уторак, 31. август 2010.

té - 敢えて、理解を望み縺れ尽く音声や文字の枠外での 『約束』 を。(Zankyo)

Omiljena post-rok ekipa iz zemlje izlazećeg sunca (ima još kosookih favorita te fele) nedavno se oglasila novim studijskim albumom. Po prvi put u karijeri benda napravljena je pauza od dve godine, ali su zato druge, sada već tradicionalne pojave koje idu uz bend ostale deo njegovog identiteta.
Kao i do sada, omot benda, uz neizbežnu belu, predominantno krasi jedna boja. Ovog puta je izbor pao na ljubičastu. Kao grupa koje je za relativno kratko vreme uspela da bar u svom zavičaju preraste žanrovske okvire. sva je prilika da té novom pločom pokušava da produbi, obogati i osveži zvučni izraz kome i duguje svoj uspeh, a da pritom ovaj zahvat ne bude percipiran kao ponavljanje, nazadovanje ili ostale slične reči koje umetnici nikako ne vole da čuju na račun svog bitisanja.
Poslovična pop forma u kojoj se neobuzdani naleti energije smenjuju sa emotivnim  prikupljanjem snage što je istinski trademark ove instrumentalne grupe, na ljubičanstvenom izdanju zadobijaju jasnije math konture. Za one slabije upućene, math rock je podžanr rock muzike koji se temelji na zahtevnim sviračkim sposobnostima (neparni ritmovi, genocid nad melodijom, nagle promene tempa) i (konvencionalno gledano) prilično teškom varenju serviranog, osim ako niste kojim slučajem ambiciozni muzičar. Ume sve to da bude dosta zamorno za slušanje (u većini slučajeva) ali je katkad i fascinantno (čast izuzecima, evo jedne sušte prijatnosti). Gorka pilula je ipak zaslađena sklonošću ka vicu i zajebanciji čime se stvara onaj ozbiljno-neozbiljni sentiment koji može da se definiše i kao "toliko sam zajeban da mogu da se zajebavam".
U tom duhu protiče prvi deo ploče, koja vremenom sve više gubi svoje istaknute tehničke predispozicije, sklizavajući u dosadnjikave kontemplativne komade u kojima se zapravo ništa zanimljivo ne dešava. té je i odranije pripadao onoj sorti "hit-or-miss" bendova koju ili volite ili uopšte ne, tako da uočena pukotina neće učiniti mnogo nauštrb reputacije benda.
Ipak provejava utisak da je suva drenovina inspiracije na suženom manevarskom prostoru grupe iscrpljena do korena i da bi Japancima dobro došao još koji duži odmor. Što se mene tiče, mora da se radi o zamoru materijala. 

понедељак, 30. август 2010.

Milovan Đilas - Nova klasa (Narodna knjiga, 1990)

Odlukom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici dana 5. oktobra (!) 1957. godine doneta je presuda po kojoj je Milovan Đilas osuđen na sedam godina strogog zatvora zato što je prethodne dve godine od dana presude pisao knjigu Nova klasa koja je potom tajno poslata na štampanje u inostranstvo i zatim ilegalno rasturana u zemlji. Titoistička vrhuška, čiji je Đilas ranije bio istaknuti član, već je tri godine ranije zbog pisanja za to vreme neverovatnih članaka za "Borbu" izopštila funkcionera iz svojih redova. Komunistička cenzura je vrlo dobro znala šta radi: Nova klasa se sa ove vremenske distance može čitati kao umrlica jednog sistema koji je tada bio u punoj snazi - pomiren s istokom, milovan sa zapada. Naplata računa je došla kasnije.
Kao primer retkog intelektualnog poštenja izniklog iz zadojenosti izvorno levičarskim humanim vrednostima (uzmimo Dikensovu Božićnu priču kao njihovu uverljivu ilustraciju), ali pre svega kao duh preširok za dogmatske apsane, Đilas svoju tezu iz naslova ove knjige temelji na suštinskoj degeneraciji izvorne komunističke ideje od trenutka kada ove snage dođu na vlast na tragu one sjajne sentence Arundati Roi u "Bogu malih stvari" po kojoj "sve što ljudski um uzdigne u visine, ljudska priroda smrvi u prah i pepeo". U klinču sa totalnom moći, težnje ka besklasnom društvu stvaraju novu klasu, onu koja sebe stavlja na čelo pravedničke borbe za bolje sutra, koje eto samo što nije. Ova korumpiranost izvorne ideje "svako prema mogućnostima, svima prema potrebama" dovodi do preobraćenja u njenu potpunu suprotnost - u likvidaciju lične slobode, slobode savesti i mišljenja i bilo koji drugi vid duhovnog entuzijazma. Država ulazi u sve pore života, delujući samom svojom prirodom u pravcu permanentnog terora skrivenog iza opšteljudskih civilizacijskih namera.
U sjajnom analitičkom maniru, Đilas ispravno procenjuje da je komunizam bio najbrži način industrijalizacije (a sa njom i demokratizacijom obrazovanja) zaostalih zemalja, onih u kojima je kapitalistička klasa bila nedovoljno razvijena da bi bila protivteža tradicionalnim feudalnim snagama. U tom smislu, Đilas preuzima Raselovu domišljatu analogiju između marksizma i hrišćanstva, dalje produbljujući tu tezu nalaženjem sličnosti između protestantizma (posebno kalvinizma) i levičarske prakse koja svojom prirodom mrko gleda na bilo koju manifestaciju životne radosti. U centru njegovog interesovanja nalazi se SSSR sa njegovim glavnim ideološkim protagonistima - Lenjinom i Staljinom, koje Đilas često upoređuje sa Marksom kako bi na jednostavan način dočarao kretanje marskističke ideje do etatističke totalitarnosti koja sa izvornim Marksom nije bila ni u kakvom suštinskom srodstvu, iako se na njega u svojoj megalomanskoj privrženosti velikim ciljevima  pozivala. Slična zapažanja autor ima i za Jugoslaviju, koju za razliku od  preovlađujućih današnjih interpretacija, ne vidi pošteđenu od sovjetskih metoda vladavine (njegov život najbolje svedoči o tome), niti kao "simbol razlika u komunističkom svetu", čak štaviše - "nacionalni komunizam" u koji smešta titoizam je za Đilasa "komunizam u dekadenciji". Tito se sa Staljinom posvađao zato što su bili suviše slični, a ne različiti. Uostalom, ono poređenje koje je sada već davno ponudio nedavno preminuli Mikrob po kome je SSSR bila Veliki, a Jugoslavija Mali medved sa sobom nosi kudikamo više od puke astronomske bravure negovanog duha.
Sa jakim adutom u vidu početne teze u džepu, Đilas dalje s lakoćom demaskira mehanizme vladanja izvitoperene monolitne svesti u kojoj je država praktično privezak za ključeve svemoćne partije - mozga, srca, želuca i pluća ovog sistemskog organizma. U odabiru kadrova, vrhovni kriterijum je birokratska atrofija servilnosti  i osrednjosti, u privredi plan je nenamensko rasipanje sredstava kako bi se prikrile brojne rupe u sistemu, isticanje jedne grane nauštrb brojnih drugih zarad boljeg imidža. U životu u kome jedno mišljenje važi za privatni, a drugo, poželjno, za javni domen, ne mogu se očekivati ni vrhunska dostignuća ni u umetnosti, mada u revolucionarnoj fazi osvajanja vlasti Đilas primećuje pojačanu aktivnost na tom planu, dok ne dođe do homogenizacije nove klase u cenzora, tužioca, sudiju, privrednika, državnika, diplomatu i vojnika u jedno partijsko biće. U toj sintezi zanimanja i gomilanja privilegija izvedenih iz sfere političkog, gubi se dodir sa realnošću, te vlastodršci polako počinju da veruju u svoju propagandu, videći svoje želje kao jedinu stvarnost, koja ih  demantuje pre nego što ih konačno sahrani. Taj sistem, u atmosferi straha i snebivanja, po zaokruživanju sopstvene konstitucije nije osuđen na dugovečnost zbog svoje zatvorenosti u svetu koji se sve više povezuje. A ljudi mogu biti jednaki, zaključuje Đilas, isključivo kao robovi.
Iako po svojoj prirodi vrhunska filosofsko-socijalna studija, Nova klasa je izuzetno prijemčivo delo koje krasi jasnoća i jednostavnost izraza te dobrodošla upotreba  prijemčivog, narodskog vokabulara. U njoj autor ispravno predviđa krah jednog sistema koji se tada činio večnim, što je ujedno bila i njegova najveća slabost, kako se kasnije ispostavilo. Iako je nominalno od tog vremena prošlo dosta, posledice života u njemu se i dalje osećaju te je Nova klasa, štampana u tri miliona primeraka na više od 60 jezika (podaci iz 1990.), i dalje relevantno delo koje itekako može osvetliti nedoumice sadašnjosti koja previše liči na ono što je povest sahranila. Verovatno zato što i nije, jer nova vremena sa sobom donose nove klase.
Još jedna u nizu tragedija ovog naroda i ove države što jedan od njenih najslobodarskijih umova prošlog veka ni u novom milenijumu nije dobio pažnju koju svojim kompleksnim intelektualnim radom zaslužuje. Njegovo prefinjeno nijansiranje suštinski je nepogodno za izradu jednodimenzionalnih slogana, dok njegova spisateljska jednostavnost (na ničijoj zemlji između srpskog i hrvatskog jezika) nije dovoljno atraktivna spoznaji zbrkano napisanih, "viših istina"  (Đuro Šušnjić nam je jednom rekao: "Ovi moji iz Zagreba su se u izboru literature uvek vodili onom "što manje razumem, više mi se sviđa"; uočeno je vrlo primenjivo i na tzv. Konstantinovićevce). To ne čudi jer je suštinski bitno da pristaše, simpatizeri i fanovi ne budu misleća bića naoružana rezonom, već roboti, ljudski automati sa parolama u rukama i frazama na usnama, likovi koji ne čitaju knjige zato što  već znaju sve što treba znati (dogma ne trpi sumnju). Iako još uvek čeka da na rodnoj grudi bude valorizovan u skladu sa njegovim realnim dometima (u nekom uređenju koje će imati autohton sistem vrednosti), Đilasovi krici slobode i dalje gromoglasno odzvanjaju ovom učmalom mrtvajom intelektualnih gnoma, moralnih patuljaka i krvavih ruku u džepovima punim šuški i dukata. Za one koji imaju oči da vide, a bogami i uši da čuju.    



Peaceful confrontation meet war machine
Seizing all civil liberties
Honest ballotation among banshee
Spilling blood on humanity


You cannot hide the face of death
Oppression ruled by bloodshed
No disguise can deface evil
The massacre of innocent people


Deviated lies fear blinds your eyes
Enforcing their truth through a gun
Aggressive discipline and barbaric control
Thousands of people cannot be wrong


You cannot hide the face of death
Oppression ruled by bloodshed
No disguise can hide the evil
That stains the primitive sickle
Blood red


Growing opposition with words as ammunition
Expressions of life's liberties
Aggressive discipline and barbaric control
Spilling blood throughout humanity

Robert Hood - Omega (M-Plant)

Mora da ste bar jednom čuli, u poslednje vreme sve češće, onu ubistvenu frazu "Zadnja su vremena došla". Kao da se ovom izjavom crnila apatije i besavesnosti vodio Robert Hood pri objavljivanju friškog albuma, koji adekvatno nosi naziv Omega. No, za početak, potražimo odgovor na pitanje ko je uopšte Robert Hood?
Zovu ga "kumom minimala", te se odmah pale lampice u atlasu muzičke geografije koje sugerišu da je on iz Detroita, urbanog raspada u kome je techno kao poruka nepredavanja, živosti i ljubavi i nastao, sve po principu "đuskam dakle postojim". E pa u tom mičigenskom gradu, pre nešto više od 20 godina skupila se ekipa preiskusno nazvana Underground Resistance koju su sačinjavali sve kraljevi narastajuće scene: vrlo uticajna, misteriozna Drexciya, Mike Banks, Jeff Mills i Robert Hood, uz još sijaset bliskih saradnika. Ako je neko propustio političnost techna kao muzike, pokreta i načina života - neka se udubi, za potrebe ove recenzije je dovoljno reći da su UR bila techno pandan onome što je Public Enemy u to doba predstavljao u hip hopu, dakako aktivistički gledano.
Od tog momenta prošlo je mnogo vremena, Jeff Mills je postao zvezda, a ni Robert Hood nije manje cenjen u određenim krugovima. Ipak, neki nekomercijalni, tvrdi principi su ostali prisutni u igri. Hood sada objavljuje albume na svojoj gašenoj pa reformiranoj etiketi M-Plant, a poslednji u nizu inspirisan je filmom Omega Man sa Charltonom Hestonom u glavnoj ulozi, rađenog po motivima knjige I Am Legend (da, ima i ona filmska verzija sa Willom Smithom, nisam ništa od toga  ni gledao ni čitao, bitno je da znanje kruži). Ukratko, naš glavni junak obreo se u svetu u kome ljudi stradavaju od misterioznog virusa i izgledaju kao vampiri potpoljeni u brašno. 
Dakle, Hood, inače veoma religiozan tip, ovom pločom već u samom njenom konceptu izbacuje veoma kritičan politički, anti-konzumentski stav u pogledu dešavanja na ovoj nesrećnoj planeti. Muzički, ovo je minimal techno u svom najrafiniranijem obliku, ne za svačije uši, ali sa primamljivim bonusima za one spremne da se sa većom koncentracijom upuste u ovu priču. Dugačak staž Hooda pogoduje njegovim suverenim vladanjem nad situacijom u svakom momentu - on naprosto zna kako da minimalnim sredstvima postigne maksimalni trans-efekat svojom suptilno-mašinizovanom funk estetikom.
Omega nije lak zalogaj za otključavanje, tako da svi oni navikli na brza zadovoljavanja neće izvaliti štos. Njima ova ploča nije ni namenjena. Svakako lakši način je poslušati muziku u okviru video-klipova sa kadrovima iz filma (ima na youtubeu), ali i bez toga, na svom terenu, Omega sasvim solidno funkcioniše u sopstvenim žanrovskim okvirima, ali i van njih kao dragocen priručnik za iniciranje u tajne angažovane plesne muzike poznatije kao techno.  

недеља, 29. август 2010.

Cathedral - The Guessing Game (Nuclear Blast)




Funeral of Dreams


Lee Dorian je jedna od onih faca na muzičkoj sceni kojoj je uvek zapadalo da bude ispred vremena. U igru je ušao kao fanzinaš, "širi" auditorijum ga je upoznao kao "pevača" Napalm Death, iz kojeg je izleteo u trenutku kada je grindcore "neprimetno" evoluirao u death metal, zahvaljujući i poseti gnevnih Engleza čuvenom Morrisound studiju, gde ih je čekao Scott Burns (krucijalna imena i mesta za istoriju žanra). 
Na razmeđu poslednje dve decenije prošlog veka u metalskim krugovima vladalo je uverenje da muzika treba da bude što brža kako bi bila brutalnija i teža. Dorian je lupio rekontru na ovu kontru (u odnosu na ostatak sveta) formiravši sastav Cathedral, koji eto već 20 godina unazad postoji kao ključni argument teze da je težina po muzičkoj prirodi spora, što je teza koja je vremenom imala sve više pristalica. Prvobitno doom metal bend, Cathedral je vremenom kroz svoj opus sve više otkrivao raznorodne prog i heavy uticaje, ne zaustavljajući se u jednoj tački; Dorian je, osim što je i istinski propevao, zasnovao i kultnu etiketu Rise Above (prvobitno namenjenu objavljivanju živih snimaka njegovog matičnog benda), za koju su snimali brojni, mahom ostrvski bendovi slične provinijencije (fantastični Electric Wizard, sjajni Capricorns...).
Nova (objavljena krajem marta) ploča čupavih čudaka iz Koventrija svedoči da decenije izloženosti slušnim nasrtajima nisu naudile inspiraciji sastava. The Guessing Game je po formatu dupli LP, a po sadržaju razlog za veliku radost nešto zahtevnije slušalačke publike. Ono što prvo upada u uši je ukorenjenost grupe u anahronom, starom hard rocku koja brzo biva produbljena ukusno aranžiranim atipičnostima. Tako u Funeral of Dreams Dorrian kao da repuje (hahaha), naslovna numera je vrlo interesantan prog-cinema kolaž vintage tipa dok zaključna numera Journey Into Jade predstavlja veseli osvrt na dosadašnji istorijat benda.


The Guessing Game

Iako metalce bije glas da donose prokletstvo i tugu, daveći se u razmetanju negativnom energijom, ova ploča je potpuna suprotnost u odnosu na takve stereotipe. Na njoj svira davno utemeljeni bend koji, svestan svoje kreativne snage, i dalje ima šta da kaže a to čini na preiskusan, uvrnut i artistički način, bez poteškoća uparujući feel good sentiment sa rokerskom beskompromisnošću. Zbog ovakvih albuma deca i dalje imaju razloga da puštaju kosu.
Ako je muzika temeljena na tvrđim gitarskim formama, tekstovi pesama otkrivaju da je Dorrian i dalje stari panker koji se buni protiv učmalosti, ustajalog duha, jednodimenzionalnih ljudi, sistema, crkve i kapitalista ali nalazi vremena i za drugačija interesovanja kao što su giallo filmovi (moram pogledati neki dok me još drži sveže otkrivena fascinacija pop kulturom). Doduše, malo smara sa crkvom (prelaka meta, ali ovo je metal, draga drugarice), ali sve ostalo je na mestu. Uočena dualnost (metal/punk) odlika je koja čini vulgarnu kategorizaciju benda nemogućom misijom i otkriva nepobitnu umetničku vrednost. Kada se tome doda činjenica da iako dugačak po trajanju, album zahvaljući svojoj starinskoj svežini brzo prozuji, jasno je da pričamo o sjajnom izdanju.

Death of an Anarchist

I wear a mask, oh yes I do, it may seem harsh but it hides the truth
See I am pained by what I see in this life this reality
The word love people say with shame but in this heart there's a burning flame
I take a look at society, a misfit, I guess that's me


Can't take this blind hatred
From myself escaping
Awake again I face the truth
Sober now with all the proof


We're burned in reality,
Dying to live but cannot feel
Emptiness of this world is real
All trust in mankind envy steals


Win or lose, in death I choose to live this life by my own rules
They steal faith in your fellow man, led to believe he has a plan
Subservant in invisible chains we live our lives as the system slaves
I only wish that you could see there is no God just you and me


I got out there to get here
My way of thinking is just too cleat
I'll live again with my disguise
Camouflaged in life of lies


A mirrored wall in front of me
I'm a vampire cos I can't see
The jester that guides my destiny
Is the same one I refuse to be


Why can't I see, I am not me?
When will you see, you can be free?

петак, 27. август 2010.

Yawning Man - Nomadic Pursuits (Cobraside)


Za bend koji je postojao punih 19 godina bez zvaničnog izdanja, grupi Yawning Man iz La Quinte u Kaliforniji uopšte ne ide loše poslednjih nekoliko sezona. Nakon odličnih Rock Formations i Vista Point, defintivnih spomenika desert stoner rock zvuka, nedavno je objavljeno novo studijsko izdanje grupe pod nazivom Nomadic Pursuits.
Članovi grupe u međuvremenu su se razmileli po raznim stranama, svirajući poštenu, prijatnu i atraktivnu instrumentalnu muziku u sastavima Ten East, Dark Tooth Encounter i Yawning Sons, jednog od ponajboljih prošlogodišnjih albuma. Još jednom se pokazalo da je pravda, makar u simboličkom obliku dostižna, pa tako bend koji je nekada važio za najuticajniji na desert rock sceni, konačno zadobija pažnju kakvu odavno zaslužuje.
Nomadic Pursuits je album koji lagano drži uspostavljene standarde grupe ali ih retko, ako uopšte prevazilazi. Reč je o kompaktnoj ploči bez većih izleta u vrhunsko, izdanju za koje oni sve brojniji znaju šta na njoj može da ih očekuje.
U najkraćim crtama, reč je o umilnim instrumentalnim pasažima koji ne beže od svoje rokerske baze, ali ni ne insistiraju na njoj. Konačan rezultat ogleda se u kolekciji umilnih, suncem opaljenih tema koje blagotovorno deluju na organizam, te ni ovog puta neću propustiti da istaknem da je svima u životu potrebna muzika ovog benda, iako ovo nije njihovo najblistavije ostvarenje.
Da su zaista stigli bolji dani za bend govori i činjenica da je grupa prvi put ovog leta bila na evropskoj turneji u okviru koje je posetila i Zagreb. U izveštajima sa koncerta, novinari nisu prećutkivali da nikada ranije nisu čuli za ovaj bend. Ovde, među gomilama tvrdokornih ljubitelja gitarskog zvuka, nema ko ni da ih dovede.

Camel Tow

Nachtmystium - Addicts: Black Meddle, Part II (Century Media/Candlelight)


Skoro neprimetno, na bočna vrata, mučenom i omalovažavanom metalu je polako ali sigurnodavan sve veći kredibilitet na stranicama hipsterske štampe. To se posebno odnosi na blek metal, koji je zahvaljujući medijima i dospeo na čelne pozicije onih sistema vrednosti koji (pogrešno) izjednačavaju umetnički akt sa samim životom. Umetnost se ne može živeti. Khm, rekao sam to.
Vremenom, nastala je prava epidemija bendova koji sviraju blek metal za ljude koji ne vole blek metal. Pomalo ironično, blek metal kao jedan od najluzerskijih žanrova u hajp očima je odjednom postao poželjna stvar. Nije to loše samo po sebi (ništa nije tako, anyway), nije dobro što neke stvari presporo putuju (hahah). Ono što jeste loše tiče se samog metala, koji se u tom procesu prijemčivanja rasipa i gubi, nestaje njegova ultimativna civlizacijska neprihvatljivost, nestaje varvarstvo što se pomalja iz nutrine civilizacije.
Novi album Nachtmystiuma, nastavak odličnog izdanja iz 2008. godine, nadovezuje se na niz ispraznih "progresivno-avangardnih" ploča koje su sebi kao cilj postavile ušuškavanje neprihvatljivog metala u hipsterski komfor, a imali smo prilike da ih preslušamo u dovoljnom broju u poslednjih nekoliko godina, da sad ne navodimo imena. Kao neko ko voli kad se ideja metala transcendira i prevazilazi, moram da priznam da mi se ta ideja nimalo ne sviđa kada se sprovodi usiljeno, na mišiće. Nije svaka novotarija progres.
Upravo je to slučaj na ovoj ploči, koja uprkos svim tim "atipičnim" zahvatima, ekskurzijama po drugim žanrovima i sporadičnim blek metalskim varvarstvom ostavlja moje srce hladnim kao da je taštino. Blake Judd,  izblajhani frontmen benda poseže za manje-više istim gostima kao na prošlom albumu, tokom čijeg trajanja se jasno razaznaju šavovi ideja za koje je pogrešno procenjeno da bi mogle da upale. Esencija je ostala na nekom drugom mestu.
Naravno, nije sve potpuno tragično - ovakvi albumi i služe kao predsoblje za prave stvari ali se tu njihova edukativna funkcija završava, te jedino što preostaje je da služe kao indikatori prepoznavanja neizbrušenih muzičkih ukusa. Ako to ikoga uopšte i zanima.

M. I. A. - /\/\/\Y/\ (N. E. E. T./XL/Interscope/Hostess)

Pre svega, moram da kažem da ovaj album nisam pošteno ni odslušao. Odgledao sam onaj prvi spot (ne volim spotove), i čuo dve pesme pride (slučajno). Nekako nemam želju da se pozabavim trećim studijskim čedom prkosne Tamilke iako mi dugo čuči u mp3 plejeru. Ali me svrbe prsti da prozborim koju o brojnim domicilnim i stranjskim reagovanjima na ovu ploču, mahom negativnim i potcenjivačkim.
Prvo i osnovno, žena koja je bespovratno osvežila umirući pop izraz svojim prethodnim dvema pločama nazvanim po majci i ocu, prirodno je prihvatila drsku ulogu portparola Trećeg sveta u kolonijalističkom centru. To je bilo simpatično, bilo je životno, a i inspirativno. Davalo je snagu. Ona se zajebavala i prkosno im rekla u facu da želi samo njihove pare. A tamo, gde se iza svih tih civilizatorskih naslaga uljudnosti kriju potoci krvi nevinih, pare nikad nisu bile problem. Usledile su reklame za Converse, Hondu itd. M. I. A. je našla svoje mesto i u “jbt, kakav film” sladunjavom Slumdog Millionaireu, izdala je soundtrack ovog naslova.  Postala je opštepoznata, njeno čikanje iz ćoška našlo se u centru pažnje. I pravila igre su se promenila.
Zbog toga ne čudi da nova ploča nosi njeno ime, ta ona je zapadni produkt. Bez Zapada ne bismo ni znali za nju. Zapad je vazda željan podvale pod maskom autentičnosti, to je dobro za imidž, a i govori ponešto o širokogrudosti, čisto da se niko ne oseti izopšteno, neće da škodi i nema da nema, mož’ samo da nestane. M. I. A. kao da je isporučila nafatirano ništavilo, svesna da više ne mora da se trudi, ovo je ionako njeno najprodavanije izdanje - uz malo reklame bofl ide ako alva. Postalo joj je svejedno – svima je na papiru ionako cilj da sa što manje napora imaju što više materije.
Oni sa slabijim refleksima tek sada je prepoznaju na radaru, zakasnelo reagujući na bajatu dojavu, umova podešenih na slavodobitno raskrinkavanje, zapravo intimno nesrećni što ova priča ima elemente ogledala. Slično ostalim pop zvezdama, više nema govora o kreaciji kada je Maya predmet razgovora. Preko njenih leđa prelamaju se ne baš suvisle političko-sociološko-ekonomske refleksije jednog shizoidnog vremena u kome je već sve okrenuto naglavačke do tačke apsurda u kojoj je relativizovana i sama relativnost.
Tako je ova ploča odlično štivo za sve koji bi da se osećaju kao mladi. Za horde tzv. PR levičara koji su se, da bi se uštinuli za guzicu, prodali pa lažu za račun onih protiv kojih se kao bore. Potrebe su čudo, savest je podložna modelovanju, sve je pre svega posao. Da umine griža savesti, da se vodicom plakne ispod pazuha morala, nije džabe čistoća pola zdravlja a bol neprijatna emocija prošlosti. Zato ovo nije muzička recenzija, jer je ovde muzika ponajmanje bitna. Neki je baja lepo rekao da ako je istina prva žrtva rata, onda kompleksnost prva strada u aktivizmu. M. I. A. je samo naizgled promenila tabor, ona je uvek znala kom jatu pripada. Oni nisu. Poginuli su svi koji pop kulturu shvataju ozbiljno, ili teže da ostave takav utisak, što mu dođe jedno te isto. A sve je prvenstveno zabava, ne pisanje relevantne istorije; tiranija trenutka, nipošto diktat večnosti. Tu zabavu s prve dve ploče niko pa ni oni vazda željni mesa ne mogu poništiti, kada, da ti pošteno kažem, ni ne znaju o čemu se tu zapravo radi. Preostaje im samo da nastave da se foliraju, šta će kad je to jedino što umeju. A i sasvim dobro prolazi.

Chrome Hoof - Crush Depth (Southern)

U neutaživoj opsesiji zvanoj “pronađimo luđe, uvrnutije, istripovanije”, u beležnicama audio zanesenjaka koji inkliniraju kao neuobičajenijim zvukovima ime londonskog orkestra Chrome Hoof stoji podvučeno bar šest godina unazad. Prva dva albuma ovog sastava kao da su došla iz paralelne dimenzije pružajući dobar muzički izbor za one žurke na kojima si jedini prisutan a ne osećaš se usamljeno.
Mnogobrojna ekipa koju vode braća Smee od kojih je Leo, basista, ujedno i član doom legendi Cathedral, jedna je od onih grupa koja bi da smućka sve i svašta od ponuđenih žanrova u jednu sumanutu a opet pitku celinu. Ne, Chrome Hoof ne sviraju metal, a i kako bi kad imaju tamnoputu pevačicu kao puška spremnu da zanjiše sve igrive kukove. Na brisanom prostoru između rocka, funka, disca i electra, britanski bend vas poput kakvih vanzemaljaca čeka na šljašteće drečavom podijumu. Na papiru, ovo bi trebalo da bude disco za ljude koji ga baš i ne vole.
Ali, avaj, kao već nekoliko puta u ovoj godini - po slušanju Crush Depth stižemo do otrežnjujućeg saznanja da nije avangarda sve što se za nju izdaje. Intencija nije sporna, tehnikalije su besprekorno određene, za spravljanje muzičkih koktela su odabrane sveže i hranljive namirnice. No za muziku ovog tipa potrebno je istinsko ludilo da bi funkcionisala. Ovde toga nema, osim možda u tragovima.
Pre se može pričati o simulaciji tog blagosloveno-prokletog stanja psihe. Chrome Hoof bi da budu šašavi ali im u toj misiji nikako ne ide uprkos solidnom prolivanju znoja. Za ludost nije potreban trud, već milosređe proviđenja. Popeli bi se Britanci do vrha ali jedva stižu do osrednjosti. A nebo zna da nema veće uvrede za avangardno nastrojenog muzičara od bolnog saznanja da je muzika koju potpisuje otužno mediokritetska.
Nažalost, ovde se baš o tome radi. Pesme se nižu jedna za drugom, punački crnački glas dominira, nadrkani funk bas, izbačen u prvi plan, gruva, ima i intrigantne elektronike, ali sve je nekako distantno, hladno, odrađeno. Ukratko, izdrkotina. Drugim rečima, svet je istovetno dosadnjikavo mesto uz slušanje Crush Depth.

*na albumu je samo instrumentalna verzija singla

четвртак, 26. август 2010.

Ne dam vam kese


Pre neki dan sam nabasala na vest da će u Vranju, od septembra, skroz da ukinu plastične kese. Tako će, kako prenose, Vranje biti prvi kesafree grad u Srbiji! Protiv onih koji se ne pridržavaju zabrane upotrebe plastičnih kesa, komunalna policija primenjivaće kaznene mere od januara iduće godine, kaže se u toj objavi. A, ovo je tek početak, molim lepo!
Mene, istina je, kese nerviraju. Ako su poluprazne, landaraju, ako su pune, usecaju se u ruke. Jedino za šta su dobre je da ih posle iskoristiš za đubre, ali one Maxijeve su toliko slabušne da, čim iz njih istovariš šta si doneo, možeš da ih baciš. Pa onda treba paziti da pikavac ne zapali tolko kesa u kanti za đubre. Šušte i nekako se svuda skupljaju. Šta god da kupiš, makar bio i najmanji prcvonjak, tutnu ti u kesu, pa je još zadrže u ruci, da ti u kesu ubace i račun. I tako imaš i kesa i papira, a sve što si kupio se nekako brzo potroši i ti ostaneš međ tim kesama i računima ko posle nekog tužnog vašara.
I stalno je sa tim kesama bio neki problem. Uvek me nervirala ona hijerarhija na kasama, gde ti kao pakuju stvari u te tanke kese, a ako hoćeš deblju kesu sa ručkama, treba da je kupiš. Moja majka je uvek, kad su to izmislili, obožavala da kupi kesu. Nekako joj je uvek bitno da ima tu jednu deblju kesu u torbi. Ta njena opsesija kesama me jedno vreme izluđivala. Kad god se krene na ekskurziju ili na selo, ona izvuče čitav tabak novih novcijatih kesa i zgura mi ih u torbu, kao zlu ne trebalo. Ko da ću povraćati usput sve vreme. Pa, onda kesa za prljav veš, pa kesa za kesu za prljav veš. Pa, kesa za čist veš i kesa za mokar veš. I tome nikad nema kraja s tim kesama! Sad mi je malo krivo što kao ukidaju te plastične kese, pa će verovatno da uvedu one papirne koje valjda ne mogu da budu takav fetiš ko plastične. Krivo mi baš.    
Moja majka inače opsesivno skuplja i po ormarima pohranjuje, pored kesa, i kutije, kutijice, i sve moguće ambalaže. Skladišti taj prazni prostor po fijokama i policama, sortira ga po vrstama – papirne, a plastificirane sa kanap ručkama, kese iz supermarketa (deblje i tanje), ukrasne kese i kesice (samo ako se pažljivo odstrani selotejp), one za vino, kesice iz apoteke... Počasno mesto su uvek imale velike, lepe kese iz butika i kutije od cipela i čizama.
Pažljivo očišćene od prethodnih mirisa i ukusa, ove rupe su presavijene ležale, spremne da prihvate svaki novi sadržaj i teret. Međutim, brzina i nervoza sa kojom majka prepakuje stvari, gledajući da sadržaj uvek potisne, vakumira, uvek mi je bio čudan. Kao da to skladištenje nije iz praktičnih razloga – da, kad ti kesa čista zatreba, da nešto u nju staviš, imaš na dohvat ruke. Nekako je akcenat uvek na tome da se kese oslobode. Čuvanje praznog prostora je bitnije od bilo kakve njegove kasnije upotrebe.  To me jako nerviralo. Delovalo mi je da me uvek nešto prepakuje, presavija, izoluje sa svih strana. Da može čovek lakše glavu da ponese, da je prepakuje, i za to bi se našla manja ambalaža. Jer onaj prostor na ramenima može za nešto da zatreba.
U prodavnici, za kasom, na dve pune uzima se po deset praznih, kao za neki svaki slučaj, da se usput lakše ponese ono prazno, uz ono puno. A, to prazno je tolko teško da treba deset kesa.
Tamo gde druge žene vide prstenje od zlata, moja mama uvek prvo vidi divno izrađenu kutijicu i, posebno, sjajnu kesicu u koju kutijicu pakuju.
Posebno mesto u hijerarhiji ambalaža, zauzima ona za jaja. Ništa mamu toliko ne ražalosti kad ima jaja, a mora da ih pakuje u nešto što nije ona izreckana kutija za jaja.To je čist amaterizam prenošenja! Potpuno neozbiljno. Zatim, o slavama, na zvona za torte i na ćase i kutije, upisuju se imena, ne da se zna šta je ko doneo (mada, ok, i to), nego, čini mi se, više da se zna kome treba vratiti opranu ćasu, ispražnjenu kutiju, makar bila ambalaža od davno pojedenog sladoleda. Eto, sve to iz onog vremena, kad se više prenosilo, nego kupovalo, kad se kajmak nalazio u kutiji za sladoled, a sladoleda nigde!
A, najviše od svega, nervira moju majku kad se malo nekog sadržaja duže vreme zadržava u nekoj plastičnoj posudici i tako je ta ušljiva smesa sprečava da oslobodi taj prostor! Nego se onako malo nečega šepuri na onoliko slobodnog mesta.
I zašto sada ukidati te kese? U čemu će, eto, samo se to pitam, u čemu ćemo da nosimo taj silni prazni prostor, prljav veš, čist veš, da sortiramo gaće, maramice, sapune?
A, bez kese, čime će majka detetu da pokaže da je ona jedina brana između njega i ostatka zlog, nesortiranog, razasutog i mrljavog sveta? Poljupcem neće sigurno. Ne dajmo kese!

уторак, 24. август 2010.

Holly Miranda - The Magician's Private Library (XL Records, 2010)

Evo ovog albuma koji je do mene dolazio u talasima. Zapljusne te s nečijeg zvučnika, u nekom klubu, pa te još malo ćušne kad nađeš da je i na tvom mp3-ju, jer ti je neko dodao (ostalo malo mesta da se sreže još nešto što je “relativno ok”). To su te songvrajterke, ko pečeno kestenje što tiho tinja po ulicama, pa ako ga i pregrizeš neće ništa da ti bude. A, onda te strefi, jer se usred dana setiš te jedne pesme koju odande baš voliš, iz tog bezazlenog kestenja, zatrpanog piljevinom nekog ličnog buncanja, mrndžanja uz gitaru i klavir. I baš ti ništa drugo s tog bezimenog albuma ne treba sem te jedne pesme, a ne možeš da je nađeš u slušalicama, ni kod kuće na kompu. Pa skineš ponovo, izguglaš, pitaš, sve zbog te jedne pesme. I sve najednom liči na ono doba kad si išao pred SKC da kupiš kasetu zbog pesme što si je čuo preko radija. I da se ubiješ, a nje nema! Samo da bi shvatio da si imao taj album na kompu, al nekako drugačije zabeleženo, skraćeno, itd. Eto, neke ploče imaju takvu sudbinu. Neko bi rekao da je ta sudbina loša, a nije. Ona je u stvari sasvim dobra. Meni se ta pesma Holly Mirande urezala u mozak kao neka bože me sačuvaj nužda. A tu pesmu navraga valjda bira svaki dremljivi DJ koji želi da preko udaljene mase baci lepljivu mrežu i privuče je bliže šanku, uveže je u neki polumrdajući, polubudni čvor. A, pesma divna! Je li to lepo em korisno?
Pa ću od nje i da počnem. Tačno na pola albuma, zapravo pun mesec ove noćne ploče predstavlja numera Slow Burn Treason. Otpevana u pola glasa, ispod kapuljače koju okružuju monumentalni zvuci klavira koji oponašaju korake, ova pesma podseća na gotik numere Shakespeare’s Sisters, ali bez tuša koji bi u nekom trenutku raspirio kresnute varnice, zadigo suknju, već onako, kako i sam naslov kaže, sporo sagorevajući sve što u tom trenutku imate u želucu. I želudac i ceo taj dan koji se izeo.
Kad se sluša dalje nabasa se na ne toliko vitalne komade poput otvarajuće Forest green…, ili one što liči na muziku iz muzičke kutije, sa taktom plastičnog pingvina koji motorički klati kapke usnulog deteta, Everytime I go to sleep. Ali, sa druge strane, ima tih numerica poput uvrnute Joints. To je suvo prebiranje po noćnim svetlima, kršenje onih pipaka na troli kod Dušanovca, melanholični flert sa onim udaljenim zgradama kojima nikad niste prišli da vidite poštanske sandučiće a zamišljate da tamo živi neko ko sa vama deli ceo taj grad, ko sa vama tako usred noći deli komadiće opore pogače. Pršte tom pesmom gradske magistrale, osvetljeni mostovi i sve one slike grada koje volite da vidite kada niste u njima, onako sa strane, kao korisnik nekog čudnog noćnog četa sa antenama i trolama, pešačkim prelazima, zamrlim pijacama i usnulim kerovima. Kad se pripali dalje, dođu savršeni Waves, umivanje hladnom vodom nalik čišćenju tastature, drenaža između svakog slova, tako da kad spustite prste, između njih samo neka gorka, poslednja istina poteče u veče.
Holly Miranda kaže da je baš želela da ispita to polje koje je Danilo Kiš u jednoj svojoj priči hteo da uvati na delu – trenutak kada padamo u san (nije pomenula Kiša, al to mu je taj bedak). I ono klatno na kom se batrgao Laza Kostić. I stvarno, dok se sluša ova ploča, čovek se zapita je li istina ono veliko gornje ili ono malo donje što nam gaće drži. Što kaže, Holly Miranda: “And, in between there’s always someone, they don’t get you, but you reach out and smile”.
I kao što je nemoguće setiti se trenutka kada zaspiš, tako je nemoguće odvojiti, izuzev u slučaju onog punog meseca, kada ste, prateći Mirandin sveti glas, prešli iz stanja fine dremljivosti u stanje dosade, što je jedina mana albuma. Al, tad već svane, pa koga boli uvce.
Al, nema sumnje, postoji nešto neophodno u tom albumu ko ono jutarnje mleko kad ga izjutra kupiš makar ti i ne trebalo, nego onako napamet.

недеља, 22. август 2010.

El-P - Weareallgoingtoburninhellmegamixxx3 (Gold Dust)



Whores:The Movie

Hip hop je posebno surova igra u kojoj nema apsoluta. Danas si na vrhu, već sutra na dnu - kao da te nikada nije ni bilo. Ako se tvoj zvuk i doprinos igri značajno razlikuju, prvo će od tebe naraviti figuru značajniju od života i veću nego što realno jesi, ali ćete isto tako zgaziti kao poslednju bubu na podu kad kreneš suviše da se ponavljaš, kad ti pomanjka inspiracije i čitavu priču shvatiš isključivo kao posao. Ipak, El-P je lik koji svojim, više od deceniju i po dugim angažmanom, prkosi ovim uočenim zakonitostima, ne podležući osvežavajućem ukusu šampanjca i šljaštećem sjaju zlata i platine.
Istorija pamti likove kao što je RZA koji je neke četiri godine, od izlaska Enter The Wu-Tang (1993) stavljao svoj potpis na sve sama remek dela i klasike žanra a onda se umorio, krenuo da šmira i mrljavi pa su izuzetna ostvarenja u njegovom slučaju od tada pre postala izuzetak nego pravilo. Slično se može reći za njegovog MC/DJ sabrata sa druge strane Amerike Madliba koji se potpuno pogubio u hiperprodukciji i verovatno više ni sam ne zna koliko mikseva i albuma objavljuje godišnje, a istina je da će ga istorija pamtiti po samo nekoliko odabranih.
Kao i prethodno pomenute dve veličine žanra, i El-P je i MC i DJ, čak i vlasnik etikete Def Jux, ali je krucijalna razlika u tome što on, prkoseći zakonima prirode, ne pokazuje znake umora. Preslušajte radove njegovog matičnog benda Company Flow. Pustite sebi najbolji album decenije na izmaku Cold Vein (Cannibal Ox) ili njegova zvanična solo izdanja i bićete prinuđeni da konstatujete da ih zub vremena nije ni očešao. Da su danas objavljeni svi ti albumi, bili bi lagano smatrani za revolucionarne.

Meanstreak (In 3 Parts)

Pošto El-P svojim opusom laktovima dodiruje i likove kao što su DJ Shadow, RJD2 ili Metaform, dakle sve likovi koji su u jednom trenutku shvatili da žele da stvaraju drugačiju muziku od one koja ih je učinila cenjenim, mora se konstatovati da Bruklinac nije zainteresovan za radikalne stilske zaokrete, verno ostajući privržen uvrnutom, zapaljivom i futurističkom zvuku na koji drži patent.
Prošlo je tri godine od prethodnog, odličnog I'll Sleep When You're Dead albuma i ovaj, treći mix u serijalu čija su prva dva dela bila prodavana u limitiranom tiražu na turnejama, je znak pažnje njegovog stvaraoca prema fanovima do izlaska novog studijskog čeda. El-P je sugerisao da se kao takav može posmatrati kao studijsko izdanje.

DMSC

S obzirom da je reč o kompletno instrumentalnom ostvarenju, sama pos ebi se nameću poređenja sa više od decenije starijim Little Johnny From The Hospitul rođakom, objavljenim pod Company Flow imenom. I bez pomoći sjajnog producenta Mr. Lena, El-P je i 2010. i dalje veran svom prepoznatljivom nagruvanom zvuku u kome benzinska muskulatura sasvim prirodno leže na kostur tvrdih bitova. Neraspoložen za omekšavanje svog zvuka, ali ni za tvrdoću po svaku cenu, El-P se i dalje zabavlja bez muke se snalazeći u različitom tempiranju sopstvene zvučne slike i umešno usklađenim delovima mozaika preuzetih iz drugih žanrova. To se prevashodno odnosi na žeženi zvuk gitare koji se sasvim prirodno uklapa u rokački senzibilitet El Producta, sazdan na krčećim sintijima, i dalje progresivan i futuristički nastrojen dovoljno da sve pretenciozne spasioce žanra kakav je Flying Lotus posramljene šalje u ćošak, pokazujući da stare vrednosti temeljene na pametnoj upotrebi kiča osamdesetih i dalje ubedljivije zvuče od novih, gromoglasno najavljivanih soničnih zahvata. Možda je stvar u tome da se jedne strane imamo novitet a sa druge vanvremenost kao suštinsku odliku prezentovanog.

I Got This (EL-P Remix) Redux

To se posebno odnosi na prvu polovinu ploče, dok u drugom intervalu El-P pomalo skida nogu sa papučice živahnog, galaktičkog portretisanja urbane zapuštenosti i daje sebi oduška poigravajući se sa dubstep paternima tako da svi zapišani londonski haustori pomodarstva bivaju izbrisani sa mentalne mape značajnosti. Neki kritičari su ovoj ploči, tek da ne bude da ništa nisu prikenjali, zamerili odsustvo gnevnog El-P glasa, ali utisak je da ova glava sa istočne obale ima sposobnost da muzikom kaže više nego čitavi odredi raspričanih repera.
U slučaju da vam se odranije sviđala ideja drugačijeg hip hopa a da niste znali odakle da počnete, uskočite u ovo vozilo čiji blatnjavi točkovi ostavljaju vatreni trag po asfaltu. Sve ostalo što zaslužuje da bude viđeno će se ukazivati samo od sebe.

субота, 21. август 2010.

Yolke - Poppy Wash EP (Fallopian Tunes)

Potreba da se recenzira besplatni debi EP opskurnog sastava iz Brunswicka, predgrađa Melburna, može se opravdati na samo jedan način. Ovo je prokleto dobra muzika, a mi smo posebno osetljivi na ovako prijatna iznenađenja.
Iako Yolke (srednjevekovni izrazi za žumance koje je u međuvremenu izgubilo e) na svojoj majspejs strani tvrdi da je ono što se može naći na Poppy Wash psych/ambient kakvoće, u toj odredbi nije čitava istina. Nije da nije tačno, ali nije skroz tačno. Zato što ovako kompleksan i rafiniran album australijskih anonimusa izmiče uobuičajenoj žanrovskoj podeli.
Suočeni s ovim izazovom, da probamo ovako. Ima čitalaca koji se sećaju da je jedna žilica korena post-rocka nastala iz shoegazea, koji je opet imao veze sa dream popom. Dodajte na tu priču jazzy bubnjara i pomenute psych/ambient sastojke i tu ste negde. Ono što je najfascinatnije je prilično uravnotežen sud da Yolke kvalitetom svoje svirke nisu uopšte daleko od pedantnih vrhunaca sastava Tortoise, što je za debitante veoma veliki kompliment.
Australijanci nisu mnogo zainteresovani za isuviše eksploatisani tihoGLASNOtiho koncept, izraubovan i supstancijalno ispražnjen. Umesto toga, oni pale efekte i puštaju da se snolika magija odmotava sama od sebe. U tom putešestviju, dokidaju se mnoga sazvučja, stiže se i do upotrebe garažnog filtera, ali Yolke, iako uvek u pokretu, uspeva da održi svoj identitet, potvrđujući rafiniranu klasu koju ni gluvi ne mogu osporiti.
Poppy Wash je jedna od onih ploča koja me podseća na  listiće trapist sira iz mladosti,  škrto pakovanog u "izmenjenoj atmosferi". Kao izdanje koje se sluša u dahu, sačinjeno od nekoliko medlija koji ne odgovaraju formalnoj podeli na numere, nešto više od 45 minuta muzike (haha, i to je EP) prolazi za tren, svedočeći o postojanju jednog primamljivog, opijajućeg mikrokosmosa.

Ex>Misha - If You Don't Know Me By Now (Pažnje Vredne)

Naslov novog albuma Beograđanina Miloša Trifunovića šaljiva je autrefleksija autora na svoj dosadašnji opus. Kao član bendova Horkestar, Čelik promet i Grupa kao takva,Ex>Misha je do sada izbacio nekoliko low-budget izdanja, te nije nepoznat pomnim pratiocima zbivanja na krhotinama nečega što bi trebalo da predstavlja obrise domaće scene.
Neupućeni u razuđene vrleti prestoničkog NGO-roka (izraz koji više objašnjava zatvorenu samodovoljnost nekoliko desetina gradskih muzičara i njihove publike (znaš me-znam te), nego što ima politički podtekst, mada naravno ima i toga), u najvećoj meri su prespavali ovog autora, budući da se do sad nisu osetili pozvanim na intimističku zabavu, a ruku na srce, malo je onih koji  su voljni da medijskim putem šalju pozivnice. Trifunović svojom nepretencioznošću u najvećoj meri ruši ustaljeni red stvari po kome je veliki deo domaćih indie napora obično gubljenje vremena. Najkraće rečeno, ova muzika zaslužuje svoju slušalačku publiku, nesumnjivo širu od one koja je trenutno registrovana.
Demokratizacijom muzičke i snimateljske opreme, postalo je  suludo lako da se dođe do ranije nezamislive ekonomizacije procesa snimanja izdanja. Na izvorištima pop kulture poslednjih godina vlada poseban entuzijazam za ovakav zvuk, nastao mahom u spavaćim sobama i terminološki opisan zbirnom imenicom lo-fi (i malim milionom srodnih žanrova). Grleći iz nužde estetiku ovog tipa, Ex>Misha inicijalne tehničke "nedostatke" preokreće u aksiološku prednost.
Vešto manevrišući sa oba kraka svog identiteta - nazovimo ih "rock" i "electro", beogradski kantautor pravi začuđujuće komforan prostor za svoje male i nepretenciozne, svakodnevne priče. Druga prepoznata linija podele kreće se osom pop-eksperimentalno i na tom mestu se locira fini paradoks - u trenucima kada u potpunosti grli pop format, Ex>Misha zvuči najeksperimentalnije. Procena je da bi daljim razvijanjem uočene teatralnosti, sveukupni muzički efekat bio još jače izražen. U tom procesu bi verovatno nestali i momenti u kojima je eksperiment sam sebi cilj, ali njih, srećom, ni na ovoj ploči nema previše.
If You Don't Know Me By Now je fino upakovana, konzistentna ploča koja čitavim svojim tokom drži uspostavljeni standard izvođenja. Tekstualno raspolućena na srpski i engleski deo, ona glasom koji pomalo podseća na Tišmin jače odzvanja kada se služi maternjim jezikom, ispovedajući familijarne priče o pranju sudova i fobijama koje proizvode "prijatelji". Ukoliko osećate potrebu za pristojnom dozom pop-alternativnosti, ovaj album može biti odličan izbor, i ne samo zbog toga što ništa ne košta.
<a href="http://exmisha.bandcamp.com/album/if-you-dont-know-me-by-now">Ja sam onaj čovek (Betmen) by Ex&gt;Misha</a>

Disappears - Lux (Kranky)


Teško da je iko mogao pomisliti da će cenjena čikaška etiketa Kranky, mahom poznata po favorizovanju eksperimentalnog zvuka ikada objaviti nešto što ima veze sa najšire shvaćenim straight-forward rock zvukom. To se ipak dogodilo sa debi albumom čikaške ekipe Disappears. Zanimljiv sled okolnosti sa fenomenološke tačke gledišta - izmasirajmo se u predelu srca i priznajmo: u eri sveopšte relativizacije svih proverenih kanona (osim kanona same relativizacije), čisti rok kao forma je čini se preko noći postao eksperimentalna forma. Naravno, to se nije tek tako dogodilo, ali mnogima još nisu javili za sveobuhvatne promene.
Prvobitno je Lux trebalo da izađe za Touch and Go, drugu renomiranu etiketu iz najvećeg srpskog grada s one strane Atlantika i u njenom katalogu bi ova ploča našla mnogo primernije okruženje. Ali, Touch and Go je prošle godine "zbog svetske ekonomske krize" obrnuo svoju poslovnu etiku na nivo povremonog davanja znakova života. Tako se jedna sigurna kuća gitarskih odmetnika prethodne dve decenije (ujedno i poslednje u prošlom veku) lagano preselila u istoriju, što na određeni način potvrđuje istorijsku tezu s kraja prethodnog pasusa.
Ali, ovi čikaški veterani, poznati lokalcima po radu u bendovima čija vam imena ne bi ništa značila (Ponys i Boas, čini mi se), nisu opterećeni hronološkim imperativom u svom radu. Na kraju krajeva, ta priča je ionako došla iz ekonomije, a ne iz umetnosti - u svojim najboljim izdanjima, njena moć uspeva da poništi vreme.
Disappears nisu na toliko visokom nivou, sudeći po svom prvencu, ali se sasvim lepo snalaze u busiji mikrokosmosa koju su svojim sviračkim angažmanom zauzeli. Sami, istorijski osvešćeni članovi su u dobro poznatom domišljato-šaljivom maniru ponudili formulu onog što od njih može da se očekuje: Disappears je mesto na kome se sreću Creedence Clearwater Revival i Minor Threat.
Dodajmo na tu osnovu pevača koji s vremena na vreme podseća na Lou Reeda koji se nije pucao hemijom, malo odmetničkog šarma a la Gun Club i mestimične repeticije. Pesme na ovoj ploči su uglavnom srednjaškog ili čak sporijeg tempa, ali u ovim ušima najbolje odzvanjaju kad malo pritisnu papučicu, kao što je to slučaj u pesmi Pearly Gates koja na videlo izbacuje odlučujući uticaj pravoverne pank estetike, one po kojoj entuzijazam/osećaj odnosi prevagu nad tehnikom. To od Lux čini izdanje kome će se najviše obradovati poštovaoci proverenih vrednosti, onih kojih je, površno gledano, sve manje iz dana u dan. Disappears su učinili dovoljno da bar na mah obore tu tezu. 

Pearly Gates

четвртак, 19. август 2010.

Šta će vam mleko, pijte pivo

I dok je mleka sve manje, piva, hvala bogu, na sve strane. Te Birfest, te Jelen top 10, te sajtovi koji su zapravo džinovske nalepnice za razne vrste piva. Pivske reklame su prisutnije od onih za praškove i deterdžente, a čak su se i feministkinje upecale na sitne provokacije tipa: samo muškarci znaju zašto. Što se mene tiče nek znaju do sutra! Gora je bila ona reklama za nekakvu depilaciju gde je na bilbordu žena kojoj je preko lica natrljana pena za brijanje, pa je skida brijačem, i kaže nešto: brijanje je muški posao. Pošto je ovo baš netačno, jer žene briju daleko veće površine tela od muškaraca koji briju samo lice. Pivo piju svi. Ono je najveći ujedinitelj da bi možda jedino trebalo proterati vlasnike pivara koji s jedne strane tvrde da je to tolko ljudskoj, ok muškoj, rasi imanentna, izvorska, planinska, paganska, navijačka stvar da nam boca svima raste ko druga piša.
Negde ga predstavljaju ko izvorsko, prirodno čudo, u vezi sa zavičajem i pradavnim stvarima, negde kao znak muškosti, urbanosti, a negde prosto kao znak zajedništva u opiranju isforsiranoj svakodnevici u kojoj, tako goloruk, bez piva, treba da budeš poslovni čovek, muž, otac i sve ono što ti nameću. A, ti si prosto, u duši, onako pošteno i jedino – pivopija. To je baš onako bezveze. Kao, nemoj nikakvom gazdi da ga pušiš, nego mu dudlaj. Jer gazda drži pivaru. Zato piva ima, a mleka nema.
A, posebno mi je milina kad vidim sve one silne kritičare despotizma kako cuclaju pivo po klubovima. Ok, za njih je posebno na grlić nataknut prezervativ u vidu stranih etiketa piva i helijumski diskretnih reklama sa čepovima nalik leptirima. A, kad se bolje pogleda, šta sve ti ljudi kritikuju i čega se sve gade, do sad bi umrli od žeđi. Moraju i oni nešto da piju. A, nestašica je mleka.
Pivo se ljigavo provuklo kroz sve moguće pore ovog zarđalog sistema. Ko neka jeftina vodica za podmazivanje. Tokom 90-ih, krkalo se ono u braon staklenkama i kad se nekad zalomi - zelenim (mada mi je otac potvrdio da je zelena staklenka uvek gora za pivo od one braon, utiče na ukus). I onda to nekako prođe, od one jedne flaše ispred televizora, namnoži se pivo po vrstama, veličinama i imidžima, natakari se na bilborde, ovenča manifestacije, naraste u reklamama do veličine spomenika i izli se u rokenrol.
Rakiji se ovo nikada ne bi desilo. Iako pivo insistira na sabornosti, na pivu se nikada nisu dizale revolucije. S rakijom je drugo – kreneš da je piješ u društvu, al te onda odvede u stranu. Iz nje, za razliku od piva, neko pravo ludilo može da poteče. Od puno piva može samo da se pozove taksi da izmeri količinu razmaženog ludila. Rakija, za razliku od brojnih imidža piva, i dalje ima samo dve osnovne namene: može da se koristi za spoljnu i za unutrašnju upotrebu. A, pivo te, bio nacionalista, navijač, feministkinja ili roker, jebe.

уторак, 17. август 2010.

Majčino u majčinu

Divljanje po stupcima domaće štampe povodom nestašice mleka ne jenjava od početka avgusta. Ali, kao i u svakoj priči, i ova počinje malo ranije. Pa krenimo redom: prvo je još u junu  u jednom  od u nizu "insPiRativnih" obraćanja naciji predsednik Boris Tadić izjavio da u Srbiji ima dosta "nepristojno bogatih" ljudi, i da je to pogađate, nasleđeno iz onog vremena koje smo prevazišli. Na to se prozvan osetio Milan Beko, koji je u retkom intervjuu predsedniku otpisao da je on više njegov nego Slobin tajkun, i pozvao Borisa da prestane da igra na populističku kartu i pomogne privrednicima da lakše posluju u Srbiji. Moj marksistički nerv se uvek uzvrpolji kada se progovori o olakšicama preduzetnicima, nekako to prirodno sluti na loše nama neprivrednicima, ali mi se stomak obrće kad političari pričaju o "običnim ljudima".
Ali pustimo sad socijalnu neurologiju, i zapitajmo se: ko je zapravo Milan Beko? Pa ovako, rodio  se u Herceg Novom, došao u Beograd da studira, ali, pre nego što je diplomirao, postao je ministar bez portfelja u Vladi Mirka Marjanovića. Na to mesto ga je preporučilo vođenje neviđeno uspešne trgovinske (dakle uvozne) firme DiBek, kao jedna od mera neophodnog postdejtonskog fejsliftinga ratovima izmoždenog lica Slobine vlasti. Još pre toga, Beko je bio gazda marketinške agencije Spektra u kojoj je olovke šiljio i čovek dečačkog lica poznatiji kao Beba. Upravo je Spektra stajala iza kampanje "Pošteno" Demokratske stranke oko koje brojne zainteresovane strane godinama unazad oštre koplja dokazivajući kopirajt. Iako zanimljivo, to je za našu priču nebitno, nusproizvod ove epizode u biografiji je da je upravo Beko krstio Luku, sina pokojnog premijera Đinđića.
Elem, kumstvo nije bilo prepreka da se ovaj vispreni čilac nađe na čelu JUL-ove liste 2000. godine i to za Kragujevac, gde je neko vreme za račun države bezuspešno petljao oko Zastave (ako mu je uteha ni njegovi demokratski naslednici se nisu proslavili na tom zadatku). Kao deo tada vladajuće garniture, pripadao je njenom "mekšem" krilu, te u svojim staloženim izjavama nikada nije potpadao pod čari ideološkog fanatizma. Kao pragmatičan čovek, posle petooktobarske idile, obznanio je da ide na malo duži odmor.
S njega se vratio posle nekoliko godina kada je za račun britanskog investicionog fonda "Salford" (specijalizovanog za rizična tržišta poput Balkana i zemalja nekadašnjeg SSSR) kupio fabriku "Knjaz Miloš", bacivši u očaj domaće javno mnenje koje je navijalo da aranđelovačku vodu toči bastion uspeha i svetao primer mladima Vlade Divac. Posle ovog manevra, Beku se osladilo hrana i piće te je u okrilje britanske imperije priveo i Bambi-Banat i Imlek.
Privatizacija Imleka je za nas ekonomske laike, obične potrošače mleka i iz njega izvedenih prozivoda počela neveselo. "Salford" je eto, tek tako, smanjio zapreminu svojih čaša sa 0.2 na 0.18 litara. Jajarski potez koji je moje simpatije usmerio ka dalekoj Subotici i tamošnjoj mlekari, koja je ostala verna ranije uspostavljenom okruglom standardu, ali se, avaj, takođe našla u "Salfordovom" vlasništvu. Tako je pomalo počelo da se zucka o monopolu, razne komisije i njima slična tela za gubljenje vremena su se kao oglašavala tim povodom, brižljivo izrađujući studije koje su se brzinom svetlosti gubile u birokratskim katakombama, vrteći se u krug.
Da kažemo i neku pohvalu - kvalitet mleka je prethodnih godina neporecivo išao uzlaznom putanjom. Kratkotrajno više nije moralo da se kuva (uprkos nekim ukorenjenim stereotipima) a i rok trajanja mu je bio za nekoliko dana duži od onog utisnutog na pakovanju. A onda ga jednog dana više nije bilo u frižiderima prodavnica i samousluga. Oglasio se do tad neprimetni, menadžerski  verbalno nastrojeni ministar poljoprivrede Dragin optužujući "Salford" da se ponaša monopolski jer veštački izaziva nestašicu. Kao i inače, što je država slabija, njeni se predstavnici ponašaju bezobzirnije, neuko smatrajući da je nedopustiva slabost priznati sopstvenu grešku.
A osnova za takvu tvrdnju ima: ako Salford i ima monopol, državna krivica je u tome što je to dopustila. Iako u pravilnim vremenskim intervalima slušamo ambiciozna trabunjanja kako je poljoprivreda velika šansa Srbije, u praksi je agrar srpsko siroče. To se jasno vidi na konkretnom mlečnom primeru - u odnosu na zemlje u okruženju, subvencije koje za ovu namenu izdvaja srpska država manje su u proseku deset puta, u poređenju sa zemljama EU, deklasirane su i za 25 puta.  Iz Imleka kažu da moraju da dignu cene, ali neće da plaćaju korigovanu cifru stočarima jer im se tako ište. Naravno, farme nisu zadovoljne ovim razvojom situacije, pa su odlučile da od nedelje prestanu sa isporukama sirovog mleka, uklopivši se u opšti ambijent koji razume isključivo fatalistički jezik mišića. Dragin je odgovorio da će zaštititi tržište čarobnim štapićem potrošačke demokratije - uvozom.
Salford je već počeo da na svoje proizvode primenjuje cene više za 5 odsto. Nije beznačajan nagoveštaj da PKB, kao jedan od najvećih dobavljača mleka,  u medijima glasno razmišlja o otvaranju novih mlekarskih postrojenja. PKB je odnedavno u vlasništvu grada Beograda, dakle, pretpostavljam pristojno bogatog gradonačelnika Dragana Đilasa (o njegovom uplivu u politiku kolaju dve priče: prema prvoj, Đilas je bio prinuđen da uđe u političku arenu da bi zaštitio svoje bogatstvo, prema drugoj najveći deo njegovog bogatstva došao je kao posledica političkog angažovanja). 
Dakle, iz ovog ugla gledano, sukob se može tumačiti i kao početak lova vladajuće stranke na nepristojno bogate po leđima žednog puka a kao bajagi za njegov groš. Pitanje je koliki je stepen homogenosti u žutom taboru po ovom pitanju, pogotovo kada se zna da još jedan iz miljea pretpostavljam pristojno bogatih, idol i dobrovoljni pevač Srđan Šaper, vrhovnik balkanskog segmenta multinacionalnog  giganta - McCann Ericsona, po mnogo čemu svojevrsnog postmiloševićevskog JUL-a u PR ruhu, radi mahom od duha operisane, promotivne kampanje za većinu Bekovih prehrambenih proizvoda.  
Dok majčino odlazi u majčinu, nije se baš lako snaći u isprepletanim čvorovima sujeta i lične pohlepe zarad uvećanja moći, populizma i nepristojnih bogatstava. Jedno je sigurno - pod baražom ovih niskih udaraca, elementarni javni interes se sa staklenih kolena ponovo survao u konopce.

*nameravana aluzija

недеља, 15. август 2010.

Paranojom do zdravlja

Nedavno sam, posle dve godine pauze, išla kod ginekologa. Najgori deo je što satima čekate spram plakata na kojima su ispisane ove stvari: Srbija je zemlja sa najvećim brojem registrovanih oboljenja raka grlića materice u Evropi, pregledajte svoje grudi sami, i čim primetite (pa tu ide niz ispupčenja, udubljenja, ranica, bolova i slično) javite se lekaru, zatim javljajte se redovno svom ginekologu (pa idu procenti kolika je mogućnost izlečenja ako se javite „na vreme“ svom lekaru), zatim redovno, kada se tuširate, opipajte svoje dojke. Insistira se, na tim plakatima, da su to trenuci koji su samo tvoji – pod tušem, recimo – samo ti i tvoja provera. Na slikama, žene ko lokvanji, rukama stežu mišice ko da im je hladno, skupile kolena ko da ih je ceo svet zaboravio. Vlažne im oči ko kod one Jesenjinove keruše, iznad njih neka stilizovana kap vode, kao zdravlje, a meni se čini da će, ako je samo ta kapljica takne da joj pukne lobanja. Na plakatima je to sa zdravljem prikazano nekako dvosmisleno: kao da je to zdravlje neka strogo omeđena zona, te da moraš biti zdrav i pre nego što si tako strogo zdrav. A mene brine, jer mi se čini da je nemoguće biti toliko zdrav i siguran, volela bih da je sve to nekako, ne znam, tolerantnije postavljeno. Užasno mi dođe da ustanem sa stolice, ko u mjuziklu, da krenem da pevam i da povedem sve one žene napolje, da se maknemo ispod te lupe i tih džempera od angore i ispod te kapi vode što nam se natakarila na vratove. Ta me ranjivost neka na zodovima ubija u pojam.
Al, sedite vi tako, onim ženama oko vas već porasle dlake i zubi, napadaju se i glođu, svaka druga tvrdi da je u drugom mesecu, da ima dete u jaslicama, da nije fer što se knjižice za popodnevnu smenu predaju preko muževa i sinova, od 10 ujutro, kad lepo piše da se predaju u pola jedan. Jedna se nalaktila na šalter, baš neće da se makne i strogim upitnim pogledom ispraća svakoga ko je došao pre nje, ko se usudio da se ispreči između nje i njenog deteta u jaslicama. Više puta ponavlja: I šta čovek da radi ako se stvarno razboli? Tamo na klupi sedi jedna povranela, skoro se vratila s mora, sunce, muzika i noćni život su protutnjali i sad oće potvrdu da je sve tu dole ok, a tamo ispod prozora par onih s menopauzama – rešavaju ukrštenice, izlaze da puše, jedna je čak dovukla muža i svako malo ga ćušne i ponavlja kako je baksuščina. Žene, žene i žene. Muka mi je od toga što sedim sa njima. Evo, jedna se natakarila mojoj sestri na vrat, priča sve odreda: gde radi, šta jede, kako vežba, pita je od čega su joj ranice na usnama, gde je kupila papuče i kada će već jednom da dođe na red. Trudnice se skupljaju, u njima vidimo neprijatelje, jer one imaju pravo da uđu preko reda. I one s jaslicama pokušavaju da se umuvaju, imaju samo neke papire, potvrde. Zapravo, dok slušam, čini mi se da su svi došli zarad neke papirologije – već su pregledane, ultraozvučene, sad samo treba potpis, recept. Onda nailazi ciganski par – on priča, ona ćuti. Sestra koja je malopre rekla drugoj sestri da ide u penziju, i nek se svi oni snalaze dalje sami kako umeju bez nje (nama svima rastu rogovi, miomi nas već napadaju, imam utisak kao da sestra napušta brod koji tone, dođe mi da kleknem i zamolim je da ostane samo još malo), izdere se na cigu glasom najstrašnije histerije: Umukni, nju pitam! Zatim drekne ka ženi: Zašto ti nije overena knjižica! Dere se zaista. Ono dvoje ćute, gledaju se ko rođaci iz Mućki, imaš utisak da su hteli da smute zdravlje, da prevare neku gadnu bolest, a sad su uhvaćeni da varaju. I sikter. Odoše oni, sve nas je manje, trudnice se izređaše, pa i one samo sa papirima. Kad uđe neko muško da preda za mamu, sestru, zavidim mu na blaženom neznanju i zamišljam kako se posle vraća svom pivu, igricama, čemu god, i pravim se malo da sam i ja tu za nekog drugog. Šta fali.
Koleginica nedavno napipala nešto dok se tuširala – ispupčenje, udubljenje, kvržica. Bili joj radnici u stanu, muž bio na poslu. Ona izletela onako samo s peškirom i sve ih odreda naterala da je ispipaju. Nije bilo ništa, sva sreća. Nekad, a često mi se vraća ta priča kojoj smo se smejali (s olakšanjem), pomislim da je sve bilo ok baš zato što su je ispipale neke prljave radničke ruke. Istapacirale, izlečile, izravnale neravnine i sabile te kvržice, jaslice, mrljice. I onda je tako, ko neka jaka arhitektura, od cementa, overena ko overena knjižica  pukla od zdravlja. A, sad, molim, tuš!

петак, 13. август 2010.

Sexy Beast (Jonathan Glazer, 2000)

Stiglo slovo iz Frisca, pismo piše CaliChetniče: "Kad si već pisao o Croupieru, želim da vidim prikaz Sexy Beasta!" Poslušao sam ovu dojavu, jataci po ovom pitanju su pouzdani. Nešto kao fazon kad skineš negde neki album i poželiš da saznaš nešto više o njegovim stvaraocima, pa slučajno nabasaš na super mesto koje ti otkrije još xyz imena za koja pre nisi čuo, a brate valjaju. Bitna je volja, i snaga glasa koji se migolji od usta do usta, a to se ne uči u knjigama sestro.
Javljao se jatak još nekoliko puta, sa grozničavom znatiželjom zapitkivao "kakav je Gandhi, a?", ali obaveze i hronični manjak motivacije su me sprečavale da se bliže upoznam sa sadržajem ovog dela. Za to vreme imali smo očevica na nastupu Dirty Projectors u San Franciscu, nadamo se  upisanim utiscima. Konačno, dođe dan (tačnije veče) za naplatu računa. Aktivnija polovina nasdvoje je sa smeškom propratila ovaj potez: "Mnogima je taj film kultni, videćeš već." Ne volim kad mi se govore takve stvari jer je razočaranje ako mi se ostvarenje ne svidi mnogo veće nego inače, kad ne očekujem ništa. Srećom, Sexy Beast, ako ostavimo po strani pomalo nebulozan naslov (hrvatski prevoditelji su našli srećnije rešenje u vidu "Posljednje pljačke") je po svim svojim osnovama bravurozno filmsko delo.
Režiser Jonathan Glazer već se bio dokazao u video produkciji pre snimanja ovog filma, radeći sa sijaset "alternativnijih" pop zvezda - od Massive Attack i Radiohead preko Nicka Cavea do meni ne baš previše dragih UNKLE. Začudo, deset godina po kompletiranju ovog filma, estetski MTV momenat u vidu brojnih nadrealnih skitova i dalje je svež, mnogo svežiji od npr. Stigmate, koja je danas tek nešto više od pukog arheološkog artefakta sa kraja prošlog veka - tačnije njen dobro prevaziđeni testament (nešto slično kao SFRJ - u samo jednom trenutku je prešla dug put od najprogresivnije snage do bespovratnog anahronizma).
Ono u čemu je Sexy Zverka najjača je crnohumorno gangstersko-trilerski dramatizovana priča i prikazana glumačka veština u njoj. Estetika surovog provlači se kroz najvulgarnijim psovkama zabiberene dijaloge, toliko da gledalac može u svoj toj uverljivosti pomisliti da se našao na Šipki 1993. Iz ovoga proizilazi i kredibilitet i šarm čitave storije smeštene u (polu)povučeni kriminalni milje u kome ni za sekund nema zajebavanja, ali je opet s druge strane opuštenije nego što bi se moglo pomisliti na osnovu početnih premisa jer ovo je pre svega priča o ljudskosti.
Iako svi, prilično ekscentrični junaci svojom zaokruženošću preiskusno divljaju razvijajući svoje zakukuljene karaktere unutar rolni britanskog naslova, ipak je nekadašnji Gandhi, Ben Kingsley svojom sociopatičnom uverljivošću psiho-ludaka sa razlogom pobrao sve lovorike (i nominaciju za Oskara), čineći od ovog filma prvoklasnu psihološku studiju savremenog društva u kome se poštovanje zasniva na strahu, iscrpljujući se u potpunosti u njemu. 
Sasvim dovoljno da ovo delo desetostruko vrati novac uložen u nj, i nađe svoje visoko mesto na nekim listama najboljih britanskih filmova svih vremena, iako se producent Jeremy Thomas kasnije vajkao da je bila umetnost naći lovu za ekranizovanje scenarija u kome se "400 puta upotrebljava reč "fuck", a "cunt" 300 puta." Rizik se isplatio.

четвртак, 12. август 2010.

Release Me – The Like (Downtown Records, 2010)


Ako se uzme u obzir da su tri od četiri cice koje trenutno rade pod imenom The Like ćerke producenata iz budžovanskih muzičkih kompanija, te da su ko deca išle na časove klavira, a specijalno za bend naučile da sviraju „lakše instrumente“ (gitare, daire), te da je naziv za bend dala majka jedne od njih, a potom su učestvovale u snimanju reklame za nekakvu modnu kuću koju je režirala unuka Frensisa Forda Kopole, da bi zatim dale pesmu za film 13 koji govori o mukama ispirsingovanih tinejdžerki u stilu Lerija Klarka, onda je naziv za drugi album, Release Me sasvim opravdan.
Mi ih zatičemo na drugom albumu od kog kućevnija polovina nasdvoje dobija napade kreveljenja, a budući da svi kritičari kažu da je ovaj bolji od prvog, ko zna šta bi rekao da sam se za recenziju podrobnije spremila pa uzela i taj prvi da slušam. Uprkos svemu što je rečeno u prvom pasusu, naslov albuma se pre svega odnosi na činjenicu da su The Like, sudeći po ovom albumu, pronašle žanrovsku teritoriju (pop u svom povoju, onaj kad sede na barskim stolicama u ogromnom studiju, logopedski pop kad se iz pozadine nižu dugi samoglasnici, nose najlonke, a sve devojke nose cvetove kao da ih je neko upravo zaprosio il ih zaveštao za maturski bal). Sloboda sa kojom se ove devojke baškare u ovoj lepršavoj pop pelerini koju odozdo drže čvrsti žiponi vrcavog cinizma, feminizma, flerta i čikanja je jednom rečju neodoljiva.
Promukli, mada produkcijom i previše provetreni glas pevačice Elizabeth Z Berg unosi finu diverziju u uglačani okoliš koji stvara logopedski pop pratećih vokala (produženi samoglasnici, tapšanje, horsko dobacivanje ženskih glasova izlovanih kao u mjuziklima snimljenim spram bluskrina).  U ovoj se pelerini The Like okreću  elegantno kao u opremi za fizičko, nadomešćujući nam zgasle Pipettes.
Jer, za razliku od Pipeta, The Like se dinamičnije poigravaju pronađenom garderobom u maminom šifonjeru tako da u nema sumnje afektiranom naklonu za ples leži neko srce spremno da iskoči na prve taktove recimo pesme In The End ili Square One. Ove dve pesme kao da izvodi Rizo, predvodnica Pink dama iz Brilijantina (onda kada je niko ne vidi i kada svojom šik maramom sme da ubriše suzu). U igranju uloge, i presvlačenju haljinica, one se predaju, pa retro šmek gubi miris naftalina, jer obnavlja više emociju nego formu.
Ova zaigranost prepoznaje se u pesmama poput Catch Me If You Can, Don’t Make a Sound, možda najboljim pesmama na albumu.
Maznost i lenjost oličena u namernim filerima, polusnuždenim, gotovo karnevalskim pozama pevačica, iza kojih izbija iskrena čežnja za uzbuđenjem, pa naposletku i samo uzbuđenje čine da Release Me naprosto preraste svoju „foru“ - koncept četri mačke koje predu na usijanom i prezasićenom plotu muzičke industrije, razmrljane šminke, poput natopljenih lokvanja koji plutaju po naslovnici albuma kao usred punča na žurci za cice  iz romana Pišaćemo po vašim grobovima.
Tako da se može reći da su The Like na svom drugom albumu, pronašle idealnu ravnotežu između svog  princes krofnastog statusa, tetošenog od strane muzičkih časopisa, i žanrovskog usmerenja, kao rupicu na obrazu savršeno klasičnog lica, kad se nasmeje, ili nestašluk deteta koje se iskrada da pre svih gostiju brkne prstom u velelepnu rođendansku tortu, a onda se umije za slikanje.

среда, 11. август 2010.

'Oće kaki, neće kaki

Još u doba studiranja pročitao sam ključnu rečenicu koja je na malom prostoru objašnjavala uspeh japanske ekonomije. Japanci su, svaki put kada bi trebalo doneti neku meru, dugo procenjivali i istraživali situaciju, razmišljajući o svim mogućim posledicama koji bi iz nje proizašle. Merkanje bi veoma dugo trajalo, pogotovo za današnje poimanje vremena, ali bi, kada se jednom odluka donese sve što je utanačeno veoma brzo bivalo sprovođeno u praksi. Rezultat - iako su Japanci nesumnjivo pripadnici ljudske rase, većini pripadnika humanoidne vrste izgledaju kao da nisu s ovog sveta. O tome mogu da pišem i iz ličnog ugla, pošto sam živeo sa njima, ali možda neki drugi put.
Iako japanski recept izgleda prilično razložno, jednostavno i elegantno kao solucija u prevazilaženju prepreka, svako ko se sa istima suočavao zna da je primena istog jedna vraški teška rabota. Situacija često diktira brze, ishitrene odluke jer vremena za mudrovanje nema previše. Na nivou individue to je lako zamisliti, jer čovek retko kad može sebi da priušti luksuz planiranja i sagledavanja situacije a da joj se neosetno u trenutku ne prilagodi. Ako provodiš vreme sa buržujima, vremenom ćeš postati isti oni, ako živiš u kraju sa probisvetima, padaće ti napamet slične ideje kao i njima. No man is an island, lepo je neko rekao, mada u ovom smislu shvaćena sentenca ne donosi mnogo toga lepog sa stanovišta ljudske autonomije. Ali kada se jedna država nađe u takvom škripcu, onda je ona nesumnjivo u velikim problemima.
Pogađate, to je slučaj sa našom majčicom Srbijom i njenom južnopokrajinskom rak-ranom. Posle poraza u Hagu, ishitreno se išlo na donošenje nekakve rezolucije koja bi težište iz Saveta bezbednosti, gde potpuno mirno možemo da spavamo pa sve i da 191 država sveta prizna Kosmet kao nezavisnu državu (drugim rečima, dovoljno je da se Srbija i Rusija protive), prenela na Generalnu skupštinu najvišeg međudržavnog tela, koji u praksi baš i nema neku preveliku ulogu u svetu otkada je Hladni rat ustupio svoju fotelju Hladnom miru. Uz dužno poštovanje ispoljeno ka naporima ministra spoljnog i njegovog učitelja, predsednika vajnog, to je još jedan u nizu očajničkih poteza 'oće kaki-neće kaki politike. 
Setimo se samo povlačenja ambasadora iz država koje su priznale lažnu državu, kao mere odlučnosti i principijelnog stava. Setimo se njihovog smehotresnog vraćanja, što je ličilo na ponašanje sa žurki u srednoj - naljutio sam se, idem kući pa ćete da vidite, ali ću ipak da se vratim jer niste videli, a i ja da sam otišao ne bih više ništa video  - ipak smo mi ekipa, majku mu. Bilo ko sa strane se sigurno zapitao - šta bre rade ovi? Što su ih povlačili uopšte kad su znali da će da ih vrate? Drugi čin ove tragikomedije imao je svoju makedonsku i crnogorsku epizodu, sa istim efektima.
Sada se isto dešava i sa predlogom Rezolucije, koja će po svemu sudeći biti povučena iako je prihvaćena i skupštinski verifikovana u ključu jednog od Šemsinih hitova koji vraća moral razbijenoj vojsci. Dakle sve kontra Marsovcima... ovaj Japancima sa početka teksta - Srbi prvo donesu odluku pa onda debatuju o njoj. Mora da se ostavi utisak da se nešto radi.
Načelno, nemam ništa protiv - foliranje i blefiranje je sastavni deo diplomatske igre, iako ovo liči na ono dečije naivno laganje & izmotavanje koje zabavlja odrasle. No, iako nedopustivo infantilno na prvi pogled, ovde se radi o nečemu mnogo žalosnijem. Stvar je u tome da srpska politika dugo godina, ma decenijama unazad istrajava u politici statusa kvo. Nijedna od mera koja je donesena ovim povodom nije imala za cilj da proizvede neki boljitak, već se sve svodilo na improvizaciju kako bi se ukralo još malo vremena, pa kad to vreme prođe onda još jedna status kvo odlukica pa tako sve u krug. Od primenljivih vizija  ne ostane ni piksel nade, a snaga se široko rasipa na gluposti.
Kad se malo bolje razmisli, to je radio Sloba tokom čitavih devedesetih - pristao je na dobrovoljni obostrani aparthejd kumujući nastanku države u državi koja čak nije plaćala nikakav porez niti je imala bilo kakve, ma ikakve obaveze prema matici. Mislilo se, tako je kako je, trajaće doveka. Nije trajalo, tad je trebalo sesti za sto i sa Rugovom videti šta i kako. Selo se, ali prekasno, kad su nas priterali na leganje. Uz prve bombe, stvar se promenila iz korena, ali smo i dalje ostali verni statusu kvo. Tako nam ostade Rezolucija 1244.
Sve to se u dobroj meri može reći i za Đinđića i za Koštunicu, mada treba biti pošten pa podvući da su oni problem nasledili. Svejedno, u politiku ih niko nije terao, a činjenica ja da nijedan od njih dvojice nije odigrao a da se kao kisela negde usput nije bar malo prosuo. Prvi se tek pred kraj svog života ozbiljno nameračio na Kosovo, nikad nećemo saznati šta se iza toga sve krilo. Njegov stvarni naslednik nije imao političke snage da bilo šta što je zamislio sprovede u delo, pa je ispadalo da je nepopustljiv i konzervativan, što je na kraju i postao kad je sateran u mišju rupu. Obojica su izigrani od Zapada, baš kao i njihov prethodnik. To se sada dešava i njihovim naslednicima.
Dovoljna je i jedna daska u glavi da se shvati kako je Kosovo izuzetno težak problem koji se ne rešava preko noći, kako bi to neke političke snage u ovoj zemlji želele da demagoški predstave. Mnogi su na njemu i povodom njega izgubili glave. Ali, nit koja se provlači od Miloševića naovamo je odsustvo ozbiljne strategije koja bi i donela neke, bilo kakve rezultate. Davljenik se, poznato je, hvata i za slamku. Mi naše uporno lomimo jer se previše čvrsto držimo za njih, u sopstvenoj status kvo opsesiji. koja svedoči o slabosti primetnoj i iz aviona. Na kraju balade, uvek ispadne da ono što smo prezentovali kao rešenje bude novi problem, pa sebi na ionako veliku muku natovarujemo dodatni tovar koji posle rešavamo tako što sebi stvaramo nove probleme. Na kraju imamo prizor kučeta koje juri svoj rep. Kad već ne može ništa da uradi, možda nije zgoreg da se primiri, pašće mu nešto na pamet.
Uz ovakav pristup politici i životu generalno, neprijatelji nam nisu ni potrebni. Sreća je što za sada većina sveta bolje procenjuje našu situaciju od nas samih. Ali pitanje je koliko će trajati njihovo strpljenje i kada će i oni dići ruke. A tada nam predstoji mukotrpna borba za novi status kvo, na dugotrajnom (večnom?) putu ka evropskoj nirvani.
 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.