Cena uspeha

Poslednjih nekoliko dana diglo se dosta prašine povodom potpisivanja sponzorskog ugovora EPS sa šampionom Srbije FK Partizan, koji je nakon pauze od sedam godina ponovo izborio mesto u Ligi šampiona, najjačem klupskom takmičenju u Evropi. Do utakmice u Donjecku sa Šahtjorom, prvakom Ukrajine, crno-beli nisu imali logotip "prijatelja" na svojim dresovima, ali su se tada pojavili sa prepoznatljivim ćiriličnim natpisom koji označava srpskog strujnog monopolistu.

Naravno, ova odluka je odmah izazvala veliku pažnju javnosti jer je poznato da EPS važi za jednog od najvećih srpskih gubitaša, javnog preduzeća koje nije u stanju da naplati dugove potrošača koji se procenjuju na oko 75 milijardi dinara. Postavilo se odmah pitanje i šta će reklama srpskom monopolisti koji ni na domaćem terenu ne može da upiše plus, a kamoli da se širi na neka nova tržišta.

U dobro poznatom maniru krenulo je prebacivanje loptice na potezu EPS-Partizan. Iz Partizana su tvrdili da je čitav ugovor težak 800 hiljada evra, dok su iz Struje prvo objasnili da njih taj ugovor ništa ne košta, da bi se na kraju ispostavilo da ipak košta koliko su rekli Partizanovci. Ne njih, nego one koji finansiraju ovo preduzeće - a to su poreski obveznici. Čitav aranžman je urađen protivno slovu zakona, jer javna preduzeća nemaju mogućnost da sklapaju sponzorske ugovore. Iako se ocena zakonitosti tek očekuje iz pravca za te stvari nadležnih institucija, obe strane se ponašaju kao da u njihovoj saradnji nema ničeg što bi eventualno moglo da bode oči, i ona faktički već teče, EPS je već upisao 800 hiljada sponzorstva u svoje knjige i traži od Vlade povećanje cena struje.

Izračunato je da svaki građanin plaća evropsku avanturu kluba iz Humske 46 dinara. Kada se to pomnoži sa brojem navijača najvećeg rivala - Zvezde, dolazi se do cifre od čitavih 530 hiljada evra koje niko nije pitao da li žele da učestvuje u ovoj transakciji, nužnoj za FK Partizan, jer je bez generalnog sponzora nemoguće nadmetati se u takmičenju koje organizuje UEFA.

Ono što posebno boli u ovoj priči je ono o čemu je već pisano na ovom blogu pre nekoliko meseci - iako se Crvenoj Zvezdi stalno spočitava da je nekakav državni projekat, činjenice govore suprotno. Svuda gde je država intervenisala u slučaju tima iz Ljutice Bogdana, bilo je sa skoro fatalnim posledicama po sam klub, čije se fudbalske i košarkaške filijale i dalje nalaze u velikim finansijskim teškoćama.

S druge strane, poslednje dve decenije su, mereno brojem titula u fudbalu i košarci, najuspešnije u istoriji Partizana. U fudbalu je za 20 godina osvojeno maltene isto koliko u prethodnih 45, u košarci je ta razlika još drastičnija - tim je u poslednjih 20 godina možda tri puta ostao bez titule. Uspon fudbalskog kluba koincidira sa dolaskom Mirka Marjanovića na mesto premijera Srbije. Marjanović, nekada predsednik Partizana, nije zaboravio svoju staru ljubav, koja u to vreme doživljava renesansu zahvaljujući i golemom uplivu državnog kapitala koncentrisanog u marketinški slogan "Sponzori šampiona". U pitanju su godine koje niko ko je živeo u Srbiji ne pamti po dobru sa ekonomske tačke gledišta. Čak i to nekada nije bilo dovoljno, pa je tih godina Partizan igrao svoje utakmice dok ne pobedi, često sumnjivim penalima dosuđenim u 95, 96. ili 97. minutu utakmice. Pre nekoliko godina, tadašnji prvoligaš Bežanija vodio je 3:1 na poluvremenu protiv beogradske ekipe, čiji su navijači skandirali u pauzi "Iz 1 u 2". Primećeno je kako na stadion stižu džipovi sa blindiranim staklima, i utakmica se završila 4:3 za Partizan. Takvi prizori ni danas nisu retkost na domaćim terenima, a nije zgoreg napomenuti da sadašnji predsednik FSS Tomislav Karadžić takođe u svojoj biografiji ima stavku da je nekad bio predsednik ovog srpskog kluba.

Slično je i u košarci - Partizan poslednjih 20 godina ima iza sebe vrlo jake sponzore - Sintelon, ICN Galenika, Igokea, NIS, a probranom društvu "uspešnih" pridružila se i najveća srpska kompanija "MTS Telekom" čiji je sadašnji direktor Branko Radujko proletos imao, u svom poznatom neumesnom maniru, štošta da kaže na kritike selektora Dušana Ivkovića u pogledu dotacija košarkaškom savezu, koji se očigledno raspada po svim šavovima. Za Partizan se to ne može reći, koji za svoje uspehe može da zahvali i uticajnim političarima poput Ivice Dačića, koji su takođe vršili svoju navijačku dužnost u upravnom odboru ovog kluba. Zato i ne čudi što godinama unazad Partizan po pravilu osvaja svako domaće i regionalno takmičenje u kome učestvuje. Primera radi, čak ni Barselona, aktuelni evropski šampion, nije prvak Španije i ama baš niko se tome ne čudi, ali takav scenario je, bar u Partizanovom slučaju za sada teško, ako ne i nemoguće zamisliti. Nije sporno da je reč o vrlo jakom timu, ali određene diskutabilne situacije u ključnim momentima i neujednačen sudijski kriterijum sve ove godine ostavljaju dovoljno prostora za bacanje senke na sve te trofeje, zaključno sa sramnim osvajanjem poslednje titule nakon krvničkog šaketanja u Vršcu.

Sve ovo dovoljno govori u prilog činjenici da je sport, kao jedna od retkih svetlih tačaka u srpskom sumraku trenutka, politizovan iznad svake granice dobrog ukusa. Postavlja se pitanje smisla organizacije takmičenja u kojima se unapred zna ko će biti prvak. Osim toga, i sami učesnici liga govore ko je ko u tom trenutku na političkoj sceni - nekada je fudbalski prvoligaš bio Milicionar, a prvak Obilić, u Batićevo vreme prvoligaški fudbal igrao se u Obrenovcu, danas tu gledalačku privilegiju imaju Jagodinci i stanovnici Inđije. Peti (ili šesti) oktobar je u širokom luku zaobišao fudbal.

Jedino u Srbiji "čisto" kolektivno-sportsko takmičenje je odbojkaško - tu se nikad ne zna ni ko će uzeti kup ni ko prvenstvo, ali u ovom sportu nema toliko para koje bi zamutile regularnost nadmetanja. Jedini spas za klupsku košarku i fudbal je njihova potpuna decentralizacija. Primeri iz komšiluka su indikativni - najveći slovenački klub Olimpija je nekoliko godina bio ugašen zbog dugova, u Hrvatskoj je šampion pored Hajduka i Dinama bio i FK Zagreb. U Rumuniji timovi poput Uniree iz Uržičenija osvajaju titule, slične uspehe u Bugarskoj ostvaruje Liteks. Samo je u Srbiji Partizan konstanta koju nekad prekine ruinirana Zvezda. Zbog čega u Srbiji Hemofarm ili FMP ne mogu do titule kada više od pola njihovih bivših i sadašnjih igrača sačinjava reprezentaciju, zašto se Javor ili OFK ne umešaju u trku za titulu? Ako se uskoro ne pronađu adekvatni odgovori na ova pitanja, velika je verovatnoća da ćemo završiti u potpunom mraku, u kome će se izgleda čuti samo glasovi Partizanovih navijača po kojima njihov tim "eto, uprkos svemu i bez državne podrške postiže sjajne rezultate". U tom slučaju, ukidanje većine ostalih klubova (kako je to već mučki urađeno u vaterpolu) i ostavljanje probranih "konkurenata" da služe kao ikebane elementarnog legitimiteta uopšte nije naučno-fantastična zamisao -  ionako sve ide u tom pravcu. A onda ni struja neće pomoći.


Škabo - 92

Simbolika statistike (deo prvi: Mi)

Ne znam za vas, ali ja lično ne mogu da dočekam početak Svetskog prvenstva u fudbalu. Razumem Vas ako ne delite taj sentiment, apsolutno mi je jasno da je savremeni sport samo lepa reč za mnogobrojne ružne stvari koje ga čine. Pokušao sam da živim u skladu sa tim saznanjima, nije išlo - strast je ipak bila jača. Strast sa sobom povlači i neka druga saznanja koja ćemo rado upotrebiti ovaj i čini mi se, najmanje još jedan put.
Logika je jasna, služićemo se statističkim podacima sa ranijih svetskih prvenstava kako bismo uspeli da dokučimo dešavanja na predstojećem, koje će biti održano u junu i julu mesecu u Južnoj Africi. Srbija po prvi put učestvuje na završnoj smotri pod sadašnjim imenom, pa će zamenica Mi biti korišćena kao supstitut za sve prethodne državotvorne inkarnacije u kojima su Srbi učestvovali.
Ako se prepustimo pulsiranju simbolike statistike, imamo puno razloga za optimizam. Mnogo je znamenja koji govore u prilog da će se srpska reprezentacija vratiti iz Južne Afrike ovenčana lepim uspehom. Počnimo sa samim učešćima - svaki put kada je završnica održavana van Evrope a da je naša reprezentacija učestvovala na njoj, stizalo bi se do visokog plasmana! Prvo svetsko prvenstvo održano davne 1930. godine u Urugvaju i ekipa sastavljena isključivo od igrača iz Beograda (pošto su Zagrepčani i Splićani odlučili da bojkotuju takmičenje) i odmah grom iz vedra neba! Pobeđen je prvo favorizovani Brazil sa 2-1, na otvaranju šampionata. Prvi gol postigao je Aleksandar Tirke Tirnanić, stric onog, nedavno preminulog besmrtnog Tirketa, a ostalo je zapamćeno da je golman Milovan Jakšić branio kao u transu pa ga je urugvajska štampa momentalno prozvala "El Grande Milovan". U sportskoj literaturi koju sam posisao sa majčinim mlekom pisalo je i da je jedna ulica u Montevideu nazvana po njemu, ali na internetu nisu uspeo da pronađem dokaz te tvrdnje.
Beograđani su zatim isprašili Boliviju sa 4-0, da bi ih u polufinalu sačekao domaćin Urugvaj, potonji šampion. Poveli su naši golom Sekulića u 4. minutu, a zatim je na scenu stupio brazilski arbitar Rego. Kao da je želeo da osveti svoje zemljake, sudija je našima prvo poništio čist gol, a zatim, posle izjednačenja, priznao neregularan gol domaćinima. Lopta je napustila igralište, ali je jedan policajac vratio u teren i Urugvajci su poveli sa 2-1. Demoralisan tim, koji je putovao brodom 18 dana do Urugvaja, održavajući treninge na palubi, do kraja meča je pred 93 hiljade gledalaca na stadionu Sentenario ubedljivo poražen sa 6-1 od domaćeg tima koji su predvodili kapiten Nasaci i "crna perla" Andrade, prva tamnoputa fudbalska zvezda, igrač koji je završio svoj život u paklu alkoholizma i tuberkuloze, a nakon fudbalskih terena preživljavao je tako što je štimovao klavire i bio član cirkuske trupe.

Dve decenije kasnije, i prvo učešće SFRJ na završnom takmičenju, ovog puta u Riju, na tada tek izgrađenoj Marakani. Tim predvođen Bobekom i Mitićem preslišala je Švajcarce (3-0) i Meksiko (4-1), ali opet se na putu do odabranog društva našao domaćin. Brazilci su slavili sa 2-0 u meču koji je obeležila povreda Rajka Mitića koji je udario glavom u plafon u tunelu i ceo meč igrao sa čalmom na glavi, budući da tada nije bilo mogućnosti izmene u pravilima. Pošto su samo pobednici grupa išli dalje, bilo bi realno proceniti da je SFRJ na tom prvenstvu došla do četvrtfinala. Iako je ovo jedini finalni turnir na kome nije bilo finala u pravom smislu te reči, ključni meč između Brazila i Urugvaja je, na zaprepašćenje svih 200 hiljada gledalaca na Marakani i još najmanje toliko miliona van nje, dobio Urugvaj sa 2-1, što je toliko ražalostilo navijače Brazila da su neki od njih počinili samoubistvo, a koliko me sećanje služi, neki brazilski igrači su bili prinuđeni da emigriraju iz zemlje, a bilo je i, čini mi se, srećom neuspešnih, atentata...

Poslednje učešće SFRJ na Mundijalu van Evrope zabeleženo je pre 48 godina u Čileu. Fantastičnu generaciju predvodili su Šekularac, Jusufi, Jerković, Skoblar, Galić i Šoškić. Na samom startu, u Ariki - hladan tuš! Pobeda Sovjetskog Saveza od 2-0. Srećom, ekipa se brzo sabrala, prvo vrativši Urugvajcima milo za drago (3-1), a zatim i demoliravši Kolumbiju sa 5-0. U četvrtfinalu su nas čekali Zapadni Nemci, koji su nas zaustavljali na prethodne dve završnice (Švajcarska 1954. i Švedska 1958.) u četvrtfinalu. Ovog puta bila je treća sreća, jedina pobeda nad Nemcima na Svetskim prvenstvima izvojevana je golom prerano preminulog Riječanina Petra Radakovića. I kada su nas već svi videli u finalu sa Brazilom, koji je zbog povrede Pelea predvodio Garinča, (čovek kome je leva noga bila kraća za šest centimetara od desne, pa još pritom i zakrivljena Verovatno najbolji dribler u istoriji fudbala, Garinča je još jedan mag fudbalske igre koji je nakon igračke karijere potonuo u čarima alkohola) Čehoslovačka nas je preslišala sa 3-1. Da sve bude u skladu sa tradicijom pobrinuo se domaćin Čile. I treći put smo izgubili od domaćina, ovog puta sa 1-0, golom Rohasa u 90. minutu. Na kraju četvrto mesto, drugi najveći uspeh jugoslovenskog i srpskog fudbala na Mundijalima.

Posle nešto duže istorijske rekapitulacije, brzometno se vraćamo u budućnost. Ako bi se ustanovljena tradicija igranja sa domaćinima nastavila, to znači da bi Srbija mogla i do četvrtfinala, pošto tek tada može da se sastane sa Južnom Afrikom. Da ne bismo prejudicirali ono čemu se iz dubine duše nadamo da će Orlovi i selektor Antić ostvariti, jer zaista imaju potencijala za tako nešto, bacamo pogled na suparnike u grupi. Gana, Nemačka i Australija. Sa Ganom nismo nikada igrali meč u završnici, a u dosadašnjem odmeravanju snaga sa afričkim ekipama imamo polovičan učinak. Sahranili smo Zair 1974. u Zapadnoj Nemačkoj sa 9-0, da bi pre četiri godine na istom mestu izgubili od Obale Slonovače 3-2, iako smo vodili 2-0 posle 20. minuta igre.

Mnogo bogatiju tradiciju susretanja imamo sa Nemcima. Sa njima smo se do sad sastajali ukupno šest puta, i svih šest puta kada smo igrali sa njima smo uspevali da prođemo u nokaut fazu takmičenja! Nemci doduše imaju mnogo više uspeha u tim megdanima - zabeležili su četiri pobede (1954. - 2:0 (1/4), 1958 - 1:0 (1/4), 1974 - 2:0 (druga faza) i naravno 1990. u Italiji kada su Švabe predvođene Mateusom, Felerom, Klinsmanom, Bremeom i Litbarskim zgazili Osimovu četu na Đuzepeu Meaci u Milanu sa 4-1 (grupa)).

Naša jedina pobeda, iz Čilea 1962. je već pomenuta, a poslednji put smo odmeravali snage u Francuskoj pre 12 godina, ponovo u grupi, kada je bilo 2-2, iako smo vodili sa 2-0. Valjda će treće odmeravanje snaga u grupi biti talično iako nesumnjivo Nemačka predvođena Balakom i Švajnštajgerom ima strahovito jak tim. Bez preterane euforije, imamo sa čim da izađemo na taj boj, što smo dokazali i u poslednjoj prijateljskoj utakmici, uprkos porazu.

Sa Australijom se do sada nismo sastajali na Mundijalima, baš kao ni sa jednom reprezentacijom iz Okeanije. Ostaje nada da će ta utakmica imati takmičarski značaj, i odlučivati o plasmanu u narednu rundu. Za razliku od prethodnog prvenstva, kada sam bio euforičan, pa užasno razočaran kriminalnim igrama, ovog puta sam umereni optimista. Imamo sjajne igrače na svim pozicijama, i ako uspemo da se naviknemo na turnirski sistem i neutrališemo mentalne manjkavosti koje se obično očitavaju kao kompleks niže vrednosti, veoma primetan na kvalifikacionom meču sa Francuzima prošlog septembra na Marakani, možemo dosta. Šta je u ovom slučaju to "dosta"? Za sada, prolazak u drugi krug. Posle je samo nebo granica. Ne mogu da dočekam da Mundijal počne, a do tada ću, da ubijem vreme, lepiti sličice.

Večiti rivali kao nebo i zemlja

Prethodna sportska nedelja protekla je u znaku velikog uspeha košarkaša Partizana koji su nakon odlične, zrele igre porazili Makabi sa 3-1 u četvrtfinalnoj seriji najelitnijeg klupskog takmičenja na Starom kontinentu i na taj način dospeli na završni turnir koji se igra početkom maja u Parizu. Praktično u isto vreme, kao u iskrivljenom ogledalu, večiti rival Partizana, KK Crvena Zvezda našla se na spisku firmi kojima preti stečaj, i ako se u narednih 60 dana ne pronađe neko rešenje u vezi sa otplaćivanjem duga koji se procenjuje na 12 miliona evra, klubu preti gašenje.
Iako su oba tima na početku sezone bila sasvim izjednačena po igračkom kadru, Zvezda proživljava jednu od najtežih sezona u svom postojanju, dok Partizan nastavlja nisku blistavih uspeha u prethodnoj deceniji. Razlog tome je organizacija koju Partizan očigledno ima, dok je Zvezda sama sebi najveći neprijatelj. Od praktično izjednačenih ekipa, došlo se do situacije da imamo jednog učesnika Final foura, dok se drugi tim, oslabljen brojnim odlascima igrača i jednog trenera i smenom uprave u toku sezone, bori za goli život.
Nema sumnje da iza uspeha Partizana stoji meni prilično neomiljeni trener Duško Vujošević, koji očigledno zna da radi svoj posao, iako zbog svojih neukusnih izjava i, posebno, ponašanja na terenu koje uključuje konstantan pritisak na sudije i česte verbalne minijature iz oblasti najprljavijeg srpskog jezika, od mene nikad neće imati poštovanje. Vujošević, ujedno i selektor crnogorske reprezentacije, je nesumnjivo sposoban, ali nije sportsmen u pravom smislu te reči (npr. od njega nikada nećete čuti da je Partizan zasluženo izgubio neku utakmicu, njemu su sudije krive i kad njegov tim pobeđuje, a treba posmatrati i reakcije, inače stare dobre navike iz domaćih takmičenja, igrača kakav je npr. Petar Božić, koji uvek širi ruke i u čudu se smeška kad mu sviraju faul, iako usporeni snimak po pravilu ne ostavlja previše sumnje u ispravnost sudijske odluke), uspeo je da ukomponuje ekipu u kojoj niko posebno ne odskače kvalitetom, i ni za jednog igrača se ne može reći da pripada najvišoj čak ni evropskoj klasi, ali jednostavno Partizan je tim u punom smislu te reči, i tu nema nikakve rasprave.
S druge strane, Crvena Zvezda je ušla u novu sezonu sa postojanijim sastavom od večitog rivala, ali nije pokazala da je tim. Klub su nagrizali unutrašnji lomovi kojima je kumovao višegodišnji kampanjski rad i nerealne ambicije prethodnih rukovodećih garnitura koje su nemilice trošile novac dok su rezultati izostajali. Ekipu je prvo napustio kapiten Tadija Dragićević, zatim je smenjena kompletna uprava, i to novim ljudima koje predvodi bivši trofejni trener crveno-belih Vladislav Lale Lučić, koji se odmah našao u misiji spasavanja onoga što se spasti može. Budžet je vraćen u realne tokove, klub su napustili stranci - Majk Tejlor i Filip Videnov, koji će u predstojećoj srpskoj ligi braniti boje FMP Železnika. Tako je od tima koji je nesumnjivo mogao da se bori za trofeje, dobijen osrednji jadranski ligaš (u kojoj je na brojnim mečevima ovogodišnji sudijski kriterijum bio van svake rasprave tragičan), i ekipa koja će samo nekim trenutno nezamislivim čudom ostvariti plasman u plej-of Srpske lige, koji garantuje učešće u regionalnom takmičenju i iduće sezone.
I dok je Partizan tek ponekad koketirao sa političkim establišmentom (tipa nekadašnji potpredsednik kluba Ivica Dačić), upravom Crvene Zvezde, posebno nakon petog oktobra su vršljali, žarili i palili ambiciozni a očigledno nesposobni kadrovi vladajuće stranke. Oni su na kraju najureni, a u posmatrano u ovom svetlu, bilo je izrazito neukusno posmatrati predsednika Srbija kako u Areni po završetku meču sa Makabijem peva Partizanove pesme, dok su razni Živoradi Anđelkovići i Jovani Vesići, sve odreda ljudi iz njegove stranke, napravili milionski dug u crveno-belom taboru. Da li će odgovarati za to? Čisto sumnjam. Teško zemlji kojoj je predsednik grobar.
Rezultati takvih klupskih politika su pred nama. I dok se na košarkaškim utakmicama Partizana pojavi više ljudi nego na većini ligaških mečeva (ne računajući derbi) istoimenog fudbalskog kluba zajedno, navijači Zvezde koji ove godine prave neverovatnu atmosferu na fudbalskim utakmicama, već nekoliko sezona bojkotuju košarkaški klub. Po njima, rešenje je da se Crvena Zvezda fuzioniše sa FMP Železnikom, i da na čelo kluba dođe još jedan (doduše bivši) političar Nebojša Čović, inače osnivač kluba iz beogradskog predgrađa, poznatog po svetskim merilima u radu sa mlađim kategorijama. Najvatrenijim navijačima smeta i to što za Zvezdu igra Bosanac Elmedin Kikanović, koji će po svemu sudeći na kraju sezone sa još nekoliko prvotimaca Zvezde napustiti klub. Nova Zvezdina uprava je svesna činjenice da mora da postigne neki kompromis sa navijačima ako želi da stavi tačku na agoniju koja predugo traje.
S druge strane, Partizan, koji je na volšeban način, uz određenu sudijsku asistenciju u prelomnim trenucima, uzeo kup Srbije, anuliravši u polufinalu prednost vršačkog Hemofarma od 18 koševa razlike na poluvremenu, čekaju dva završna turnira. U jadranskoj ligi ih u Vršcu ponovo čeka Hemofarm, sa kojim se Partizan svaki put ove sezone mučio, ali na kraju tih megdana uspevao da izađe kao pobednik, što je odlika velikog tima, dok ih u Parizu očekuje meč sa još jednim izrazitim favoritom, grčkim Olimpijakosom za koji igra i reprezentativni plej Miloš Teodosić, nesumnjivo predvodnik nove generacije srpskih košarkaša koja je prethodne godine uzela srebro u Poljskoj.
Iako je Partizan iz senke do sada pomrsio račune brojnim evropskim timovima, pobedivši između ostalog i Olimpijakos u Pioniru, on se i dalje krije u autsajderskoj zavetrini i odatle vreba kartu za finale u kome će igrati i pobednik duela Barselona - CSKA, što su nesumnjivo dva najveća favorita za osvajanje titule evropskog šampiona. Tim iz Beograda uopšte nije bez šansi protiv ekipe iz Pireja, jer fanatičnom borbenošću i disciplinom može da parira inspiraciji koja je osnovna odlika grčkog sastava. Ako ih ne krene, moguće je da će se Partizan naći tamo gde ga nisu videli ni najvatreniji navijači kluba početkom sezone, a kamoli potpisnik ovih redova, inače izraziti navijač Crvene Zvezde. Stoga je ovo veliko rezultatsko ostvarenje još jedan primer da se košarka igra na parketu, a ne na papiru.
I kao po onoj staroj "dok jednom ne smrkne, drugom ne svane", Grobari su u ekstazi, a Cigani se osećaju čemerno. Naravno, kolo sreće se i okreće, a i lopta je okrugla, dok prihvaćeni standardi ferpleja kažu da se u pobedi ne treba uzvisiti, a u porazu ne uniziti. Na žalost, u poslednjih nekoliko dana čitamo krajnje neumesne prozivke čelnika i bivših igrača Partizana, kako će u Parizu pobediti Olimpijakos jer redovno pobeđuju timove u crveno-belim dresovima, koje bi bile prihvaćene kao uobičajeno rivalsko peckanje, da već odavno nisu prešle granicu dobrog ukusa. Upravo iz tih a i ne samo tih (duga je to priča...) razloga, više ni u ludilu ne mogu da navijam za KK Partizan kada igra u Evropi, jer istinski šampioni (kakvi su nekad bili upravo igrači Partizana, za koje sam 1992. u Istanbulu kada su se popeli na krov Evrope navijao kao za svoj tim) sebi ne dozvoljavaju luksuz zluradosti. Ali, čak ni uzburkane navijačke strasti ne remete lepu sliku o Partizanovom dostignuću koji zaslužuje svako poštovanje. Svako ko se u Srbiji nije obradovao uspehu Partizana ili se naslađivao nedaćama u kojima se našla Zvezda nije baš sasvim čitav.

Samolepive sličice

Javiše jataci pre dva dana:
-Deliće se album sutra uz "Sport".
Sutradan uveče, na raspitivanje o grozničavom predmetu želje, trafikantkinja me je dobronamerno pogledala:
-"Sport" je rasprodat još u sedam ujutro.
Srećom, našao sam album na trafici kod početnih stanica linija 27 i 43. Pitala me prodavačica: "Koji ćeš od ova tri?" "Paninijev, naravno", odgovorio sam, srećan što će veče proteći u lepljenju sličica. Pročitao sam i savet na netu da se kupuje što više kesica na jednom mestu. Nisam imao para za celu kutiju od 100 kesica, pa sam kupio pola kutije. Taktika je bila ispravna - nijedan duplikat od 250 slajbi. Među šest komada koje se dobijaju uz album - jedan jedini duplikat - Dijego Milito. Lepilo se čitavo veče. Taj osećaj lepljenja je neponovljiv.
Kroz maglu se sećam da je prvi album koji sam imao bio "Mexico 86". Malo me nerviralo što su autsajderske ekipe bile diskriminisane odlukom da po dva igrača budu na jednoj sličici, a sećam se i da je za iračke fudbalere nedostajao pun datum rođenja, već je na tom mestu bila ispisana samo godina. Dve godine kasnije, "Euro 88", održan u Nemačkoj. Prve tapke u školskom dvorištu. Bez sumnje, najbolji album koji sam ikad video - slike reprezentacija bile su podeljene na četiri lepljiva dela, a bilo je čak i sličica sa likovima sudija. Posebno sam zapamtio Luiđija Kazarina, italijanskog arbitra, pošto je to jedna od retkih sličica koja mi je falila.
"Italia 90" - prvi put naši u nekom fudbalskom albumu, i poslednje učešće SFRJ na najvećoj svetskoj smotri fudbala. Zemun se orio od urlika oduševljenja usred nedeljnog porodičnog ručka kada je iz kesice izvučena fudbalska ikona Dragan Stojković Piksi. I to je bio dobar album, ipak slabiji od Nemačke 1988.
A onda pauza.
Veliki povratak za France 1998. Opet naši i poslednji put kao Jugoslavija na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Tinejdžerstvo se bližilo kraju, ali i dalje niko nije bio sumnjičav što se popunjava album sa samolepivim sličicama. A zatim nova pauza, Koreju i Japan sam gledao tek na mahove, što zbog suludih termina, što zbog tužnih bolničkih prizora. Neverovatna utakmica u kojoj Urugvaj stiže vođstvo Senegala od tri gola razlike, i natmurena bolničarka koja nonšalantno gasi televizor i kaže: "Vreme je za ručak".
Bilo, ne ponovilo se.
Kada se pojavio album za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj pre četiri godine, nije bilo mnogo nedoumica da li da se isti pazari. Tradicija je tu da se poštuje. Bilo je dosta podsmešljivih komentara u bližoj okolini zbog te odluke, u stilu "vidi ga mator konj skuplja sličice", dok sam se ja zabrinut pitao kako ćemo ispuniti album koji ima više od 500 pravougaonika koje treba popuniti bitnim sadržajem. Odgovor je došao sam od sebe - okupljanja kod Terazijske česme jedan su od najblistavijih skorašnjih primera spontanog organizovanja ove razrovane zajednice. Menjaža je uzimala maha i u podzemnim prolazima, svuda sam nosio štos slajbi umotan gumicom i obavijen neizbežnim spiskom brojeva sličica koje mi nedostaju. Prepoznavao sam se sa novopečenim "ortacima" na ulici, gde god bi se zadesio bio je bar jedan lik raspoložen za menjanje. Niko se više nije smejao, državom se proširio požar kolekcionarskog ludila. Iz "Paninija" su obavestili javnost da su oborili sve rekorde prodaje.
Doduše, pojavili su se kod "Moskve" i brojni likovi koji su prodavali slajbe. Bilo je tu i simpatičnih klinaca, ali i odvratnih likova, biznismena, kojima je na čelima pisalo "mešetar". Ljigavo bi ti se približili, i onda te slatkorečivo upitali "Da li želiš da popuniš album?" Želim, ali neću da kupujem sličice od tebe, majmune.... Na Terazijama je brzo zavladao duh darivanja - ako vidiš da neko nema mnogo šta da ti ponudi, dao bi mu koju sličicu više u odnosu na broj komada koji si od njega dobio, vladala je prava karnevalska atmosfera ljubavi... Jedan lik koji me mnogo podseća na jednu TV ličnost iz nesrećne reality show muzičke sapunice, u kojoj se tragikomično promovisalo apdejtovano Bratstvo i jedinstvo, je hteo da se okoristi tom činjenicom, uzeo mi štos sličica i krenuo mangup da bira šta će da uzme. Poludeo sam u sekundi. Rekao sam mu: "Daću ti samo onoliko sličica koliko ih dobijem od tebe", na šta mi je on besno vratio sličice i tražio svoje nazad. Bilo je tu dobrih, raritetnih likova, ali sam bio ponosan što sam se suprotstavio nepravdi makar na simboličkom nivou, ne dopuštajući jednoj jajari da radi šta je zamislila.
Sad kad rekapituliram, nijedan album u životu nisam popunio, jer mi je bilo besmisleno da dajem pare za sličice koje su mi falile. Poenta je u skupljanju, strpljenju i posvećenosti., i upisivanju rezultata. Sa socijalnom dimenzijom, čitava priča dobija nezapamćene razmere - zbližava ljude u strasti koja ne može da se objasni, već samo može da se doživi.
Nedavno mi najbolja drugarica reče: "Bliži se svetsko prvenstvo, ti ćeš opet sve pratiti, da li se sećaš kad si zapisivao sve rezultate u one svoje sveske?" Zaista, dugo nisam o tome razmišljao, i pojma nemam gde su mi te sveske u koje sam zapisivao rezultate sa Olimpijada i Svetskih prvenstava. Imao sam i kupusara druge vrste - u njima sam sastavljao svoje muzičke top-liste iz nedelje u nedelju, iz dana u dan, pa se to na kraju, do dana današnjeg, izrodilo u zapisivanje muzičkih recenzija. Za predanalize timova Svetskog prvenstva je još uvek rano, biće i toga kad dođe vreme. Dve su stvari, pak, već sada jasne - na prvenstvo niko nije zalutao, a groznica je počela.

No comment

Povratkom televizora u moj život, vratila se i opsesija sportskim komentatorima, neverica, gunđanje i zaprepašćenost njihovom preovlađujućom nestručnošću. Kao što ste već verovatno primetili, pomenuti uređaj se u našoj hacijendi u 99 % slučajeva pali zbog nekog sportskog dešavanja, a takve prilike su postale svakodnevne, što penzionisanom omladincu poput mene predstavlja bogougodnu obavezu daljeg zanemarivanja zaostalih životnih obaveza i prepuštanje stihiji učaurenog života.
Odmah da se razumemo, iako ni o fanovima sporta ni o sportskim novinarima nemam previsoko mišljenje, pala mi je na pamet misao da ljudi koji opsesivno prate sport (a među kojim sam i ja) uopšte nisu glupi kao što se na prvi pogled čini, a uzimajući u obzir ostatak televizijske ponude koja se pretežno sastoji od kiča, smeća, šljokica i sličnog zapakovanog đubreta. U ovom smislenom nastojanju može se otići čak i do zaključka da sportski prenosi predstavljaju jedini preostali delić istinske realnosti na koji se može nabasati putem malih ekrana.
Bilo kako bilo, sport je najjeftinija zabava za siromašne i leglo svakojakih kriminalaca zbog kojih sam pre nekoliko godina u svojoj ideološkoj zaslepljenosti prestao da pratim ovaj životni aspekt u meri u kojoj sam to činio ranije. A to je bila potreba da se zna sve. Suočen sa količinom informacija, shvatam da je to nemoguća misija čak i kada bi ljudi imali po tri glave na ramenima. Ali kao što svaki prijatelj sporta za sebe smatra da bi bio odličan selektor, velika većina posmatrača sportskih manifestacija koja u oblinim količinama gubi vid i živce pred šarenom kutijom živi u uverenju da bi odlično obavljalo posao sportskog komentatora.
Nekada je monopol u ovoj oblasti držao RTS, danas smo svedoci pravog cunamija kanala sa isključivo sportskim sadržajima, a svoje mesto pod suncem traže i drugi programi sa nacionalnom frekvencijom. U ovoj kratkoj rekapitulaciji, bolje da krenemo od pozitivnih primera obavljanja komentatorskog posla, pošto ih je značajno manje u odnosu na ove druge.

Što se tiče fudbala, meni se uvek najviše sviđalo kako ga prenosi Gojko Andrijašević, čiji glas nisam čuo još od mitske utakmice sa Dinamom iz Tbilisija, izgleda da je zauvek sklonjen sa Javnog servisa evropske Srbije. Koliko sam imao prilike da vidim po netu, mnogo ljudi ga izrazito ne gotivi iz najraznoraznijih razloga, ja ću pružiti svoje argumente zbog čega ga simpatišem. Pod jedan, nisam siguran da je ova priča sto posto verodostojna, ali sam čuo da je Gojko radio na TV Palmi kao tehničar i da je na mesto komentatora uleteo slučajno kada se pokojni Vladanko Stojaković razboleo, i posledično bio sprečen da obavi svoj posao. Andrijašević se odlično snašao u novonastaloj ulozi, što može da posvedoči svako ko je gledao prenose na Palmi tokom prethodne decenije - ovaj komentator bi satima prenosio mečeve sa podjednakim žarom. Drugi i najvažniji razlog moje simpatije prema Gojku je što za vreme njegovih prenosa isprekidanih mestimičnim škljocanjem zippo upaljača nisam osetio tzv. transfer neprijatnosti kojim me obilato čašćava većina njegovih kolega.

Što se tiče košarke, neprikosnoven je Ilija Kovačić, kao pravi maestro prenosa kraljice igara, a opasno mu se kvalitetom približava i Srđan Radojević (?) sa Sport kluba koji nešto slabiju dikciju nadomešćuje fantastičnom pripremom prenosa i obiljem podataka koje nosi u glavi. Što se tiče odbojkaških duela, ubedljivo najbolji je bio novosadski komentator Jergić koji je praktično opismenio TV auditorijum što se tiče ovog sporta.
I to bi bilo manje-više to što se tiče dobrih medijskih "poslenika" (kakva tragična reč!).
Loši su svi ostali, neki manje, neki više. Kao velikom navijaču Zvezde strašno mi smeta što su svi košarkaški komentatori neopevani Grobari - kako ona dva mutavca-deklamatora na Košavi koji će uvek primetiti "Zvezda izgubila loptu", dok će u istoj situaciji na meču Partizana reći da je "sudija dodelio loptu Partizanovom protivniku", podsvesno ubacujući rovca sumnje u ispravnost takve odluke.
Ništa bolje nije ni na RTS. Jaki Petar Denda prenosima pristupa kao pogubljenju i osim probijanja kroz dve-tri prepoznatljive loše fraze nema šta da ponudi, ali zato je njegovo srce pravoverno crno-belo. Potpunog debakla spasava ga stručni konsultant, čini mi se da se zove Miroslav, zaboravio sam mu prezime, ali mu je svaka na mestu. O Slobodanu Šarencu da ne pričamo - statistički podaci po kojima Vranešu fali još samo pet blokada kako bi postao 15. bloker u istoriji Evrolige ili kako je Rašić imao "niz od 16, pardon 18 ubačenih bacanja" ponavljaju se iz nedelje u nedelju i defintivno su me udaljili od njega iako mi je nekad davno bio interesantna. Živo se sećam jednog pregleda sa Olimpijade u Atlanti koji je radio u tandemu sa Memedovićem i to je zaista bilo vrcavo i sjajno, ali se taj Šarenac utopio u trivijalne statističke podatke kojima iskazuje neizmernu ljubav prema klubu Titove Armije. (Slično se priča i za Vladana Tegeltiju sa SOS-a, ali ja godinama ne pratim taj "kanal iz video kluba", kako ga je nazvao jedan moj bivši prijatelj, referišući na prepoznatljiv kvalitet slike ovog programa)
RTS nema čime da se pohvali ni što se tiče fudbala. Aca Stojanović je Perica Ognjenović sportskog novinarstva u Srba - dok je radio na BK bio je zanimljiv, danas guši glupostima tipa "Dida je boksovao loptu iako to ne voli", a primećuje se i da voli da se kladi na mečeve koje prenosi, što rade i mnoge druge njegove kolege. Kovinjalo nije jedan od njih, ali on iskazuje drugu, još goru boljku: iako imamo prijem slike koja prati dešavanja na terenu, on svoj stil bazira na prepričavanju viđenog. Slično se primećuje i za Strajnića koji se specijalizovao u disciplini "kako da ne kažem ništa sa što više reči".
Kao odgovor na staru gardu RTS, pojavila se i plejada komentatora B92, ali je oduševljenje kratko trajalo, budući da su oni još dosadniji od ertesovskih vedeta. "Zanimljivi" Šaranović i "gromoglasni", retko netalentovani Lončarević brzo su postali božija kazna za sve ljubitelje fudbala, koji su sa uzdahom olakšanja propratili vest da je RTS pred početak ove sezone ponovo otkupio prava za Ligu šampiona. Ponovo smo mogli da uključimo ton.
Na Areni sport i Sport klubu pomalja se nova generacija komentatora - Živkoviću, starom znancu sa SOS kanala se mora čestitati na velikoj izdržljivosti u fudbalskim maratonima tokom vikenda ali i zameriti na slaboj moći animiranja publike. Razaznajem na ovim kanalima još nekoliko glasova ljudi čija imena ne znam, samo ću istaći da dečko koji radi argentinsku ligu na Sport klubu nema veze sa mozgom, a opasno živcira i onaj blago alkoholizirani glas sa više kanala koji se iz petnih žila trudi da bude zabavan i smešan, a samo je dosadan, kao i ona dva "duhovita" nesrećnika sa Foxa koja "komentarišu" Ninja ratnike i njihove bliže i dalje rođake. Nakon poslednjeg derbija i gomile oPsajda u njemu, situacija je što se tiče ova dva najnovija TV bisera postala mnogo jasnija.
Nije previše ugodno ni kada gledamo odbojku - "paljevina" stil Predraga Milinkovića upadljivo štrči, baš kao i onaj Duška Koraća, mada njemu priznajem da ume da me nasmeje neočekivanim naletima sulude inspiracije. Ni u ženskoj odbojci situacija nije bolja - Rešad Šehović je manje komentator, a više motivator naših reprezentativki, neretko u "sugar daddy" ključu. Kad nabasam na male sportove, koje ipak slabije pratim, uvek se "oduševim" Duškom Milanovićem i njegovu nemogućnost da pravilno pročita bar jedno prezime koje je ispisano latinicom. Sećamo ga se još sa RTS-a kada je Šols davao golove za Mančester, a Duško se pridružio triju fantastiko koji osim njega čine Zvonko Mihajlovski i Dobrosav Gajić, svaki ponaosob sa registrovanim ozbiljnim nedostacima koji ih ometaju da kvalitetno obavljaju posao za koji su plaćeni.
Ništa bolja situacija nije ni što se tiče osoblja sa Trećeg kanala. Srbija je verovatno jedina zemlja u kojoj ljudi poput Igora Miklje dobijaju priliku da rade na televiziji, Pešikan je oduvek živcirao svojim izraženim gubitničkim mentalitetom svrstavanja uz pobednike. Tenis nikada posebno nisam previše pratio, ali fudbalski prenosi koje radi Višković često gube na kvalitetu u neodmerenim egzaltacijama u slavu ostrvskog načina igre... Da ne spominjemo Lazu Bakmaza, koji više vodi računa o svom preterano naprilitanom izražavanju nego što obraća pažnju na teren. Njegovi prenosi uvek zahtevaju dodatne atome energije jer formom podsećaju na suvoparne predloške za scenarija događanja tipa "Prođoh Levač, prođoh Šumadiju", gde se svi tope od izveštačene ljubavi prema jeziku.
Vaterpolo vodama uglavnom osrednje dominira Saša Mikić, ponekad mu se pridruži i već pomenuti Aca Stojanović koji je tokom prošlogodišnjih prenosa sa SP u Rimu prečesto upadao u stanja isforsirane histerije, ali je srećom pored sebe imao stručnog konsultanta Igora Gočanina, od koga smo, za promenu, i imali šta da čujemo.
Na samom kraju, ovo je samo štura skica mojih tv impresija, o kojima bi moglo naširoko da se piše, plus što besmrtne stare snage tipa Milojko Pantić, Vladanko Stojaković, Srđan Knežević i Jordan Ivanović nisu ni pomenute ovom prilikom. Na kraju kada se sve sabere, čekamo sa nestrpljenjem dan kada ćemo pritiskom na dugme na daljincu biti u prilici da isključimo glas a da zajedno sa njim ne iščili i ton sa poprišta.

Ista slika

Pre ima već 19 godina, negde baš u ovo doba godine je na Prvom kanalu RTS (valjda se tada zvao RTB) u udarnom terminu bila emitovana specijalna emisija o ubrzanom naoružavanju tada paravojnih hrvatskih snaga. Po prikazivanju, bura se danima nije stišavala, svima je na usnama bilo ime tadašnjeg hrvatskog ministra odbrane Špegelja, a znam i za slučajeve u kojima je stradavala ganc nova tehnika (baba jednog mog ortaka je zavrljačila pikslu u televizor tokom prikazivanja).
Čitavo punoletstvo kasnije, zanimljivo je ponovo pogledati taj film, koji je po ovde već citiranom hrvatskom politikologu Dejanu Joviću bio jedan od pamtljivijih argumenata u prilog tezi da je kardeljevska ideja odumiranja države bilo dobro sprovedena. Po njemu, u svim normalnim zemljama se znalo šta vojska radi, jedino je u nekadašnjoj SFRJ ona u sebi našla umetničku žicu te je snimala filmove.
I dok smo zatrpani "neoborivim" tezama da se jadna Hrvatska samo branila, pa je i u jednom trenutku imala čak 90 hiljada ljudi pod oružjem te postala neizostavan prilog skorijoj istoriji militarizma, spomenuti film (ima ga na google videu), kada se iz njega odstrane dobro poznate komunističke složenice o ustaštvu koje su imale za cilj da zaigraju srce svakog časnog Jugoslovena, dobrog druga, marljivog učenika i ponosnog pionira, je istorijski dokument iz koga se jasno vidi da se tadašnje hrvatsko rukovodstvo spremalo na "odbranu" dok "napada" nije bilo ni u najavi, ali dobro, možda je u ovoj semantičkoj igri "odbrana" termin koji ima preventivne odlike, đavo će ga znati.

Bilo kako bilo, ratovi koji su se vodili na prostoru nesvrstanog leša bitni su zbog toga jer su na prilično brutalan način označili ulaženje ovih prostora u sferu tzv. informacionog društva. Na mestu nekadašnjeg ognjišta ili kazana, našao se televizor. U tu kutiju je počelo da se gleda pre nego kroz prozor kada bi se pojavila želja za saznanjem o trenutnim meteorološkim prilikama na terenu. Zbog toga ne čudi da su po jednom parametru ratovi na prostoru nekadašnje SFRJ na samom čelu krvave povorke svojih bezbrojnih srodnika. Ne, nije reč ni o razaranjima, ni o broju žrtava, ni o patnji preživelih (svega toga je naravno bilo; kao što mi reče jedan novinar koji se u svojim pisanijima po raznoraznim medijima odlikuje umivenim pro-evropskim stilom u kojima sve vrvi od optimizma i novouspostavljenog moralizma koji se selektivno gnuša nasilja: "Nismo se mi u ratu gađali jabukama, već smo pucali jedni na druge"). Ne, u i povodom tih ratova se najviše lagalo. Laže se mnogo i danas.

Ratovi prođoše, Srbija ih izgubi, ali jedna tekovina tog vremena (naravno, ima ih više) ostade: TV emisije kao sredstvo edukacije i "informisanja". Nekad je RTS imao tu ulogu, danas realnošću realnijom od realnosti, u skladu sa novim, sitno-sopstveničkim vremenima, preuzima "komercijalna" (da u ovoj državi zaista postoji tržište, 90 % samozvanih "liberala" bi se našlo na ulici) B92 kao udarna pesnica "liberalizma" u Srbiji. Pogađate, reč je o Insajderu Brankice Stanković, koji godinama vedri i oblači regionalnim medijskim prostorom. RatIMirovske intervjue sa Bebom i Canetom sam sa pažnjom još i odgledao, već tokom intervjua sa onim pandurom sam zaspao od dosade. Intervju sa perspektivnim domaćim političarem sa većom podrškom u inostranstvu nego u svojoj zemlji, dakle čovekom čije je prvo i jedino zaposlenje bilo "potpredsednik Vlade" (tajna njegovog nesumnjivo iskustvenog i pragmatičnog pogleda na svet) nisam još gledao, ali planiram, čim uhvatim dobrog raspoloženja. Odlasci u Hrtkovce i u posetu Mladićevom rodnom selu bili su po sadržini klasično ceđenje suve drenovine.
Insajder se u svojoj strukturi odlikuje peščaničkim pogledom na stvari koje ih okružuju: u njima jednostavno nema mesta ni za šta pozitivno, te predstavljaju svojevrsne katalizatore za u najvećoj meri ogorčene i rasejane konzumente koji bi voleli da o sebi imaju visoko mišljenje pa nekritički prihvataju te sadržaje (da ne generalizujemo, neki slušaoci/gledaoci, zbog svojih ljudskih i intelektualnih kvaliteta, nesumnjivo zaslužuju svako poštovanje). Reč je o ljudima kojima izgleda nije baš najjasnije gde se nalaze i u kom vremenu žive, ali su spremni da uče u hodu. Zbog svega izrečenog, nije ni najmanje čudno zbog čega se Insajder dohvatio fudbala kao poprišta u kome će moći da ostvari sve svoje otrežnjujuće ambicije.
I ako je za stari RTBovski film o naoružanju goloruke Tuđmanove soldateske izvođač radova u pozadini bila JNA, u slučaju Insajdera to je Policija. Posle šestonedeljnog serijala Pravila igre u kome se na, mora se priznati, interesantan način povela priča o prilikama u srpskom fudbalu, uhapšeni su Džaja i Cvele, a onaj nesrećnik Terzić se i dalje krije. Od ranije prisutne manjkavosti manihejske prirode bile su i ovde prisutne: za sve su krivi kriminalci i Arkan (niko ne kaže da nisu), ali nema ni reči o drugoj strani koja je itekako bila upetljana u srpski fudbal. Tako smo saznali sve što smo od ranije znali o Matkovićevom Sartidu ili FK Milicionar, ali i dalje ne znamo ništa o Batićevom Radničkom iz Obrenovca, koji je, treba li napominjati, nestao iz prvoligaškog vidokruga od kada se njegov zaštitnik udaljio iz vrhova srpske politike. Umesto ovog kluba, koji više ne znam ni u kom se rangu takmičenja nalazi, za one koji ne prate, prvoligaški fudbal trenutno igra FK Jagodina. Slučajnost?
I ako je Brankica Pravilima igre anticipirala događaje, sa nedavno emitovanim serijalom (Ne)moć države je stigla na uviđaj nakon pogibije Brisa Tatona (primetio sam da uz ovo ubistvo uvek ide pridev "brutalno", kao da postoji neko "nežnije"?), s ciljem da da ton artikulaciji histerije izazvane ovim povodom, nesumnjivo važnog događaja koji je otkrio da živimo u društvu koje vrvi od moralizatora, pandurčina i sudija (potomaka moralizatora, pandurčina i sudija). Ovakva situacija došla je kao poručena Insajderu koji se u svom dobro poznatom jednostranom viđenju stvari pozabavio srpskom navijačkom scenom.
Nedavno sam se nakanio da odgledam ovaj serijal (ima ga na sajtu B92). I dok se prve dve epizode zaista u najvećoj meri bave navijačima, i kriminalcima među njima, treći deo otkriva pravu metu - to su tzv. desničarske organizacije tipa Obraz, SNP 1389 i Naši, koji se ne uklapaju u insajdersko viđenje budućnosti Srbije. Predstavnici ovih organizacija, naravno, pristaju na intervjue za emisiju i očitavaju lekciju iz elementarne logike priučenoj novinarki koja non-stop upada u reč svojim sagovornicima i pokušava da svojim narogušeno nevaspitanim tonom vaspitno deluje na njih (da da, u ovoj zemlji iznova vaspitno deluju nevaspitani, knjige pišu nepismeni a sposobni su nesposobni i zbog toga postiđeni). Ovom serijom B92 se uspostavlja kao vrhovni moralni tumač i arbitar realnosti, propisujući šta je minimum prihvatljivosti u društvu.
Naravno, sledi orkestrirana kampanja "navijača" u kojoj se Brankici preti smrću, pa tirade u kojoj se svi novinari solidarišu s njom i provala nezadovoljstva zbog "porasta nasilja" na ulicama, kao da je to nasilje ikada i prestajalo, samo nismo obraćali pažnju jer nam je niko nije skrenuo u pravom smeru. Kao i u sferi mišljenja i misaonog prežvakavanja, ima ko će i to da radi za nas.
S obzirom da ne pretendujem na svoju nepogrešivost, možda i ja grešim, možda Brankica stvarno ima dobre namere ali mi tu pomisao koliko god se trudio sopstvena intelektualna limitiranost ne dozvoljava. Nek' ide život! Ne mogu se oteti utisku da je Insajder senzacionalistički TV program čiji je većinski neproveren, metodološki neutemeljen i pristrasan sadržaj opasno blizu svojim tabloidnim pandanima kao što su Blic (koji se često brka sa ozbiljnom štampom) i Kurir (da se zaustavimo na dnevnim listovima). Naravno, sve treba da postoji, ništa ne treba ukidati. Potrebno je samo stvari nazivati pravim imenom. Proces u kome činjenice selektivno i tendenciozno pokušavamo da uguramo u jednu uvezenu i od ranije stvorenu opštu sliku, ne možemo nazvati istraživačkim novinarstvom. Da, ali Brankica je za svoj rad dobila silne nagrade, čujem primedbu. Da, i Arkan je sa desetkom završio kurs za trenera kako bi sedeo sa Šekijem na klupi Obilića, odgovaram.

Bilo kako bilo, u ideološkom vidokrugu Nove desnice, čije pristaše za dobre pare od 8 do 5 prodaju laži narodu putem reklama koje stvaraju, a od 5 do 8 ga se intenzivno gade, sve kockice su sklopljene - mladi, besposleni huligani sa šalovima u bojama svojih omiljenih klubova su najveći problem ove ruinirane i raskomadane zemlje. Oni su dehumanizovani, imaju manje prava nego životinje te su sva sredstva protiv njih dozvoljena. Sveopšte licemerje novodesničara ne daje im mogućnost da vide zbog čega su likovi kao što je Kristijan Golubović i dalje idoli mladih, a ne tamo neki propisani i artificijelni idoli (tipa Marčelo, Aleksandra Kovač i ostali muzičari koje možeš da slušaš sa mamom i tatom). Razlog je jednostavan: Kristijan je slika i prilika jednog vremena u kome je Srbija imala "strahovit imidž", dok je danas svedena na farsu. No, čak je i ova crno-bela (est)etička podela netačna u svojoj srži - dizelaštvo devedesetih sa šminkerajem nultih deli istovetan aksiološki orijentir - na prvom mestu u sistemu i jednih i drugih je novac i uvozni artikli široke potrošnje. Stvar je samo u tome da su drugi "uljuđenija" varijanta prvog, suština je bolno ista. Kristijan će bolje od mene sam reći šta želi:

U tom smislu treba tumačiti i najnoviju Profinu izjavu da "proces demokratizacije u Srbiji nije okončan". Ova duboko nedemokratična izjava orvelovskih pretenzija otkriva suštinsko nepoznavanje pojma demokratije shvaćenog u smislu koje označava pravo na sopstveno mišljenje. Demokratizacija ovde znači uskraćivanje demokratičnosti svima onima koji se ne slažu sa propisanim mišljenjem (dakle normom), što smo već imali nebrojeno puta prilike da vidimo od ovdašnjih liberala čiji je uticaj na društvo u gadnoj disporoporciji sa stepenom podrške koju uživaju u narodu. Od nekadašnjih junaka i heroja do sadašnjih istinoljubaca, modernista i progresivista stvarno je kratak put.
Duh je znao i do sada da izađe na kraj sa propisanim ograničenjima. Zna i sada.

Rukometni brodolom

Ako se po jutru dan poznaje, ove nam se godine teško piše na velikim sportskim takmičenjima. Naši rukometaši su neslavno završili takmičenje na tekućem evropskom prvenstvu u Austriji, a karte za put kući su im overili borbeni domaćini uz očekivanu asistenciju sudija.
Jasno je da je reč o neuspehu koji zadobija obrise katastrofe kada se zna da smo prošle godne na Svetskom prvenstvu u Hrvatskoj ostavili vrlo dobar utisak sa tendencijom daljeg napredovanja. U međuvremenu, smenjen je dotadašnji selektor Jovica Cvetković i doveden Sead Hasanefendić, bosanski stručnjak za koga se u rukometnim krugovima govori da "živi rukomet". Reč je o iskusnom treneru koji je u svojoj dugoj karijeri trenirao timove po Francuskoj i Nemačkoj (u rukometnoj NBA ligi je i trenutno na mestu šefa stručnog štaba jednog od klubova), kao i reprezentacije Švajcarske i Bosne. Srpski selektor se zahvalio pred ovo prvenstvo staroj gardi - pivotu Ratku Nikoliću i beku Mladenu Bojinoviću, što je izazvalo negodovanje javnosti, ali je bilo i mišljenja da je povučen pravi potez u cilju podmlađivanja reprezantacije, te su mediji bili krccati naslovima "selektor sa velikim S" i tome slično. U tu teoriju podmlađivanja se nije uklapalo vraćanje legendarnog golmana Dejana Perića (39 god.), u tim, ali dobro sad, Perić je kultna ličnost ovog sporta u (ne samo) domaćim okvirima.
U pripremnim mečevima je sve izgledalo dobro, i reprezentativci su širili optimizam pobedom nad svetskim šampionima Francuskom. Davane su izjave iz kojih se moglo zaključiti da se potajno mašta i o polufinalu, a da ulazak u drugi krug u konkurenciji domaćina, branilaca evropskog trona Danske, i olimpijskog vicešampiona Islanda nije ni dovođen u pitanje. Pobeda protiv Austrije je po starom dobrom običaju bila već upisana, a očekivalo se da tim bljesne i protiv neke od dve skandinavske reprezentacije.
Nažalost, sve se raspršilo kao mehur od sapunice kad je takmičenje počelo. Protiv Islanda nismo ni stigli da budemo u vođstvu, ali smo zahvaljujući kilavosti protivnika u finišu uspeli da izvučemo nerešen rezultat. Već u toj utakmici bile su vidljive sve od ranije prisutne boljke tima - spora, prevaziđena igra koja se bazira na solo akcijama bekova, nedovoljno korišćenje krila i mekana odbrana. Nadali smo se da je u pitanju samo grčeviti start i da će bolje izdanje biti viđeno već na susretu sa Dancima, koji su nas sa pola snage preslišali sa pet golova razlike. U oba skandinavska meča bilo je vidljivo da naših nema nigde deset minuta do pred sam kraj meča, da su noge teške, da lopta ispada iz ruke... da li je reč o pogrešnom tempiranju forme i preteniranosti, zna samo Hasanefendić.
Šta god da je u pitanju, na terenu je to izgledalo očajno. Momir Ilić kao motor ekipe je u sva tri meča imao flastera, a osim Stankovića u prvom i Vučkovića u finalnom meču nije bilo raspoloženih pojedinaca u našem timu. Dobro su branili Stanić i Perić, ali je sav njihov trud bio poništavan odbicima koji su najčešće završavali u rukama protivničkih igrača koji su to znali da iskoriste. Šešum je tek ponekad podsećao kakvim kvalitetom raspolaže, Nenadić je ostao potpuno neiskorišćen, a ostali nisu ni vredni posebnog pomena.
Tek završena utakmica sa Austrijom poslala nas je kući i ona je na delu pokazala da u našem timu nema pojedinca koji je u stanju da izađe na kraj sa protivnikom u trenucima kada timu ne ide. Za razliku od prva dva meča, u ovom smo uspeli da povedemo, čak smo i na poluvreme otišli sa tri gola prednosti, ali smo u drugom poluvremenu uspeli da primimo čak 22 gola i uprkos kriminalnom suđenju zasluženo idemo kući. Austrijska legija stranaca oberučke je prihvatila dignute ruke pripadnika razbijene vojske srpskog rukometa, te ne čudi što ide dalje.
Ako je za utehu, osim nas takmičenje je završila još jedna nekadašnja rukometna velesila - Švedska, koja je uspela da prokocka šest golova prednosti na poluvremenu u meču sa Slovencima. Već viđeni prvaci Francuzi se muče, te su prošli dalje zahvaljujući minimalnoj pobedi nad autsajderima Češkom. Hrvati i Poljaci su do sada pokazali najviše, solidni su bili i Španci, te sve nabrojane ekipe uz Island i Dansku figuriraju za najozbiljnije konkurente u trci za laskavo priznanje evropskog šampiona. Razlike u kvalitetu ovih timova su minimalne, nesumnjivo je i da srpska reprezentacija na papiru poseduje kvalitet koji mnogo ne zaostaje za vodećima, ali to na ovom prvenstvu nismo uspeli da vidimo u većoj meri.
Generalno gledano, rukomet nije prioritet u ovoj zemlji već duži niz godina unazad, ulaganja i plan u bilo kakvom obliku ne postoje, te tako ne treba da čudi što ćemo se još načekati na neko novo odličje (poslednje smo osvojili još sada već davne 2001. u Francuskoj na Svetskom prvenstvu, naravno reč je o bronzi). Svetsko prvenstvo iduće godine u Švedskoj (čini mi se) propuštamo (eto odgovora zašto su Šveđani žrtvovali ovo EP), a sledeće EP se održava baš kod nas za dve godine. Pitanje je da li je to dovoljan vremenski interval da se stvari pomere sa mrtve tačke u situaciji kada je baza uništena (iako je npr. selekcija 1986. redovno uzimala medalje u mlađim kategorijama). Ovim sportom predugo vršljaju stari dobri "sportski funkcioneri", prerušeni politikanti kojima se horizont vremena završava odrednicom "danas" i sada stižu rezultati. Na spisku njihovih žrtava, rukomet je tek periferna stavka.

Evro-oproštaj

Čuda su čuda zato što se retko događaju. Crvenu Zvezdu je Viša sila već pogledala u prošlom kolu kvalifikacija protiv Dinama iz Tbilisija, bilo je previše očekivati da se slično ponovilo i sa praškom Slavijom.
A nije da nije zamirisalo, kada je na kraju prvog poluvremena srpska ekipa povela sa 2:0. Veoma čudno poluvreme u kome je Zvezda bez igre, zahvaljujući penalu i brzometno izvedenom indirektu stigla na korak od anuliranja prednosti protivnika. Iako se u prvom delu drugog poluvremena učinilo da su čak i produžeci mogući, Vlček je u 63. minutu stavio tačku na učešće Zvezde pred vratima Lige Evrope za ovu sezonu. Kada se sve sabere: 4 pobede i 2 poraza sa mladim, neuigranim, neiskusnim i limitiranim timom je za ovu generaciju uspeh.
Ispostavilo se da je poraz u Pragu bio previsok, gde smo uspeli da sami sebi uguramo u mrežu tri gola, a ruku na srcе moglo ih je biti i više. Prozivani su glavni krivci: štoper Tutorić i golman Pavlović koje od tog meča nismo videli u crveno-belom dresu. No, meni se čini da krivica u najvećoj meri leži na treneru Petroviću Pižonu i njegovoj kukavičkoj taktici sa pet odbrambenih igrača.
U prvih deset minuta tog meča videli se da su Česi ušli u meč u letargiji i tim sa renomeom kao što je Zvezda je morala to da iskoristi. Jedan gol u mreži Slavije u Pragu bio bi dovoljan za prolaz. Umesto toga, kukavička Pižonova taktika je još i nekako funkcionisala na 0:0, ali odmah pošto je primljen prvi gol sve je palo u vodu.
Ono što se meni čini kao najveći srpski propust u ekipnim sportovima u poslednjih deset godina je tendencija da se svaka taktika koja svoje korene ima u bojažljivosti nama olupa o glavu. Uvek kada nešto želimo da izbegnemo, po pravilu se to desi. Nećemo se ovde baviti pričama o odlascima mladih u inostranstvo, ogromnim dugovanjima kluba itd. - tim kao što je Zvezda, sa takvom istorijom i takvom reputacijom, jednostavno mora u svakom meču da ide na pobedu, bez obzira ko nosi njen dres i ko je rival. To se nije desilo u Pragu, i zato ćemo od sada najtrofejniji srpski klub posmatrati samo u domaćim takmičenjima.
Posle svih lomova koji su se desili u klubu, rezultati nisu u prvom planu. U narednih godinu dana bitno je napraviti bazu, konsolidovati unutrašnju strukturu klubа, stvoriti prepoznatljivu OFANZIVNU igru i kreirati srednjeročni plan koji bi utemeljen u realnosti srpskih prilika dao odgovor na pitanje koje su aspiracije u narednih, recimo, 6-7 godina.
To nije lak zadatak, a stepen njegovog izvršenja obelodaniće i misteriju oko sposobnosti nove uprave sa Vladanom Lukićem na čelu. Dilema da li su Lukićevci samo tu zbog para, ili im je stalo i do klupske reafirmacije, čini se kao ključna. Stihiju mora da zameni studiozan, temeljan rad bez improvizacija.
Možda nekima od retkih čitalaca ovog bloga cela ova priča izgleda kao deplasirano mlaćenje prazne slame, ali srećom, sinoć je solidno popunjena Marakana (i to posle tragične igre i poraza od 0:3!) pokazala i dokazala da ima još i više nego dovoljno onih kojima je stalo do rezultata crveno-belih. Domaća liga je takva kakva je, drugu nemamo, a zanimljivo je da u kritici njenog kvaliteta prednjače oni koji su se prošle i ove godine "šokirali" kada je kiparski Apoel izbacio prvo jednog pa drugog večitog rivala. Sada će taj isti Apoel igrati Ligu šampiona, a isti oni koji su se do juče smejali na pomen predstavnika malenog sredozemnog ostrva se sada prosto utrkuju da pohvale sjajnu organizaciju, igru i taktiku ovog tima. E pa kad može jedan Apoel ili mađarski Debrecin, zašto u budućnosti ne bi mogao i neki srpski tim. Da se genijalci pitaju, nešto slično se nikada neće dogoditi. Pošto će se ipak dogoditi, i to mnogo brže nego što "realisti" i sanjaju, bitno je da se što pre sa tim zamislima počne. Bez te dimenzije, Zvezdino ime tupo odzvanja kada se izgovori.

5:2

-U 18.45, i nemoj da kasniš, ocrtalo se na ekranu mobilnog. N e m o j d a b r i ne s, redom su pritiskana dugmad na malom aparatu zarad ekspresnog odgovora.
Nije mi se išlo. Iako je evropska premijera prošla zadovoljavajuće, kredit ispucan sa Slovencima je stigao na naplatu u Gruziji. Drugim rečima, sve one stative i stopostotne šanse koje Rudar iz Velenja nije pretvorio u rezultat, u režiji Dinama iz Tbilisija su bili veoma bolni po navijače i igrače Zvezde. Spora, bezidejna igra nije ulivala nikakvo poverenje a plafon voljenog tima u tom meču bio je spajanje dva prosta pasa, od kojih je jedan vazda išao unazad.
Ipak, dogovorio sam se i idem, ni prvi ni poslednji put ću biti na Severu a da Zvezda ispada. Sećam se utakmice protiv Ksamaksa i Zvezde u evropskoj eliti posle dugogodišnjeg posta izazvanog sankcijama koje su zaustavile sigurno najspektakularniju priču u istoriji sporta na ovim prostorima.
Pala je Krajina, sa Severa se orilo "Slobo pizdo, Krajinu si izd'o", naši su muljali loptu bez veće hrabrosti i na kraju dozvolili da jedini šut nejakih Švajcaraca u okvir gola završi u našoj mreži. Čim je meč bio gotov, počeo je letnji pljusak da upotpuni čemer u duši.
Ovoga puta, kiša je poranila, a probijajući se kroz ulicu koju svi i dalje nazivamo 29. novembra, kao uspomena na datum kada je u Jajcu svršeno sa Srbijom, u potpuno praznoj i mokroj 35-ici, u kojoj sam zatvorio sve otvorene prozore, pomislio sam da je Beograd dobio svoje more. "Pa jel si lud, što si krenuo na ovakvo vreme", začulo se sa druge strane slušalice. "Jebiga prijatelju, sada se sigurno neću vraćati", glasio je moj ravnodušni odgovor. "Dobro. Sačekaj malo da mine ovo čudo." Kiša je lila kao luda, najavljujući očekivano Zvezdino ispadanje iz kvalifikacija za Ligu Evrope.
Nađosmo se, konačno dočekasmo i desetku koje nije bilo vekovima. Posle provere na ulazu ("Imaš upaljač?", "Imam", "Dobro. Prođi! Volim kad mi priznaju.") Sretosmo i drugare na severu tik do istoka. Grickaju se semenke, drži se belo parče najlona za koreografiju pod zadnjicom. Ispred mene mladi bračni par sa preslatkim klincem koji mi na ćaletovim ramenima povremeno zaklanja pogled sa dešavanja na terenu. Kiša i dalje pada, ali mi smo zaštićeni ispod krova.
Dižemo najlone. Na crveno-beloj podlozi, plavim slovima stoji ispisano "DELIJE" preko čitave severne tribine. Zatim ceo sever kreće da vrti najlon po rukama a ludačko navijanje počinje. Već gubimo 0-1 autogolom Lekića, koji bi trebalo da rešeta protvničke mreže. Potpuno izbedačen krećem da palim cigaru. Ćutim. Ortaci me guraju: "'Ajde bre!" Pridružujem se ludačkom navijanju. Već sama činjenica da si na stadionu te kvalifikuje za fanatika.
1-1! 1-2. 2-2! 3-2! Pred sam kraj poluvremena Lekić postiže drugi gol, tj. het-trik ako računamo i onaj autogol s početka. Naš tim je limitiran ali ga stadion nosi. Potrebno mu je još dva gola do idućeg kola. U prolaz više niko ne sumnja. Padali su ovde i veći timovi, i svi sa nestrpljenjem iščekujemo da se nemoguće desi pred našim očima.
Počinje tuča na drugom kraju tribine. Potpuno ubija navijanje, ako ne računamo povike "Vi ste seljaci!" iz sektora gde smo mi bili. Vreme leti. Gruzini se valjaju po terenu, kradu svaki sekund. U našem timu niko da povuče. Najzad, sudija svira čist ali prilično glup penal za nas. 4-2! Još 15 minuta do kraja. Atmosfera dostiže tačku ključanja. Tuča je prestala, i svi ponovo navijaju kao jedan. Čekamo taj peti. U inat Grobarima, "poznavaocima fudbala", Gruzinu koji nas je provocirao kod njihvog drugog gola.
GOOOOOOL! Svi se među sobom grlimo iako je dosta onih koji se prvi put vide u životu. Zvezda je naša familija. Po ko zna koji put se potvrđuje mitski smisao njenog imena - od padalice do najsjajnije tačke na horizontu. Igrači su limitirani, i svi to znaju, ali ime obavezuje i tera na permanentnu redefiniciju mogućnosti.

"Pizda ti materina katolička!, dovikuje buckasti Kraljevčanin iza mene francuskom sudiji. Kada mu se napomene da se sudija zove Said i da je teško verovati da je katolik, on odgovara "Katolici, muslimani, isti kurac". Ovu opasku prekidaju događanja na terenu koja iz fudbalske prerastaju u ratničku borbu. Prolaz je blizu. Gruzini iritiraju publiku koja im uzvraća usklicima "Rusija, Rusija!" Baš kao što su tamnoputog napadača u dresu tima iz Gruzije pokušavali da dekoncentrišu oponašanjem majmunskih usklika. Nas nekoliko koji zajedno posmatramo meč se ne pridružuje u praktikovanju ovog čina, a jedan ortak glasno komentariše: "Ljudi, pa u našem timu ima više crnaca nego kod njih!"
Iako je neka budala iz publike u sudijskoj nadoknadi stalno koristila pištaljku kako bi označila kraj, na sudijin znak smo se načekali. Konačno, idemo dalje, a ludačka pesma ne prestaje. Grlimo se, srećni. Igrači bacaju dresove u publiku i trče počasni krug. "Slikaj semafor", sugerišem i odmah kreću da sevaju mobilni telefoni.
Mokri i iscrpljeni, na krilima pobede jezdimo kroz centar. Licitiraju se imena mogućih protivnika. Svi do jednog teški. Stižem kući pod veoma jakim utiskom koji me drži čitave noći. Pevam pesme, po hiljaditi put vraćam golove i čekam ishod žreba.
Uobičajena popodnevna dremka prekida se porukom. "Slavija Prag - Crvena Zvezda." Teško, ali ne i neprelazno, zadovoljno konstatujem. "Ti si do sad spavao, džukelo?", "Ma da, u 11 sam jutros legao".
Veče za nezaborav.

Usponi i padovi u Beogradskoj Areni

Moj prvi odlazak u Beogradsku Arenu ispao je pravo vatreno krštenje. Nekoliko dana zaredom, pratili smo završni turnir Svetske lige. Kao pravi ljubitelji odbojke, iako smo imali karte za sve mečeve, gledali smo uglavnom kad igraju naši. Sa izuzetkom meča između Brazila i Rusije. Meni, kad gledam sport, u principu uvek treba da navijam za nekoga, inače mi je cela stvar nezanimljiva. Otuda moje veliko oduševljenje posetama mečevima koje je Srbija igrala redom protiv SAD-a, Rusije, Kube i Brazila.

Čak i ako se ne razumem sasvim u pravila, sama činjenica da se preda mnom dešava sukob, stalna napetost, ispunjava me oduševljenjem. Ovo mi je došlo glave u finalnom okršaju Srbije i Brazila kada su se sudije, nakon protesta brazilskog selektora, predomislile i već dodeljen bod prebacile na kamaru Brazilcima, pa se sa gornjih tribina nadigla masa i podigla ogroman zvučni talas praćen kapljicama preskupog piva i soka, gutama novina i plastičnim čašama (izbor nije bio veliki pošto su nam na ulazu oduzeli sve što bi moglo da se upotrebi kao oružje, il što bi rekla ljubazna prodavačica keksa s kajsijama, svu pirotehniku – upaljače i hemijske olovke).

Koliko god delovao divljački, tj. neprimeren pristojnosti odbojkaške publike i atmosferi koja je bila „na nivou“, ovaj trenutak je bio uzbudljiv baš zato što smo svi, oslobođeni prećutnog bontona koji nameće velelepna, umereno rashlađena Arena, sitna deca koja skupljaju lopte što im ih dodaju nasmešeni selektori, prelepe devojke sa prekrštenim nogama i uljudno obezbeđenje odbacili sve uzde, poustajali sa mesta i drali se uz Marš na Drinu. A, Arena je bila dupke puna. Prema izveštajima, oboren je rekord od finala Svetske lige u kom su se takođe sučelile Srbija i Brazil, 2005. pa je bilo 22 680 ljudi minus jedan.

Bolja polovina nedostajala je sa svojim znalačkim procenama pravila, prekršaja i komentara, ali nam je javila da se na TV prenosu videlo da je poen trebalo da pripadne Brazilcima, ali da je, isto tako, sumanuto što sudije menjaju prvobitno donetu odluku. Ali, uzbuna koju su nadigli brazilski selektor, Bernando Rezende i brazilski kapiten Žibe bila je tolika da bi se svako pokolebao. Pošto smo najjači kad nam neko stane na žulj i zakine nešto što mislimo da nam pripada, nakon ove izmene, srpski odbojkaši su grunuli svom snagom i postigli tri poena zaredom i dobili četvrti set sa rezultatom 25:23. Trku do petnaestog poena repete odgledali smo na nogama, a s njih se skljokali kada je naš tim, nakon vođstva od 8:5, izgubio ceo meč i zlatnu medalju. Frustracija kao posledica činjenice da nam se ovo ne dešava prvi put (Nikola Grbić: „Nismo osvojili srebro, već smo izgubili zlato“), po mom mišljenju, mora se prevazići, iz prostog razloga što su Brazilci bili bolji, a i zato što su naši igrači zaista davali sve od sebe.

Gradacija do ovog velikog okršaja bila je primetna kako u Areni, tako i oko nje. Sa svakim danom, obezbeđenje se pomeralo – sa ulaza prema stepeništu, sačekujući nas sa novim predostrožnostima – prvo su tražili samo vodu, koju su nam davali da unesemo, presutu u čaše, potom su tražili i upaljače i hemijske olovke, da nam na kraju ne bi dali ni da prespemo vodu u plastične čaše. Isto tako, Arena je sa svakim korakom ka zlatu bivala sve punija što je, kako je primetila opuštenija polovina nasdvoje, simptomatično – niko neće da prati razvoj stvari, mukotrpno kretanje ka cilju, već samo da paradira nad rezultatima. Otuda je, pošto je ispratio te male velike korake, krajnji meč odgledao preko TV-a. Gradacija je primetna bila i u glasu glavnog čauša u Areni. Komentator na razglasu bio je uporan u svojoj misiji voditelja šou programa koji, u pauzama između setova, sa publikom uvežbava skandiranje kao da je reč o nekoj TV emisiji.

Ovaj veliki poraz, tragičniji utoliko što je meč sa Brazilom bio nalik onim preteranim sukobima u epskim pesmama, a pobeda bila neizvesna do poslednje lopte, navukao je teške oblake na prethodne mečeve - sjajne pobede koje su naši odneli nad timovima SAD-a, Rusije i Kube.

Meni je najdraži meč protiv Kube. Pre toga, pogledali smo susret Brazila i Rusije, tokom kog sam ja naučila par pravila po kojima se igra odbojka (neznanje mi nije smetalo da navijam), muvali se u pauzi od sat i po po stepeništu Arene, gledali odličan nastup hip hop plesne trupe iz Jagodine, kao i trening naše i kubanske selekcije pred početak meča. Dok smo gledali Brazilce kako nadigravaju Ruse, na trenutak mi se učinilo da, nemajući za koga da navijam, nemam šta da radim. Na moje pitanje za koga navija, definitivno bolja polovina je rekla – ni za koga, gledamo odbojku.

raniji setovi nasdvoje:
prošlogodišnja Svetska liga
Olimpijada

Evropska premijera

Posle godinu dana hoda po najgorim mukama i čak dve od poslednje evropske pobede (mršavih 1:0 protiv poljskog Groclina, septembra 2007), milionska armija navijača Crvene Zvezde konačno je u dvomeču sa slovenačkim predstavnikom Rudarom iz Velenja imala razloga za zadovoljstvo. Posle utakmice u Sloveniji koji je najveći fudbalski tim svih vremena sa ovih prostora dobio sa 1:0, navijači su mogli da budu zadovoljni rezultatom ali ne i igrom. U revanšu je protivnik pokidan sa 4:0 a poslednjih dvadeset minuta meča je podsetilo na neke bolje dane.

Da ne davim previše sa samom utakmicom, o kojoj već sve znate ako pratite fudbal, pisaću o mojoj poseti Marakani, srpskom hramu fudbala, minule večeri. Prošlo je skoro dve godine od kada sam poslednji put bio na fudbalskoj utakmici kada smo u slaboj predstavi minimalnim rezultatom savladali Levadiju iz Estonije, koja nam je u revanšu zadala dosta muka. Tada sam bio na severu, sa najvatrenijim navijačima, koji su već dugi niz godina, bar kada je reč o stadionskim dešavanjima, najsvetliji aspekt giganta iz Ljutice Bogdana. Pošto ovog puta nismo našli karte za Sever, prijatelj, njegovi prijatelji i ja smo se skrasili na istoku, nervozno čekajući da počne Evropska premijera na našem stadionu za ovu sezonu.
Navijačka strast u meni nikada neće uminuti samo, s vremena na vreme, ima svoje zenite i nadire. U poslednje vreme, nakon sramne prošle sezone, verovatno najneuspešnije u poslednjih dvadeset godina i uobraženog ponašanja komšija iz Humske, moj pojačani impuls se ponovo javio. Nakon što se još jedna garnitura neobavljena posla sklonila sa Marakane, breme odgovornosti preuzeo je novi upravljački kadar sastavljen od bivših Zvezdinih asova i igrača. Bez pompe, gotovo nečujno počele su pripreme u Ivanjici sa dobrano renoviranom ekipom, a ja sam, kao i na početku svake sezone bio i više nego zainteresovan da saznam što više.
Prvi put u životu sam počeo redovno, na dnevnoj bazi, da odlazim na sajt kluba. Nije se ni postavljalo pitanje odlaska na Marakanu tople julske večeri, a slično je razmišljalo još dvadesetak hiljada duša iz svih krajeva Srbije, Crne Gore i Republike Srpske.
Kada smo ušli na stadion i videli svu tu bulumentu ljudi koji su došli da vide svoj tim, s obzirom na skroman renome gostiju iz Slovenije, još jednom nam je bilo jasno za kakvu instituciju od kluba navijamo. Institucije okupljaju ljude oko sebe i u dobra i u loša vremena, a ovaj veseli letnji prizor je samo bio potvrda da ima mnogo ljudi koji uprkos velikom dugu, hapšenju Džajića i bruke iz prošle sezone vole crveno-bele boje više od svega.
Još kada je počeo huk sa severne tribine, šou je mogao da počne. Pevali su i Istok i Zapad, a Sever je davao ton. Uprkos taktičkim zamislima trenera Petrovića, igrači su se odužili navijačima isprativši solidne Slovence sa četiri gola u mreži. Kada je novi ljubimac Severa, Brazilac Kadu elegantno postigao treći gol, postalo je jasno koliko je malo potrebno crveno-beloj armiji za radost. Marakana je proključala, a stadionom se zaorila Zvezdina himna.
Ako se po jutru dan poznaje, možemo biti zadovoljni, a optimisti smo i pred duele sa gruzinskim predstavnikom Dinamom iz Tbilisija, još jednim velikanom evropskog fudbala, koji u svojim vitrinama ima trofej Kupa pobednika kupova, osvojen 1981. Čeka nas duga sezona, ali najvažnije je da su momci u crveno-belim dresovima već sada zapušili usta svima onima koji su ih unapred otpisali. Pošto je klub u velikim dugovima, oko kojih se i dalje vode beskrajne polemike ko ih je zapravo naparavio, ove godine se igralo na kartu vraćanja nekadašnje Zvezdine dece u klub. Trener Petrović ima iskustva - pre 13 godina vodio je Zvezdu u velikoj pobedi nad Kajzerslauternom, nemačkim predstavnikom, a predvodio je i mladu reprezentaciju na prvenstvu 2004. kada smo završili na vicešampionskom mestu. Znači da zna da radi sa mladim i perspektivnim igračima, a dovoljno je reći da je on otkrio talenat Dejana Stankovića, trenutnog kapitena reprezentacije.
Pošto je klub prošle godine dotakao dno, vreme je za obnovu. Što se tiče samog stadiona, moglo bi da se krene od semafora, koji je karikatura nekadašnjeg čuda tehnike u proizvodnji Ei Niš. Znam da nema para za novi, ali neka se bar ovaj popravi. Mogle bi i stolice da se poprave, a veličina se vidi u detaljima - sećam se da sam kao klinac kada kupim kartu imao na njoj odštampane grbove i voljenog tima i protivnika, a sada se prodaju neke bioskopske karte na kojima piše Zvezda. Razumem da nema para, ali entuzijazma ne sme da manjka. Upravo entuzijazam nas je svojevremeno i doveo do zvezdanih visina, i dovešće nas, Bože zdravlja, opet.

Povratak neizvesnosti u srpsku košarku

Mnogo je vode proteklo ispod Savskog mosta od poslednje ovako uzbudljive završnice u košarkaškom prvenstvu. Nakon četiri utakmice, za koje mnogi nisu ni u teoriji sanjali da bi mogle da se odigraju pre početka finalne serije, rezultat u odmeravanju snaga Zvezde i Partizana je izjednačen, a ko će postati šampion znaće se večeras, sa početkom od 20.15 časova. Ko bude pobedio, povešće u broju ukupnih titula, pošto su oba tima trenutno na koti 15.
Slično kao i u slučaju svetske ekonomske krize, koju je pre njenog početka predviđala samo šačica stručnjaka, tako je i pre početka finala gomila samozvanih analitičara "znalački" predviđala rutinsku pobedu Partizana na putu do osme uzastopne titule. Prve dve utakmice su im potpuno dale za pravo, ali su ih sledeća dva meča žestoko demantovala - Crvena Zvezda, iako na papiru dosta slabija, je uspela da pokaže i kvalitet i karakter. Glavne zasluge za ovaj, može se reći podvig, idu na račun trenera Svetislava Karija Pešića, koji gde god da se u svojoj karijeri pojavljivao, ostavljao je rezultate iza sebe.
I tako se u Srbiju vratila sportska groznica kakva odavno nije drmala ove prostore. Čak su i navijači Crvene Zvezde rešili da pređu preko bojkota najvatrenijih navijača i podrže Zvezdinu mladost. Iako su kolale priče da je Partizan zbog neke fantomske zarade produžio seriju, ispostavilo se da se na utakmice uglavnom ulazi sa godišnjim kartama, pa ova čaršijska priča jednostavno više nije imala za šta da se uhvati u realnosti.
Partizan je neprikosnoveni lider u regionu kada je basket u pitanju više od decenije, i kao takav je favorit i na večerašnjem meču. Postojanje sistema u organizaciji kluba počelo je da daje opipljive rezultate uprkos mizernom budžetu za evropske uslove. Ipak, čak i takvom odnosu snaga - košarka nije fudbal pa tako naši timovi imaju kvalitet da se bore i sa najboljim i najskupljim evropskim klubovima.
Ipak, Partizan večeras ne može mnogo da dobije a može mnogo da izgubi, i nervoza u redovima šampiona je primetna. Sa druge strane, Zvezda ima realne šanse za podvig jer je u pitanju samo jedna utakmica. Ona realno nema šta da izgubi, jer je svima već dokazala da je tim sa kojim najozbiljnije treba računati.
Finalnu seriju su krasile u najvećoj meri takmičarske utakmice sa malo toga lepog za gledanje, osim požrtvovanja svih igrača. Strahovite odbrane, mukotrpna borba za svaku loptu i svaki koš, pretežno katastrofalno izvođenje slobodnih bacanja su odlike koje će krasiti i večerašnji meč. Prognoze je u ovom trenutku nezahvalno davati, ali što god da se desi, pravi pobednik je srpska košarka.

Do poslednjeg živca

Prema rukometu gajim poseban odnos, a i kult reprezentacije je kod mene na visokom nivou, bez obzira na sport. Prvog velikog takmičenja koga se sećam je bilo Svetsko prvenstvo 1986. u Švajcarskoj kada smo poslednji put ćapili zlato. U to neko vreme smo po prvi put u kući imali i kolor TV tako da je to za mene bio neviđeni utisak. Kao što većina zna, u toku je Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj, na koji je naša ekipa prvi put pod imenom Srbija otišla nekako tiho, bez pompe i bilo kakvih očekivanja.

No, bila je dovoljna sada već mitska utakmica sa Danskom da se temperatura podigne do maksimuma i da oči cele nacije budu uprte u Poreč, gde igramo naše mečeve. Nesrećan poraz u zadnjoj sekundi bio je uvod u jučerašnju blamažu sa Brazilom, u utakmici u kojoj naša ekipa prosto nije mogla da se prepozna na terenu.
Ipak, svi koji me znaju, znaju da sam ja večiti optimista i da u naredne dve utakmice sa Norveškom i Saudi Arabijom imamo neophodan kvalitet za drugi krug, gde nas čekaju ekipe sa kojima možemo da se nosimo ali i pakao Zadra, gde je dugi niz godina unazad na delu posebno prijateljski nastrojena publika prema svemu što dolazi iz Srbije. No, ja se uzdam u naš inat i volju da pokažemo kvalitet kada je najteže i u nemogućim okolnostima odigramo najbolje.
Ovaj revival rukometa podsetio je sve da je to najživčaniji sport za gledanje, nabijen nervozom i nelogičnim sudijskim odlukama i velikom izjednačenošću između ekipa. Što se naše ekipe tiče, mora se priznati da igramo modernije i brže, ali da nam je odbrana dosta šuplja, osim kod prorade golmani koji nikako nisu na nivou Arpada Šterbika. Trener Cvetković vuče neke apsurdne poteze, kao što je odmaranje ključnih igrača u meču sa Brazilom, nedovoljno igranje raspoloženog Šešuma u napadu i gubitak kontrole nad situacijom kad zagusti. Ipak, kvalitet naše ekipe je neosporan - tu je mnoogo zreliji Momir Ilić, konstantno odlični Ratko Nikolić i sjajni Stojanović, pravo otkrovenje za mene. Kada se ovoj ekipi za buduća takmičenja bude pridružio i trenutno povređeni Nenadić, tvrdim da imamo ekipu koja može svima na svetu da izađe na crtu.
Ali da se ostavimo teorije i priče na papiru, potrebno je što pre zaboraviti dva bolna poraza, rekonsolidovati ekipu i igrati na nivou dostojnom grba na dresu. Tu leži i najveća nepoznanica i zbog toga je nastavak ovog takmičenja neverovatno interesantan, a za nas, kao po pravilu, najinteresantniji.
Svi znaju da uspeh ima hiljadu očeva a da je neuspeh siroče, i sada smo, kao i u brojnim ranijim situacijama, preplavljeni gomilom stručnjaka koji ne štede pljuvačku na igrače za koje do pre neki dan nisu ni znali da će da igraju u Hrvatskoj. Trebalo bi im na pravi način zapušiti usta dobrom igrom i tako obradovati sve nas koji iz sveg srca navijamo i gubimo živce za naše Orlove. Podrška im je sad najpotrebnija. Verujemo u Vas.

Hajlajti iz trilera sa Danskom