada. Iskoristivši sulud pakt po kom Scott treba da se bori sa bivšim momcima zagonetne Ramone kako bi mogao da bude u vezi sa njom, strip u sebi komeša superherojske scene borbi, dirljive ljubavne momente koji iskliznu u šagalovski nadrealna lebdenja parova, komične sitkom detalje praćene antologijskim fusnotama i iracionalne barice Scottove podsvesti u kojima, poput junaka iz Kalvina i Hobsa ispaljuje boce sa usamljeničkim porukama i glupim pitanjima u more crnog mastila oko svoje glave. A, tu su i silne zajebancije koje junake Scotta Pilgrima čine piratskom bandom u moru popkulturnih dobara i raznih lifestyleova (pa tako, nabasamo i na vegansku policiju, majicu sa natpisom Shins na najosetljivijim junacima ili likove koji su prosto tu zato što sve druge poznaju, kako kaže O'Malley čitaocu - čak i tebe).

Sam strip dobio je naziv po pesmi presimpatičnog ženskog benda iz Halifaksa, Plumtree, a O’Malley ne propušta da na kraju svake knjige ispiše saundtrek za nove avanture svog junaka.

Nakon serije Skins čija me družina dugo zračila, posada likova iz ovog stripa apsolutno je zauzela prvo mesto.

Pored glavnog junaka koji je priča za sebe, tu su Knives Chau – 17-ogodišnja srednjoškolka kineskog porekla, sa kojom Scott “pođe” na početku stripa i koja neko vreme u svojoj upornosti da podilazi Scottu, njegovom bendu čiji najveći fan postane i imitiranju kul sveta koji joj otkriva stariji momak deluje iritantno. Međutim, kako strip odmiče, njena vernost i činjenica da gotovo nikad (barem u prvih pet knjiga) ne preboli Scotta deluje dirljivo pa Knives Chau postaje lik koji volite da vas nervira. Drugi sporedni junak koji čini da svet Scotta Pilgrima deluje toliko neodoljivo je njegov gej cimer Wallace Wells koji ulazi u stan sa replikom “Pogodi ko je pijan”, a jedina stanarina koju Scott Pilgrim plaća, budući da sve stvari sem smeća u stanu pripadaju Wallaceu i da je on taj ko kuva, sprema i odlazi da plati komunalije, je to što stalno mora da dokazuje Ramoni i svima ostalima da nije gej, već da u stanu imaju samo jedan krevet.

Scottova sestra, uprkos prilično retkim pojavljivanjima, važan je činilac u prilično iracionalnim emotivnim zapetljancijama u koje upada Scott – iako mlađa, ona uvek postavlja racionalna pitanja ili sedi po strani sa pogledom koji mu poručuje da srlja u propast. U Torontu, prikazanom kao more slomljenih srdaca, i Scottovoj sestri je zapao komadić čemera budući da joj svaki put Wallace otme momka.

Negde kasnije, otkrivamo da Scott ima i mlađeg brata kada ga u jednoj sceni prebije pobrkavši ga sa jednim od Ramoninih zlih bivših momaka.

Jedan od mojih omiljenih likova je Kim Pine, bubnjarka benda Sex Bob-Omb čije razjapljene čeljusti između bubnjarskih palica odnose dosta mastaila u stripu. Uglavnom smorena, Kim Pine se sporo otvara, često seli, a taman kada pomislite da se misterija oko njene pegave glavice razotkriva ispostavi se da je po sredi neko prozaično objašnjenje. Ovo stalno držanje Kim na distance od vihora u koji nesmotreno upadaju drugi likovi samo govori o tome da se u njoj vrti samo njen tornado, možda i nešto jači, iz kog do ostalih junaka dopre samo po neki komadić sarkastične srče ili polusmorenog smeška. Iako su u srednjoj školi na kratko bili zajedno, odnos između Kim i Scotta zapravo je duboko prijateljski, bratsko-sestrinski odnos kom mnogi od nas teže, iako O’Malley na tome ne insistira.

Još čitav buljuk likova ostavlja snežne tragove po ovom stripu, po zavejanim parkićima, dosadnim, kostimiranim zabavama i zajedničkim potresno-patetično-komičnim traumama. Iako neke od njih O’Malley standardizuje poput kučkaste Julie koja se povremeno zabavlja sa Stephenom Stillsom, najtalentovanijim članom Scottovog benda ili Mladog Neila, Stephenovog cimera i, pre pojave Knives Chau, najvećeg fana benda, oni su u suštini dobri duhovi celog stripa i doprinose da se, dok ga čitate, osećate kao kod kuće.

Videćemo kakav će biti film, ako ništa, i ovo je sasvim dovoljno.

Dylan Dog

Godinama je fenomen stripova u najvećoj meri prolazio mimo mene. Dobro, krajem osamdesetih sam kupovao Alana Forda i obične sveske i one ludačke trobroje, i nikad nisam saznao kako se njegova luda družina obračunala sa onom moćnom silom koja se zvala na M, više se ni ne sećam, svejedno, počela je kriza, para je bilo sve manje, moji su se razvodili, a usput se i zemlja raspadala. Alana Forda više nisam viđao na kioscima.
Čitao sam pomalo i Zagora i Martija Misteriju, imao sam kod kuće ukoričene primerke Fantoma i Fleša Gordona, sviđao mi se dosta i Nik Rajder, ali tu simpatiju nikada nisam pretočio u nešto opipljivije, jer mi se, eto tako, u životu dešavaju brojne platonske ljubavi, a dobijete nešto više samo ako insistirate. Da ne dužim, takvih nije bilo previše do sad, ali mi se čini da u toj odabranoj grupi nema nezadovoljnih. Šta su tražili, to su i dobili.
Poznajem dosta ljudi koji se kunu u Dilana Doga, i meni je odvajkada bio simpatičan, iako je moja antipatija prema hororu dobro poznata. Kao i većinu drugih stripovanih stvari, čitao sam ga sporadično, kako naleti koja sveska. A onda sam u poslednjem duugačkom napadu prokrastinacije kome se nikako ne vidi kraj, otkrio štek vrednije polovine nasdvoje u kojima se krilo dosta epizoda sa lepuškastim agentom u glavnoj ulozi. Ona je već poznata kao veliki strip fan, posebno kao zaljubljenik u Kalvina i Hobsa i vlasnica velike strip kolekcije, pa sam, sa retkom metodičnošću koja uvek prati, gledano sa funkcionalne tačke gledišta, upitne radnje , za samo nekoliko dana progutao oko tridesetak svezaka koje su mi bile pri ruci. Ovaj tekst, u iščekivanju novih epizoda iz drugih izvora, može da se tumači kao znak krize što trenutno nema svežeg materijala za čitanje.
U čemu se sastoji šarm Dilana Doga? Zbog čega ga vole ljudi koji se u drugim dimenzijama svog života uglavnom gromko rugaju pri pomenu na onostrano, okultno i tome slično? Na najelementarnijem nivou, Dilan Dog je zaokružen koncept, blistavi pasus lepo raspoređenih citata skupljenih sa raznih strana. Iako kao detektivu za istraživanje noćnih mora, horor stoji u fokusu njegovih storija, to je samo naoko tačno, pošto se u njima žanrovi mešaju, stapaju i poništavaju.
Njegov verni pomoćnik Gručo Marks je zadužen za komediju, još jedan pouzdani saradnik i nekadašnji kolega iz Skotland Jarda inspektor Bloch pokriva pandursko-špijunski sloj fabule. Ljubavi se menjaju od epizode do epizode, ali ih u svakoj ima, i uvek je reč o zgodnim primercima lepšeg pola koji ili ginu ili nestaju pre poslednje strane. Ovaj zapaljivi koktel postaje dodatno pitak zahvaljući brojnim omažima velikim delima iz sveta literature i pop kulture (najčešće filma).
Na temeljima ovih konstanti, uvek preostaje dovoljno prostora za neku novu sagu u kojoj se poništavaju dimenzije prostora, vremena i tokova svesti u jednu brižljivo isprepletanu celinu. Jedna od tajni uspeha ovog serijala sastoji se u činjenici da su polazne tačke storija savršeno realne i logične, još tačnije rečeno imaju čvrsto utemeljenje u stvarnom životu. Upravo u ovoj tački otkriva se i brižljivo iznivelirana ali nipošto kompromisno nastrojena kritička crta stripa, koja nikad ne prelazi u parolašenje ili isprazno kritizerstvo, već preciznošću akupunkturnih iglica subverzije uvek ubada u pravo mesto, demaskirajući neku od bolnih tačaka savremene civilizacije poput pohlepe, nasilja i otuđenosti.
Upravno na ovom mestu analitičkog obrazlaganja postaje jasno zbog čega Dilan Dog tako trijumfalno slavi umetnost u svom punom a osobenom vidu i zbog čega ga Umberto Eko pominje kao jedinu literaturu koju, uz Bibliju i Homera, može da čita po nekoliko dana a da mu ne dosadi. Naime, kao i svako vrhunsko stvaralaštvo, ovaj italijanski strip serijal , koji iduće godine slavi četvrt veka izlaženja, ne samo što postavlja prava pitanja već istovremeno i edukuje i zabavlja.