недеља, 31. октобар 2010.

Как я провёл этим летом (2010) – Aleksei Popogrebsky

Film za koji se kod nas čulo kad je letos pobedio na Palićkom festivalu, dokazao je da se ruska pre svih ostalih kinematografija koje se u poslednje vreme nadmeću u plasiranju talasa novih filmova (rumunska i srpska mi padaju na pamet) može pohvaliti epitetom kvalitetnog filma. Ako se izuzme Cargo 2000 koji poseže za šokom i horor elementima po čemu je sličan našem novom filmu, ostali ruski reditelji za koje saznajemo preko ovdašnjih festivala (Autorskog, FEST-a i Palićkog), a tu mislim na Bakura Bakuradzea (Šuljtes), Alekseia Mizigiryova (Kremen), Kirilla Serebrennikova (Glumeći žrtvu), pokazuju više međusobne raznolikosti (po izboru tema) i daleko više koncentracije na odabrane teme umesto fingiranja eksplozije besa kojom se opravdava suštinski nemar za logiku priče i brigu prema junacima. Takoreći, sve su ovo filmovi koji su nastali na prvom mestu sami zarad sebe, a tek potom iz potrebe da se nešto kaže, saopšti, nekom skrene pažnja ili mondenski prati određeni korpus filmskih poštapalica. Na kritici ili poentama se ništa ne gubi zbog toga.
Ove odlike poseduje i poslednji Rus koji nas je oduševio, film Alekseja Popogrebskog, Как я провёл этим летом. Na prvi pogled, ovaj film sa samo dva junaka smeštena u meteorološku stanicu na Arktiku, ima sve odlike umetničkog filma, kako se ovaj opis koristi kad hoćemo nekog da upozorimo na dosadno, prepotentno delo u kojem se ništa ne dešava – malo dijaloga, puno pejsaža, malo likova koji proživljavaju ko zna šta komplikovano. Međutim, usred velikog broja ovakvih hitaca upućenih u prazno kao nekakvih boca sa porukama koje treba da putuju miljama daleko u potrazi za savršenim gledaocem koji će ih dešifrovati, u Kako se završilo leto brzo postaje jasno da Popogrebsky, nalik starim majstorima pripovedanja (Hemingway mi pada na pamet) odlazi u daljinu ne da bi skupljao pelcere nepoznatih biljaka i životinja već da bi, na toj relativno indiferentnoj pozadini, jasnije pokazao ono što je čoveku najbliskije. Osećaj da se filmom upravlja sa ovim sasvim jasnim planom, uz gotovo školski pristup olovci i papiru sa pažljivo i nenametljivo odabranim detaljima, čini da se kroz film korača lako i sa velikom naklonošću prema likovima.
Jednostavan zaplet koji nastaje kada mladi stažista preko radija primi poruku za svog starijeg i iskusnijeg kolegu o tragediji koja je zadesila njegovu porodicu, a potom ne zna kako da ovu poruku saopšti, iskorišćen je za stvaranje atmosfere napatosti između dvojice likova u prvom delu filma, a potom i pravog košmara u drugoj polovini kada Popogrebsky po malo nesigurno poseže i za elementima horora i avanturističkog filma o preživljavanju.
U svojoj priči Knjiga, Ivo Andrić je recimo pokazao na koji način se od sasvim ljudskog, sitnog straha i treme, ako ovaj nastavi da se krije ispod srca, može razbuktati čitav pakao u jednoj glavi. Na sličnom tragu je i Popogrebsky kada prikazuje kako mladi meteorolog propušta priliku za prilikom da uradi ono što zna da mora, čime realan strah dobija gotovo nadnaravne dimenzije. Kako film odmiče, Popogrebsky uspeva da stvori zagonetku koja vas drži do kraja filma – zašto je glavnom junaku toliko teško da saopšti istinu čiji je on samo glasnik, koja sa njim nema nikakve veze izuzev što će on biti taj koji će je preneti onome koga se to tiče?
Pošto reditelj ne troši gotovo ništa od dijaloga ili neki drugi način da nam omogući da uđemo u glavu junaku (monolog, radio kao način da on stupi sa nekim u vezu i olakša sebi dušu izloživši glasno šta ga muči), prepušteni smo samo nagađanjima. Od one stare da donosioci loših vesti uvek stradaju, preko toga da se mladić, iznoseći istinu svom starijem, strogom kolegi, suočava sa sasvim realnim strahom šta bi ovome, u naletu tuge, besa i čega god, u onoj divljini, moglo da padne na pamet, čini se da film otvara čitavo polje pitanja o strahu na kojem napokon pravi suštinsku razliku između dvojice junaka, a preko toga, ukazuje na sasvim postojanu istinu o svetu u kojem danas živimo. A, to je da mlađi junak koji od starta život vidi kao ekskurziju, kao isprobavanje različitih modela, kao avanturizam, doživljava suštinski užas pred činjenicom da se usred takvog avanturizma može desiti nešto neodabrano i sasvim konačno. Strah od realnog života, ako pod time podrazumemo, nemogućnost da se nešto bira i moranje da se podnese veliki bol.
Atmosfera ukletosti i namernog poigravanja reditelja vizurom glavnog junaka, u kojoj stariji kolega izgleda kao progonitelj iz horor filmova (vidimo ga kroz procep u daskama, od struka naniže kako okleva da prodre u skrovište, čujemo njegove očajničke povike kojima doziva svoju žrtvu), naposletku se razotkrivaju i pokazujući da je ono čega se momak plaši i od čega beži, bol, najprostija životna patnja starijeg kolege, a koja njemu deluje toliko preteće da sebe stavlja u poziciju žrtve, a svog kolegu u ulogu progonitelja.
Sličan motiv dečaka koji je vikao vuk, nalazimo i u filmu Seana Penna, U divljinu. Popogrebsky u svom filmu, sa sasvim drugačijeg stanovišta (manje ideološkog, a više uopšteno životnog)locira problem anatemisanja bola u, recimo, savremenom društvu (mada film uopšte ne pledira na toliko usko shvatanje, niti upire prstom u uzročnike te pojave). Ujedno, strah od onih koji bol trpe i podnose, kao od horor figura koje plaše decu u mraku, jer je ponestalo što slika, što priča koje bi mogle drugačije da ih predstave, kao i načina da se za proživljavanje tragedije otvori i pronađe prostor. Iako je pregršt modela za suzbijanje i tobožnje lečenje iste.

петак, 29. октобар 2010.

Blutmond - Thirteen Urban Ways 4 Groovy Bohemian Days (code666)



Working Poor, Yuppie Yeah (A/A 3000)

Okrepljujući se u underground zavetrini krajem prethodnog milenijuma, metal na početku 21. veka beleži različite stilske promene u odnosu na svoje preteče. Uzmimo samo primer satanizma i đavola - malo ko od novih snaga će se pozivati na nečastivog, na tu kartu je već previše puta igrano da bi ona proizvodila uobičajeni šok. Promena je vidljiva i na vizualnom planu - asocijacije na sotonu i on sam lično su uglavnom proterani sa omotnica albuma. Subverzija uniformnosti proteže se i po pitanju izgleda - nije više obavezno imati dugu kosu, niti se oblačiti u kožu i lance da bi se bilo headbanger. Ono što je percipirano kao zadrtost, vremenom se pokazalo kao vešt plivač u vodama (klasičnog) liberalizma. S druge strane čini se da je metala nikad više, da je i dalje neizdržljiv i zločest. Vremenom je shvaćeno da je đavolska figura suvišna u okolnostima sadašnjice.
Švajcarska od ranije važi za rodno mesto plodnih metalskih mutacija u nešto istinski umetničko, a avangardni blek metal sastav Blutmond iz gradića Oltena je najnoviji u nizu bisera iz zemlje sireva, čokolade, satova i bankarskih hohštaplera. Bend se pre nekoliko godina oglasio jednim tradicionalističkim blek metal izdanjem koje je malo ko čuo, pošto je po rečima samih članova benda u pitanju bilo klasično generičko ostvarenje. Sa novim albumom dugačkog i intrigantnog naslova, momci su izmenili iz korena pravila igre.


Friday - Trapped in Mental Disorder

Postupajući potpuno u skladu sa načelima blek metalskog rukavca post-metala, luckasti Švajcarci su uzeli prokaženi žanr kao početnu platformu za svoja muzička divljanja. Pošto se u prvih nekoliko numera slušalac šokira čestim žanrovskim poigravanjima koja ne utiču na koherentnost zvučne slike (naprotiv), stiže se do briljantne minijature Rebellion koja po svoj prilici otkriva šaljivu prirodu ove muzičke pobune koja insistira na spontanosti i umetničkom poštenju. Jazzy-rock instrumental je primerni komad zajebantskog duha i to na mestu na kome je to malo ko očekivao. Do kraja albuma, tehnički doterana svirka u stilu Emperor biva obogaćena uplivima elektronike, vatrom mejdenovskih solaža. trip hopa i semplovima sa pomalo zaboravljenog albuma O. G. koji je svojevremeno potpisao Ice T, pomalo na tragu onog što je pre dvadesetak godina u death metal ataru radio komšijski bend Discharmonic Orchestra iz Austrije.
Kako sami tvrde, Švajcarci sviraju nešto što se zove urban metal (slična fascinacija urbanim se mogla zapaziti u radovima mnogo abrazivnijih Bay Area kolega iz grupe Ludicra (čiji mi je poslednji album bio mnogo dosadan)). Njihova vizija odabranog (pod)pravca ogleda se u posve opičenim naslovima pesama (dok ne iskopam kompletan lyric sheet) tipa You vs. the Modern Lifestyle Obsession, Working Poor Yuppie Yeah (A/A 3000), Friday - Trapped in Mental Disorder, Suburbs - Frustration or Social Lamentation itd. Stepen artističkog ludila koji Blutmond prezentuje na ovoj ploči svrstava grupu rame uz rame sa velikanima blekmetalske neortodoksije kao što su Arcturus, Fleurety, Sigh, Virus ili Thy Catafalque (a taman da pomenem i sjajne Bohren und der Club of Gore).
Da ne dužim više, potpuno sam poludeo za ovom pločom koja demonstrira koliko metal u pravim rukama može biti inteligentan, zabavan i dubok. Remek delo.


CRY.sys

U.S. Christmas - Run Thick in the Night (Neurot)



In the Night

Komuna eksperimentalno-teških muzičara iz Severne Karoline proslavila se u zaguljenijim muzičkim krugovima "zvaničnim" debijem Eat the Low Dogs (koji enološki rečeno, fenomenalno sazreva). Iako je ime benda već samo po sebi postalo pouzdani znak raspoznavanja među zaljubljenicima u epsko, sveže i neočekivano, grupi baš i nisu preterano cvetale ruže po objavljivanju prvenca. Došlo je do velikih kadrovskih promena tako da su u bendu ostali samo pevač i gitarista Nate Hall (inače ponosni otac četvoro dece i električar po struci) i multinstrumentalista Matt Johnson, željni da nastave zvučnu avanturu. Po konsolidaciji redova prešlo se na nove diskografske aktivnosti.
Sredinom godine objavljen je zajednički split sa grupama Minsk i Harvestman posvećen obradama  pesama iz opusa grupe Hawkwind, a zatim je usledilo i novo glavno jelo. Run Thick in the Night je jedna od onih zaokruženih ploča koju je pomalo besmisleno slušati na mahove i na preskok - ona od slušaoca traži pažnju i strpljenje, posvećivanje koje će mu se u svakom slučaju vratiti. 
Uvodna, gigantska In the Night služi kao test inicijacije u kult sastava čiju je muziku vraški teško klasifikovati. Objavljuju na etiketi legendarnih Neurosis, sa kojima dele istovetnu nedogmatičnost zvuka baziranog na teškim i opresivnim momentima. Mnogi pominju i Isis kao referencu trpajući USX u pretinac atmosferičnog post-metala no, za ove uši je to nategnuto uterivanje u tor poznatog. Činjenica je da su Ameri glasni i spori, ali u njima ima previše psihedelije i "narodskog" zvuka da bi uopšte bili skroz skapirani kao metal bend. Pogotovo to treba napomenuti ovde, gde i dalje vladaju u najmanju ruku čudne predrasude naspram ovog pravca (thanx to Branko Vukojević i njemu slični prenaporni bitlsovci). Ako ste od tih koji ne vole metal, olakšajte sebi - USX nije metalska grupa.
Ono što u svakom slučaju jeste to je da je ova grupa predominantno zrači originalnim američkim duhom. Ne onim izvikanim kičastim mišićima od stiropora koji vole puno susama na svojim zemičkama i hiljadu preliva na plastičnoj salati ili sladoledu - već je grupa muzički katalizator one medijski uglavnom nevidljive Amerike od krvi i mesa. Amerike koja pati ophrvana životnim teškoćama, Amerike koja ume da voli i grize je savest. One unižene Amerike koja je uzvišena zato što je prosto i jednostavno stvarna, a ne poželjna propagandna slika (primećujem da to mnogi brkaju, verovatno s namerom da sebi dignu cenu, što je pomalo tragično kad su već na prodaju). Glas Natea Halla je do koske američki - nema greške pri  njegovom lociranju, a kada u igru na otprilike pola ploče ulete ogoljeni akustični komadi, čitavo učitano metalstvo ustupa mesto kosmičkom duhu... Neila Younga, recimo, predstavljajući zgodnu dopunu za sve one koji nemaju razmevanja i strpljenja za radove kanadskog trubadura.
Run Thick in the Night zatiče bend željan svirke i propitivanja svojih trenutnih limita. Nije laka muzička literatura - njen rukopis je gust, a format glomazan, možda nalik na sjajnu Američku tragediju Teodora Drajzera. Ali baš zato i vredi.

The Moon In Flesh and Bone

The Black Angels - Phosphene Dream (Blue Horizon)

Stevie Ray Vaughn, Beyonce Knowles, Butthole Surfers, ZZ Top... šta spaja ove nespojive umetnike? Zemlja porekla - savezna država Texas, u mnogim glavama važi kao sinonim za tzv. rednecke, originalne američke "seljačine" sa juga koji vole svoju pušku da drže ispod jastuka, a pljosku blizu srca. Ove neprijatne jednoznačnosti posebno se pojačavaju kad na pamet padnu prizori iz serije Dalas ili iz predsedničke porodične sapunice familije Buš, no istina nikako nije jednoznačna - ako baš odatle stižu bendovi u rasponu od MDC i At the Drive-In do posrnulih post-rokera This Will Destroy You. Da ne pominjemo žive legende kao što je Roky Erickson.
Ili bolje da, pošto ostinski sastav The Black Angels već šest godina unazad baštini psihedelično nasleđe Rokyjevog kultnog benda 13th Floor Elevators. Čeličeni na kontrakulturnim aktivnostima Velvet Underground i Stooges, edukujući se za opstanak uz zvuke sa sjajnih Nuggets kompilacija, ova banda opakog imena je u izanđalim i sve tanjim rokenrol krugovima sinonim za odmetništvo, ključnu pravovernost u ovom sistemu (anti)vrednosti slobode i ljubavi. Kada čujete muziku koja pokreće točkove i poziva na prašnjav put, pretičući granice slobode, onda znate šta je odmetništvo. Taj kosmički osećaj ionako nije podesan za reči.
Ali za muziku jeste, i prva dva albuma Black Angels (posebno drugi Directions To See A Ghost) bili su  zasićeni raznim isparenjima od prevelike želje za pronalaženjem sopstvenog puta. U tim pokretima, underground je pljeskao, ali se usput rasipala snaga te je krajnja slika bila maglovitija nego što je mogla biti. Onda su se Teksasani obratili za pomoć iskusnom producentskom vuku Davidu Sardyju (radio masu stvari - od Johnnyja Casha preko Atari Teenage Riot do Mel C) kako bi sabrao redove i zvučnoj slici grupe dao malo jasnije konture.
Promenjena je i izdavačka kuća te je reformisana bluz etiketa Blue Horizon preuzela torču od reissue orijentisanog labela Light in The Attic iz Sijetla. "Underground" je na ovaj razvoj događaja zavapio "Prodaja!" ali Phosphene Dream ne zatiče bend u samo-razvodnjavanju - njemu pre polazi za rukom da bude sve ono što je bio i ranije, a da u isto vreme bude mnogo prijemčiviji. Pop strukture su došle na mesto beskrajnih (a može se reći i često besciljnih) džemsešna, no u njima i dalje sve vrvi od uklete, gotovo crnomagijske atmosfere vođene onostranim glasom pevača Alexa Maasa. Na sve to, Crni Anđeli su i dalje  našli načina da zvuče opako i nepredvidljivo.
Novi album sastavljen od deset poglavlja koncipiran je tako da prođe za tili čas, i u njemu nema previše lutanja u mraku i grešaka u koracima. Zahvaljujući svojoj nesumnjivoj formativnosti, bend će novom pločom sigurno proširiti krug svojih poklonika, iako će se u čitavoj aferi naći i nemali broj razočaranih. Jedno je sigurno - album na kome je prvi singl, veselo-ukleti Telephone jedna od slabijih pesama, teško može tek tako biti o(t)pisan kao loš.

четвртак, 28. октобар 2010.

Home Fries (Dean Parisot, 1998)

Valjda zato što smo okruženi svakodnevnim surovostima, otuđenjem ili nečim trećim, tek jezička potreba za deminutivima nas saleće na svakom koraku. 'De si bratiću, imaš li pljugicu, kako je bakica? Ova uočena potreba za nežnošću ima svoj sinematični oblik u reči "filmić". Svi gledaju "filmiće" ali malo ko se njima bavi analitički. Svima su na pameti šokantosti, klasici, filmovi koji pomeraju granice, tzv. visoka umetnost, tako da je magija "filmića" (kao i štošta drugo) malo analitičko-kritički zastupljena. "Gilti pležr" etiketa se uglavnom lepi na filmove B produkcije u kojima se pročešljava celuloidni teren u potrazi za "čistim" semenjem šokantnosti, klasika, filmova koji pomeraju granice, tzv. visoke umetnosti.
Tu se negde krije i razlika između američkog i evropskog filma. Amerima je sve zabava, koliko god ozbiljni bili, Evropljanima ništa nije zabava, koliko god se šalili. Takva podela ima nekih svojih prednosti, jer je najcrnje kada Ameri požele da u tom svom zabavljanju kažu nešto ozbiljno, pa ispadaju smešni i pretenciozni ostatku sveta. Najbolje je kad se drže svog atara, a Home Fries je upravo jedan od takvih naslova, "filmić" koji je dosta pametno scenaristički izveden.
Drew Barrymore igra devojku koja radi u drive-in restoranu brze hrane i trudna je sa oženjenim čovekom koji ne zna kako da obznani to svoje švrljanje svojoj bračnoj polovini. Bukvalno u sekundi, uobičajena nevesela priča o neobaveznom seksu sa živom obavezom kao posledicom prerasta u znalačko i nenametljivo poigravanje sa brojnim opštim mestima američkog filma vezanih za porodične odnose, ne zadržavajući se na njima, tako što se znalački služi oruđem iz arsenala špijunske, vojničke i dramske provenijencije.
Čitavom svojim tokom, Domaće prženice uspevaju da se održe na žici dobrog ukusa žonglirajući sa satirom i parodijom - i time je bliži naslovima poput Napaljenih uličara nego popularnim gegovima iz filmova kao što je Goli pištolj, gde je film zarobljenik vulgarnih dosetki, koje ubrzo postanu zamorne. Nasuprot tome, (često crni) humor kojim barata ovaj film samo je mamac za ubedljivo prikazivanje ljudske (mahom ženske) zloće survane u patološkim porodičnim odnosima, neuzvraćene ljubavi majke prema detetu i, na kraju krajeva, ispunjavanju klasičnog obrasca romantične ljubavi. Da bi ovakav zalogaj bio kvalitetno sažvakan nužno je osmisliti i oživotovriti izmeštenu realnost koja na prenesenom planu govori o svakodnevici, a Home Fries to sa vidljivom komocijom i ležernošću čini, doprinoseći blagotvornoj atmosferi apsurda gotovo svakim svojim kadrom.
Ako je cilj "filmića" da na neusiljen i nepretenciozan način otkrije neke svakodnevne ali dragocene istine, onda je ovaj naslov u potpunosti uspeo u svojoj nameri. Tako nešto ne bi bilo moguće bez odlične glumačke podele u kojoj pored Barrymoorove, nailazimo i na imena tada mladih Lukea Wilsona i miliondolarske face Jakea Buseya (ako ne znate ko je on, ni ne znate da ga sigurno znate), ali i starih kajli holivudskog glumišta kao što su Shelley Duval i nezaboravna Catherine O' Hara. Home Fries je debitantski film Deana Parisota koji se nakon njega i nije baš previše pretrgao od posla (snimio još tri meni nepoznata filma), a producenti koji su uložili 15 milki dolara u ovo ostvarenje morali su pri povlačenju crte da se pomire sa gubitkom od otprilike 3.5 miliona. Na sajtu imdb ovaj film je (očekivano) popio prosečnu ocenu 4.8 što je još jedan motiv više za gledanje ovog filma, sasvim korektnog gledalačkog predloga ukoliko ste željni da uzmete dobrodošli predah od velikih i teških tema.

Škabo - Muzika za demonstracije (Free download)



Domaćin feat. Borko THCF

Kako je protok vremena relativna stvar dovoljno svedoči prethodnih nekoliko nedelja - za neke stvari koje su se dogodile pre petnaestak dana stiče se utisak kao da su se dogodile pre 20 godina, dok ono što se dogodilo pre 20 godina izgleda kao da se dogodilo juče. U nelogodnom vakuumu vremena i njegovim išijastičnim menama, gube se uobičajene dimenzije - i prošlost i sadašnjost i budućnost su zbućkane u jednu bezukusnu kašu u koju je prilično lako ulepiti se, a vraški teško čist izaći iz nje. Raznorazne posledice tog transfera se podrazumevaju.


Da komšiji crkne krava feat. Delphagor

Okej, bio bih slep kada ne bih primećivao raznorazne reakcije kako na lik i delo Beogradskog sindikata, tako i na jednog od njegovih najprofilisanijih članova Boška Ćirkovića Škaba. Činjenica je da je BS u jednom trenutku osvojio jedan, za srpske prilike, vrlo važan komad slobode, ali taj primarni utisak kapitulira pred gomilom subjektivnih mišljenja nastalih zbog prašine koje je ovaj bend podigao svojom britkošću i nekim potezima. Neki neće bendu oprostiti (davnu) bliskost sa ekipom oko B92, drugi se sećaju kako jednom prilikom sindikalci nisu ni "avnuli" kod Bećkovićke kada su bili gosti u njenoj emisiji zajedno sa Koštunicom, za treće su oni otpisani kao "klerofašisti" koji neukusno skandiraju na koncertu u Moskvi. Bilo kako bilo, mereno uticajem koji imaju na slušalačku publiku, beogradski bend je za srpske prilike, u socijalnom smislu te reči, jedna od važnijih (verovatno i najvažnija) muzičkih pojava u poslednjih deset godina, mesto artikulacije i kanalisanja određenih sentimenata (dosta je onih koji bi na sve ovo dodali "i njihove zloupotrebe").


100
No ako je bend, bar u ovim očima, kroz godine stagnirao sve više se ušančujući u prepoznatljiv obrazac, to teško može da se kaže za Škaba koji evo potpisuje već četvrti solo album (peti ako računamo i bračni duet PVO) od kada se pre sedam godina oglasio debijem koncizno nazvanim "Sam". Kad smo već kod toga - ono što je krajem avgusta, kada se novi album pojavio u slobodnoj cirkulaciji, zvučalo kao pomalo pretenciozan naslov ("Muzika za demonstracije"), već je do sredine oktobra pokazalo svu svoju utemeljenost u realnosti. Naravno, do tad je muzika skrajnuta gde je i inače - u zapećku, a Škabo se medijski profilisao kao jedan od viđenijih protivnika Parade ponosa i zagovornik tzv. porodičnih vrednosti. Prešao je liniju koju domaće medijske ličnosti retko prelaze - stao je iza svog stava, što je, slagali se vi sa njim ili ne, vredno svakog poštovanja, pogotovo ako imamo u vidu da je od svega sigurno imao više štete nego koristi.


Otuđenje

Njegov istup je očito imao odjeka s obzirom na broj počešanih čelenki tim povodom - neki dežurni komentatori su mu zlurado zamerili "disleksičnost", a bilo je sjajno nakon svega spoznati da Srbija vrvi od novopečenih eksperata za hip hop, koji su za Dorćolca (očito zbog iskazanih stavova) ocenili da je on samo "prosečan reper". Kako stvari stoje, izgleda da je svevladajuća vrhuška ipak prepoznala opasnost koju za njene pozicije ima učitana "reperova prosečnost" - kako se nezvanično šuška, u opštinama u kojima evropska koalicija vrši vlast Škabo je preko noći postao opasno blizu onome što su stari Rimljani zvali persona non grata. Lokalne samouprave mu otkazuju tehničku saradnju oko zakupa prostora za nastupe, a zabeleženo je i cepanje plakata sa "spornim imenom". Ako mene pitate - nečuveni skandal koji na delu mnogo plastičnije od medijski zastupljenih teorija opisuje malograđansku perfidnost i stepen socijalno-političke nesreće u kojoj se nalazimo. Brkanje lončića političke podobnosti i crnih lista je opasno igranje sa vatrom koje zaista nema nikakve veze sa esencijalno shvaćenom demokratijom, već pre sa onim berićetnim sistemom u kome si zbog krivih pogleda na svet rizikovao da budeš nagrađen besplatnom rekreativnom nastavom na jednom jadranskom ostrvu upečatljivog imena. Nema kome da se žališ za takve stvari, elementarna opšta kultura koja počiva na principu slobode izražavanja nalaže načelnu solidarnost sa ugnjetenima, nevezano  i apsolutno nebitno za koje boje da se vezuju (nije loše da se sad ogradim u odnosu na nacizam i rasizam, ali i to je pomalo idiotski u jednoj rep recenziji, a?).


Čistićete ulice feat. Drakula

Upravo je taj raskorak između realnih potreba društva i njegove otuđene vladajuće elite centralno liričko poprište Muzike za demonstracije. Škabo čitavim tokom ploče demonstrira veštinu zbog koje ga bije glas da sa punim pravom važi za jednog od najvrednijih radnika na domaćoj (i široj) sceni (o njegovom statusu dovoljno govori i sijaset domaćih i inostranih gostiju na ploči), predstavljajući nešto poput dobrog duha koji nikad nije u stanju mirovanja. Kritički momenat njegove lirike je veoma jasno i elokventno izražen, ali u Škabovim rečima nema previše ostrašćenosti iako mu strasti ne manjka - on se sa istim žarom zalaže za ukidanje političkih partija, progovara o roditeljskim mukama na Balkanu s početka novog milenijuma, ne stideći se činjenice da vuče poreklo upravo sa ovih prostora, ali i ne zatvarajući oči pred hroničnim domaćim svinjarijama. Kada je reč o zamerkama, treba apostrofirati numeru Čistićete ulice, kolaboraciju sa Drakulom iz Direktora, sjajnu zamisao konceptualnog povezivanja ovdašnjeg i ondašnjeg bunta koja pomalo štuca u realizaciji (ili bar ne ostavlja plameni trag koji obećava).  Sveukupno gledano, Škabo se svojim liričkim pogledom predominantno opire navirućoj jednodimenzionalnosti i uprošćavanju stvarnosti (tipa "ako nisi za to, onda si za to i to si"), a da li će vam prijati njegova boja glasa ili didaktičnost kao osnovni metod izlaganja materije pitanje je ličnog ukusa, no nesumnjivo je da Škabo voli to što radi. U nekim drugim okolnostima (srećnijim od ovih), on bi prirodno zauzimao poziciju zdravijeg pola mejnstrima (kada bi tako nešto bilo bar malo manje zavisno od pandurske determinante) kao (već) veteran rep scene, neka vrsta inicijatora za nove naraštaje u njen čudesni svet u kome se krije dosta i čudesnih izvora i velikih otrova. U odnosu na druge ponuđene alternative (Bad Copy, Marčelo) u domaćem ambijentu, i dalje se čini da je u toj reperskoj klasi Ćirković opcija koja je najbliža izvornom duhu žanra. 


Come Get Me feat. Nameless KX & Wu

DL

уторак, 26. октобар 2010.

Mark Sedžvik - Protiv modernog sveta (Ukronija, 2006)

Zabeležen u istoriji kao doba velikog naučnog progresa, kasni XIX vek je ujedno bio i vreme rađanja vidljivijih intelektualnih otpora takvom ustrojstvu stvari, mahom organizovanih kroz tajna društva kao što su masonerija i raznorazni okultistički redovi od kojih su posebno intrigantni teosofi čuvene opsenarke madam Blavacke. Koreni ovih ideja idu u daleku prošlost  - u vreme prvih hermetičkih učenja, gnostičke prakse i monoteističkih religija, seme njihove modernosti posejano je u Renesansi, sa žetvom u Prosvetiteljstvu. Već u periodu nakon Prvog svetskog rata,  usled velikog razaranja i haosa, pesimizam u čovekove mogućnosti je postao sve izraženiji, konture moderne su pokazale svoje jasne obrise, a velika tehnološka otkrića su tumačena kao prevelika cena koja je morala biti plaćena gubitkom duhovnosti. Javio se pojačani interes za impulse tog tipa sa Istoka. Tako je otprilike nastala škola tradicionalističkog mišljenja, čiji su utemeljivači Rene Genon, Kumarasvami, Šuon i Julius Evola, a sledbenici i poštovaoci, kako ćemo otkriti, mnoge važne ličnosti iz istorije prethodnog veka.
U srži tradicionalizma sa velikim T nalazi se metod kontra-inverzije. Kao što satanisti đavolu pridaju božanske osobine, tako tradicionalisti u samom progresu vide sotonu lično. Za podupiranje ove teze nalaze svoje uporište u hinduističkim vremenskim ciklusima, računajući da se sadašnja civilizacija nalazi u dobu kali yuga koje predstavlja krajnji stadijum propasti sveta. U želji da izbegnu materijalizam, scijentizam i površnost svoje epohe, oni pronalaze duhovnu utehu u najrazličitijim drevnim religijama, među kojima centralno mesto ima sufistički islam., ali tradicionalisti nipošto nisu ekskluzivno vezani za njega. Oni razlikuju egzoteriju od ezoterije, baš kao što se (kako jedna Šuonova slika pokazuje) razlikuju obučena i naga žena, mahom grleći potonju, šireći svoj duhovni orijentir pod kišobranom tzv. perenijalne filosofije - učenja koje traži zajedničku duhovnu nit svih religija ujedinjenih u jednu, tzv. primordijalnu.
Briljantnim naučno-popularnim stilom, profesor Mark Sedžvik (trenutno  koordinator za arapske i  islamske studije na univerzitetu u Arhusu, Danska) od prvih strana svog dela koje sa pravom nosi podnaslov Tradicionalizam - tajna intelektualna istorija XX veka, grabi čitaoca za okovratnik i u zapanjujuće detaljnom i interesantnom rolerkosteru ga vodi na put oko sveta, paleći vatru znanja na kojoj su se podjednako ogrevali najfantastičniji likovi: od dadaista noktiju lakiranih u ljubičasto, slikara,  feminstikinja (Aristasia), pionira evropskog sufizma do opštepoznatih ljudi kao što su npr. Mirča Elijade, Bela Hamvaš, Serafim Rouz ili princ Čarls. Imponuje Sedžvikova veština da bez većih posledica ukomponuje krute naučne zahteve sa pitkošću napisanog, ispisujući knjigu koju je teško ispustiti iz šaka kada je se jednom dokopate.
Tako npr. on pravi umesnu podelu između tzv. mekog i tvrdog tradicionalizma koji se razlikuju po tome da li je Tradicionalizam eksplicitno spomenut  ili su  određena dela tek prožeta tim učenjem (kao što je slučaj sa delom Mirče Elijadea, rumunskog Tradicionaliste svojevremeno bliskog fašističkoj Gvozdenoj gardi, kasnije revolucionarnom naučniku na polju komparativnih religija). Stručni krugovi su od prvih Genonovih dela otkrili naučne zamerke na račun ove škole mišljenja koja je mahom prećutana od strane naučnika (a i sami Tradicionalisti su mahom odbacili konvencionalno školstvo -  posebno pioniri), ali dovoljno jaka da utiče na društveno-politička zbivanja u raznim epohama. Sedžvik demonstrira zapanjujuću naučnu objektivnost u delovima knjige koji su posvećeni kompleksnom odnosu Tradicionalizma i naci-fašizma, osvetljava njegovu ulogu u iranskoj revoluciji  i ekstremno desnom terorizmu u Italiji, ali i veliki uticaj na neke geopolitičke aspekte politike post-jeljcinovske Rusije iza kojih stoji evroazijski koncept Aleksandra Dugina, čoveka koji je svojevremeno naučio nekoliko stranih jezika čisteći moskovske ulice.
Sedžvikova knjiga je neobično važna i atraktivna. Važna zato što osvetljava malo poznate rukavce intelektualnih tokova na Starom kontinentu, a atraktivna zato što podstiče onu ludačku alavost i žeđ za znanjem koje se ne mogu racionalno opisati već samo doživeti. Prevod Svetislava Bajića je isprva izvanredan a kasnije delimično kapitulira pred brojnim slovnim i gramatičkim greškama kao i čestim rogobatno formulisanim rečenicama koje ipak neće mnogo pokvariti veliko čitalačko zadovoljstvo koje ova knjiga pruža. Unutar njenih korica nalazi se i pomalo pompezan pogovor priređivača knjige Dragoslava Bokana, jednog od učenika kontroverznog Dragoša Kalajića, čoveka koji važi za vesnika Tradicionalizma na ovim prostorima, a kojega se sećam po strahovito dosadnoj emisiji Mon Blan, svojevremeno emitovanoj na TV Palma. Tada sam još bio mali, a sada, i dalje nedorastao, delim saznanje o postojanju nekih zakukuljenih a dobrodošlih duhovnih horizonata koje mi je ova sjajna knjiga predočila.

понедељак, 25. октобар 2010.

Kako okačiti video na blogerski post

Ponavljanje je majka znanja (Repetitio mater studiorum est, što bi rekli stari Latini), a meni malo-malo pa se neko od cenjenih kolega javi sa molbom da mu se objasni kako da okači video sadržaj na svoj post. Kao i obično, lakše je nego što se misli. Naravno, većina je odavno savladala ovu lekciju, ali uvek ima onih koji je ne znaju a glupo im je da pitaju (srpska posla u kojima je greh ne znati).

Dakle...

  • 1) Zaboravite ovaj tab pod srpskim naslovom "Napiši" u gornjem desnom uglu boxa koji je uobičajeno predviđen za popunjavanje sadržaja. Pređite na ovaj drugi (levlji) koji se na srpskom zove "izmeni HTML". Locirajte mesto u tekstu na kome želite da zasija vaš video ukus.

  • 2) Vreme je da odete na youtube, vimeo ili pak neki treći servis koji služi kao web špajz za video sadržaje. Nađite potreban video.

  • 3) Nakon što ste se našli na željenoj strani na kojoj se nalazi video-predmet-vašeg-interesovanja, u donjem desnom uglu pronađite dugme "embedd" iliti na srpskom "ugradi" (meni je sve na srpskom). Tako je na jutjubu, na vimeu samo treba pauzirati video i odabrati opciju "copy embedd code". Ne sumnjam da ćete se snaći i na nekom trećem servisu, a malo je toga što nema na prva dva (osim kad vas zle korporacije obaveste da kao građanin bestragije nemate prava da vidite određene sadržaje, što je budalaština).

  • 4) Pritiskom na pomenuto dugme otvoriće se čitav novi box pomoću kog prilično lako možete odabrati boju koju želite da vam krasi postolje video-spota, da li želite da youtube nakon emitovanja predloži srodne spotove ili ipak ne. To su sve periferne opcije kojima se možete zamajavati do mile volje kada prekopirate tzv. "embed kod" koji je označen, već spreman da bude maknut na neko drugo mesto u posebnom prozoru i počinje sa ... height = "480" width = "385"... a otprilike se tako i završava.


  • 5) Čitav ovaj tekstualni sadržaj iskopirajte pa pejstujte na željeno mesto u postu koje ste označili u koraku 1). Nakon što ste obavili 90 % posla vreme je za finiji glanc. Primetili ste na početku i na kraju koda numeričke vrednosti za visinu i dužinu ekrana. Njih treba prepraviti tako da odgovaraju veličini vašeg bloga. U našem konkretnom slučaju idealne mere su 420 za visinu i 300 za dužinu. Naglašavam da vrednosti treba izmeniti i na početku i na kraju koda, kako bi se izbegli čudni oblici ekrana.

  • 6) Spot je spreman za publikovanje:


  • 7) U slučaju da je spot za pesmu koja vam se sviđa i želite da je čujete u svom postu sastavljen isključivo od jedne slike možete svesti video na komandno postolje, a to radite tako što ostavljate dužinu videa na 420, ali redukujete njegovu visinu na 25. Na kraju sve bi trebalo da izgleda ovako:

To bi otprilike bilo to. Srećno blogovanje!

Karleušanski preokret ili još poneka o cirkusu




Definišući artikulaciju društva kao cilj političkog, Hose Ortega i Gaset je u delu "Posmatrač" pošao od određenja politike kao razmišljanja o korisnom. Po njemu, u tome nema ničeg spornog - politika je delatnost koja ima svoju društvenu i opšteljudsku funkciju. Problem nastaje kada se korisno pobrka sa istinitim - tada se laž definiše kao istina sačinjena od korisnog, a carstvo politike postaje carstvo laži. 
Upravo ovaj, uobičajeno briljantan Gasetov pasaž imamo prilike da iskusimo na delu sve ove godine, a posebno u poslednjih nekoliko nedelja kada se Srbija po ko zna koji put suočila sa svojom najvećom boljkom - hroničnom nelegitimnošću i neutemeljenošću sopstvene države. Ova Ahilova peta birokratskog uma nije se mogla zabašuriti uobičajenim mehanizmom koji je do sada "završavao stvar", radnoj akciji svođenja celine na deo. To je do sada pilo vodu - tako je Koštunica postao vo vjeki vjekov neobavešten na uspešni pokušaj izvršenja državnog udara (što je, sa ove vremenske distance se vidi, bila tek generalna proba Sablje), tako su dve maloletnice u slobodnom šopingu imale jači medijski eho od prisustva 300 hiljada ljudi na ulicama. Poruka je bila jasna - neki sasvim legitimni  politički zahtevi i nastojanja su morali da po svaku cenu budu učinjeni nelegitimnim, čitave priče su morale da budu stavljene ad akta, po principu "ako se igraš s vatrom, izgorećeš!" Jednom delu naroda je i na posredan i neposredan način stavljeno do znanja da nije on taj koji treba da traži izlaz iz konfuzije u kojoj se našao, već da je prihvati kao takvu, a za blagodeti mišljenja već postoje kadrovi odabrani da  ponosno vrše tu dužnost, protiv njega, ali u njegovo ime. 
Klasično brkanje korisnog sa istinitim je iskopana raka u koju su kad-tad morali upasti oni sa ašovima i pijucima u rukama. Dolazak na položaje promenio je do tad ustanovljenu logiku, pošto smo  sad "mi" na vlasti, od sad se poštuje Ustav i zakoni, što bi rekao pokojni čika Arkan "zaboravite na moju nestašnu mladost", sad smo ozbiljni ljudi, sa ulica smo seli u fotelje iz kojih se sve bolje vidi, jeste, malo smo palili skupštinu, ali šta vam je, zaboga, nije se kralo 5. oktobra, bilo pa prošlo, puj pike ne važi. Brojne kontroverze i nelogičnosti ovog pristupa su polako ali sigurno izlazili na površinu - Ustav ne važi kada treba izručiti Miloševića u Hag, ali mora da se poštuje kad Jočić i Bulatović ćućore sa Legijom, i huligani moraju biti osuđeni na jezive zatvorske kazne. Nasilje je neprihvatljivo, ali agresija NATO nije. I tako dalje, i tako bliže, država koja ne poštuje ni sama sebe (a šta je nepristrasno sprovođenje zakona nego mera i razlog njenog postojanja?) ne može ni očekivati bilo čije poštovanje. Dvostruki aršini su postali jedini instrument samovolje po kojoj država ponekad postoji a uglavnom ne. Krhki legitimitet je dodatno počeo da se kruni i raspada, a rušilački vapaj za okretom u pretpolitičko čuo se nadaleko u obliku krvavog dar-mara po beogradskim ulicama. 



Po logici državnog razloga, moralo se na bilo koji način ustanoviti kako oprati zadriglo i iskeženo lice selektivno prisutne države. Počelo se sa ustaljenim metodama - celina se svodila na deo putem razbijenog mamografa i beogradskim policajcem koji "na francuskom" drži časove lepog gradskog ponašanja, pala su ljubljenja, obećanja i pokloni. Dirljivo, ali nedovoljno, spin je morao mnogo jače da se zavrti kako bi stvorio željenu medijsku oluju, praćenu slabijom vidljivošću. Stotine olovaka i tastatura lomilo se bez uspeha dokazujući zločinački i krvoločni aspekt gladnih sadnica, kako bi ispunilo kvotu u zarađivanju masnih nadnica. Ove brižljivo zamišljene cirkuske tačke nisu urodile plodom, prešlo se na neubedljivu tvrdnju o pokušaju paljenja trudnice u zapaljenom sedištu jedne od vladajućih stranaka. Ni ovaj diktat mandatorne humanosti nije prepisan na željen način. Onda je uletela antraksoidna Đenova, ali je pre toga stigao pravi dar sa neba.
Kurirska kolumna samozvane dive i takozvane medijske zvezde Jelene Karleuše, proširila se poput požara internetom. Cirkuska šatra je konačno razvijena, i glavna tačka je mogla da počne. Fejsbuk zidovi su brzopotezno okrečeni jednom jedinom nijansom u boji slavnog pisanija u kome se ova skandal-majstorka u pokušaju nedvosmisleno svrstala na stranu onih koji vedre i oblače ovim nesrećnim prostorom.
Oni koji (su prinuđeni da) prate njenu karijeru, pri tom ne znajući nijednu njenu pesmu (jer čak ni pamtljivih nema - "Nemaš hita!", kako joj je u lice pre desetak godina sasuo bog lično - Milić Vukašinović), ne vide u tome ništa nelogično jer je gospođa Karleuša pokazala visok stepen prilagodljivosti u različitim situacijama. Još od kad je kao maloletni devojčurak iz perspektivnog dizelaškog podmlatka uletela na istrulele daske  kriminalizovane srpske estrade, uvek je gajila poslovno-emotivne odnose sa onima koji su posedovali faktičku moć u ovoj zemlji. Krajem devedesetih, to su bili "žestoki momci s asfalta" i "kontroverzni biznismeni", onda se avanzovalo na tada vrhunske karićevske pozicije, da bi se na kraju porodica zasnovala uz jednog osrednjeg fudbalera, prilično bliskog sa tada najvišim strukturama moći u gangrenoznom srpskom fudbalu. Sada su to "evropejci", sutra će biti ko zna ko, ali to je u ovom slučaju manje bitno, bitno je da neće biti bez razloga.
Još bitnije je što su decenijski napori Karleuše da šokira i prosvetli masu koja je nikad nije prihvatila kao svoju (što ni u ludilu ne može da se kaže ni za Cecu ni za Draganu) konačno našli svoju  vernu publiku. U tom smislu, ona je mera srpske modernosti jer je njena dosadašnja popularnost veoma bliska po formi sa gomilama svetskih "selebritija" za koje nije jasno zbog čega su zapravo poznate (recimo Paris Hilton i njen "alt." parnjak, misteriozni Benksi). Ono što je mnogo opasnije (i to je onaj korisni deo koji se brka sa istinom, iako ne sumnjam da je kolumnistkinja bila iskrena) je što je preko noći Karleuša postala glas razuma koji predstavlja neki "bolji" i "poželjniji" deo domaće populacije, "tihu većinu" kako bi to rekli američki republikanci. Neće da može, Karleuša je od samih svojih početaka bila neko ko nije iznikao iz ovog naroda, njena isforsirana medijska popularnost nikada nije bila u korelaciji sa njenom stvarnom popularnošću i jedina istina je da se ona sistematski naturala puku, baš kao što se i sad natura, i još bi da bude prepoznata kao njegov istinski predstavnik i glasnogovornik, koji je smogao drčnosti i bezobrazluka uvaljanog kao hrabrost da iskaže svoj "individualni" stav.



Naravno, stavove sme da iznosi svako, ali nećete sa jednakom pažnjom slušati pekara kada priča o mehanici aviona i kada razglaba o uvijanju krompiruše. Ova jednostavna istina je bačena pod noge marširajućem korisnom, pa je tako do juče prokažena i blaćena pevačica  koja je služila za sprdnju  kao simbol jednog nesrećnog vremena odjedanput postala uvaženi šampion tolerancije i ljudskih prava. Oni koji su lomili glavu kako da ratobornom srpskom narodu utuve u glavu da ne smeju da se bune kad ih njihove alave glavešine jebu u zdrav mozak, jer je to u krajnjoj liniji, zdravo i poželjno za njih, našli su se na novom hartijskom zadatku - kako što čistije i glamuroznije predočiti pevaljkinu novootkrivenu veličinu, sa sve "naši smo" pokvarenim migom između redova koji bi trebalo da objasni da su "i plavuše ukapirale."
Prvi korak nakon podizanja izanđale zvezdane prašine i mehaničkog ispaljivanja bajatih dosetki bilo je upriličenje sudbonosnog "sad se vidi sad se zna, ko se kome dopada" susreta Jovanović-Karleuša na nekoj tribini LDP,  ne bi me čudilo da uskoro slede i okrugli stolovi na temu "Turbo folk i ljudska prava" u CZKD ili nekom drugom od  brojnih bastiona "slobodne građanske misli". Avaj, uvek postoji nekoliko vukova samotnjaka koji su takođe nešto shvatili iz čitave ove cirkuzijade, toliko da su neke stvari toliko jasne da jasnije ne mogu biti. Puni krstaškog jeda i revolucionarnog žara za prave, istinske (rokenrol & normalne) vrednosti, ovdašnja "vodeća" pera su ispisivanjem gustih redova na temu Karleušine novonastale političke podobnosti i njenog moralnog vinuća u red civilizovanih, zapravo nehotice posvedočili o svom civilizacijskom padu ili dužem a prećutanom faktičkom bivstvovanju u estradnoj mutljavini koje su se do pre pet minuta toliko grozili. Jeca se nije micala, ona je oduvek bila tu gde jeste, iluzija je da su Basara, Pančić i Srbljanovićka njoj i njoj sličnima ikad i predstavljali neku smislenu alternativu. Ako je tako možda nekada i izgledalo, sneg je pao,  i zverke su pokazale svoj jednolični trag. Optička varka kojoj ništa ne može ni permanentno razbijanje ogledala, iz nedelje u nedelju.
Novi moralistički luping tako je doveo do još jednog apsurdnog vrhunca ubedljivo svedočeći da u čitavoj ovoj pomno praćenoj ujdurmi morala više nema ni u tragovima i da je zapravo sve predmet trgovine, kalkulantstva i oportunosti, sa sredstvom razmene u vidu ausvajsa društveno-političke podobnosti, onako kako se to već moglo videti u Hagu (jarane, samo ti reci ono što nama treba i slobodan si čovek koliko god da si se okrvavio). Da, oni su ti kojima je u ovom blatu dobro, jer da ga nema ni oni ne bi postojali, a kada ga nema, oni ga izmisle, jer je to pitanje egzistencije, pa zamazanih ruku mažu oči drugima. Tako je teorija evolucije dobila još jedno važno poglavlje - samoproklamovane moralne gromade su se razgolitile do svog realnog nivoa - oni su samo beskorisni plažni kamenčići, par-ekselans primitivci u tzv. borbi protiv tzv. primitivizma. Isti oni koji su nas sa pljuvačkom na očnjacima uveravali u fašistoidnost  Emira Kusturice, Dobrice Ćosića i Bore Đorđevića, zgražavajući se na Cecine nastupe u centru Beograda, sada kleče pred Jelenom Karleušom, koja deli moralne lekcije u udarnim terminima jedine ispravne, gradske i demokratske TV kuće. Beskrupulozni beskičmenjaci koji se povijaju pred svakim malo jačim vetrom, na žalost usidreni na pozicijama sa kojih bi trebalo svima ostalima da obznanjuju iz kog će pravca duvati bure i orkani.
U sklopu bega od tog minornog a nesrazmerno uticajnog društva, posežemo ponovo za argumentacijom istinske španske veličine sa početka teksta. Gaset u fantastičnom spisu "Kako se stvara nacija" opisuje razgovor kao instrument socijalizacije bez premca, beležeći njegove forme na prijemima i banketima. Dok u Francuskoj i Nemačkoj, tvrdi Gaset, najpametniji u društvu "drži banku", svi ostali sagovornici se iz petnih žila upinju da se na nožnim prstima propnu do njegovog nivoa. Nasuprot tome, u španskom socijalnom saobraćaju, inteligentan čovek je osuđen da se stidi samog sebe u društvu samozvanih veličina koje se kao pijani plota drže ukorenjenih stereotipa, tako da se bilo kakva oštroumna, precizna ili otmena reč tumači kao besmislica i neučtivost. I u zemlji u kojoj je Jelena Karleuša postala etalon lepog ponašanja jasno je da nema mesta nikakvom filosofiranju, nema mesta za različite stavove, nema mesta za istinoljubivu razmenu mišljenja, zna se šta je crno a šta je belo i šlus - pametni su u stvari glupi i ko im jebe mater.



Estradnom (političkom) scenom i dalje će carevati bukači iza čijih stavova i mišljenja ne stoji nikakav princip a kamoli ideja, već vulgarna palanačka želja da se bude u trendu, u centru pažnje, da se bude uvek u pravu bez obzira na posledice ove nečasne igre u kojoj je istinito pretpostavljeno korisnom, "zato što je takav duh vremena" i tome slična buncanja, koja imaju rok trajanja taman do sledeće kamenicom polupane šoferšajbne u centru grada, pa onda kolo naokolo, jednom napred dva puta nazad, pa sve jovo nanovo. Kada su u većini, onda se važi većina, kada su u manjini, onda treba slušati manjinu - tamo gde su oni, tamo su te čarobne vode mudrosti razumljive divinizovanom prosečnom čoveku koji ne bi da se zamajava tamo nekim knjigama već bi samo da gleda Farmu i čita i sluša Karleušu, između dva gutljaja njenog šejka za mršavljenje. Ako ih i ne razume, on predoseća da su one jedino ispravne, validne i tačne. Car je go, živeo car!
Ni kriva ni dužna, karleuša brzometno postade odomaćena merna jedinica socijalne propasti. Čeka se brzi odgovor iz svetskih organizacija na evropski apel slobodne i demokratske Srbije da se ova novoustanovljena mera što pre uvrsti u Međunarodni sistem jedinica. Kako se u stručnjačkim kuloarima nezvanično može čuti, jedna karleuša je suviše velika numerička vrednost, te se predviđa da će širom sveta u svakodnevnoj upotrebi mahom biti mikro i milikarleuše.

недеља, 24. октобар 2010.

The Hip Hop Project (Matt Ruskin, 2006)

Kazi je nekada bio beskućnik na njujorškim ulicama. Zahvaljujući svom hip hop talentu upao je u Art Start fondaciju koja vodi program pod imenom Hip Hop Project. Ideja ovog projekta je da se okupe dečica koja imaju naklonost ka ovoj vrsti muzike, kako bi u grupnom okolišu usavršili i sebe kao ličnosti i svoje reperske veštine. Posle godina vežbe i grupne terapije oni bi išli na turneje širom američkih škola kako bi potakli svoje vršnjake da učine isto, a vrhunac bi trebalo da predstavlja snimanje albuma i mogući proboj štićenika u muzičku industriju.
Na samom početku ovog ostvarenja Matta Ruskina upoznajemo se sa kandidatima koji su u programu, nekoj vrsti uličnog "Idola", "Trijumfa" i "Zvezdi". Jednom od njih je keva umrla od multiple skleroze, baba je usvojila i njega i brata, ali gazda stana hoće da im oduzme ključeve. Druga preživljava ličnu dramu zato što joj je ćale u zatvoru zbog puštanja u promet ilegalnih supstanci, a malo pre toga je abortirala. Pod Kazijevom dirigentskom palicom, njih dvoje i još nekolicina studenata bruse svoje liričke veštine tako što se bacaju u koštac sa životom promišljajući ga.
U toj odiseji, neophodno je osloboditi se klišea - svi oni u program dolaze sa spremljenim rimama o gangsteraju i žestokom životu koji nisu živeli ali je tako u modi da se repuje ("your mama this, your mama that")  da bi vremenom evoluirali i počeli da repuju pesme koje se zaista tiču njihovih života. U ovim trenucima Ruskinovog filma još jednom se pokazuje fantastična moć ove vrste muzike da bude artikulisani glas bezglasnih parija, šljama, ološa i ostalog materijala sa društvene margine, verbalna terapija koja utiče na stabilnost i samopouzdanje, o čemu svedoče i same ispovesti štićenika.
Kada se dođe do vrhunca koji bi trebalo da podrazumeva odlazak u studio, zafali novčanih sredstava pa kao deus ex machina u film uleće njegov izvršni producent Brus Vilis sa preko potrebnom donacijom. Od tog momenta, sve polako počinje da se raspada, pošto se fokus naracije usredsređuje na Kazijev lični život siročeta sa Bahama. Prvo ga na skuteru pratimo u vozikanju po karipskom ostrvu, a onda se vraća u Ameriku da bi se sastao sa majkom sa kojom je jedva skrpio godinu dana zajedničkog života. Padaju grljenje, plakanje, stiskanje ruke i tome slične porodične manifestacije koje su, da je bilo više hrabrosti, mogle da budu i isečene iz filma i stavljene u neki drugi koji bi se zvao po Kaziju.
Ali baš sa njima kao elementom razvodnjavanja, ovaj lepo uslikan film je kao bogom dan za sve one preiskusne matorce i tetke koji svi odreda "znaju" da hip hop nije ništa drugo nego "muzika nasilnih crnaca-rasista" a u stvari, kad se malo bolje razmisli, "to i nije muzika", je l' da? Ne! Bogami će im krenuti ljuta suza kad vide klinca kako se uplakan rimovano obračunava sa ocem koji ga ne jebe dva posto. U tom smislu, HHP suvereno ruši tragične stereotipe, ali povremeno upada u one druge  simptomatične rake za ovu vrstu filmova - previše insistira na emociji i pozitivnosti umesto da "samo" nepristrasno obrađuje materijal kojim se bavi jer bi na taj način njegova humana poruka bila još kristalnije prenesena.

субота, 23. октобар 2010.

Chilly Gonzales - Ivory Tower (Gentle Threat)

Mnogo manje ljudi nego što bi, da ima pravde, trebalo da zna za opus kanadskog autora Chillyja Gonzalesa, već deceniju situiranog u Evropi, zna za ovog inspirativnog umetnika. Od poslednjeg albuma Soft Power, savršenog konceptualnog izleta u vode tzv. ljigave muzike, objavljenog pre dve godine, Gonzales je oborio Ginisov rekord  u trajanju najdužeg solo koncerta (u maju prošle godine u jednom pariskom biskišu je neprestano svirao klavir 27 sati, 3 minuta i 44 sekunde) ali i izgubio ugovor sa mejdžor etiketom te se novi album pojavljuje sa znakom njegove (?) kuće Gentle Threat, što je naziv jedne od tema sa ploče Solo Piano (2004).



Ivory Tower deli ime sa nezavisnim filmom koji je režirao Adam Traynor iz nekadašnje berlinske hip hop grupe Puppetmastaz. Osim Gonzalesa (potpisuje i scenario koji prati duel dva šahovska rivala), u filmu igraju i montrealski DJ/producent Tiga (drugi šahista), ali i još dve poznate kanadske muzičarke sa kojima Gonzales sarađuje dugi niz godina unazad - Peaches i Feist. Osim njih, rolu beleži i Gonzalesova majka, i to je sve što se u ovom trenutku može reći o ovom filmu koji je premijerno prikazan na festivalu u Lokarnu pre nešto jače od dva meseca. 
Što se muzičke strane tiče, stvari stoje ovako: Gonzales je još jednom pokušao da prezentuje svoj raskošni muzički talenat koji ima sve predispozicije da bude prihvaćen u krugu najšire publike, ali se to iz nekog razloga ne događa, pa on ostaje "kultna" ličnost u svetu šou-biznisa. Novi album je sažimanje svih njegovih dosadašnjih muzičkih lica u jedno, dakako u nejednakim količinama.
Ivory Tower je prevashodno instrumentalni album što ga po formi približava debiju Gonzales Uber Alles (2000) (iako je downtempo pristup sa te ploče potpuno napušten u korist igrivijih komada), sa sadržajem čija je pokretačka snaga zvuk Gonzalesovog klavira (referenca na LP Solo Piano (2004)) što donosi easy listening štimung na tragu prethodne ploče Soft Power. Najviše je u zapećku ostao rep element autorovog izraza, toliko prisutan na kultnom albumu Entertainist (2000) budući da neke njegove zametke možemo pronaći u samo dve kompozicije na ovoj ploči (I Am Europe i Grudge), dok je pevanje zastupljeno samo u srceparajućoj Crying. Iako je u rep slučajevima reč o prilično lenjom recitovanju, sadržaj ovih stihova podseća slušaoca da ima posla sa starim liscem, uvek beskrupulozno spremnim na vic i štos i deljenje prepoznatljivo lepog raspoloženja koje u sebi nema suvišnih saharinskih nanosa, osim ako to nije hotimično što ovaj album svrstava uz  Presidential Suite (2002), do sad najraznovrsniji album u opusu ovog autora.
Zahvaljujući svom bogatom muzičkom obrazovanju i golemom iskustvu, Gonzales na Ivory Tower prezentuje uobičajeno prijemčivu kolekciju skladnih tema raskošnih harmonija te već poslovičnim osećajem za produkcijski detalj. Malo je autora koji se mogu pohvaliti kontuniranim kvalitetom svojih izdanja kao što može Kanađanin, da ne pričamo o širini i unikatnosti njegovog izraza. Ko ga je voleo do sad, voleće ga i dalje, ko još nije, nikad nije kasno...

петак, 22. октобар 2010.

Sleepwalking – Bill Maher (2008)


Evo jednog prijatnog iznenađenja. Prvi film Billa Mahera koji je do sada radio specijalne efekte za filmove poput X-Mana, Betmena i Robina i Mars napada, jedna je od onih razglednica još uvek divlje i zapuštene Amerike poput, recimo, one koja se vidi u filmu Flesh and Bone Stevea Klovesa. Ovaj film navodim i zbog drugih sličnosti. Naime, u oba slučaja putanja junaka naposletku vodi na staru američku farmu, odsečenu od ostatka sveta i, tako deluje, predodređenu da se na njoj razreše sudbine likova kao na nekoj antičkoj sceni. U oba slučaja, farma je mesto zakopanih porodičnih tajni i mesto na kojem od ranije nezavršena drama mora da se odigra ponovo, sa nešto izmenjenim ulogama, kako bi junaci bili slobodni, a neki novi život otpočeo. Široki planovi sa precizno povučenim marginama što ih prave polja i nebo, isprekidanih vratovima konja kao violinskim ključevima neke neprekidne, stare kompozicije na koju pevuše glasovi zarobljeni u glavama junaka, farma je uslikana kao arhetipsko mesto za razrešenje čvora koji junake čini sputanim koliko god bili udaljeni od ovog mesta i sa njega pokušavali da pobegnu.
U ovom slučaju, priča nije tako dobro složena kao u Flesh and Bone gde je izgubljenost i glad u junacima direktno proporcionalna misteriji koju čuva stara kuća, pa kada se ona jednom razotkrije, ostanete spuštene vilice. Ali, Sleepwalking na neki način toliko iskreno teži ovoj vrsti širokopotezne, epske dramaturgije da ga je nemoguće ne simpatisati.
Tu su nemarna majka, Joleen koju igra Charlize Theron (iako doteranija od junakinje iz filma Monster, više je nego jasna veza koju ova razuzdana, treši keva ima sa svojom prethodnicom), čija razmrljana šminka i nervozno trpanje kofera u gepek kad god naiđe na prepreku svedoče o teškoj prošlosti s kojom se ova žena stalno rve. Nakon što napusti svoju ćerku (igra je po malo čudno odabrana AnnaSophia Robb, meni poznata po ulozi u bizarnom dečjem filmiću Most za Terabitiju), kod svog brata Jamesa (besprekorni, skoro ruski Nick Stahl), svojevrsnog „idiota“ malog američkog mesta, između devojčice Tare i strica postepeno se rađa savez.
Već neko vreme opšte mesto u indi filmovima - nebrižna majka ili majčinska figura (kao najranjivije mesto čijim skrnavljenjem se dokazuju mladi, „beskrupulozni i subverzivni“ reditelji - The Heart is the deceitful Above All Things ili Julia), u ovom slučaju jednostavno i pošteno postaje odsustvo majke i iskreno priznanje želje za njom. Zapravo, tokom celog filma, devojčici Tari se ne zakida pravo da zahteva i priželjkuje oslonac. U svakom trenutku film traga za nekim mestom ili osobom na koje ona može da se osloni, bez ikakvog relativizovanja i iživljavanja nad tom osnovom. Shodno tome, prebacivanje odgovornosti sa ramena na rame, završava na Jamesu kao na najubogijem od svih stvorenja koje, da bi popravilo ovu velku grešku bolesnog i sasvim razjebanog sveta, mora da podnese žrtvu i reši problem tamo gde je, barem za njega, nastao i suoči se sa svojim strahom.
Ono što je zanimljivo jeste da odnos devojčice i strica nema za cilj oplemenjivanje otuđenog junaka, kako to obično biva (recimo Mesec od papira, Čudan svet), niti je cilj da se dete, nalik Profesionalcu, upotrebi kao kinki efekat u priči o bezakonju i margini. Bill Maher, iako u par navrata vrljavo, za glavnog junaka bira pretežno Jamesa čiju zaplašenost od života i ulogu nekoga ko se svima sklanja i sa maksimom „sve dok si dobar, niko te neće dirati“, odvlači devojčicu na porodičnu farmu na kojoj pokušava da ispravi grešku počinjenu prema ocu, Dennisu Hopperu (u jednoj od svojih poslednjih uloga psihopata zlikovaca).
Ono što fascinira u Sleepwalking je surovost sa kojom autori razrešuju dužnosti svog glavnog junaka i odvlače ga pred neku vrstu strašnog suda, već zaboravljenog američkog svetilišta beskompromisne pravde. Želja i namera da se uslovnosti života junaka zahvaćene pričom isteraju na čistac na jedan radikalan, epski način, bez upotrebe ikakvih efekata, samo suvim čegrtanjem neke udaljene farmerske grabulje, ali i bez mondenske surovosti ono je po čemu ću pamtiti ovaj film. Ova zaboravljena tragika gne gledaoca iz te velike i očigledne želje autora da se pređe određena kilometraža do pouke, kao kad vas neko pošalje po vodu.  

Once Brothers (ESPN 30 for 30)

Za sve ove godine pomnog praćenja svih živih državnih selekcija, pojam superiornosti mi se najčešće vezuje za dva evropska prvenstva u košarci - prvo je održano u Zagrebu 1989, drugo u Istanbulu 12 godina kasnije. Tim koji je terorisao protivnike u oba slučaja se zvao Jugoslavija, samo što je potonji imao slovo manje u skraćenici koja je označavala njeno državno uređenje. Bilo je milina gledati momke koji svaki proveden sekund uživaju u "kraljici igara", unapred znajući da će  sa  lakoćom otresti bilo koga sa druge strane parketa. Bilo je i pre i posle velikih domaćih uspeha u ovom sportu, baš kao i između ova dva prvenstva, ali ono što predominantno određuje taj središnji period može se opisati jednom rečju. Pakao.
Američka televizijska kuća ESPN pozabavila se čitavom ovom pričom kroz prizmu odnosa između dva svetski poznata igrača sa ovih prostora - Dražena Petrovića i Vlada Divca. Nekadašnji reprezentativni cimeri i dve potpuno različite prirode, kako po temperamentu tako i po stilu igre (Hrvat je bio i ostao vanzemaljac-trpač kakav se rađa jednom u sto godina, Srbin pre igrač koji je s uspehom prodavao ulične fore u reketu) su sa početkom građanskog rata, obojica kao evropska izvidnica u NBA ligi, prekinuli svoj prijateljski odnos koji nikad nisu stigli da poprave, pošto je Petrović 1993. stradao u saobraćajnoj nesreći na jednom nemačkom autobahnu.
Divca je sve ove godine, daleko od kuće, boleo takav razvoj događaja, pa je ovim filmom pokušao da pronađe davno izgubljeni unutrašnji mir. Na pitanje da li je u tome uspeo jedino on može dati precizan odgovor (u slučaju da nekog zanima), no sam film je izuzetno prijatno i uravnoteženo gledalačko iskustvo koje prati genezu važnih događaja u ovoj storiji, uz posetu Divčevom rodnom kraju, priči o prvim danima u SAD, aferi "ustaška zastava" koja je bila okidajuća kapisla za kraj prijateljstva dva dotadašnja brata. Za kraj, tu je očekivano patetično finale u vidu šetnje proslavljenog centra zagrebačkim ulicama (na kojima se svi živi okreću kada ga ugledaju, a jedan prolaznik simptomatično hladnokrvno izgovara u kameru reč "četnik", koja ostaje neprevedena), simboličnoj poseti kući Petrovića gde ga čekaju pas Harli, brat Aco i mama Biserka i najzad Draženovom grobu. 
Odiseja bradatog gorostasa po brdovitom Balkanu ispresecana je izjavama saigrača, prijatelja, poznavalaca košarke (i balkanskih prilika) kao što su Rađa, Kukoč,  Lari Bird, Medžik Džonson, Klajd Dreksler, Deni Ejndž i drugi, a posebno raduje blic pojavljivanje Žarka Paspalja Palje, čoveka kojeg je posle svega nemoguće bar malo ne simpatisati. Svako od njih iz svog ugla obrađuje različite uglove i dimenzije priče, od životne preko košarkaške do političke.
Kad smo već kod toga, političko-semantičko viđenje filma možete pročitati kod Zoona, ono što je meni najiskrenije prošlo kroz glavu slušajući izjave Rađe i Kukoča o drugovima u ratu je da je njegov krajnji ishod uveliko bio određen činjenicom da su se sa one strane za jasno utvrđenu agendu borili svi, a sa ove tek poneko, dok je većinu boleo bubreg, da ne pričamo već ispričanu priču o nepostojanju bilo kakvog plana ili smislenog ratnog cilja, a kada je već takav slučaj, onda je i sam čin ulaženja u rat velika nebuloza (al' bolje da ne izigravam đenerala posle bitke). Dok će se o tom segmentu još dugo voditi plodne i (mnogo češće) one druge polemike, Once Brothers, kao klasičan predstavnik romansiranog TV formata američke produkcije (sa svim što isti donosi i uzima), prijatno podseća na ono najvrednije sa neveselim jugoslovenskim žigom na sebi.

Funki Porcini - On (Ninja Tune)


Englez James Bradell je deset godina proveo u Italiji stvarajući muziku za film i televiziju. Onda je rešio da se vrati u domovinu i napravi muzički studio. Produženi boravak na "čizmi" ostavio je svoj trag pri odabiru umetničkog imena, koje je zgodna igra reči sa italijanskim izrazom za pečurke koje se koriste pri spravljanju brojnih apeninskih prstolizarija.
Nedugo po povratku na Ostrvo, Bradell 1994. potpisuje ugovor sa kultnom izdavačkom kućom Ninja Tune, pridružujući se narastajućoj grupi muzičara željnih uparivanja raznorodnih jazzy, breakbeat i hip hop elemenata u prepoznatljivi urbani downtempo soundtrack. Sredinom devedesetih beleži diskografske početke, a uzima i učešće na kultnim kompilacijama svoje etikete kako pod matičnim imenom tako i u okviru grupe 9 Lazy 9.
Oni koji se sećaju tih kompilacija, znaju da su ovi izvođači predstavljali tzv. drugi ešalon autora koji je bio postavljen unutar čitave priče kao podrška tezi o masovnosti i raznorodnosti čitavog koncepta koji je ova etiketa (uz ugašeni Mo' Wax) najjače promovisala. Ni Funki Porcini ni 9 Lazy 9 nikada nisu bili glavne zvezde, već više oni manje vidljivi igrači koji proliju mnogo znoja na terenu za dobrobit ekipe. Sa raskršća dva milenijuma datiraju još dva albuma, a onda je Bradell uzeo dugogodišnji diskografski odmor.
U igru se vratio prošle godine pločom Plod, a da se u toku pauze nakupilo još materijala svedoči još jedan album, objavljen sredinom ove godine. Po samom stilskom usmerenju, On je ploča koja zatiče svog autora u manje eksperimentalnom raspoloženju ali i dalje u prilično istim žanrovskim koordinatama s početka karijere, tako da je ovaj album zvuči kao da je mogao biti objavljen bilo kad od 1993. do danas. Prijatno-mračnjikava atmosfera napušeno-iskuliranih jazzy hip hop deonica dovoljne tvrdoće i serioznosti mestimično zaprljane bukom predstavljaju prijateljsko mesto susreta između organskog i elektronskog pristupa materiji.
Nalik ranijim radovima autora, i ovaj album je mahom nenametljiv i trom po svom tonu pa zujeći u pozadini sam od sebe brzo iscuri u slušalicama. Život vam se u svakom slučaju neće mnogo promeniti nakon njega, ali to ne znači da ne zaslužuje sluš ili dva.


This Ain't The Way To Live

четвртак, 21. октобар 2010.

Jel šivena?

Poput onih keva koje na pijaci vidite da nose Iron Maiden majicu, koju je njihov sin odbacio u osmom osnovne, a one u tome vide samo odevni predmet koji ima dva rukava i okovratnik i može da se nosi. E, tako je Džoni došao u maskirnoj, indigo plavoj jakni sa oznakama MUP-a na naramenicama, da popravi sijalicu. Osmeh je otkrio rupice umesto zuba i rekao je: „Topla je“, zatim ju je skinuo, zasukao rukave svoje uredne košulje i zašao u mrak kupatila vadeći iz zadnjeg džepa svoj alat.
Kao niko drugi, Džoni me fascinira umećem da usred velikih, zaista nerešivih problema koji oko njegovog života kopaju raku, dovoljno duboku da polegne trojicu jačih od Džonija, i da ga svrstaju na platni spisak idealnih žrtava za vreme tranzicije, umećem da se, usred velikih, nerešivih problema, fokusira na neki mali probelm i oko njega podigne topao zid razumevanja i snage. Posle ga častite rakijicu, on uredno nazuje cipele i krene svojim putem.
Više puta, nasleđivanje stvari u našoj kući išlo je nekim čudnim tokom. Tata je od mene nasledio stari bicikl, onda kada smo svi mislili da sam ga prerasla, a da je on previše ogrizao u nikotin i alkohol da bi ikud vozio, te da od samog bajsa nema ni po jada. Čak je i lopov iz podruma izvukao novi, a stari, iako dostupan, ostavio kao kusur. Zatim torbicu, koju je prvobitno on odbacio jer je na njoj pisalo: Pribor za zaštitu građana. Ne samo da je nasledio moju, kad mi više nije bilo kul da s njom paradiram po ulicama, nego je preko firme tražio da mu obezbede istu, ali novu, sa sve pravim  priborom za zaštitu građana. Sad je gas maska kod mene, a Džoni je nosio torbicu sve dok mama nije napravila scenu i, sa sestrom u delegaciji, da se ne bruka sa tim kretenskim torbuljakom, kupila mu pravu mušku pederušu! Koju Džoni uredno nosi preko MUP jakne. 
Ok, mama je potom, i u najvećim brigama, po kući nosila New Kids on the Block majicu, pa me, dugo pošto sam prestala da se ložim na sve članove tog sastava, hvatala muka od namigivanja onog plavušana koji je svima bio najlepši i koji se bogato napario krompirićima što ih je mama pravila nedeljom za ručak i iznabadao na špric za tulumbe.
Tatin studentski kaputić ipak je bio večita tema za prepirku. Pošto je mama alergična na stare i ofucane stvari, oduvek je u meni ohrabrivala grandžerski ukus – nove novcijate, ali prevelike košulje što su se prodavale na Bulevaru tokom 90-ih, prevelike pantalone koje nemaš gde da probaš, al ih kupiš jer ti deluju kul i Nike duksevi koji i dan danji štite, neizrutaveli, od najgore zime. Mama je zauzela grandžersku poziciju, samo da kontrira mojoj pasiji preturanja po tatinoj odeći iz studentskih dana. Pošto sam se hvatala za tatine izlizane farmerke, a posebno za crni kaputić sa špic kragnom koji se bio usijao u laktovima i isparao oko džepova, mama je činila sve da me obuče u odeću mog vremena i nabavi mi, kako ume, preko tezgi, odeću repera-grandžera. Tako je i ostalo, dok je Džoni oduvek gajio poštovanje za stare stvari i odobravao pankersku žicu u meni, mama se zalagala za disko, grandž i dizel, dakle da pripadnem svojoj generaciji. Šta god to bilo i ako može da se nabavi. I svaki put, sad mi se čini iz ove pozicije, mama je u tome bila autentičnija od Kobejna.
Džoni je tu ipak drugačiji, pa tako voli da ja otkrijem nešto njegovo od stvari, pa ga on ponovo otkrije preko mene i još se iscima da ga pronađe u nekoj boljoj, novijoj varijanti i donese kao svoj prilog životu. Džoni je tu dakle bio pank.
Ranije, kada bismo išli na selo, postojala je ta tanka linija, recimo negde oko Lajkovca, kada se pređe u „ma ko te pita“ zonu, kada se izuvaju cipele što ih nosiš u školu i nazuvaju one za štrapac. Potpuno suprotno jadikovkama socrealističkih pisaca koji imaju običaj da kukaju nad krivim vratovima svojih staramajki i ćalaca dok ovi odvajaju od usta da ih iškoluju i uguraju u zgrade što prave senku njihovim sopstvenim životima, da im kupe nove cipele, nakon Lajkovca je meni srce bilo puno, jer samo otpustiš kajiš!
Pa, tek kad se dođe u kuću, a ono te začas obuku: evo ti ove ujakove čizme da se ne blatiš, i ovaj dedin prsluk i preko njega gunj, i kapa dedina, nego čija! I ako je velika, da pokrije uši i vrat i da je ima za prevoj oko uva.
A, ti, onako opremljen, osetiš kako se ispred tebe razgrće neka prepreka. Ništa na tebi nije tvoje, niti si time obavezan, a dobro ti je! Uniformisan si za život i ni za koji drugi đavo.
Nazad pod sijalicu, kad vidim Džonija u MUP jakni, isprva pomislim da je pobrkao lončiće, da treba nešto da mu se objasni, a onda se setim da je Džoni najveći panker kojeg poznajem. On, kada uzme martinku u ruku, ne vidi da sam je kupila da se osećam važna, da se osetim ko muško, već, odmeravajući, pita: „Jel šivena?“ 


The Wire (David Simon, 2002 - 2008)





Tamo negde između dva rata kada se udruženim naporima škotskih, mađarskih, ruskih i ostalih pronalazača došlo do otkrića televizije, prvobitna namena programa novog medija bila je izrazito pedagoški nastrojena. Kao što to obično biva, inicijalna ideja je brzo bačena u drugi plan pred najezdom banalnosti u vidu lakih sadržaja koji su postepeno bivali formatizovani na način koji se kasnije iskristalisao u vidu dobro poznatog televizijskog ugođaja. Tek ponekad, ovaj strahovito izopačeni medij uspeva da nam iskaže svoje potencijale u punom koloru. Serija The Wire je nesumnjivo jedan od takvih blistavih primera.



Raštrkana u 5 sezona/60 epizoda, mislim da se pre može govoriti o svojevrsnoj sociološkoj studiji u igranoj formi nego o klasičnoj seriji, što je i glavni razlog zbog čega se ova serija često pominje u istoj rečenici sa još jednom bravuroznom TV rekonstrukcijom koja se viče kao Rome. Ako se zna da su serijal kreirali likovi sa golemim policijskim i novinarskim iskustvom jasno je da je glavni adut Žice njena realističnost i detaljizam, priča sa realnim životnim pokrićem te postojana koncentracija u njenom vođenju. Nastala na iskustvima serije Homicide: Life on the Street (i nastavljajući zlatni niz koji ide od Untouchables preko Crime Story do Law & Order), sa kojom deli neke glumce i mesto događanja (Baltimor), serija baca gledaoca u raznorodne društvene pore, kuloare i ulice, saživljajući ga sa lepezom najrazličitijih likova, od kojih je svaki upečatljiv sam za sebe. Autori su na opor i neuvijeno kritički način predstavili sve strahote modernog urbanog života, čija je glavna osobina (a ujedno) i nedaća u tome što je sistem postao sam sebi cilj i više ne služi zadovoljenju onih potreba zbog kojih je i stvoren.



Umesto toga, imamo brojne prljave dilove u kojima je platežno sredstvo moć, carevanje forme u odnosu na sadržaj u vidu komandnog lanca te diktat statistike kao jedinog merila vrednosti, sve u svemu, ambijent u kome malo ko nalazi svoje prirodno mesto. Iz ovog rašomona proizlazi i tamna strana postojanja uslova za bujanje dilerskog života u kraju u kome su svi potencijalni zavisnici i realni glineni golubovi. Susret ove dve strane, prelaz prljavog novca u legalne tokove i sveopšta korumpiranost jednog na smrt bolesnog društva teško da su do sad prikazani ubedljivije i uverljivije od onoga što se može videti u ovoj seriji.



Jedna od tajni uspeha svakako leži u zaobilaženju utvrđenih televizijskih klišea. Iako je uopšteno gledano, reč o seriji tzv. policijskog žanra, u potpunosti je napuštena crno-bela podela uloga. Uniformisani dobri momci ujedno su i notorni alkoholičari razvaljenih porodičnih života, vazda spremnih na seksualni razvrat, lapanje sa strane i slične nepodopštine. Nasuprot tome, loše momke krasi retko viđena disciplina, želja za napretkom i kodeks časti koji zaslužuje svako strahopoštovanje - što će reći da umesto moralno-ideoloških bilborda imamo prave pravcate ljude od krvi i mesa. Iz ovog temeljnog rušenja stereotipa slede i ostali, među kojima su oni koji se tiču aktualnog poimanja seksualnih identiteta posebno obrađeni: Wire svedoči da lezbijka ujedno može biti fanatična policajka, a peder neustrašivi ulični predator od čijih se akcija ledi krv u žilama svakog viđenijeg gangstera,  među kojima su mnogi obdareni vanrednim intelektualnim sposobnostima. Sličan obrt se primećuje i u naraciji: tamo gde su nas tvorci serija do sad navikli da sledi hepiendovski vrhunac, Wire će vas politi kofom hladne vode u vidu otrežnjujućeg anti-klimaksa, kako to već u životu i biva, a nema ni tzv. recap sekvenci kojima se uobičajeno vraćaju u kolosek radnje gledaoci koji su propustili neki od epizodnih vozova. U begu od idealističkih rešenja, Wire postiže idealnu meru post-milenijumskog cinizma.



Prva sezona zatiče formiranje policijskog odelenja u Baltimoru, čiji je posao da juri najvećeg narko-bosa u gradu, Ejvona Barksdejla. U drugoj sezoni, fokus se seli na dokove i sindikat baltimorskih Poljaka koji tradicionalno drži plovni promet u šaci, usput bivajući umešan u transport droge i žena, poslovni rejon lokalnih Grka. Iako na početku nimalo ne izgleda tako, ova sezona ubrzo premašuje visoke standarde prve i meni je najdraža. Treća sezona nas odvodi u mulj politike, ujedno se i vraćajući na junake iz prve, dok je četvrta posvećena ruini preostaloj od američkog školskog sistema. Teško je odlučiti se koja je od ove dve sezone bolje urađena, i trpi poređenja sa prvom. Finalni deo serijala posvećen je posrnuću baltimorske štampe, i sigurno je najlošiji od svih ponuđenih u konkurenciji.



Čitav specijalitet garniran je kako preiskusno odabranom muzikom (u rasponu od  Toma Waitsa, The Blind Boys of  Alabama i Neville Brothers preko Maste Acea i Dead Meadow (hahah) do blaženopočivšeg Solomona Burkea i Pogues, a neki muzičari kao što su Method Man, Steve Earle  i Fredro Starr iz grupe Onyx imaju i odlična glumačka ostvarenja u samoj seriji) tako i sinematično sirovim, inteligentnim crnim humorom i nezaboravnim citatima koji odaju duboku privrženost vrlini večite mudrosti, bilo u vidu dužih izvoda (recimo D'Angelovo objašnjenje pravila šaha "vojnicima" dilerima, Omarov afinitet prema Aresu, grčkom bogu rata ili monolog Namonda Bricea o dvostrukim aršinima u procenama klasnih, rasnih i generacijskih sistema vrednosti) bilo genijalnih, na nivou poslovica ispaljenih doskočica i one-linera ("money ain't got no owners,just spenders", "you cannot lose if you don't play"), koji kao prstom u oko pogađaju brojne neuralgične tačke civilizacije u kojoj živimo. Stoga ne čudi da serija, iako nije bila posebno notiran hit u doba emitovanja na TV, ima milionsku armiju poštovalaca - prodaja sezonskih DVD izdanja ide konstantno fantastično, na Fejsbuk strani serije može se izbrojati skoro 800 hiljada članova, dok je na sajtu imdb prosečna ocena više od deset hiljada korisnika 9.7 od mogućih 10 (konačno da se u nečemu slažem sa ovim precenjenim servisom). Uz ovakav kultni status idu i ocene da serija predstavlja "budućnost televizije" i "najbolju seriju ikada", a snimaju se naveliko i dokumentarni filmovi o životima ljudi koji su poslužili kao predložak za neke od karaktera u serijalu (da ne pričam da poznajem ljude koji su više puta gledali sve epizode sa istim žarom). Nesumnjivo, lavina kulta praćena manijakalnim memoreksom trivije je pokrenuta, i uprkos činjenici da nema šanse da se serija nastavi sa emitovanjem (to se može zaključiti iz samog njenog završetka kao i iz reči autora, TV kuće itd.), dugo se neće zaustaviti. Bez preterivanja, osoba koja uroni u fantastičan svet Žice neće izaći ista iz njega. Neka se spremi Deadwood.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.