Neverever - Angelic Swells (Slumberland)

Meni je baš čudno da se tebi ovo sviđa, uskliknu druga polovina nasdvoje tokom emitovanja spota zakačenog na kraju ovog teksta, ali, eto, život je prepun prijatnih iznenađenja. Elem, nikad se nije krilo da nisam previše oduševljen idejom pop muzike u globalu, kao ni susretima s njom. U mojoj ličnoj vizuri mesto koje inače popunjava ovaj muzički segment oduvek je bilo predviđeno za pank. Pomalo ironično, uzimajući u obzir sva ta batrganja sudbine, ali kao što je komunizam produžio život kapitalizmu, tako je i pank uneo novu vitalnost u pop. A oba su nastala kao pobuna nasuprot onome čijem su dugom veku svojom genezom kumovali. I oba su na kraju prodala dušu đav'lu.

Ako ste od onih jedinki koje vole i pop i pank, onda je Neverever pravi bend za vas. Prvo što mi je upalo u oči je naziv benda, bio sam potpuno očaran neuobičajenom zlokobnošću za ovaj zvuk. Sama muzika je mešavina nekoliko dekada u skorijoj muzičkoj istoriji i svaka od tih muzika za nekoliko sukcesivnih generacija predstavlja povratak u zlaćane mladosti radosti i svežeg vazduha.

Ukratko, ovde imamo i pop/rokić pedesetih i šezdesetih, i pankić sedamdesetih, i "C86" indie(ć) popić osamdesetih i popić pankić devedesetih. Svi ovi sastojci ne bi izmamljivali osmehe na lica da Neverever ne znaju da napišu elegantne, melodične i lako pamtljive pesme. I pevačica Jihae (pojma nemam kako se ovo izgovara), čiji me strahoviti glas podseća na daleku rođaku Siouxie Sioux i Blondie doprinosi solidnoj utemeljenosti čitave incijalne ideje.

Ovaj bend stiže iz sunčanog Los Anđelesa, ali njihova priča počinje na drugoj strani sveta -  u Glazgovu. Tamo su se upoznali pevačica i njen suprug Wallace Meek, a ova činjenica daje pravi kontekst nekim od srceparajućih stihova kao što su recimo oni u uvodnoj, filosofski naslovljenoj Here is Always Somewhere Else koja govori da ni okeani ne mogu biti prepreka pravoj ljubavi, jer takva ne poznaje granice.

Prvi singl Coconut Shampoo je suncem opaljena, mladalački poletna melodija, koja bi se sjajno uklopila kao zvučna kulisa neke vrhunske romantične tinejdž komedije, dok u Cowboys and Indians grupa pokazuje dobrodošlu političku oštricu koja je odvaja od (zvučno) srodne njanjavštine. Valja pomenuti i sjajno obavljeni posao producenta Jeffa Ehrenberga koji je radom u losanđeleskom studiju Infrasonic podario grupi prepoznatljiv zvučni identitet kakav se retko sreće na debitantskim pločama.   

Plavo tkivo - Heart Sound Simulator (Free Download)

Floor No. 4

Kao i većina drugih novotarija, i breakbeat/drum n bass (dnb) se relativno brzo primio na brdovitom Balkanu, bar što se tiče slušalaca, a ubrzo zatim i didžejeva. Problem sa ovim muzičkim žanrom na globalnom nivou je bio u tome što je prebrzo izvetrio - što u undergroundu (počelo kompleksaško takmičenje u budalaštini "ko će tvrđe i grublje"), što u mejnstrimu (pa ipak je David Bowie potpisao jednu od boljih dnb pesama ikad).

U domaćem ambijentu ono što je bolno nedostajalo je produkcijski element- iako se u jednom trenutku činilo da (skoro) svi (bar malo) slušaju ovaj pravac, izostali su relevantniji domaći izvođači, pa stoga nije ni čudo da je najbolja srpska pesma svih vremena u ovom fahu delo sestara Kovač na koji su onomad brojni bacali peglu, a pesma je i posle toliko godina sasvim prijatno slušalačko iskustvo (eh, ala je Kristina repovala - k'o zmaj).

Doduše, dešavalo se da izlete neki "pop" radovi tipa Intruder ili Mistake Mistake (kao i nažalost tanki Shazalakazoo), no meni je to uvek više bila muzika za normalce, za neku finu decu u koju sebe nikad nisam ubrajao. Falio je jedan podzemni atak, jedan hitac pravo među oči, i eto sa zakašnjenjem od nekih petnaestak godina smo go konačno dočekali na miniju Plavog tkiva.

U prolazu mi je rečeno da Dimitrije Cvetković, čovek koji stoji iza Plavog Tkiva, sprovodi u delo i neka drugačija muzička interesovanja u okviru sastava Tearpalm, benda koji objavljuje za zagrebački Slušaj najglasnije (kad ovde nema takvih izdavača) i ima dosta meni poznatih fanova u koje se takođe, nažalost, ne ubrajam (nije da nisam probao, suviše mi je lelujavo i rastreseno). Plavo tkivo baštini muzički obrazac koji mi je mnogo bliži srcu - na simulatoru zvuka srca sve vrvi od brejkova - od onih klasičnih hip hop preko brejkbita do uobičajene dnb lomljave koja zvuči začuđujuće sveže (lično se ne sećam kada sam poslednji put neki album ove fele preslušao od početka do kraja).

U moru masnih bas linija i vazdušastih sintija sa lepim i doteranim strukturnim rešenjima unutar pesama (nije ono kao što se u doba vrhunca često dešavalo: majstor nađe jedan loop pa ga vrti u nedogled), našlo se mesta i za nekoliko vokalnih numera, urađenih po istinski svetskim standardima. Imajući u vidu sve rečeno o domaćem dnbu, Plavo tkivo bar malo popravlja sveukupan utisak. Što bi se reklo, bolje ikad nego nikad, u šta imate priliku da se uverite već sad.

DL

Man's Gin - Smiling Dogs (Profound Lore)

Pošto mu je kolega Phil McSorley iz Cobalta, jednog od ponajboljih američkih blek (ili još preciznije war) metal sastava sadašnjice vojnim poslom u Iraku, Erik Wunder se odlučio da, pošto je malo svirao sa starom poznanicom Jarboe (nekada Swans), započne solo karijeru pod imenom Man's Gin. Kako to već obično biva, svi ti "ekstremni" muzičari itekako umeju da spuste loptu kad se nađu u novim okolnostima. Ako ste ikada imali tu (ne)sreću da čujete sjajni Cobalt, Man's Gin nije ni blizu tom nepatvorenom divljaštvu.

Naprotiv, muzička kritika je već skovala odrednicu "satanski odgovor na 16 Horsepower" (valjda i zato što je onaj baja iz tog benda imao rigidno hrišćansko detinjstvo). E sad ako vas buni ovaj Satanailo u prethodnoj rečenici, odmah da napomenem da nije reč o onim igrarijama kojima se deca služe kako bi naplašila svoje roditelje, već više o grešnoj čovekovoj prirodi, njegovim raznoraznim životnim debaklima koji se leče uz tamburu, pesmu i obavezni fini burbon ili skoč.

Dakle, Wunder se bacio na narodnjake i to radi očekivano dobro, doduše malo (rokerski) agresivnije nego što biste očekivali od prosečnog kauboja. To je i razumljivo, jer ovo je muzika za ulice a ne za pašnjake, za konjske snage a ne za jahanje plemenite životinje. Dodajte na ovu jednačinu i malo raspale vejtsovske kabare atmosfere i slika je kompletna.

Wunderov glas je apsolutno američki i pije vatrene vodice ali ono što mi kod njega smeta je taj neki grandž odsjaj koji me podseća na Krisa Kornela (kad sam dobro raspoložen) i onog raspada Scotta Weilanda (kad nisam). Svi smo mi ljudi, a neka se notira da sam ja kao dete ipak živeo za Pestilence, Obituary i Morbid Angel, a ne za Nirvanu i Blind Melon.

To ne znači da su Nasmejani psi nekakva big bucks produkcija sa prigodnom nalepnicom indi na sebi (a fakat je da je upravo grandž otvorio tu Pandorinu kutiju),  jer Man's Gin potpisuje sasvim pošten album, dovoljno opskrbljen kvalitetnim numerama koje mogu dostojanstveno oplemeniti časove vašeg tihovanja uz neizbežne posude od stakla na priručnom stolu.

Bruce Haack - Farad: The Electric Voice (Stones Throw)

Bruce Haack je rođen početkom četvrte decenije prošlog veka, a nije među živima već 22 godine. U međuvremenu, ovaj posvećeni hrišćanin snimao je albume za decu, radio produkciju i zavitlavao se za svoju dušu sa čudnovatim zvukovima koji ni 25+ godina po nastanku ne zvuče zastarelo. Naprotiv.

Ovaj muzički vizionar u svakom slučaju zaslužuje (bar posthumno) laskavu titulu Elektro pionira, a širom neta možete naleteti na stranice koje ga, opravdano, ovenčavaju titulom kralja tehna. Osim što je sasvim sigurno živeo u nekoj paralelnoj dimenziji stanja svesti, ovaj Proka pronalazač se dosta oslanjao na Farad (nazvan po Faradeju, uber-smaraču iz osnovne i srednje), njegovih ruku delo preteča vokodera, uređaja koji vam u potpunosti menja meru ukišeljenosti glasa.

Zato nije ni čudo da je rođeni Kanađanin koji je dugo živeo u Njujorku stekao solidnu dozu poštovalaca širom sveta, a neki od njih imaju veze sa etiketom Stones Throw koja se nedavno (iznova (pošto je pre tri godine sa istim žigom objavljena prigodna kolekcija Haackovih dečjih pesama)) odlučila na rekapitulaciju Haackove plodne karijere koja je u zvučnom pogledu (vau, zvučni pogled!) baš onoliko koliko je elektro toliko i acid rock pa čak i western/country.

Znam da sve to pomalo zvuči suludo na papiru ali ovde predstavljamo jednog vrhunskog i autentičnog ekscentrika koji je sve vreme očigledno znao šta radi sam sa sobom. Primetno je da se ovaj  prekookeanski Branko Kockica veoma zabavljao u toku stvaralačkog procesa. Većina pesama na kompilaciji ima onu vrcavu kreativnost koja prosto kipi od pozitivne energije tako da ih ne možete slušati bez smeška na licu, dok su tekstovi (tamo gde se razaznaju) vrlo dubokoumni na neku od lopti posle one prve.

Imajući sve to na umu, rekapitulacija Haackove karijere predstavlja veoma prijemčiv izbor za nekoliko slušalačkih grupa: od hipstera, obožavalaca radova grupe Animal Collective preko tehno arheologa do lovaca i sakupljača na neuobičajene i neobične (neuobičajene jer su neobični) zvuke. Uživanje zagarantovano.

Electric to Me Turn

Električna Post-Yu Nebriga (NAUK)

U poslednje vreme primetno je povampirenje njuvejvastog elektro sentimenta na domaćoj sceni. Gomila ("underground") aktova (Inje, Ljubavnici i meni daleko najsimpatičniji Bitipatibi (stari hit i  dalje bar malo liči na jedan od štekovanih vrhunaca čitave američke muzike kasnog prošlog veka)) preuzima estetiku veselih osamdesetih tražeći u njemu nekorumpiranu svežinu izraza koji u ovim ušima momentalno podseća na  legendarna imena kao što su Gari Garinča i Ogi B. Novoustanovljena Nacionalna Asocijacija za Umetnost i Kulturu jaše na ovom talasu nudeći kompilaciju najreprezentativnijih elektro radova srpske proizvodnje nastalih u novom milenijumu.

Pred slušaoca je prostrta tapiserija satkana od 16 pesama isto toliko izvođača (autora/bendova). Nešto bolji poznavaoci podzemnih prilika znaju za ekipu okupljenu oko etikete Cold Trinity, za koju je i potpisnik ovih redova svakako čuo ali zbog mladalačke/metalske averzije prema sintisajzeru kao instrumentu nije dolazio u preterani dodir sa istima. Dakle, velika je verovatnoća da pripadate kružoku apsolutnih laika što se tiče ove materije, stoga je ova kompilacija dobra prilika za upoznavanje sa ključanjima u okviru iste.

Za razliku od prečeste zgrčenosti i usiljenosti kojom zrači mejnstrim kultura, bolji komadi sa ove kompilacije krcati su onom zajebantskom & vrcavom energijom koja je karakteristična za muziku skrojenu daleko od očiju javnosti. Samim tim, nije neophodno da budete Endi Vorhol ili Albert Ajnštajn da biste proniknuli u skrivene vrednosti ovog pristupa - dovoljno je imati funkcionalno telo i nešto otvoreniji um koji će već naći načina da odgovore na pohranjene digitalizovane izazove.

Prva polovina kompilacije je apsolutno superiornija od njenog drugog dela. Unutar nje su pohranjeni solidni žanrovski brojevi (Videododir, Ilegalne Emocije, Margita je mrtva) i numere koje nalaze pravu meru između lokalnog i globalnog iskustva. Prvu pod nazivom Sojčice potpisuje MKDSL, dok je apsolutni vrhunac čitave kolekcije (zlo)delo Zastranienia fantastičnog naslova Gej Sloveni. Pogađate, reč je o electro varijaciji megapopularne poljske himne. 

No, kao što je to sa kompilacijama uglavnom slučaj, i ovde je previše prostora potrošeno na pesme na kojima ili nije dovoljno rađeno ili su naprosto slabe čime krune kvalitet ovog izdanja, očigledno spremljenog sa zdravom ambicijom. Od svih eksperimentalnijih radova, najjači utisak ostavlja Klopka za pionira u pesmi (tačnije muzičkom kolažu) Zdravo zdravo đavo, no pitanje je koliko se ova numera uklapa u ukupni senzibilitet čitavog izdanja, koje ćete, pošto je besplatno (ima i fizička CD verzija sa još četiri pesme), s lakoćom moći da poslušate, ali ćete teško izbeći (prečesto) pritiskanje čarobnog dugmeta "skip" na svom uređaju za reprodukciju muzičkih sadržaja (au, ovo sam baš onako drveno jugoslovenski sročio hehe).

Maserati - Pyramid of the Sun (Temporary Residence)

Smrt člana grupe neumitno menja tok njihovih istorija. U nekim slučajevima, odlazak jednog stavlja tačku na čitavu priču (Doors, Led Zepellin ili potpuno malerozne ekipe poput Lynyrd Skynyrd i Exploding Hearts) dok kod nekih drugih predstavlja trenutno posrtanje na putu ka novim (komercijalnim) visinama (AC/DC, Metallica pa čak i New Order, ako malo rastegnemo pojam). U svakom slučaju ništa nije isto kako je bilo pre, a kako bi i moglo biti?

Sastav iz alt. prestonice Athens u državi Džordžiji nazvan po imenu čuvenog italijanskog proizvođača automobila specifičan je u ovim okrnjenim pričama. Naime, njihov bubnjar Jerry Fuchs je bizarno nastradao u lift nesreći ali su iza njega ostali tonski zapisi pripremljeni za iduću ploču. Zbog toga Pyramid of the Sun ima neku posebnu težinu.

Već smo u prikazu za prošlogodišnji lapo-lapo Passages izrazili nadu da će nova ploča biti kvalitativno ujednačenija od ove kolekcije. I to je tačno, mada nova ploča ne nudi nijedan biser koji bi mogao pomutiti slavu Monoliths, ponajbolje pesme u čitavom opusu benda ali zato nudi produženo uživanje. Kao što je poznato, Passages je u sebi sadržao pesme sa splita sa grupom Zombi a izgleda da je ovo druženje ostavilo čujan trag u zvuku grupe.

Razlika nije toliko očigledna - Maserati je i dalje visokoenergetski upbeat postrock band sa velikim uticajima psidže i krauta u konačnoj sumi. Samo što je elektronski kraut ukus izraženiji nego što je to bio slučaj ranije, što je inspiracija koja ima svoj eho u čitavoj diskografiji kolega sa kojima je rađen split.

Naravno, to uopšte nije loša stvar, bar za moju malenkost, pošto je više nego očigledno da gajim slabost prema ovako definisanoj svirci. Već naslovna pesma, nakon spooky uvoda daje ton čitavom izdanju koji se dalje razrađuje u sličnim pravcima u sjajno naslovljenim temama We Got The System To Fight The System i dva cinična blizanca They'll No More Suffer From Thirst i They'll No More Suffer From Hunger što je opasno blizu podbadačkim iskustvima digitalizovanog levičarstva sastava From Monument To Masses. Zlokobniji tonovi su sačuvani za finalnu Bye M'Friend, Goodbye za koju pretpostavljam da je posvećena nesrećnom bubnjaru. Jedno poglavlje je zatvoreno i pitanje je kojim će putem dalje krenuti, ali bar što se muzike koju potpisuju tiče, Maserati nemaju previše razloga za žalost.

The Scottish Enlightenment - St. Thomas (Armellodie)

Pod škotskim prosvetiteljstvom podrazumeva se epoha koja obuhvata dobar deo mahom druge polovine 18. veka. Tada je na severu britanskog ostrva zabeležena pojačana intelektualna aktivnost: imena Dejvida Hjuma, Adama Smita pa čak i Adama Fergusona su, između ostalih, poznata svakom studentu društvenih nauka. 

Kad smo već kod poslednjeg, on je zajedno sa Tomasom Ridom i Dagaldom Stjuartom definisao filosofsku školu tzv. zdravorazumskog realizma kojom je skepticizam Loka i Hjuma koji je dovodio htišćanstvo u pitanje odbačen kao apsurdan. Ova škola mišljenja posebno se primila na američko tlo.

Ima neke fine ironije u činjenici da bend ovog imena na svom dugosvirajućem debiju gaji čudnovati ali uravnoteženi americana pristup. Znalačke vinjete na gitari podsećaju na odmetništvo grupe Calexico iz njenih najboljih dana. No, to je samo jedan (doduše važan) delić zvučnog identiteta ove istinski osvežavajuće grupe.

U najkraćim crtama, ako zamislite Low kako pokušavaju da skinu Mogwai, dobili ste suma sumarum zvuka na ostvarenju svetačkog imena. Da sve bude još zanimljivije, ne bih mogao da se pohvalim da sam neki fan ijednog od oba pomenuta benda (postokeri su mi uglavnom bili dosadnjikavi, dok me hrišćani s lakoćom uvlače u suicidalna raspoloženja), ali me ozbiljna sporost i polagano sagorevanje do boemskih ekscesa njihovih škotskih rođaka isprve oborilo sa nogu. Kada se tome doda zdrava doza kejvovske, hrišćanstvom inspirisane, grešnosti jasno je da su Scottish Enlightenment pronašli recept da od poznatih, visokokvalitetnih sastojaka spreme potpuno samosvojan i prepoznatljiv zvučni identitet okajavanja i katarze bez zadrške koji u sebi krije vanrednu lepotu ukletosti zavejanih crkava na krajnjem severu.

St. Thomas je savršeni zimski album. Posebno dobro funkcioniše u motorizovanom okruženju, dok uljuljkani u uspavljujući sentiment kroz prozor posmatrate snežni pir. Jedan od najjačih debija sezone na koji je ovaj par ušiju nabasao.


The First Will Be Last

Dibiase - Machines Hate Me (Alpha Pup)

Atombreakin

Dibiase (čita se Dibiasi) je producent iz Wattsa, nestašnog kraja Los Anđelesa poznatog iz istorije po raznim obojenim udarima na poredak Globalne hegemonije. Ovaj momak se nedavno oglasio svojim hejterskim debi albumom, a ime etikete koja ga je uvrstila u svoj katalog ne ostavlja previše prostora za sumnju da je u pitanju još jedan od onih hip hop trudbenika koji bi da dignu "igru" na neki novi, do sad nečuveni nivo.

Ova godina je kiptela od tih napora, pa je ovo odlična prilika da ih rezimiramo: kritika je odlepila na Flying Lotusa, koji je u ovim ustima ostavio uglavnom suv ukus, verovatno zato što se previše trudio da oduševi sve prisutne. Njegov ortak Free The Robots je potpuno podbacio, dok su baje sa Lotusove etikete ostavili pomešan utisak - Teebs je nedorečen, dok je Lorn sasvim dobar. Dibiase je  u ovim ušima bolje zasvirao od svih njih.

Circuit Breakin

Opsednut osmobitnim zvukovima sa Nintendo konzola, Dibiase je naučio da ih koristi u gotovo simfonijske svrhe - većina tema sa prvenca su skroz u tom raspadnutom & opaljenom raspoloženju. S jedne strane čujemo duboku lojalnost boom bap ili G funk korenima ali ih zvuci video igara transponuju na neki potpuno nezabeleženi nivo. Kalifornijac radi sličnu stvar koju je činio i Tobacco pre nego što je prolupao (ili odlični The Simonsound, mada je njihova starina još starija): ekscentrično koristeći prošlost on zvuči futurističkije od svega što je u trenutnoj ponudi u hip hop ataru, a to opet zvuči nekako prijemčivo, toplo i humano. Onako zatrovano, u najboljem smislu te reči.

Neighborhood Watch

Neki kritičari su u ovom stvaralačkom postupku videli opasno poigravanje sa nostalgijom koje je lišeno jače upotrebne vrednosti ali... Dovoljno je pustiti Atombreakin ili  Phantom Power sa ove ploče na dobrom ozvučenju kako bi se došlo do spoznaje da osmobitni doživljaj nikada ranije nije zvučao ovako silovito, uverljivo i jako, da nije sve vic kao što je to zvučalo do sada, mada ima i šale. Ako bi već morala da se traži zamerka ovom izdanju, to je njegova nekonzistentnost koja kao da je proistekla iz nesigurnosti autora da u potpunosti stane iza svog sumanutog koncepta pa tako osim pomenutih prženica imamo i nekoliko iskuliranih jazzy komada na tragu onoga što je radio J Dilla, no čak i u tim konvencionalnijim momentima Dibiase kao da se služi rezervama helijuma koje je držao u svom šteku, čisto da ne bude da je samo prepisivao.

Clocked Out

Uz klasičara Damua The Fudgemunka, Dibiase potpisuje najupečatljiviji hip hop album sezone, demonstrirajući da ne treba u potpunosti odbacivati uveliko ishajpovanu kalifornijsku scenu. Sa ovakvim pločama, hip hop može mirno da legne da spava (figurativno rečeno, nema ovde ni s od spavanja), jer ne mora da brine za svoju budućnost.


Phantom Power

The Phantom Band - The Wants (Chemikal Underground)

Checkmate Savage, prošlogodišnji debi Glazgovljana koji su se u svojim ranim sviračkim danima predstavljali i kao Robert Redford, bila je jedna od osvežavajućih ploča koje popravljaju raspoloženje svojim nesputanim artizmom, kompleksnošću i studioznom izradom. Ovi samozvani škotski robofolkeri vratili su se u žižu sa novim, vazda teškim drugim albumom mnogo pre nego što je iko mogao i da pretpostavi.

Jer, ako ćemo otvoreno, debi je bio jedna od onih višeslojnih slušalačkih avantura u kojima se pri svakom novom audio susretu otkrivala još po neka godina krvavog rada, i intelektualnog i tehničkog. The Wants nema inicijalnu dopadljivost prethodnika, na prvo slušanje zvuči odbojno i hladno, što je dodatno pojačano samom distantnom prirodom svirke sastava kao oni sjajni ljubavni filmovi o velikim romansama u kojima stisak ruke znači više od raspojasane jebačine u prosečnom holivudskom ostvarenju.

I taman kad površni zaključak "jaom šta su se ovi istripovali" preti da postane generalni otpisujući stav, vi pustite sebi još jednom The Wants i otkrijete da je svaka od pesama iz ove zbirke našla neki svoj put do vaše podsvesti, da se ljuljate u brodskom ritmu uvodne A Glamour i pevate dok hodate ulicom, ne hajući za čudne poglede koji vas streljaju u mimohodu. Iako sjajan, Checkmate Savage sa svakim novim slušanjem nove ploče sve više postaje štura skica za istinski muzički projekat, što ova j naslov svakako jeste.

Nepodešena za instant dopadljivost, The Wants je ploča kojoj će neki zameriti manjak tzv. hit pesme, ali su Škoti pristupili izradi ovog albuma na način koji je nesumnjivo bravurozan, bez ikakve greške u koracima, puštajući svakog sekunda još po nekog kreativnog zeca iz šešira čime ovaj album ulazi u krug onih s kojim je poželjno malo strpljivog rvanja koje se svakako isplaćuje s kamatom. Postojane, pomalo zlokobne a svakako i cinične atmosfere, ova ploča odiše britanskim duhom u najboljem smislu te reči, revalorizujući sam format dugosvirajuće ploče kojoj mnogi već duže vreme predviđaju izumiranje. Neće biti!

Nalik čitanju kakve fantastične knjige čijih ste prvih sto strana pročitali sa knedlom u grlu a odmah zatim pročitali sledećih hiljadu iz cuga, The Wants je artefakt vrhunske kulture zvuka, bastion dobro obavljenog producentskog posla u kome svaki odsvirani ton ima svoju svrhu i mesto. Umesto rezimea: ploča koja će se često puštati u godinama koje predstoje.


When there was a fallen bird
Everybody stayed awake
Everybody craned their heads
To see my changing shape
We must dance
Against a torchlight moon
Everybody knows it's true
Ship that sailed
On its deck we stand
And I comb my hair
Pray to see
Do not take us down
We made of stone
But we are not hollow
Everybody knows it's true
Not in my life we must
There, they're rich enough
From the shadow to the tongue
Everybody wants to burn
But the cost is just the words I crucified
Everybody knows it's true
Now we seem to rest in time
Like a secret kept
Like the saddest ring that she tied into my bones
Before we left
Faded to blue
Everybody knows it's true
Not in my life we must
There, they're rich enough
From the shadow to the tongue
Everybody wants to burn
But the cost is just the words I crucified
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true
Everybody knows it's true

Shit & Shine - Bass Puppy EP (Badmaster)

Londonska ekipa finog imena aktivna je duže od pola decenije na diskografskom polju, a svaki trag ovog tipa koji je ostavljala za sobom bio je tako prepoznatljiv a tako različit. Grupa sastavljena od britanskih i američkih muzičara praktikovala je kroz svoj opus različite pristupe različitim sazvučjima, ali ono što je bilo zajedničko svim ovim nasrtajima na čulo sluha je životnost oličena u abrazivnosti. Uostalom, ništa drugo nije ni moglo da se očekuje od sastava koji praktikuje pojačanu ritam sekciju sastavljenu od nekoliko bubnjeva.

Rad grupe se uglavnom vezivao za vizionarske jam sastave poput Velvet Underground ili Red Krayola, a neretko je sam doživljaj zvučnog utiska bio važniji od same muzike grupe. Album Ladybird (2005) sastavljen od samo jedne podugačke pesme (još preciznije: improvizacije od 42 minuta) svakako je jedan od skrivenih dijamanata prve decenije u novom milenijumu, dok je neutoljiva žeđ benda za novim i neistraženim rezultirala i gotovo funky albumima kao što je Cherry.

Ako za taj album može da se kaže da je ipak jedna od slabijih tačaka u katalogu londonskih baraba, (relativno) novo izdanje Bass Puppy sigurno nije, pošto na efektan način potcrtava višedimenzionalnost ove unikatne grupe. Naime, iako sastavljen od samo dve po 8+ minuta dugačke kompozicije, Bass Puppy je ono što bi istinska alternativna muzika trebalo da predstavlja - napad na sve što je konvencionalno.

Shit & Shine razrešavaju ovaj problem tako što na novom kratkosvirajućem tanjiru nude svoje verziju uveliko zadihanog dubstepa. To čine tako surovo i beskompromisno da svi izvođači sa etiketa kao što je Hyperdub u svom grotesknom mraku predgrađa kao da sviraju muziku za decu u poređenju sa ovim zvučnim košmarom. Brojne nepripremljene uši neće izdržati ovaj teror fisije basa i sporih, sadističkih ritmova, no S&S nikad i nisu bili bend koji je mnogo polagao na prihvaćenost u (nešto) širim slušalačkim krugovima.

Bass Puppy kao visokooktanska minijatura povišenog nivoa radijacije prilično dobro dočarava zašto, sa druge strane, ovaj bend ima nepomućeni kultni status u izolovanim slušalačkim oazama. Inventivan i beskompromisan, ovaj EP predstavlja muzičare koji se  sasvim dobro zabavljaju u tome što rade.


Fuck You Folk Singers

ANBB - Mimikry (Raster Noton)

Među poznavaocima avangardne elektronske scene švapska kuća Raster Noton važi za jedan od vrhova ledenog brega. Upečatljivo minimalni omoti izdanja iz kataloga ove kuće sugerišu sličan mikroskopski minimalizam i skoro laboratorijsku urednost koju će velika većina konzumenata pop kulture odbaciti kao suvišnu i napornu.

Tema Fall koja otvara dugosvirajući debi akta ANBB koga čine Alva Noto (aka Carsten Nicolai, jedan od osnivača etikete) i Blixa Bargeld, poznat najpre kao osnivač Einstürzende Neubauten ali i  kao nekadašnji gitarista Kejvovih Bad Seeds, daje za pravo svima onima koji ovakav pristup muzičkoj materiji vide kao suvišan i pretenciozan. Frekvencije prilagođene čulu sluha šišmiša migolje se i razvlače minutima koji traju kao večnost.

No, album se ne zove džabe Mimikry. Ko prođe uvodni test otpornosti ubrzo biva nagrađen baražom lucidne urbane energije u pesmi Once Again. Odatle, čitav album prolazi kao san za koji ne želite da se završi, jer je njegova priroda i atmosfera apsolutno prilagođena doživljaju vožnje rolerkosterom.

Blixin zreli a nepokoreni glas čudnovato se lepo uklapa u sonične Nicolaieve vizije. Kovanica digitalni blues, koju smo već rabili u prikazu poslednjeg diskografskog čeda sjajnih The Young Gods, i ovde je itekako umesno. To se posebno može reći za numeru One, obradu meni nepoznatog Harryja Nilsona iz 1968.

I pesma Ret Marut Handshake ali i naslovna kompozicija zapušavaju usta svim onim galamdžijama koji generalizuju iskustva sa savremenom umetnoošću kao promašena, a čitavo to polje kao poligon za iživljavanje praznjikavih duša. Mimikry će vam dobrano uzdrmati tu zabludu jer, srećom, pravih alternativnih umetnika koji imaju šta da ponude zaista ima na ovom svetu, i to je fakat koji je lepo znati.


Once Again

Black Sleep of Kali - Our Slow Decay (Small Stone)

Ako govorimo o aktualnom sludge/stoner/doom globalnom trenutku, situacija je pomalo haotična. Trilion bendova širom planete se takmiči ko će biti grđi, sporiji i teži. Tek ponekad iz uobičajenih koloseka izleti neko novo ime koje svojim prisustvom oduva gomilu izvikanijih aktova.

U godini koju ćemo, bar kada je ovo sazvučje u pitanju, pamtiti po nestvarno žestokom debiju engleskih vutromana Dopefight, još jedna urlajuća razglednica stiže iz Denvera. Na tom mestu se okupilo nekoliko drugara, i oformilo bend kako bi, po sopstvenom priznanju "imali izgovor za ispijanje piva i ispuštanje glasnih zvukova". Odabrano je ime strašne hindu boginje Kali, tačnije njenog crnog sna.

Bez brige, ovi Ameri nisu nekakvi mistici koji decibelima pokušavaju da dostignu stanje kakve nirvane, a bogami to pivo mora da je vraški dobro čim momci  ovako praše. Iako o abrazivnosti ovog izdanja na inicijalnom nivou ne treba trošiti previše reči (sklon'te se nepripremljene uši), odmah zatim upada u slušni aparat veština grupe da stvori pamtljive i koncizne aranžamanske strukture, neretko sa začuđujuće jednostavnim (efektnim) filosofskim konkluzijama, izrečenih u (pozitivno shvaćenom) deračkom ključu (kao što je ona da ništa nije izvesno osim smrti ili da postoji samo ovde i sada).

Tajna razlikovanja BSoK u odnosu na svoju brojnu čupavu i sjebanu sabraću ogleda se i u žaru kombinacije različitih podžanrova unutar pesama. Ovi Denverci su očigledno odrastali na surovoj muzičkoj dijeti pa znaju da zabibere svoj lonac i uplivima bržih (i to gotovo grind/death) ritmova. Kao kontrapunkt ovom svaštarenju, a ujedno kao i vezivno tkivo svih sastojaka prisutan je gotovo pop senzibilitet (uslovno shvaćeno) koji ovaj bend definiše kao nešto teže (svarljive) rođake grupe Torche.

Možda će se zbog toga ovaj bend omiliti hipsterima, no prave metalske glave sigurno neće biti razočarane kvalitetom i intenzitetom svirke koja je pohranjena na ovo, kvalitativno gledano, sasvim konzistentno ostvarenje. Da stvar bude još bolja, Our Slow Decay daje osnova za optimizam da će BSoK tek praviti gitarsku štetu vrednu pažnje.


The Crow and The Snake

The Young Gods - Everybody Knows (Two Gentlemen)

Once Again

Simpatisanje ženevskog sastava The Young Gods u ovoj knjizi (na ovom mestu) nepobitan je znak dobrog ukusa. Švajcarska trojka nazvana po ranom EP izdanju sastava Swans više od dve decenije opstaje prkoseći žanrovskim ograničenjima i stilskim konvencijama. Počevši kao post-industrial bend sastavljen od glasa, semplera i bubnja, Bogovi su uvek nalazili način da opravdaju mladost u svom imenu snimajući ploče sa izostavljenim rokom trajanja.

Praktično nema kutka savremene muzike u koji ova istinski umetnička (u najčistijem vidu umetnosti: shvaćene kao nezaključene, otvorene sugestije) formacija nije zašla - od obrada pesama Kurta Weilla preko sopstvenih pionirskih remiksa (još 1997. na ploči Heaven Deconstructed) do akustičarskih ploča. Kameleonska priroda grupe uvek je u sebe uključivala onu nepogrešivu temeljnost i zvučnu urednost koja odvaja vrhunsko od proseka na kreativnoj (a ne komercijalnoj) skali vrednosti.

Zato nije čudno da među svojim vernim fanovima imaju tako raznolike face od originalnih članova Sepulture preko Mikea Pattona pa do Davida Bowieja. Za novi, sedmi po redu studijski album udružili su se sa producentom (nekada bubnjarem već pomenutih Swans) Rollijem Mosimannom, od kojeg se, s obzirom na staž i reputaciju, očekivalo samo neočekivano.

No Land's Man

Od originalnih članova u grupi je ostao samo pevač Franz Treichler, na ovoj ploči i u ulozi ko-producenta. Kako se i moglo očekivati, zvučna slika je savršeno iznijansirana, nepretrpana ali bogata u detalju, skrojena tako da joj se slušalac prepusti u osobenoj, zreloj zvučnoj vožnji kojom putem eksperimentisanja se stiže do čistih, gotovo tradicionalnih formi. Treichlerov topli glas istinski je pečat raspoznavanja grupe, podjednako ubedljiv na svim zvučnim podlogama i zahvatima, a njih je ovde sasvim dovoljno.

Ako bi morao da se nađe zajednički imenilac svega onoga što se na ovoj ploči može čuti onda je to digitalni bluz, umetnički znak vitalnosti i života. Neobično je lepo čuti da Švajcarci ni pored toliko godina ne pokazuju znake kreativnog zamora, darujući još nekoliko superiornih tema u svoj ionako impresivni katalog. Da parafraziram recenzenta koji mi je otkrio ovu sjajnu grupu pre mnogo godina: "Zaista bi svi trebalo da se lože na The Young Gods".

Miles Away

Jimmy Edgar - XXX (K7)

Istorija pamti brojne vunderkinde iliti čuda od dece. Ako muzika ima svog Mocarta a šah svoju Judit Polgar, ako pričamo o techno muzici onda je Jimmy Edgar apsolutno podesan za ovaj opis ličnosti.

Rođen 1983. u Detroitu (važna igra sudbine), Edgar je već sa 15 didžejisao po svom rodnom gradu, a sa 16 sklapao prve kompozicije. Tako mlad, a već pušten u promet, "radio" je zajedno sa takvim veličinama kao što su Juan Atkins i Derrick May. Bio je maloletan kad je potpisao svoj prvi ugovor sa nekom etiketom, a jedva je prevalio dvadesetu kad je postao deo Warpovog kataloga. Za tu cenjenu kuću objavio je svoj prvi LP Color Strip pre četiri godine.

Ako se za elektronsku scenu zna da je prati veliki kreativni promiskuitet, onda je pomalo čudno što je Edgar napravio toliko dugu pauzu pre nego što je objavio novu ploču, ovog puta za K7. Osim nekih side kolaboracija, on se angažovao i kao cenjeni fotograf - često radi tzv. test shootove sa odabranim modelima, novajlijama u svetu mode, radovi su mu krasili strane nekih časopisa poput magazina H, Urb i Blink.

Kad se zna čitava storija nije teško odgonetnuti zašto se nova ploča zove XXX. Edgar je na ovoj ploči na zadatku elektronizovanja fanka, toliko da je nekim kritičarima jasno da u njegovoj zvučnoj slici kao glavni junaci važe Kraftwerk i Prince. To je samo delimično tačno, pošto Edgar suvereno vlada tehničkim aspektom priče što mu dosta pomaže da nadogradi zvuk svojih inspiratora kako bi pružio relevantan uvid u raznorazna dešavanja iza četiri zida. Dobra elektronska muzika uvek ima predominantne humane odlike, a ovde sve pršti od zažarene (katkad i isiljene, na onaj "klupski" histerični način) senzualnosti.

Da ne bude zabune, na ovoj posve prijatnoj ploči nema ničeg suštinski novog i epohalnog, ali to što se na njoj nalazi podjednako dobro funkcioniše i u klupskoj i pokretnoj i kućnoj varijanti čime se postiže preko potreban efekat multifunkcionalnosti. Što je spoznaja koja uopšte nije za bacanje.

Women - Public Strain (Jagjaguwar)

Ove žene u stvari i nisu žene, samo se tako zovu, i stižu iz Kalgarija. Ah, Kalgari - mesto koje će me uvek asocirati na zauvek izgubljenu mogućnost da navijam za nekog svim srcem, da navijam za "naše". U to vreme sam čitao Sportske novosti iz Zagreba, bile su bolje od svih ostalih sportskih novina, bolja grafička obrada, sve bolje. Kevi i ćaletu se to nije svidelo, "ne treba njima davati pare", rekoše mi sa značajno dignutim obrvama. Danas sam ja taj koji ne kupuje ništa što dolazi odatle, i pravim scene ukoliko se nekom od ukućana omakne to nepočinstvo. Ekonomski nacionalizam i ta sranja. Danas je Dan republike u kojoj sam proveo nešto manje od trećine svog života.

Ala je Kalgari zarolao grudvu sećanja! Stigli smo do podnožja, te se mirne duše možemo vratiti ženama (ova igra reči je zapravo test: ako nalazite da je uvredljiva, onda ste fe(jk (!#!?...ahaha, JK!))minista. Pisali smo odavno o njihovom debi albumu. Već na tom izdanju moglo se čuti da Women nisu klasičan indie pop bend, kad malo bolje razmislim pop im nekako nikako ne pristaje kao odrednica. Bilo je tu malo više zakukuljene intrige od tipičnog đuskavca za sve koji bi da budu drugačiji iako su bolno isti. Women se u tom smislu nisu folirali - bilo je u njima nečeg unikatnog.

Nekoliko godina unapred i evo novog albuma ekipe iz Kalgarija. Vođeni željom da ostave dublji trag, žene suprotnog pola su čujno crple inspiraciju iz brojnih izvora "alternativnih klasika". Ime Velvet Undergrounda vrišti iz gotovo svake sekunde ovog ostvarenja (mada sam ja posve siguran da je Lu Rid posve neprijatan čovek, i ona pesma Perfect Day me uvek nervirala svojom isfoliranom sladunjavošću i tobože vedrinom (dobro, to je Lu alone, a jednom je rekao da se ničeg ne seća pre svoje 20-i-neke godine, tad je imao 29 i sigurno se sećao svega)). Pomalo se skrene i u kraut/psych vode (China Steps i Locust Valley), što je uvek lepa vest za ove uši. Neki drugi likovi su prepoznali i uticaj Sonic Youth i This Heat, neka im bude, nije da nije.

Kanađani su dakle zagrizli meso, ali je trag njihovih zuba ostao na plenu, umesto da im se ta ista dragocenost nađe u rukama, buragu ili želucu. Pomenuto inspirisanje je dovelo do podražavanja, više nego što treba, kao onaj jedan lik što je krenuo da piše novu verziju Dona Kihota i stigao do 36. strane. U pitanju je bio prepis, do poslednjeg zareza. 

E, otprilike tako i ovde - kad liposukciramo vidne uticaje iz zvučne slike, malo toga pamtljivog ostaje. Public Strain je dovoljno hermetična ploča, ali me nije ubedila da treba da joj posvetim pažnje u meri koja joj je potrebna kako bih postao svestan njenih (mogućih) dugoprugaških kvaliteta.


China Steps

Hypnos 69 - Legacy (ElektroHasch)

Čudni su putevi gospodnji, posebno kad pričamo o pankerima. Kad danas čovek sluša sve te likove koji su tamo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bili tinejdžeri, prosto je neverovatno da neko, bilo ko, u to doba nije bio panker, da su ulicama vladale čirokane i zihernadle. Pravi pankeri će vam reći da ih baš i nije bilo toliko, čak štaviše, skoro da ih nije bilo uopšte.

Dobro sad, te priče "kad sam bio mlad, bio sam šmeker" odavno nisu interesantne. Interesantniji su pankeri koji ni u jednom trenutku nisu zapostavili ključnu vrednost ovog pravca - slobodu. Ako pričamo o belgijskom rok sastavu Hypnos 69, onda je ta sloboda, potpuno pankerski, sloboda od panka.

Dva lika sa prezimenom Houtmeyers (pretpostavljam da su braća) su početkom devedesetih u zemlji piva i čokolade imali politički pank bend Massagraf u čijem su vazda hektičnom ljudstvu oni bili jedina konstanta. Jedan od njih je u jednom trenutku sredinom devedesetih bio član kultnog grind core sastava Agathocles, a onda mu je odjedanput svega toga bilo dosta, batalio je obe grupe i rešio da sa prezimenjakom/burazom oformi treću koja će u potpunosti biti posvećena psihedeličnom zvuku sedamdesetih.

Od tada je prošlo 15 godina, i Hypnos 69 obeležavaju 2010. petim studijskim albumom gargantuanskih proporcija. Jedan strani kritičar je duhovito primetio da članovi grupe sviraju kao da imaju samo dve ploče u svom posedu - debi grupe King Crimson i Wish You Were Here od Pink Floyd. Čirokane i zihernadle su prepustile mesto čupavom frizu, zvoncarama i cveću u kosi.

Pošto je vreme za Belgijance stalo, oni taj vremenski limbo koriste za dugačke spiritualne teme u prepoznatljivom elektrifikovanom okruženju. Da je objavljen u doba na koje svakom svojom sekundom bestidno referiše, Legacy bi bio smatran za klasik, ovako služi kao korektan i svež muzički vremeplov za poklonike "istinskog rokenroula" (nisam ironičan).


An Aerial Architect

Dâm-Funk - Adolescent Funk (Stones Throw)

I Don't Love U

Nije baš uobičajeno da muzičari svoje (debi) albume objavljuju u obliku petostrukih LP izdanja, ali Dâm-Funk je upravo jedan od takvih rariteta. Tokom prošle godine, ovaj funk pevač i muzičar (čije je pravo ime Damon G. Riddick) je pravo iz svoje losanđeleske garaže izbacio Toeachizown upravo u tom formatu, koje je kasnije sređeno u obliku duplog CD izdanja.

Pošto trenutno na svetskoj muzičkoj sceni vlada (donekle isforsirana) pomama za svim što ima veze sa osamdesetim godinama prošlog veka, Riddickova smooth varijanta synth boogie funka naišla je na opšte odobravanje kritike. Godinama i decenijama je funk zbog svoje šljaštavosti i kičastosti imao zagarantovanu parcelu na groblju muzičke mode, odakle je ekspresno iskopan kada su njegove estetske karakteristike ponovo postale in (sam Riddick je vizualno neutralan, ne ističe se eskcentričnim izgledom). Pošto se Riddick ne bavi muzikom od prošle godine, ispravno je ocenjeno da bi njegovi rani radovi, nastali u periodu 1988-1992 mogli da imaju prođu na tržištu današnjice.

I Like Your Big Azz (Girl)

Adolescent Funk dakle sačinjavaju snimci pesama matorih k'o Biblija. Prvo što izaziva pažnju je njihova dekadentna telesnost - u gotovo svakoj, Dâm-Funk predstavlja muški rod u  varijacijama "neodložnog" posla sa suprotnim polom, te su reči I, Love,  Like, Feel i Want često sadržani u naslovima. Šarmantna amaterska izvođenja na tragu Princea i Michaela Jacksona takođe su integralni deo ove ljubavne jednačine.

Ali, vremenom se slušalac navikava na ova pravila i postepeno počinje da uočava hipnotički, gotovo house kvalitet ovog suludog izdanja. To posebno važi za furiozni finiš ove ploče, koji započinje ponajboljom numerom na čitavom izdanju - potpuno ludačku When I'm With U I Think Of Her,  što je sasvim sigurno jedan od najsmešnijih naslova na koje sam naleteo u veoma dugom vremenskom periodu.

Ako ste među onima koji žale za svojom mladošću ili ne znate šta ćete sa njom, Adolescent Funk je vrlo dobar i zabavan raskalašni odušak. Bestidno usmeren u pravcu dekadencije sa efektima na vaš libido, rane radove Dâm-Funka (čita se Dejm Fanka) bi trebalo na bilo koji način preporučiti doajenu srpske medicine - velikom dr Savi Bojoviću, tvorcu čuvenog VEP aparata i ocu Baneta Bojovića, mnogo poznatijeg pod imenom Bane Sanšajn.


I Appreciate My Life

Marnie Stern - S/T (Kill Rock Stars)

Kada se pravo niotkuda pre tri godine predstavila debijem In Advance of the Broken Arm, plavokosa gitaristkinja Marnie Stern je momentalno predstavljala jednu od dobrodošlih anomalija na "nezavisnoj muzičkoj sceni". Histerično/ekscentrično ali dobroćudno/trijumfalno pop izvođenje gotovo dečijih razbrajalica zasnovanih na bolesno preciznom sviranju gitare (tzv. finger tapping tehnika, ako i ne znate šta je to, sigurno ste čuli one "neprijatne zvukove" koje gitaroši proizvode sa obe ruke na vratu instrumenta) jedno je od najuzbudljivijih rok iskustva početkom novog milenijuma, zaslužno za stvaranje kovanica poput noise pop.

Smeštena na ničijoj zemlji između prog, pop, noise i eksperimentalnih sentimenata, Sternova se godinu dana kasnije oglasila novim izdanjem predugačkog naslova. Iako je "indie" kritika toplo pozdravila ovo izdanje, autoru ovih redova sve se učinilo kao puko ponavljanje ranijeg iskustva kome je oduzeta pređašnja hitičnost. Drugim rečima, pojavio se neželjeni "Primus" osećaj. Verovatno imate nekog prijatelja koji se loži na precenjeni američki bend kojeg inače fanovi obožavaju do besmisla, dok je njihova ispeglana muzika svim ostalim smrtnicima... uglavnom dosadna.

Zato je bilo interesantno videti u kom će se pravcu dalje razvijati opus Sternove. Novi, treći album u četiri godine u opusu ove autorke nema ime, tj. nazvan je po njoj samoj. Nažalost, briljantnost sa debi albuma je prisutna na novom tek u tragovima, dok je veći deo novog izdanja žigosano gitaroškim onanijama bez previše svrhe.

Album počinje ohrabrujuće - For Ash je sasvim korektna kompozicija, ali je zatim prati nekoliko isprano slabijih tema. Stvari ponovo postaju interesantnije u Female Guitar Players Are The New Black, da bi odatle sve bilo za dlaku energičnije, otprilike kao razvodnjena verzija Lightning Bolt kojima su zaboravili da uključe struju ili meni ne baš previše omiljenih Hella čiji bubnjar Zach Hill muzicira i na ovoj ploči, a ujedno je i njen producent.

Ako ništa drugo, Marnie Stern i dalje ima izoštren mathy smisao za humor. Naslovi tipa  Transparency is The New Mystery ili onaj gore već pomenuti o rasnom pitanju žena gitarista su urnebesni u svojoj tačnosti. Šteta što muzika na ovoj ploči ne prati  ovu iskazanu idejnu intrigu. Iako je (ino)strana kritika pozdravila i ovo izdanje kao vrlo dobro do odlično, (pr)ocena na ovom mestu ide od mediokritetskog do najviše prosečnog, što je žalosno mršavo.


For Ash

Cantwait & Freeman - Sex i nasilje vol. 1 (Besplatan download)

Phone Call

Ako ćemo po bilo čemu iole dobrom pamtiti ovu, po svemu ostalom godinu za zaborav, to je, bar u muzičkom smislu dobrodošla smena generacija u domaćim hip hop krugovima. Već nekoliko godina unazad srpski rep je najvitalniji pravac u ovoj zemlji, ali nekako je sve ove godine padao na ispitu permanentnog stvaranja novih imena. BS, 43-23 i Bassivity senke kao da su bile prejake za artikulaciju svežih poetika i estetika, a ruku na srce, ni etablirana imena nisu posvetila previše pažnje daljem razvijanju svojih izraza (čast izuzecima).

Ova godina je u svakom pogledu dobrodošli demanti, a uz Gazda Paju i trio koji predvodi Ill G, najjače argumente za optimizam pruža Beograđanin Cantwait koji je za potrebe svog dugosvirajućeg prvenca udružio snage sa bitmejkerom i emsijem Freemanom. Prvi nastavak Sexa i nasilja je tehnički izbačen na net još prošle godine, tačnije njenog poslednjeg dana, što već samo za sebe govori o samodovoljnosti domicilnog hip hopa u kojem najzad kvantitet daje kvalitativne plodove.

Ako ikad odem

Kompleksnost Cantwaitovog izvođenja udmah upada u uši. U tradiciji globalnog hip hopa, on ne samo da je vešt liričar i story-teller sa izraženom sinematičnom crtom, već zapanjuje i oduševljava njegova blago ironična, duhovito kreirana distanca koja doprinosi opuštajućem tonu njegovih pesama. To nikako ne znači da je Cantwait u liričkoj stilizaciji operisan od stavova, već ih samo obrazlaže na posve originalan i neobičan način. Fantastična Phone Call, Zalazak, Ako ikad odem, naslovna i Crnje dovoljno su ubedljivi primeri koji to potvrđuju.

Druga strana novčića veoma jasno ukazuje na pitak, gotovo pop potencijal ovog repera (mnogo veći od Marchella, recimo), koji začudo, zasad nimalo ne šteti percepciji njegove pripadnosti sa ove strane barikada, koja bi u bližoj budućnosti mogla da bude temelj zbilja izuzetnih stvari, onih za svačije uši. Ako bismo morali da nađemo neku manu ovom momku rođenom u Aleksincu, to je mestimična nefokusiranost i tematska neizoštrenost nekih pesama, ali s obzirom da je reč o momku koji je tek prevalio 21. godinu, vreme je svakako na njegovoj strani.

Zalazak

Freemanove melodične matrice studiozno pripremaju pozornicu za majstora ceremonije koji ima sasvim dovoljno duha u šteku da slušaoce nauči kako je npr. "afekat u stvari aperkat iz nehata" i njoj slične blic definicije koje dovoljno govore o Cantwaitovoj intelektualnoj visprenosti i osećaju za vic. Sudeći po ovom izdanju, srpski hip hop ne mora da brine za svoju budućnost.

DL

Blank Dogs - Land and Fixed (Captured Tracks)

Jedan od najvećih ličnih "recenzentskih" fejlova tokom pisanja o muzici vezujem za rani EP grupe Blank Dogs pod imenom Diana (The Herald), koji sam opsesivno iz dana u dana slušao pre jedno tri godine. U tom prikazu sam napisao da je akt iz Bruklina trojka pošto sam na majspejsu grupe video tri neke utvare sa maskama na licima. Pogrešio sam - Blank Dogs, iako ispisani u množini, sačinjava samo jedan čovek Mike Sniper.

Iako mi se pomenuti naslov veoma svideo, strašno mi je bilo teško da se snađem u diskografiji ovog autora - malo-malo, pa izleti neki singl, pa EP pa onda i album, pa opet jovo-nanovo... Vremenom izgubiš motivaciju da sa pažnjom ispratiš svu tu bulumentu izdanja. S obzirom da Sniper dolazi iz Bruklina, meke "hipster" zvuka (pomenućemo ovom prilikom omiljenije baštinike: Crystal Stilts, High Places, A Place to Bury Strangers, naravno Gang Gang Dance itd.), bilo je samo pitanje vremena kada će široj "indie" publici biti skrenuta pažnja u ovom pravcu i posledično za bend čuti mnogo više ljudi.

Sniper se nedavno oglasio svojim trećim LP izdanjem koji je odličan argument u kreiranju teze da pomenuti nepoželjni scenario ne mora sam po sebi da bude tragičan za muzičara, čak naprotiv. Iako dosta toga duguje kućnoj lo-fi estetici, pošto je čitava muzička ideja sadržana u snimanju post-punk igralica u takvim uslovima, Sniper je svoju trenutnu poziciju iskoristio da pročisti svoj zvuk, podarivši mu malo produciranih mišića. Rezultat: Land and Fixed je praktično odranije prepoznatljivi Blank Dogs, samo se mnogo bolje čuje i jasniji je nego pre!

Preuzimajući novotalasnu ekonomičnost u kreiranju sopstvenog autorskog pečata (očaran sam zvukom gitare na ovoj ploči), Sniper se najbolje snalazi u prepletu "rokerskog" i elektronskog - a da u toj škakljivoj transakciji ne vuče za sobom sterilne ili za ove uši preterano ekscentrične repove. Naposletku, sve zvuči prilično jednostavno, baš onako kako bi i trebalo, u prvi mah kao da je sklepano za 20 sekundi, da bi se pri kasnijim susretima došlo do spoznaje kako je za ovakvu jednostavnost i plesnu ubojitost potrebno potrošiti dosta dragocenog vremena.

Land and Fixed je tip ploče na kojoj nema slabih tačaka, a postignuta je potrebna raznovrsnost izraza  koji krasi zvučna prepoznatljivost. Ako ste voleli "indie" muziku sve ove godine (posebno Joy Division, Cure i ostale dark-goth vedete), volećete i Blank Dogs kao srećniju varijantu tog zvuka. Ako ste zainteresovani za "pankersko"-"electro" koaliciju na delu, svakako obratite pažnju.

Another Language