Bicikleto – početak sezone

Ovih dana planiram da ponovo krenem u svoju amatersku biciklističku avanturu, pa ću da obnovim sad šta sve pruža biciklizam jednom običnom čoveku kao što sam ja.

To je zapravo radost na točkovima. Ne znam kako bi drugačije opisala one dobre delove puta. A, ima i loših, onda kad me sramota jer imam utisak da samo ja smetam u celom saobraćaju u kom inače svi jedni drugima zagorčavaju život, al nekako deluje da su svi ti automobili i kamioni i pešaci tu morali da budu a jedino biciklista izvodi besne gliste i nakalemljuje se na celu gungulu. Osećaj da smetam se pojača ponekad, jer, ruku na srce, ja sam sezonac, ko oni rođaci na selu koji kad im krene penzija odu u rodno selo pa odluče da naprasno postanu domaćini i povrate ponos predaka pa iz najbolje namere pobiju više pilića i zagade više izvora nego svi penzioneri koji su ostali da čame u gradu. Opet, ne spadam ni u one skroz jadne bicikliste koji voze samo trotoarom i silaze s bajsa čim naiđu na najmanju prepreku. Verovatno spadam u onu najgoru vrstu biciklista koji se uključuju u saobraćaj kurčeći se, na rizik svih koji moraju da se snađu i spasu i njima i sebi život.

I tako na radost i štetu mene i ostalih učesnika u saobraćaju te se faze nesigurnosti prebrode.

Brine me sada najviše stanje bicikla, jer ga nisam dobro sačuvala preko zime, nisam nabavila tu plastičnu ciradu, pa je uglavnom kisnuo na terasi, a s druge strane posao će se odseliti još dalje nego što mi je sad, pa je pitanje kolko ću ispuniti taj san da idem biciklom do tamo. I to što sam negde našla da će da kažnjavaju ako te uhvate bez kacige, pa ću čim pre da gledam da kupim jednu, iako mi se čini da se ispod toga samo znoji.

U stvari, zašto vredi prebroditi sve te strahove pred prvu vožnju polubickliste. Prvo, zato što je to najjeftiniji i najslobodniji vid izlaska iz kuće i po mojoj dosadašnjoj proceni, najplastičniji oblik apsolutne slobode. Drugo je što ti da bi izašao biciklom nekud ne treba nikakav povod, ni cilj, jer su i jedno i drugo već postignuti samom vožnjom koja je opet zabavnija i nekako jednostavnija od obične šetnje. Za šetnju ti ipak treba neki izgovor il ga tokom te šetnje stalno tražiš. Zveraš u izloge, odeš do bioskopa, sretneš nekog itd. Generalno postoji gomila stvari koja te odvrati od običnog hodanja koje na kraju postane ceo cirkus.

Drugo je što ti ne treba niko da bi krenuo. Da bi išao bilo kuda drugde, moraš da se izdogovaraš sa ljudima hiljadu puta dok se svi ne uklope, a za ovo ti treba samo bicikl, malo raspoloženja i malo više sreće.

I tako i ove godine, nema veze u kom smeru, samo ću da se zakotrljam pa šta mi bog da.

Prazna guma, al puno srce

Evo jednog primera sitne solidarnosti koja mi je mnogo značila.
Naime, opet sam shvatila da je bicikl moja jedina sudbina, al mi je baš u tom trenutku pukla guma. Baš u trenutku kad su nam obećali Miholjsko leto, kad vetar duva taman da te ne obori, al da te rashladi, a sunce sija taman da ti je drago što si izašao, al da se ne znojiš ko svinjče, kad možeš i dugih i kratkih rukava pa ne moraš na bicikl u sportskoj uniformi u kojoj samom sebi izgledaš smešno, nego ko pošten civil u čemu oćeš. I to mi je teško palo, jer je bilo bar nekoliko situacija u kojima bih se osetila jača da sam mogla sebi da kažem: e, ko vas jebe, ja ću posle da se vozim!
Jer, da ponovim, ako to već negde ranije nisam rekla, bicikl pruža mogućnosti slične režiranju filma - da život ubrzaš, da kilo govana spakuješ u vreću od po kile, tj. da postaneš junak montažne sekvence (ono kad sitno životno zrno očas posla samelje ukusan lebac!), kad kretanje postane jednako sloboda (za ovo premotati na scenu u Ledenoj oluji u kojoj keva Kristine Riči, uvijena u šal, omršala, ispošćena posmatra jedru kći kako se, bez kočnica bajsom spušta niz strmu ulicu). Dakle, brži si od drugih, plus svi sviraju za tobom iako nisi dobra riba, čak ni u onom prikrivenom, hipsterskom smislu. I poštuju te jer si seo na to čudo koje te, brat bratu, nikud posebno ne može odvesti, te znači i zaista znači da se voziš i krećeš zarad pukog zujanja oko ušiju - pravi luksuz prostote duše!
Dakle, odlučim da ponovo dođem u to samo svoje stanje mira i radosti u kom ništa ne može da me dohvati već samo da mi prdne pod prozor, zaputim se s onom puknutom gumom do jedinog servisa u ovom našem delu grada. Jeste bila nedelja, al računala sam na nekog čikucu koji će da računa na mene, nedeljnog biciklistu koji će da bane baš tako negde posle ručka i zatraži pomoć. Ta tolkinovska očekivanja velikog toplog sveta punog prepreka al i jataka, grejala su me četiri autobuske stanice dok su kraj mene promicali autobusi i kola, onom ležernom brzinom kojom se nedeljom voze ovi sa zdravim gumama.
Tad sam došla do benzinske pumpe i već mi je bilo sumnjivo što se servis nikako ne pomalja, počela sam da sumnjam u svog boga zaštitnika nedeljne opravke bicikla i pomislila da mi je usput promakla ta skretnica, da servis više ne postoji, pa sam počela sebe da preispitujem dal sam putokaz za servis videla prošle ili pretprošle godine kroz musava stakla triesdvojke. Zastala sam da pitam radnika na pumpi kolko još do servisa, računam, i on se bavi nekakvim točkovima, a oni su među sobom pajtosi, znaju. On nije znao, al mi je u pomoć pritekao jedan bradonja što se upravo spremao da krene svojim skromnim motorčićem. Odma me je zainteresovano pitao "šta mu fali", pokazujući na moj ranjeni bajs. Dok sam mu objašnjavala kako je sve počelo od tatine opaske da imam lažne ventile za bicikl, koje će on da zameni za prave (kasnije sam shvatila da je ovo način da ostanemo u kontaktu nakon selidbe i razdvajanja, kad su svi ventili već bili nadomak prskanja), pa se dalje razvilo u simptome puknute gume, čova je pažljivo i saosećajno slušao našu ispovest onako kako ni psihijatar ne gleda pacijenta, pa mi pokazao niz put i rekao da imam da idem još dve stanice do servisa, ako je serviser danas uopšte tamo. Zahvalim se i poguram dalje. Nisam hodala ni pet minuta, kad eto ti bradonje ide iz suprotnog smera i kaže brži je, motorizovan, da ja ne idem tamo džabe, odvezao se da proveri da li je servis otvoren i vratio se da mi kaže da nije. Ja tu stanem, guma se slegne, a srce mi poskoči. Puno mi je srce kako nije bilo nedeljama unazad. Čika na nekakvom Tomosu (recimo) i ja, svako na svojim putanjama i jedan odluči da se vrati. Možda me zajebao Tolkin, al nije Veljko Bulajić! Majke mi mile, pogodio me neki bulajićevski metak - dva vojnika, i zdrav se vrati po ranjenog, iako zna da ga to usporava u odstupnici. Ok, preterujem, znam, znam, ali pustiću sebi malo na volju. Možda i ne...
Jer, onda se parkirao bradonjica sa strane, preko puta mene, jer je došao iz suprotnog smera. Motorče mu je i dalje brundalo, kola su povremeno promicala između nas i štucala preko ležećih policajaca, nas niko nije spominjao, al smo se dovikivali preko puta. Pitao me: Šta ću sad i kolko imam do kuće, voleo bi da mi pomogne, kako da guram bicikl sad po suncu, al to je sve što je mogao da uradi. Ja mu kažem: hvala vam (care!) On mi klimne i ja krenem polako nazad. Skroz lako.
Osim toga što sam se rešila te sulude misli da nas ovi na motorima mrze više od ovih u kolima, mislila sam - jer ih podsećamo na njihovu reptilsku prošlost, taj dan mi je bio jako jako jak.
Shvatila sam da ima jataka, po ovim gradskim planinama, ima jataka, samo ako se zaputiš, makar bez vazduha u gumama. Stanicu po stanicu.
p.s. rešenje koje mi je slučajno ponudila mama: otšrafi taj točak i odnesi ga u grad, nek ti promene gumu! tako ćemo malac...