Once Brothers (ESPN 30 for 30)

Za sve ove godine pomnog praćenja svih živih državnih selekcija, pojam superiornosti mi se najčešće vezuje za dva evropska prvenstva u košarci - prvo je održano u Zagrebu 1989, drugo u Istanbulu 12 godina kasnije. Tim koji je terorisao protivnike u oba slučaja se zvao Jugoslavija, samo što je potonji imao slovo manje u skraćenici koja je označavala njeno državno uređenje. Bilo je milina gledati momke koji svaki proveden sekund uživaju u "kraljici igara", unapred znajući da će  sa  lakoćom otresti bilo koga sa druge strane parketa. Bilo je i pre i posle velikih domaćih uspeha u ovom sportu, baš kao i između ova dva prvenstva, ali ono što predominantno određuje taj središnji period može se opisati jednom rečju. Pakao.

Američka televizijska kuća ESPN pozabavila se čitavom ovom pričom kroz prizmu odnosa između dva svetski poznata igrača sa ovih prostora - Dražena Petrovića i Vlada Divca. Nekadašnji reprezentativni cimeri i dve potpuno različite prirode, kako po temperamentu tako i po stilu igre (Hrvat je bio i ostao vanzemaljac-trpač kakav se rađa jednom u sto godina, Srbin pre igrač koji je s uspehom prodavao ulične fore u reketu) su sa početkom građanskog rata, obojica kao evropska izvidnica u NBA ligi, prekinuli svoj prijateljski odnos koji nikad nisu stigli da poprave, pošto je Petrović 1993. stradao u saobraćajnoj nesreći na jednom nemačkom autobahnu.

Divca je sve ove godine, daleko od kuće, boleo takav razvoj događaja, pa je ovim filmom pokušao da pronađe davno izgubljeni unutrašnji mir. Na pitanje da li je u tome uspeo jedino on može dati precizan odgovor (u slučaju da nekog zanima), no sam film je izuzetno prijatno i uravnoteženo gledalačko iskustvo koje prati genezu važnih događaja u ovoj storiji, uz posetu Divčevom rodnom kraju, priči o prvim danima u SAD, aferi "ustaška zastava" koja je bila okidajuća kapisla za kraj prijateljstva dva dotadašnja brata. Za kraj, tu je očekivano patetično finale u vidu šetnje proslavljenog centra zagrebačkim ulicama (na kojima se svi živi okreću kada ga ugledaju, a jedan prolaznik simptomatično hladnokrvno izgovara u kameru reč "četnik", koja ostaje neprevedena), simboličnoj poseti kući Petrovića gde ga čekaju pas Harli, brat Aco i mama Biserka i najzad Draženovom grobu. 

Odiseja bradatog gorostasa po brdovitom Balkanu ispresecana je izjavama saigrača, prijatelja, poznavalaca košarke (i balkanskih prilika) kao što su Rađa, Kukoč,  Lari Bird, Medžik Džonson, Klajd Dreksler, Deni Ejndž i drugi, a posebno raduje blic pojavljivanje Žarka Paspalja Palje, čoveka kojeg je posle svega nemoguće bar malo ne simpatisati. Svako od njih iz svog ugla obrađuje različite uglove i dimenzije priče, od životne preko košarkaške do političke.

Kad smo već kod toga, političko-semantičko viđenje filma možete pročitati kod Zoona, ono što je meni najiskrenije prošlo kroz glavu slušajući izjave Rađe i Kukoča o drugovima u ratu je da je njegov krajnji ishod uveliko bio određen činjenicom da su se sa one strane za jasno utvrđenu agendu borili svi, a sa ove tek poneko, dok je većinu boleo bubreg, da ne pričamo već ispričanu priču o nepostojanju bilo kakvog plana ili smislenog ratnog cilja, a kada je već takav slučaj, onda je i sam čin ulaženja u rat velika nebuloza (al' bolje da ne izigravam đenerala posle bitke). Dok će se o tom segmentu još dugo voditi plodne i (mnogo češće) one druge polemike, Once Brothers, kao klasičan predstavnik romansiranog TV formata američke produkcije (sa svim što isti donosi i uzima), prijatno podseća na ono najvrednije sa neveselim jugoslovenskim žigom na sebi.

The Wire (David Simon, 2002 - 2008)

Tamo negde između dva rata kada se udruženim naporima škotskih, mađarskih, ruskih i ostalih pronalazača došlo do otkrića televizije, prvobitna namena programa novog medija bila je izrazito pedagoški nastrojena. Kao što to obično biva, inicijalna ideja je brzo bačena u drugi plan pred najezdom banalnosti u vidu lakih sadržaja koji su postepeno bivali formatizovani na način koji se kasnije iskristalisao u vidu dobro poznatog televizijskog ugođaja. Tek ponekad, ovaj strahovito izopačeni medij uspeva da nam iskaže svoje potencijale u punom koloru. Serija The Wire je nesumnjivo jedan od takvih blistavih primera.

Raštrkana u 5 sezona/60 epizoda, mislim da se pre može govoriti o svojevrsnoj sociološkoj studiji u igranoj formi nego o klasičnoj seriji, što je i glavni razlog zbog čega se ova serija često pominje u istoj rečenici sa još jednom bravuroznom TV rekonstrukcijom koja se viče kao Rome. Ako se zna da su serijal kreirali likovi sa golemim policijskim i novinarskim iskustvom jasno je da je glavni adut Žice njena realističnost i detaljizam, priča sa realnim životnim pokrićem te postojana koncentracija u njenom vođenju. Nastala na iskustvima serije Homicide: Life on the Street (i nastavljajući zlatni niz koji ide od Untouchables preko Crime Story do Law & Order), sa kojom deli neke glumce i mesto događanja (Baltimor), serija baca gledaoca u raznorodne društvene pore, kuloare i ulice, saživljajući ga sa lepezom najrazličitijih likova, od kojih je svaki upečatljiv sam za sebe. Autori su na opor i neuvijeno kritički način predstavili sve strahote modernog urbanog života, čija je glavna osobina (a ujedno) i nedaća u tome što je sistem postao sam sebi cilj i više ne služi zadovoljenju onih potreba zbog kojih je i stvoren.

Umesto toga, imamo brojne prljave dilove u kojima je platežno sredstvo moć, carevanje forme u odnosu na sadržaj u vidu komandnog lanca te diktat statistike kao jedinog merila vrednosti, sve u svemu, ambijent u kome malo ko nalazi svoje prirodno mesto. Iz ovog rašomona proizlazi i tamna strana postojanja uslova za bujanje dilerskog života u kraju u kome su svi potencijalni zavisnici i realni glineni golubovi. Susret ove dve strane, prelaz prljavog novca u legalne tokove i sveopšta korumpiranost jednog na smrt bolesnog društva teško da su do sad prikazani ubedljivije i uverljivije od onoga što se može videti u ovoj seriji.

Jedna od tajni uspeha svakako leži u zaobilaženju utvrđenih televizijskih klišea. Iako je uopšteno gledano, reč o seriji tzv. policijskog žanra, u potpunosti je napuštena crno-bela podela uloga. Uniformisani dobri momci ujedno su i notorni alkoholičari razvaljenih porodičnih života, vazda spremnih na seksualni razvrat, lapanje sa strane i slične nepodopštine. Nasuprot tome, loše momke krasi retko viđena disciplina, želja za napretkom i kodeks časti koji zaslužuje svako strahopoštovanje - što će reći da umesto moralno-ideoloških bilborda imamo prave pravcate ljude od krvi i mesa. Iz ovog temeljnog rušenja stereotipa slede i ostali, među kojima su oni koji se tiču aktualnog poimanja seksualnih identiteta posebno obrađeni: Wire svedoči da lezbijka ujedno može biti fanatična policajka, a peder neustrašivi ulični predator od čijih se akcija ledi krv u žilama svakog viđenijeg gangstera,  među kojima su mnogi obdareni vanrednim intelektualnim sposobnostima. Sličan obrt se primećuje i u naraciji: tamo gde su nas tvorci serija do sad navikli da sledi hepiendovski vrhunac, Wire će vas politi kofom hladne vode u vidu otrežnjujućeg anti-klimaksa, kako to već u životu i biva, a nema ni tzv. recap sekvenci kojima se uobičajeno vraćaju u kolosek radnje gledaoci koji su propustili neki od epizodnih vozova. U begu od idealističkih rešenja, Wire postiže idealnu meru post-milenijumskog cinizma.

Prva sezona zatiče formiranje policijskog odelenja u Baltimoru, čiji je posao da juri najvećeg narko-bosa u gradu, Ejvona Barksdejla. U drugoj sezoni, fokus se seli na dokove i sindikat baltimorskih Poljaka koji tradicionalno drži plovni promet u šaci, usput bivajući umešan u transport droge i žena, poslovni rejon lokalnih Grka. Iako na početku nimalo ne izgleda tako, ova sezona ubrzo premašuje visoke standarde prve i meni je najdraža. Treća sezona nas odvodi u mulj politike, ujedno se i vraćajući na junake iz prve, dok je četvrta posvećena ruini preostaloj od američkog školskog sistema. Teško je odlučiti se koja je od ove dve sezone bolje urađena, i trpi poređenja sa prvom. Finalni deo serijala posvećen je posrnuću baltimorske štampe, i sigurno je najlošiji od svih ponuđenih u konkurenciji.

Čitav specijalitet garniran je kako preiskusno odabranom muzikom (u rasponu od  Toma Waitsa, The Blind Boys of  Alabama i Neville Brothers preko Maste Acea i Dead Meadow (hahah) do blaženopočivšeg Solomona Burkea i Pogues, a neki muzičari kao što su Method Man, Steve Earle  i Fredro Starr iz grupe Onyx imaju i odlična glumačka ostvarenja u samoj seriji) tako i sinematično sirovim, inteligentnim crnim humorom i nezaboravnim citatima koji odaju duboku privrženost vrlini večite mudrosti, bilo u vidu dužih izvoda (recimo D'Angelovo objašnjenje pravila šaha "vojnicima" dilerima, Omarov afinitet prema Aresu, grčkom bogu rata ili monolog Namonda Bricea o dvostrukim aršinima u procenama klasnih, rasnih i generacijskih sistema vrednosti) bilo genijalnih, na nivou poslovica ispaljenih doskočica i one-linera ("money ain't got no owners,just spenders", "you cannot lose if you don't play"), koji kao prstom u oko pogađaju brojne neuralgične tačke civilizacije u kojoj živimo. Stoga ne čudi da serija, iako nije bila posebno notiran hit u doba emitovanja na TV, ima milionsku armiju poštovalaca - prodaja sezonskih DVD izdanja ide konstantno fantastično, na Fejsbuk strani serije može se izbrojati skoro 800 hiljada članova, dok je na sajtu imdb prosečna ocena više od deset hiljada korisnika 9.7 od mogućih 10 (konačno da se u nečemu slažem sa ovim precenjenim servisom). Uz ovakav kultni status idu i ocene da serija predstavlja "budućnost televizije" i "najbolju seriju ikada", a snimaju se naveliko i dokumentarni filmovi o životima ljudi koji su poslužili kao predložak za neke od karaktera u serijalu (da ne pričam da poznajem ljude koji su više puta gledali sve epizode sa istim žarom). Nesumnjivo, lavina kulta praćena manijakalnim memoreksom trivije je pokrenuta, i uprkos činjenici da nema šanse da se serija nastavi sa emitovanjem (to se može zaključiti iz samog njenog završetka kao i iz reči autora, TV kuće itd.), dugo se neće zaustaviti. Bez preterivanja, osoba koja uroni u fantastičan svet Žice neće izaći ista iz njega. Neka se spremi Deadwood.

Konačni obračun (Filip Švarm, Radoslav Ćebić)

Mnogi kažu da je juče bila desetogodišnjica važnog istorijskog datuma, a procene idu dotle da je u pitanju najvažniji događaj u bliskoj prošlosti Srbije. U međuvremenu, ovoj glavi je jasno da se ni u kom slučaju ne može govoriti o revoluciji, već uglavnom o evoluciji. Što se tiče vrednosne procene vremena "onda" i "sada", dozvoliću sebi luksuz da budem apsolutno neoriginalan i preuzmem mišljenje jednog svog prijatelja koji je jednim drugim povodom poredio druge dve epohe, i elegantno rešio jednačinu tako što je utvrdio da pre nije bilo ni bolje ni gore, već drugačije. 

U prijatnom i neobaveznom razgovoru sa jednim državnim zvaničnikom mogao sam da čujem da se boljitak odnosi na činjenicu što smo sada u mogućnosti da biramo između 52 vrste sokova kada uđemo u prodavnicu, a u Slobino vreme ih je bilo malo, ako ih je bilo uopšte. Jeste, sa te materijalne tačke gledišta ponuda je svakako veća, ali moj intimni utisak je da se svi osećamo mnogo jeftinije nego u to herojsko doba koje je pratila, uz sve nedaće, velika količina hrabrosti i pozitivnog ludila, svega onoga što danas tako bolno nedostaje. Ljudi su zakopčani, mahom u depresiji, stoički prihvatili da je ovaj gubitak podnošljiva cena civilizovanja. Žao mi je, ali to ne mogu da prihvatim, osećao sam se mnogo kosmopolitskije u izolaciji, usiljenim evropejstvom uglavnom provejava palanački štimung.

Moglo bi se štošta reći na ovu temu i iz nje izvući novi povodi za promišljanje, ali za ovaj put ostavljamo takve naume po strani kako bismo se malo pozabavili dokumentarnim filmom Konačni obračun, koji je sinoć prikazan na državnoj televiziji (termin Javni servis mi je odvratan i iz protesta ga neću koristiti). Konačni obračun je delo nastalo u sada već uhodanoj koprodukciji nedeljnika Vreme i RTS, a autori Filip Švarm i Radoslav Ćebić su se u istoj formi već oglašavali raznim istorijskim povodima, sa manje ili više uspeha.

Često se u žučnim pseudoistorijskim raspravama čuje izraz "neka istorija presudi", i po pogledanom ta mantra zaista ima razloga za svoje postojanje i popularnost. Autori su shodno svom ranije profilisanom uglu gledanja na stvari pokušali da objektivno sagledaju istorijske činjenice u, oko, i neposredno nakon događaja koji su se odigrali tog prijatnog oktobarskog dana širom Srbije. U tu svrhu intervjuisani su brojni akteri na pozornici (Koštunica, Homen, Konstantinović, Ilići, Čović itd.) i iza nje (Montgomeri, Smajlović, pripadnici DB, Vasiljević), a priliku za ispoljavanje mišljenja dobili su i pripadnici druge strane (Ristić, Dačić, Antić, vojna lica, policijski zvaničnici). Time se dobilo zaokruženo, višedimenzionalno delo pokušaja istorijske rekonstrukcije, koje svojom dinamikom drži gledaoca prikovanog za stolicu.

Ako je opšti plan priče već dobro prežvakan i prihvaćen u najopštijim crtama, vrednost Konačnog obračuna se ogleda i u prepričavanju brojnih anegdota i do sad nezabeleženih svedočanstava (što u ova, po predsedniku Srbije "najdemokratskija vremena" baš i nije svakodnevni običaj). Kako je Velja Ilić u kragni od jakne prenosio devize iz Mađarske, zbog čega Ljubiša Ristić misli da je Otpor bio projekat Državne bezbednosti i zašto je ubijen Kundak (čovek koji se svojevremeno (dodatno) obogatio uvozom pištaljki za vreme demonstracija 1996), samo su neke od interesantnih crtica koje bacaju novo, sveže svetlo na podjednako i izbledeli i mitologizovani 5. oktobar. Povoljan utisak o kakvoći ovog ostvarenja pojačava i posveta na kraju filma: Konačni obračun posvećen je sjajnom dokumentaristi i TV autoru Slavenu Kranjcu, čoveku koji je napustio ovaj svet pre nešto više od godinu dana.

Konačni obračun

Epigoni medijske neduhovitosti

Već neko vreme gledam televiziju dok vozim sobni bajs. Molim ljubitelje fizičke kulture da prestanu sa tapšanjem jer se aktivnost tela ovog tipa nije zapatila na način koji je njihovim srcima blizak. Ipak, činjenica da ne mogu ništa drugo da radim osim da gledam TV dok trošim nagomilane kalorije dovela je do povećanja ukupne konzumacije najprijemčivijeg masmedija. Kosturi su pušteni iz ormana.

Pre nekih metar dana oglasio se cenjeni bloger Agro Gerila sa top listom pet RTS emisija za mazohiste. Ne slažem se skroz sa sadržajem (doduše, osim užasnog Evroneta ostale emisije dugo nisam gledao), ali preuzimam metod (oduševljen što su mu se neki od prozvanih javili na veoma kurtoazan način). Oči mi same od sebe zasuze kad vidim pojedine "medijske" ličnosti koje iz godine u godinu popunjavaju javni prostor svojom neduhovitošću., a da to nije od smeha. Možda bi ovaj  dugo gajeni transfer neprijatnosti, kojim me redovno čašćavaju na račun medijskih kuća, bio zauvek zakopan da ne beše novonastale telesne brige, al' čaša meda  izgleda nekako nikako ne može bez čaši žuči.

Možete da zaboravite na teorijski potkovane mudrolije o komediografiji ali cenim da umem da prepoznam duhovitost. Zaboravio sam ko je ono rekao da svi mi ponaosob mislimo da su dve stvari podeljene podjednako svim ljudima: zdrav razum i smisao za humor. Posle ovakvih tvrdnji, koje su nažalost tačne, izgleda da demokratičnost zaista ima neka veoma maligna svojstva. Humor je savršen ventil za popuštanje nezadovoljstva, koje se na ovoj deponiji života nagomilava geometrijskom progresijom. Bez humora se ne može, zato mu se svi okreću. Ponajviše kreatori programskih shema, koji najviše vole da u svom ataru gaje sterilnost i bezopasnost, pa to jedino i čine, zadavljeni svilenim kravatama komfora.

Sa kulturološke tačke gledišta, jasno je da oni ne rade dobro svoj posao, ali oni ga ionako ne rade  uz uvažavanje takvih kriterijuma, avaj, ukus se ni ne može izmeriti. Sa stajališta sistema, oni su marljivi & uspešni radnici - mogu se pohvaliti zapaženim rezultatima i primernom učinkovitošću u procesu narkotizacije gledališta šaljivim besmislom. Njihovi puleni su obično ljudi za koje svi znaju, multimedijalne face koje su prvobitnu oblast javnog delovanja multimedijalno proširili, pa svoje (materijalno gledano) najopipljivije rezultate beleže na metastaziranom propagandnom polju. Na taj način se krug zatvara - tzv. "korisni idioti" su ljudi bez kojih nijedan segment društva koji od ovog (nazovi) sistema ima koristi jednostavno ne može, a gre'ota je da se nabačena loptica ne smečuje. Nama u facu, njima u džep. Pošteno? Pošteno!

Da se ne shvati pogrešno, protiv ovih ljudi zaista nemam ništa lično niti ih poznajem niti mislim da su loši ljudi. Imam samo štošta da kažem protiv onoga što oni rade. Oni se iz petnih žila trude da me nasmeju, a meni nikako nije smešno. Njima je stalo da budu zanimljivi, a u meni bude samo dosadu. Na kraju, činjenica je da su oni posrednici između naroda i vladara, nešto nalik vlastodržačkim elitama kolonijalnim zemljama u procesu kruženja kapitala. Tu leži najveće kukavičje jaje - preuzimajući pučki stil, oni se svojim angažmanom svrstavaju uz  vrhuške moći, samim tim što ništa ne rade na njihovom detroniranju. Naprotiv, tu su da očuvaju status kvo tako što glume narod kome suštinski ne pripadaju već ga eksploatišu.

Kao i sve što ima veze sa današnjim prilikama, i ovo je ideološki nastrojeno - avaj, sve je ideologija. Ali ne u onom vulgarnom smislu koji je ovde bio posebno popularan tokom prethodne decenije kada se nekim ljudima činilo da mogu da povuku crtu između crnog i belog. Stvarnost ih je demantovala, iako se oni danas prave ludi (možda se i ne prave, ali me već strah hvata i od  same pomisli). Bilo kako bilo, na ovoj top listi nećete videti nijednu od onih serija koje državna kuća, čini se, ima nameru da reprizira do kraja večnosti. Zbog čega? Pa kako da vam kažem, iako je to mejnstrim kultura - meni je pavićevski humor izuzetno smešan, iako je dosta izgubio na kvalitetu sa godinama. Sledi top lista pet medijskih pojava koje mi nisu smešne ni u kom obliku. Poređani su hronološki, nisam želeo da se kvalitativno zamaram vrednovanjem varijacija jedne te iste pojave.

#5 Vojislav Nedeljković - Voja

Čovek koji se sam od sebe nameće kao pionir medijske neduhovitosti. Uvek nasmejan i sa spremnom šalom na jeziku, popularni Voja je proto-voditelj današnje TV ponude - osoba koja je u stanju da sa milion izgovorenih reči ne kaže apsolutno ništa smisleno, a kamoli duhovito. Elokvencija mu nije slaba tačka, može se govoriti i o dovitljivosti, ali Nedeljković svaki put kad puca redovno maši svoj cilj. U svojim logorejičnim igrarijama često se služi seksualnim aluzijama, podsećajući na one likove za koje reč dijalog zapravo označava monolog u kome je sagovornik popišan nekom verbalnom gadarijom i pre nego što je uspeo da dođe do reči. Zbog vazda ubrzanog televizijskog protoka vremena, i ne preostaje mu ništa do da kiselim osmehom proprati Vojine dosetke.

Nedeljković je godinama žario i palio Trećim kanalom, inkubatorom slabe televizijske novinarštine koji je iznedrio brojna poznata TV lica za koja ne možemo reći da ih znamo po kvalitetu obavljanja njihovog posla (čast izuzecima poput Zoze Panjkovića, Maje Žeželj i one vrlo simpatične dame koja godinama vodi vremensku prognozu u Dnevniku). U galeriji otužnih likova kao što su Miklja, Pešikan ili Suvačarov, Nedeljkovićeva je zvezda ipak sijala posebnim sjajem. Neko vreme ga nisam viđao na malom ekranu, ali ga nedavno spazih kako na TV Košava svojom iritantnom logorejom profesionalno maltretira pokvašene učesnike u ko zna kojoj palanačkoj varijaciji Igara bez granica, toj večitoj ljubavi srpske televizije i njene verne publike.

#4 Dejan Pantelić - Mega Deki

Čuveni Mega Deki je ubrzao Vojin letalni koncept TV voditeljstva, dovodeći ga do svojih apsurdnih maksimuma. Sve ono što je krasilo Nedeljkovića - prizeman humor u pokušaju, večiti (kučeći) osmeh na licu i naklapajuća logoreja, u Dekijevom izvođenju dobija konture mega total(itar)nosti. Matematičkim jezikom rečeno, Deki je Voja dignut na n-ti stepen. Poznat po šmiranju "narodske" energije (i njenom lošem kanalisanju), Pantelić je prototip one užurbane opuštenosti okrenutoj ka zadovoljavanju najnižih kulturnih poriva. Taj pristup se kasnije poput epidemije proširio na sva polja javnog života pa sad imamo opuštene likove, opuštena mesta za izlazak, opušten način života - ukratko jednu opuštenu normu po kojoj se valja ravnati u ovom neizdržu ako ne želiš da budeš etiketiran kao smarač ili truo lik. Sve izrečeno ipak ne spasava Pantelića od upravo takvih etiketa na račun njegovog rada.

No, Dekiju se ne može zameriti visprenost u karijerističkom smislu, te se na njegovom primeru može lako ispratiti geneza tržišne isplativosti medijske neduhovitosti. U vreme dok je Pink bio crven, Mega Deki se iskazao u vođenju gomile "šou" programa i kvizova kojima se osim Kešolovca ne može naći ni trag osobene originalnosti. Vremenom je Dejan avanzovao u Bogoljubovo carstvo, da bi mu Tijanić bacio šlauf za spasavanje kada je ostao bez posla. Sada je živ i zdrav, vodi kviz na RTS1 koji u svom naslovu ima neke veze sa strujom, mada je Pantelić u čitavom konceptu daleko najveći grom. Bingo koji vodi u paketu sa Suzi Mančić ne pratim iz protesta zato što je to "šou" koji je došao na mesto (i usput ukrao koncept) fantastičnog serijala  "Jedna pesma, jedna želja".

#3 Igor Blažević - Inspektor Blaža

Merna jedinica srpskog "rokenrola" i najbolji pokazatelj zbog čega ljudi više ne slušaju tu vrstu muzike. Blaža je ubeđen u svoju duhovitost koja se ogleda u večitom smešku na njegovom licu. Večita prišipetlja ispraznih "medijskih" događaja (koji u stvari i nisu događaji, ako pridev medijski shvatimo kao negaciju reči koja dolazi posle nje), Blaža se sa svojom grupom Kljunovi ustoličio na mestu "duhovitog" "narodskog" komentatora raznoraznih društvenih fenomena i pojava koje je krasila bezbolnost sadržaja po interese reda i mira. Tako je Blaža postao mera normalnosti u nenormalna vremena, tj. dokazao koliko je normalan koncept u svojoj biti nenormalan.

Njegov prvi hit "Dule Savić", svojevremeno često puštan na Radiju Pingvin, nekadašnjoj oazi priučene decentnosti (i svime što ide uz nju), imao je u sebi nešto od iskrenog šmeka i bio je čak i simpatičan, iako je čak i tada pokazivao sklonost ka ostavljanju plavih tragova po vratovima. Kako je vreme odmicalo, a Blaža krčio svoj put ka televiziji, manje je bilo ove dobrodošlosti, dok na kraju nije nestala i u tragovima, smeštajući se u bezopasni šanac jalove parodije koja reciklažno plaća račune. Vremenom, Blažević, čini mi se pobednik jednog do zla boga dosadnog filmskog kviza na RTS, je proširio svoj izvođački asortiman kako je ideja profesionalnog bavljenja muzikom u ovim krajevima postajala smešnija., čak i na papiru. Postao je saradnik Kurira a i kolumnista Singidunum weeklyja u kome piše svoje naporne panegirike raskalašnom, "plejerskom" životu, uleti i neka užasna reklama i finansijska konstrukcija se lako zatvara. U muzičkom smislu, njegovi duhovni naslednici mogu se pronaći u liku grupe S.A.R.S, koja gaji sličnu sklonost ka sličnom humoru i postiže sličnu komercijalnu prođu, doduše malo političkiji ali ipak dovoljno da bude otpisan kao neduhovit. Iako je u oba slučaja reč o robi sa odavno isteklim rokom trajanja (ako ga je uopšte i bilo), bojim se da je reč o uspostavljanju još jedne grozomorne tradicije duhovnog plićaka.

#2 Vladan Aksentijević - Ajs Nigrutin

Da ne bude da je rokenrol jedini koji ima svog konja za hvalu u kategoriji smeha, tu je i domaći hip hop kao samorazumljivi jezik mladih i svih koji se tako osećaju, a čiji je epigon neduhovitosti Ajs Nigrutin. Već na prvi pogled, dosta je sličnosti između njega i Blaže - obojica svoj proboj duguju radiju - u Nigrutinovom slučaju ključnu ulogu je odigrao zlosrećni Radio SKC -  mauzolej gradske urbanosti, mada ne treba smetnuti s uma veliku ulogu Trećeg kanala u promovisanju Nigrutinove grupe Bed Kopi. Dalje, i Ajs Nigrutin, kao i Blaža, svoj humor temelji na grimasama - kod Blaže je to kez, kod Vladana izbačena donja vilica okrenuta u stranu. (vidi sliku iznad)

Ajs Nigrutin je sa svojim saborcima sahranio u domaću raku ideju hip hopa kao ozbiljne prevratničke snage u mejnstrim okvirima, ponudivši pitku mešavinu isforsiranog prostakluka, prizemnog humora i površnog gledanja na život koji jeste anti-establišmentski ali nije opasnost po establišment (strožije gledano, zemlja koja ne postoji i ne može imati establišment). Iako iza sebe ima bar stotinu pesama, može se reći da Aksentijević repuje uvek jedno te isto - blejao je opušteno u Kotežu, gde je popušio pet sprava, naleteo na neke kurve kojima je isvršavao po sisama, tiplao ih heroinom, pustila ga tad vutra pa je zapalio još tri-četiri džoka pa je onda shvatio da je ogladneo i pojeo na eks lonac sarme i deset jaja na oko uz četrnaest hektolitara piva pa zapevao namiren. Da ne gubimo sad vreme na isforsirani sleng koji praktikuje buksne, pornićare i ostale jednako trule izraze za koje sa stoprocentnom sigurnošću možete registrovati lika ili likušu sa rupom u glavi ukoliko ih poseduje u svom načinu izražavanja, željan "street creda" koji na ovaj način pokazuje da nema (niti će ga imati). Mora se priznati da Nigrutin ima dobrodošao politički eksces kao što je pesma "Dinkiću care" (odlična ideja poništena aljkavom egzekucijom) no TV publika ga više zna kao repera iz reklame za Jaffolitanke, gde je u društvu sa misteriozno nestalim Jaffo Ridžom -  vajnom medijskom ličnošću ili kao stanara u kući Velikog brata, u talu sa ortakom iz grupe i sve cenjenijim producentom Skaj Viklerom, najvećom zabludom srpskog hip hopa.

#1 Nindža ratnici

Sve ide u krug, pa tako i ova storija, koja nas na kraju zatiče u društvu dvojice voditelja Nindža ratnika, još jedne popularne varijacije na temu Igara bez granica. Odmah da priznam, volim Nindža ratnike, često ih pratim, ali njih dvojica, Miljan i ovaj drugi, mi u najvećoj meri kvare sreću tokom emitovanja. Ovaj duet bazira svoj "humor" na "narodskom" komentarisanju dešavanja koji funkcioniše po prinicipu površnog tretiranja slobodnih asocijacija,  kao kad se ekipa skupi na klupi pa se uz jeftin alkohol lupaju gluposti prekidane salvama pijanog smeha. Problem je u tome što Miljan i njegov kolega nisu likovi sa klupe, pa moraju da oponašaju taj pogled na svet, što im nikako ne ide od ruke - nešto kao kad odavno udate žene požele da se zezaju pa krenu da koriste šatrovački. Primetio sam čestu upotrebu reči "žmu", što u izvorno šatrovačkom ne postoji jer premetanje slogova u uličnoj varijanti ne mora da bude striktno.  Eventualno bi moglo da prođe sa umetanjem sloga "aj", kao "žajmu", ali kome uopšte pada na pamet da šatruje reč muž osim nekima koji bi da budu više "real" nego što jesu?

Slično se može primetiti i za Nindža ratnike, koji su već ušli u antologiju sportskog komentara prenošenjem pretposlednjeg derbija, u kojoj je najučestalija reč bila "opsajd". Sudeći po svetlim primerima svojih prethodnika, nema sumnje da ćemo se putem čarobne kutije još dugo družiti sa ovim raspevanim dvojcem, što je spoznaja koja i u budućnosti obećava dobro poznatu "zabavu". Srećom pa po svetu ima i zaista duhovitih Srba.

Rockumentarci vol. 6 (Heavy Metal Britannia/Until the Light Takes Us/The X-Rated: The Pop Videos They Tried To Ban)

Prošlo je više od šest metara od poslednjeg seciranja rokumentarnog tkiva, ali uprkos zastajkivanju, nastavljamo sa istragama. Sve ove filmove sam relativno davno pogledao, što je super, jer je oduševljenje u međuvremenu iščilelo i prepustilo mesto objektivnijem sagledavanju njihovog kvaliteta.


Prvi u nizu rokumentaraca na današnjem platnom spisku je Heavy Metal Britannia, BBC Four emisija iz serijala koji za svoj predmet ima uvid u muzičke žanrove druge polovine prošlog veka. U dobro poznatom maniru britanske državne kuće, ovaj film nije izuzetak u kvalitativnom smislu. Studiozno i seriozno, i to sve za žanr koji je na ovim prostorima decenijama trpeo kriticizam i omalovažavanje, iako je od samog svog nastanka predstavljao vitalni segment pop kulture, a sa stanovišta fanatizma, možda čak i najvitalniji.
Britanci ne bi bili Britanci kada za njihovo poimanje ovog pravca ne bi modifikovali staru narodnu, koja bi u izmenjenom obliku glasila "čime se pametan ponosi, toga se budala stidi" i naravno, bila uperena u pravcu ovdašnje "kulturne elite", koja još od pojave Džuboksa naovamo ne štedi kritičku municiju kako bi naružila žanr koji uprkos svemu opstaje. HMB daje opsežan uvid u ekonomsko-stilske razloge nastanka "krljanja" koje je na simboličkom nivou stavila tačku na hipijevski optimizam i sveopštu ljubav, i približila pop kulturu svakom selu i svakoj otuđenoj duši opsednutoj crnim mislima nastalih usled rušenja ideala države blagostanja.
Black Sabbath, Deep Purple, Uriah Heep, Judas Priest, Diamond Head, Saxon, Motorhead, Iron Maiden... samo su neki od protagonista ovog muzičkog fenomena, koji se mahom blagonaklono secira u ovom rokumentarcu, mada ima i (samo)kritike, posebno dobrodošle u slučaju članova grupe Deep Purple, sastava koji je najviše izgubio pojavom panka (neki bi rekli i revolucijom, ja se ne bih složio sa takvom ocenom). Super je što članovi sami priznaju da su oni sami najviše kumovali padu kvaliteta svoje svirke, svojom uvećanom nezainteresovanošću i pretencioznošću, a od drugih muzičara saznajemo zakulisne priče o satanizmu, devojkama i masovnoj (zlo)upotrebi raznoraznih supstanci u tečnom i čvrstom obliku. Drugim rečima, rokenrol u svom primordijalnom obliku.





Nažalost, drugi film u ovoj rekapitulaciji ne budi sličan entuzijazam. Reč je o dugometražnom uvidu u blek metal scenu, prelomljenu kroz životne prizme dva kultna lika - Fenriza (Darkthrone) i Varga Vikernesa (Burzum). Na ovom mestu smo već nekoliko puta pisali o blekmetalskim fenomenima antihrišćanske piromanije, elitizma, izrazite homofobije i krvavih obračuna/ishoda, i ako ste pazili na času, posredstvom ovog filma nećete saznati ništa novo. Dakle, jedna poznata i nebrojeno puta eksploatisana priča u novom ruhu, ruhu koje nije opravdalo svoje postojanje.
Za pratioce zbivanja na sceni, Fenriz je jedan neverovatno zabavan momak, pravi muzički zaluđenik, savršeni antipod svim stereotipima koji se vuku za muzičarima ekstremnog opredelenja. O Vikernesu je bilo reči, njegova inteligencija nikad nije dolazila u pitanje, što se da primetiti i iz zatvorskih intervjua koji su ovde priloženi. Od ostalih likova, tu je Hellhammer, kultni bubnjar Mayhema i još nekoliko važnih norveških aktova te članovi grupa Ulver i Immortal, čiji su spotovi oduvek bili praznik za oči.
Stiče se utisak da tvorci ovog dela nisu bili načisto šta da rade - da li da prate svoje junake u stopu ili da se pozabave dokumentarnom stranom priče. Izabrali su najgore rešenje - od svega ima pomalo, ali ničega nije dovoljno. Da ne pričam što je soundtrack filovan mahom glitcherskim komadima koji prate Fenriza u poseti Stokholmu da bi pogledao izložbu nekog fensi umetnika inspirisanu blek metalom. Vremenom, film postaje sve dosadniji, a onda se naglo završava, ostavljajući gledaoca u nedoumici koja je uopšte njegova svrha postojanja.





Srećom, raspoloženje nam je popravio TV dokumentarac predugog naziva iz 2004. godine koji se bavi škakljivim video spotovima, sa stanovišta golotinje, seksa, nasilja, konzumacije narkotika ili svega toga zajedno. Od "Girls on Film" Duran Duran, kada se prvi put u jednom muzičkom videu zabelasala ženska bradavica do prodavačica pornografije maloletnicima poput Britney Spears i Christine Aguilere, muzička industrija izumela je još jedan način pospešivanja prodaje svojih artikala.
Formula, koju nam otkrivaju neke gotivne face kao što je Alice Cooper, ali i smarači poput Ozijevog sina je jednostavna: snimiš besprizoran spot, niko ne želi da ga emituje, zabrane ga, dobiješ publicitet koji rezultira porastom prodaje singla/albuma. Ako dođeš u situaciju da snimaš drugu verziju spota, to znači da si se već polomio od love. Ovaj rokumentarac je rađen u produkciji Channel 4, što znači da je u odnosu na BBC pristup eklektičniji i pop-kulturniji, još tačnije, više polaže na senzaciju u svim čulnim oblicima. Srećom, uglavnom uspeva u svojoj nameri.
Praktično, nema izvođača sa škakljivim spotovima a da mu nije posvećena pažnja. Madona zauzima centralno mesto, tu su i opsceni američki reperi i industrial mejnstrimeri poput Merilin Menson i Najn Inč Nejls, ali i "nove" snage tipa Prodigy, UNKLE i Aphex Twin. Za celovečernju porodičnu zabavu sasvim pristojna ponuda.

Izbori za Opozicionara Srbije

Gostujući u večerašnjem Utisku nedelje, Tomislav Nikolić je u jednom trenutku izjavio da nema pojma i da ga ne zanima šta se dešava sa Lukom Beograd, kao i da ga apsolutno ne zanima ko se sve u Srbiji bavi korupcijom. Kao opozicija vlasti, rekao je, nije njegov posao da se bavi takvim stvarima, te da takva pitanja treba postaviti onima na vlasti. Izvol’te pa pitajte one koji su na vlasti o svemu tome. Zapravo, najbolje bi bilo da vlast samu sebe denuncira i da samoj sebi postavlja pitanja. Što je najbolje, to se i dešava. Samo što nije rekao da on, kao opozicija, apsolutno nema nikakvo mišljenje o svim tim tričarijama, te da se njegov posao kao opozicionara sastoji u tome da ga neko izabere umesto aktuelne vlade i da onda, tek kada dođe na vlast svi saznamo šta zapravo misli i svi sa zadovoljstvom gledamo kako rešava sve te stvari o kojima sada, dok nije na vlasti nit želi da se izjašnjava niti ga zanima.
Pošto Nikolić nije glup, takav stav je više zvučao kao nekakav inat: kad me već niste izabrali, onda ćete ostati uskraćeni za moje mišljenje, a i što bi se ja cimao da o bilo čemu mislim kada nisam na vlasti.
Zapravo, jedino što nam preostaje je da, pošto svi ovdašnji opozicionari ne mogu da budu na vlasti, za njih posebno osmislimo izbore za opozicionare, pa ko bude izglasan postane opozicionar koga građani plaćaju da opoziciono misli i da prosto radi posao opozicije. Uz mogućnost da kad mu istekne opozicioni mandat postane vlast i na toj poziciji sačeka penziju.
Na sve ono što se dešava u skupštini nemoguće je reći nešto drugo osim da su apsolutno svi toliko željni vlasti da nikoga, pa ni sami sebe, ne mogu da udostoje normalne izjavne rečenice, mišljenja ili replike ako nisu na vlasti. Ko nam je kriv što nismo izabrali Tomu Nikolića, pa sad moramo da slušamo kako grokće. Da smo ga izabrali (a za to svakako imamo još šanse) on bi pričao ljudskim jezikom ili bi se makar potrudio da neko mišljenje ima. Ostaje, doduše, još uvek šansa da se usvoji nekakav status opozicionara na državnoj plati koji bi, tako priznat i obezbeđen počeo da se bavi svojim poslom.
Sa druge strane ovakvih nepriznatih opozicionara stoji priznata vlast koja se bavi poslom dobrog opozicionara – kad god je uočite, ona se stalno preispituje, samokritikuje, puna su joj usta malih ljudi i problema u kojima oni žive. Prvi Boris Tadić čini baš sve da prizna sve svoje greške, da vam priđe i sa vama podeli skromnu večeru. Ali ne shvata da narod jedva da ima i za sebe, da mu nije potrebna samosažaljiva, lažno samokritizerska vlast koja se upinje da istakne što više problema kao da stalno snima neki promo spot.
Dakle, ista banda. A ista banda su i umetnici iz Ateljea 212 koji traže specijalni dekret da budu izuzeti iz sveopšteg otpuštanja zaposlenih. Verovatno zato da bi mogli da siti pišu i izvode komade o sveopštoj nezaposlenosti.

La Guerra Infinita (Ricardo Iacona, 2008)

Ni dve godine nakon jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, ne nazire se epilog drame vezane za južnu srpsku pokrajinu. Nakon početnog ubrzanja za koje su direktno odgovorni zapadni tutori tzv. balkanske države, a zapravo okupiranog protektorata najveće vojne sile na svetu, trend priznavanja se potpuno zaustavio. Pošto su Republiku Kosovo priznali svi na koje je moglo da se utiče na ovaj ili onaj način, već prošle godine se talas priznavanja tzv. državnosti drastično proredio, a u ovoj godini do sada je zabeležen samo jedan takav slučaj - kada je još u januaru Kosovo priznala Mauritanija.
U srpskoj javnosti, većinski drogiranoj euforičnim evro-esidom priče o boljem sutra (koji se u međuvremenu pretvorio u malo bolje sutra, ako ste glasač DS, ili bolje malo sutra, ako imate oči), kosovska nezavisnost je demokratskim putem gebelsovski skidana sa dnevnog medijskog reda. U drugim državama, jednostrano proglašenje tzv. nezavisnosti bio je izvrstan šlagvort odvažnim televizijskim delatnicima da osmotre šta se to zaista dešava u "najmlađoj evropskoj državi" a da nije skopčano sa friziranim izveštajima. Nogu je povuklo sada već legendarno češko ostvarenje Oteto Kosovo, a iste, 2008. godine, italijanski novinar Ricardo Iacona je za potrebe programa Rai Tre stvorio dvodelnu emisiju Beskonačni rat, nedavno prikazanu na srpskoj državnoj televiziji, koje je propraćeno neviđenim interesovanjem gledališta. Reč je primernom komadu analitičkog novinarstva koji svojom hrabrošću, studioznošću i istinoljubivošću ima sve predispozicije da prevaziđe slavu svog češkog parnjaka.
Dok su se Česi prevashodno bavili prošlošću, Iacona se hvata u koštac sa neveselom kosovskom sadašnjošću. Prvi deo filma posvećen je nimalo ružičastom stanju na "oslobođenom" terenu. Nekadašnja OVK nije rasformirana, već kroz brojna paramilitarna i paradržavna tela nastavlja da funkcioniše iz senke, pružajući svoje pipke do svakog delića kosovske stvarnosti. Imamo prilike i da se uverimo kako stoji realno stanje vezano za izgradnju kuća srpskih povratnika - ganc novi domovi su potpuno ruinirani i poharani, dok su im zidovi slikovito ukrašeni ljudskim izmetom.
I ako taj deo multikulturalne priče kosovske svakodnevice za srpsko javno mnenje odavno nije tajna, vredan novitet predstavlja saznanje da je kriminalna prištinska paravlast u svojim tajnim i javnim oblicima uzrok noćnih mora i za mnoge Albance. Poput Šerloka Holmsa, Iacona prati brojne tragove kalašnjikova čiji su krvavi meci redovno završavali u telima neprijatnih svedoka. Služeći se logikom zdravog razuma, Iacona prati nestanak brojnih policajaca i novinara, te nesuđenih svedoka u Hagu, koji su se usudili da se javno bave likom i delom Ramuša Haradinaja, pravosnažno oslobođenog u Haškom Tribunalu, jednog od retkih političara današnjice koji je u toku obavljanja premijerske funkcije bio ranjen jer je učestvovao u jednom revolveraškom obračunu, zajedno sa članovima svog klana, koji se bezobrazno obogatio za vreme rata. Treba li reći da je ranjeni Haradinaj, odmah po puškaranju zbrinut u NATO bazi Bondstil, a zatim munjevito prebačen na lečenje u Nemačku? Iacona nalazi za shodno da takve neprijatne informacije prosledi svojim gledaocima, sugerišući da je car go "na samo sat vremena leta od Rima". Njegove sumorne nalaze potvrđuju brojni svedoci i članovi rodbina pobijenih, koji kako sami kažu "nemaju čemu da se raduju kada je proglašena nezavisnost".
Autor se ne zadovoljava traženjem rupa u kljakavom albanskom alibiju za sva nepočinstva koji se pravdaju ovim ili onim ljudskim pravima, već se ustremljuje na silu koja bi trebalo da održava red i mir u južnoj srpskoj pokrajini a u praksi ne radi ništa - a to su pripadnici NATO, saučesnici u najvećim etničkim čišćenjima na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Kada u kosovsku formulu tehnologije vlasti uđe i osnovni sastojak oličen u velikim profitima od trgovine drogom, Iacona preko Makedonije i Istanbula stiže do Avganistana kako bi kamerom osvedočio anarhiju i nemoć zapadnih snaga u uzaludnoj borbi sa talibanima, silom koja se naružava zahvaljujući sredstvima koje dobija od prodaje heroina. Taj heroin se preko Turske prebacuje na Kosovo, NATO žmuri i ne vidi šta se događa i tako posredno postaje saučesnik u ubijanju svojih vojnika na Srednjem Istoku.
Mnogima se ovakva praksa čini kao sumanuta, ali tako je samo na prvi pogled. Uvidom u istorijske činjenice, jasno je kao dan da je ovo što se danas događa samo prethodnica onoga što se događalo juče. Podsetimo, u stvaranju talibana lavovski su učestvovale SAD u borbi protiv Sovjetskog Saveza, skorašnji građansko-verski ratovi na Balkanu redovno su na strani islamskih fundamentalista nailazile i na jedinog svetskog hegemona, o čemu je iscrpno pisao nemački novinar Jürgen Elsässer u svojoj knjizi Kako je džihad stigao na Balkan. Na kraju krajeva, dejstvima NATO avijacije je i došlo do okupacije Kosova, važne tačke u unosnom heroinskom poslu koji povezuje kontinente, a dolaskom stranih okupatora u ovu siromašnu azijsku zemlju beleži se značajan porast prinosa opijumskog maka iz godine u godinu. Iacona koristi veštinu neposrednosti kako bi iz priča meštana došao do istine koja se ne izgovara glasno - seljaci su prepušteni na milost i nemilost talibanskih bosova, i ako ne uzgajaju mak, neće imati od čega da prehrane svoje brojne porodice.
Beskonačni rat svojim dubokim zahvatom predstavlja vrhunsko televizijsko štivo koje podseća na osnovnu davno proklamovanu funkciju ovog medija - nastojanju da edukuje publiku. Jedina zamerka na račun filma je što Iacona povremeno u svojim nastojanjima da dođe do opipljivih teza mora da crta svojim sagovornicima šta želi od njih da čuje i na tim mestima prestaje da bude televizijski novinar i pomalo počne da liči na policijskog islednika, podsećajući nas na agresiju kao vrhovnu odliku televizije novog milenijuma. Srećom, tih trenutaka je sve manje kako emisija odmiče, a šarm čitavoj priči daje i dramatična sinhronizacija svih protagonista na italijanski jezik. Naravno, emisija je momentalno jutjubovana, i može se pogledati u celosti na ovom popularnom servisu, a nezvanično se najavljuje i njen treći deo.

No comment

Povratkom televizora u moj život, vratila se i opsesija sportskim komentatorima, neverica, gunđanje i zaprepašćenost njihovom preovlađujućom nestručnošću. Kao što ste već verovatno primetili, pomenuti uređaj se u našoj hacijendi u 99 % slučajeva pali zbog nekog sportskog dešavanja, a takve prilike su postale svakodnevne, što penzionisanom omladincu poput mene predstavlja bogougodnu obavezu daljeg zanemarivanja zaostalih životnih obaveza i prepuštanje stihiji učaurenog života.
Odmah da se razumemo, iako ni o fanovima sporta ni o sportskim novinarima nemam previsoko mišljenje, pala mi je na pamet misao da ljudi koji opsesivno prate sport (a među kojim sam i ja) uopšte nisu glupi kao što se na prvi pogled čini, a uzimajući u obzir ostatak televizijske ponude koja se pretežno sastoji od kiča, smeća, šljokica i sličnog zapakovanog đubreta. U ovom smislenom nastojanju može se otići čak i do zaključka da sportski prenosi predstavljaju jedini preostali delić istinske realnosti na koji se može nabasati putem malih ekrana.
Bilo kako bilo, sport je najjeftinija zabava za siromašne i leglo svakojakih kriminalaca zbog kojih sam pre nekoliko godina u svojoj ideološkoj zaslepljenosti prestao da pratim ovaj životni aspekt u meri u kojoj sam to činio ranije. A to je bila potreba da se zna sve. Suočen sa količinom informacija, shvatam da je to nemoguća misija čak i kada bi ljudi imali po tri glave na ramenima. Ali kao što svaki prijatelj sporta za sebe smatra da bi bio odličan selektor, velika većina posmatrača sportskih manifestacija koja u oblinim količinama gubi vid i živce pred šarenom kutijom živi u uverenju da bi odlično obavljalo posao sportskog komentatora.
Nekada je monopol u ovoj oblasti držao RTS, danas smo svedoci pravog cunamija kanala sa isključivo sportskim sadržajima, a svoje mesto pod suncem traže i drugi programi sa nacionalnom frekvencijom. U ovoj kratkoj rekapitulaciji, bolje da krenemo od pozitivnih primera obavljanja komentatorskog posla, pošto ih je značajno manje u odnosu na ove druge.

Što se tiče fudbala, meni se uvek najviše sviđalo kako ga prenosi Gojko Andrijašević, čiji glas nisam čuo još od mitske utakmice sa Dinamom iz Tbilisija, izgleda da je zauvek sklonjen sa Javnog servisa evropske Srbije. Koliko sam imao prilike da vidim po netu, mnogo ljudi ga izrazito ne gotivi iz najraznoraznijih razloga, ja ću pružiti svoje argumente zbog čega ga simpatišem. Pod jedan, nisam siguran da je ova priča sto posto verodostojna, ali sam čuo da je Gojko radio na TV Palmi kao tehničar i da je na mesto komentatora uleteo slučajno kada se pokojni Vladanko Stojaković razboleo, i posledično bio sprečen da obavi svoj posao. Andrijašević se odlično snašao u novonastaloj ulozi, što može da posvedoči svako ko je gledao prenose na Palmi tokom prethodne decenije - ovaj komentator bi satima prenosio mečeve sa podjednakim žarom. Drugi i najvažniji razlog moje simpatije prema Gojku je što za vreme njegovih prenosa isprekidanih mestimičnim škljocanjem zippo upaljača nisam osetio tzv. transfer neprijatnosti kojim me obilato čašćava većina njegovih kolega.

Što se tiče košarke, neprikosnoven je Ilija Kovačić, kao pravi maestro prenosa kraljice igara, a opasno mu se kvalitetom približava i Srđan Radojević (?) sa Sport kluba koji nešto slabiju dikciju nadomešćuje fantastičnom pripremom prenosa i obiljem podataka koje nosi u glavi. Što se tiče odbojkaških duela, ubedljivo najbolji je bio novosadski komentator Jergić koji je praktično opismenio TV auditorijum što se tiče ovog sporta.
I to bi bilo manje-više to što se tiče dobrih medijskih "poslenika" (kakva tragična reč!).
Loši su svi ostali, neki manje, neki više. Kao velikom navijaču Zvezde strašno mi smeta što su svi košarkaški komentatori neopevani Grobari - kako ona dva mutavca-deklamatora na Košavi koji će uvek primetiti "Zvezda izgubila loptu", dok će u istoj situaciji na meču Partizana reći da je "sudija dodelio loptu Partizanovom protivniku", podsvesno ubacujući rovca sumnje u ispravnost takve odluke.
Ništa bolje nije ni na RTS. Jaki Petar Denda prenosima pristupa kao pogubljenju i osim probijanja kroz dve-tri prepoznatljive loše fraze nema šta da ponudi, ali zato je njegovo srce pravoverno crno-belo. Potpunog debakla spasava ga stručni konsultant, čini mi se da se zove Miroslav, zaboravio sam mu prezime, ali mu je svaka na mestu. O Slobodanu Šarencu da ne pričamo - statistički podaci po kojima Vranešu fali još samo pet blokada kako bi postao 15. bloker u istoriji Evrolige ili kako je Rašić imao "niz od 16, pardon 18 ubačenih bacanja" ponavljaju se iz nedelje u nedelju i defintivno su me udaljili od njega iako mi je nekad davno bio interesantna. Živo se sećam jednog pregleda sa Olimpijade u Atlanti koji je radio u tandemu sa Memedovićem i to je zaista bilo vrcavo i sjajno, ali se taj Šarenac utopio u trivijalne statističke podatke kojima iskazuje neizmernu ljubav prema klubu Titove Armije. (Slično se priča i za Vladana Tegeltiju sa SOS-a, ali ja godinama ne pratim taj "kanal iz video kluba", kako ga je nazvao jedan moj bivši prijatelj, referišući na prepoznatljiv kvalitet slike ovog programa)
RTS nema čime da se pohvali ni što se tiče fudbala. Aca Stojanović je Perica Ognjenović sportskog novinarstva u Srba - dok je radio na BK bio je zanimljiv, danas guši glupostima tipa "Dida je boksovao loptu iako to ne voli", a primećuje se i da voli da se kladi na mečeve koje prenosi, što rade i mnoge druge njegove kolege. Kovinjalo nije jedan od njih, ali on iskazuje drugu, još goru boljku: iako imamo prijem slike koja prati dešavanja na terenu, on svoj stil bazira na prepričavanju viđenog. Slično se primećuje i za Strajnića koji se specijalizovao u disciplini "kako da ne kažem ništa sa što više reči".
Kao odgovor na staru gardu RTS, pojavila se i plejada komentatora B92, ali je oduševljenje kratko trajalo, budući da su oni još dosadniji od ertesovskih vedeta. "Zanimljivi" Šaranović i "gromoglasni", retko netalentovani Lončarević brzo su postali božija kazna za sve ljubitelje fudbala, koji su sa uzdahom olakšanja propratili vest da je RTS pred početak ove sezone ponovo otkupio prava za Ligu šampiona. Ponovo smo mogli da uključimo ton.
Na Areni sport i Sport klubu pomalja se nova generacija komentatora - Živkoviću, starom znancu sa SOS kanala se mora čestitati na velikoj izdržljivosti u fudbalskim maratonima tokom vikenda ali i zameriti na slaboj moći animiranja publike. Razaznajem na ovim kanalima još nekoliko glasova ljudi čija imena ne znam, samo ću istaći da dečko koji radi argentinsku ligu na Sport klubu nema veze sa mozgom, a opasno živcira i onaj blago alkoholizirani glas sa više kanala koji se iz petnih žila trudi da bude zabavan i smešan, a samo je dosadan, kao i ona dva "duhovita" nesrećnika sa Foxa koja "komentarišu" Ninja ratnike i njihove bliže i dalje rođake. Nakon poslednjeg derbija i gomile oPsajda u njemu, situacija je što se tiče ova dva najnovija TV bisera postala mnogo jasnija.
Nije previše ugodno ni kada gledamo odbojku - "paljevina" stil Predraga Milinkovića upadljivo štrči, baš kao i onaj Duška Koraća, mada njemu priznajem da ume da me nasmeje neočekivanim naletima sulude inspiracije. Ni u ženskoj odbojci situacija nije bolja - Rešad Šehović je manje komentator, a više motivator naših reprezentativki, neretko u "sugar daddy" ključu. Kad nabasam na male sportove, koje ipak slabije pratim, uvek se "oduševim" Duškom Milanovićem i njegovu nemogućnost da pravilno pročita bar jedno prezime koje je ispisano latinicom. Sećamo ga se još sa RTS-a kada je Šols davao golove za Mančester, a Duško se pridružio triju fantastiko koji osim njega čine Zvonko Mihajlovski i Dobrosav Gajić, svaki ponaosob sa registrovanim ozbiljnim nedostacima koji ih ometaju da kvalitetno obavljaju posao za koji su plaćeni.
Ništa bolja situacija nije ni što se tiče osoblja sa Trećeg kanala. Srbija je verovatno jedina zemlja u kojoj ljudi poput Igora Miklje dobijaju priliku da rade na televiziji, Pešikan je oduvek živcirao svojim izraženim gubitničkim mentalitetom svrstavanja uz pobednike. Tenis nikada posebno nisam previše pratio, ali fudbalski prenosi koje radi Višković često gube na kvalitetu u neodmerenim egzaltacijama u slavu ostrvskog načina igre... Da ne spominjemo Lazu Bakmaza, koji više vodi računa o svom preterano naprilitanom izražavanju nego što obraća pažnju na teren. Njegovi prenosi uvek zahtevaju dodatne atome energije jer formom podsećaju na suvoparne predloške za scenarija događanja tipa "Prođoh Levač, prođoh Šumadiju", gde se svi tope od izveštačene ljubavi prema jeziku.
Vaterpolo vodama uglavnom osrednje dominira Saša Mikić, ponekad mu se pridruži i već pomenuti Aca Stojanović koji je tokom prošlogodišnjih prenosa sa SP u Rimu prečesto upadao u stanja isforsirane histerije, ali je srećom pored sebe imao stručnog konsultanta Igora Gočanina, od koga smo, za promenu, i imali šta da čujemo.
Na samom kraju, ovo je samo štura skica mojih tv impresija, o kojima bi moglo naširoko da se piše, plus što besmrtne stare snage tipa Milojko Pantić, Vladanko Stojaković, Srđan Knežević i Jordan Ivanović nisu ni pomenute ovom prilikom. Na kraju kada se sve sabere, čekamo sa nestrpljenjem dan kada ćemo pritiskom na dugme na daljincu biti u prilici da isključimo glas a da zajedno sa njim ne iščili i ton sa poprišta.

My Name is Earl (Gregory Thomas Garcia, 2005-2009)

-E pa ja sam ovo gledala, ovo je super...
-Ok.
-Jao, vidi, prva epizoda!
-Stvarno?
-Aha.
-Ok, 'ajde da gledamo.

Tako je tekao jedan od retkih razgovora nasdvoje vođen ispred televizora. Pomenuti uređaj je u 99 % slučajeva upaljen samo ako se prati neki sport, a posebno svetinja SD Crvena Zvezda u bilo kom obliku. Ali, ovog puta, serija My Name is Earl je zaokupila moju pažnju. Pošto sam se upecao, više nije bilo potrebe da me iko podseća na seriju, što je praksa koja se nije desila još od "Felisiti", koju sam u tom trenutku ionako pratio zato što su je pratili svi oko mene.
Jeste, gledao se sa pažnjom Rome, kao nijedna serija pre, ali u tempu koji je određivan na licu mesta. Sa Earlom smo oživeli onaj gotov zaboravljeni "crtani film" osećaj koji se verbalno izražava kao "ajde još jedan, još jedan...". Pošto je RTS u prilično idiotskom terminu koji se broji prstima jedne ruke odlučio da prve dve (od ukupno četiri) sezone prikazuje na svom Prvom programu u ritmu od po dve epizode za veče. HiTSerični čitaoci bloga su već pratili seriju na HRT ili preko diskova, a za one koji nisu informacija da je do sada prošla prva sezona i počela druga koja će se veoma brzo završiti (još dvadeset epizoda, znači još deset radnih dana).
Kao veliki fan verovatno poslednjeg dobrog filma Kevina Smitha (ovo verovatno je zato što nisam gledao prethodnih nekoliko, Dogmu nisam sastavio celu koliko mi se ne sviđa) "Chasing Amy", oduševio sam se činjenicom da Earla igra Banky iz tog filma - nekadašnji pro-skejtborder Jason Lee, dok je njegov blago retardirani, infantilno neodoljivi brat Randy glumački zadatak koji je poveren Ethanu Supleeju, koga se malo ko seća iz dotičnog filma u kome igra strip-fanatika (i pojavljuje se u ukupno dve scene) ali je veoma upečatljiv u ulozi Setha u remek-delu American History X.
E pa njih dvojica žive u imaginarnom Camden Cityju, mestu u kome sve nešto muljaju i valjaju, a ponajviše lapaju. Earl je bio baš velika lopuža, a onda je jednog dana ogrebao srećku i dobio 100 hiljada dolara. Pošto ga je 10 sekundi kasnije udario automobil, on završava u bolnici gde shvata da je sve u životu karma i da pod hitno mora da ispravi greške iz svoje burne prošlosti. Sačinjava spisak od 259 nedela, i sa ok budžetom kreće u izvršavanje svoje misije. Prati ga večito gladni brat, a tu je i njegova bivša žena Džoj, bimbo željna dobrog života i njen muž Račić (Crabman), konobar u lokalnoj krčmi, sa kojim je Džoj zatrudnela još dok je bila sa Earlom u braku. Tu je i Catalina, sobarica iz lokalnog motela, u kome su braća po dobitku na lutriji uzeli sobu.
Njih petoro, katkad pojačani gostima zvučnih imena kakva je Juliette Lewis, upadaju u najfenomenalnije zbrke prouzrokovane Earlovom željom da bude bolji čovek. Njegova primarna težnja, prošlost klasične bitange i majice u kojima izražava naklonost prema grupama Lynyrd Skynyrd, AC/DC i Metallica pomažu pri lakoj identifikaciji sa njegovim likom nalik na Paju Patka, još jednim dokazom da je Jason Lee sjajan glumac koji je u 35. godini života, posle mnogo nećkanja debitovao na televiziji. Upravo netelevizičnost ove serije je ono što je izdvaja od gomile drugih serijskih sadržaja u kojima se junaci bude očešljani i žive u svetu pod staklenim zvonom serijskog narativa, bez previše dodira sa realnošću.
Vešto baratanje sa uzročno-posledičnim odnosima u životu i fin humor u kome pažljivijim očima neće promaći suptilna ali nemilosrdna kritika američkog načina života viđen kroz svakodnevnu praksu i običaje, opsednutost uspehom, gramzivost, alavost, dekadenciju i slične fenomene u kojima globalni hegemon kao najveća svetska sila prednjači na planeti (a ostali slepci je prate). Naravno, slično filmovima Majkla Mura, i ovde je taj široko shvaćeni antiamerikanizam obojen crveno-belim prugama i belim zvezdama na plavoj pozadini, kao što je npr. epizoda u kojoj se Earl odvikava od pušenja, ali je vidljiva težnja autora da se u epizodama ovog serijala ne upada u klasične šou-biz klišee zbog kojih je gledanje serija u najvećoj meriji postalo sinonim za najgluplje moguće gubljenje vremena.
Kad smo već kod striktno američkih fenomena, nije zgoreg napomenuti da je ova serija, inače lepo prihvaćena gde god je emitovana, izazvala određenu kontraverzu zbog činjenice da su dva glavna junaka sajentolozi, što je priča koja je pratila i druga ostvarenja u kojima su učestvovali glumci i režiseri poznati po tom (religijskom?) uverenju poput Matriksa i Nemoguće misije. Naravno, priča je potekla na Ostrvu, gde sajentologija, slično ostatku Evrope, nije u milosti zakonodavaca. Britanci tvrde da u seriji ima subliminalnih poruka, ja ih nisam primetio, a i kako bih - onda više ne bi bile subliminalne...

Rome (Bruno Heller, John Millius, William J. McDonald, 2005-2007)

Kao i svi mediji masovnog društva/popularne kulture i televizija, sigurno jedan od moćnijih, sažima paradoksalna i kontradiktorna iskustva. Kao važan deo savremenog društva, ona je isuviše složen fenomen da bi se olako odbacila ili nekritički prihvatila. Slično se može reći i za njenu žilu kucavicu - TV serije.
U poslednjih nekoliko godina svedoci smo prave eksplozije ovog igranog formata. U društvu se više ne postavlja pitanje "da li...", nego samo "koje serije gledaš". Moram priznati da sam se prilično distancirao od tih trendova od kada sam sveo količinu televizije na minimum u svom životu, ograničavajući se na politiku (kad imam živaca) i sport (kad želim da ih izgubim). Moram priznati da su me do takvog stanja dovele i horde obožavalaca večitih serija na našim TV programima kao što su "Mućke" ili "Alo, alo", koje su sigurno kvalitetne, ali posle 25 godina prikazivanja i najbolje dosadi (mala digresija: čitao sam skoro u Zabavniku da na jednom austrijskom kanalu decenijama puštaju jedan isti film iznova - samo je on na programu). Ipak, stvari nisu toliko jednostavne - hteo ne hteo, priznajem da i nakon svih ovih godina kad naletim rado gledam i "Bolji život" i "Srećne ljude" iako ih znam napamet.
Sveden na domaće klasike, bez velikog uzbuđenja sam gledao kako prolaze DVD-ji čitavih sezona novih, najjačih serija tipa Lost, 24, Californication, Dexter - koji u meni bude želju da ih pogledam sličnu onoj koju gajim prema odlasku na festival/koncert ili gledanja holivudskih hitova u bioskopu, što će reći da to interesovanje teži nuli.
Ali...
Serija "Rome" mi je davno zapala za oko. Svi ljudi do čije procene držim imali su samo reči hvale za serijal, a i grozničavo paljenje televizora moje majke subotom uveče kada je serija išla na RTS-u, samo je pojačavala to interesovanje. Znao sam da će je kad tad pogledati, pa sam primenio metod koji je palio tokom devedesetih - sve što je umetnički vredno naći će već svoj put do tebe. I onda je Kurir sa serijama došao sa 2 DVD-ja na kome su se nalazile obe sezone - ukupno 22 epizode.
Svi su oni bili u pravu. Serija je odlična, čak nešto najbolje što sam ikada imao prilike da gledam a da je kreirano za televiziju.
Za "Rome" se može reći da je u pitanju "totalna" serija. Za razliku od mnogih drugih koje za predmet svog interesovanja imaju neki određeni specifikum, za "Rome" se, pri dubljoj analizi, to ne može reći. Naravno, ova serija je u osnovi istorijska, ali tako je samo na prvi pogled pošto u sebi sažima i komediju i dramu i akciju i triler. A bogami i erotiku.
Moje najveće strahovanje vezano za dobro poznato američko baratanje istorijskim činjenicama koje je svojevremeno davalo u zadatak poljskim ciganima konjokradicama da sviraju svoju pesmu - "Marš na Drinu", ovde se, srećom pokazalo kao neopravdano jer su Ameri seriju radili u talu sa Britancima i Italijanima. I to po principu američka produkcija, evropska egzekucija!
Dakle, "Rome" karakterišu odlično izgrađeni likovi, savršena kostimografija i fenomenalna gluma mahom britanskih glumaca, nadaleko poznatih po svojim kvalitetima pri radu na karakternim rolama. Istorijsko doba koje serija pokriva smešteno je u sumrak Rimske republike i njenoj tranziciji ka Carstvu, čiji je rodonačelnik bio Oktavijan, čovek koji je večno ostao ovekovečen u vremenu po tome što je mesec koji ovim tekstom ispraćamo dobio ime baš po njemu. I mesec pre njega svoje ime duguje njegovom "ocu", a zapravo rođaku, Juliju Cezaru sa čijim trijumfima u Galiji serija počinje da se odmotava kao klupko pod mačijim šapama.
Razlozi trijumfa "Rima" su dvojaki i jednostavni. To je serija koja funkcioniše i na mikro i na makro planu - prateći sudbine istorijskih ličnosti ali i dva legionara Lucijusa Vorenusa i Titusa Pula, koji se kao deus ex machina nalaze uvek u epicentru događanja. Drugi razlog je što je serija fantastično realistična čime se lako odvaja od velikog dela televizijske ponude.
Istorijski likovi su predstavljeni sa preko potrebnom dozom pompe i slave koja ih je pratila kroz vekove, ali i kao obične ljude. Poznato je da je Ahil imao svoju petu, pa tako vidimo da je Cezar bio epileptičar, Kleopatra nimfomanka i narkomanka, dok je Oktavijan, meni najdraži lik u seriji, sado-mazohista. Ovakav prilaz obradi istorijske građe ide samo u korist uverljivosti serije.
Osim velikih događaja koji prate istorijsko vreme i nezaboravne likove Marka Antonija, Cezara, Kata i mnogih drugih ličnosti, Rim pruža i fascinantan uvid u kuloare puteva moći, u kojima vladaju žene, ostavljene od muškaraca koji mačem šire granice Republike. Atija (fantastična Polly Walker), Oktavijanova majka, Cezuarova rođaka i ljubavnica Marka Antonija, praktični (= rimski) je simbol nemoralnosti i oportunizma zarad moći koji ih karakterišu. Brutova majka i Cezarova ljubavnica Servilija verna je slika sudbine koja se pretvara u svoju demonsku suprotnost zbog slomljenog srca. Sa druge strane, Oktavijanova sestra Oktavija simbol je rimske građanske vrline koja se ponekad zatetura ali ipak ostaje na svojim nogama.
Ništa manje čudesan nije ni makro plan sa Titusom Pulom (koga igra Ray Stevenson - pljunuti severnoirski Manda), vatrom i Lucijusom Vorenusom (Škotlanađnin Kevin McKidd, oko koga se u kampu nasdvoje vode polemike da li liči na Novicu "Psiha" Bjelicu) ledom Rima (inače oba imena se pominju ličnim beleškama Julija Cezara), njihovim živopisnim sudbinama, posrnućima i usponima. Njih prate ništa manje brižljivo kreirani likovi poput Vorenusove (ne)verne žene Niobe, veštice Gaje, Pulove tragične supruge Irene...
Kad smo već kod Niobe i njenog skretanja sa puta morala, tu se potkrala i jedina krupna greška u odličnom scenariju. Naime, ako je Vorenus bio 8 godina u Galiji, a venčao se malo pre toga sa tada trinaestogodišnjom Niobom, pitanje koje lebdi u vazduhu je kada je Nioba rodila najstariju kćerku za koju je rečeno da ima 14. U obdaništu?
Ne računajući ovaj propust koji istini za volju nimalo ne kvari gledalačko uživanje, Rim je vrhunac i nedostižni standard televizijske produkcije. Svojom ambivalentnom prirodom, u kojoj su saveznici i najveći neprijatelji, braća spremna da ti zabiju nož u leđa pa se moraš osloniti na svoje snage, iako, paradoksalno, imaš na koga da se osloniš, on približava televizijsku fikciju stvarnosti i postaje neizostavno TV štivo za sve, a pogotovo za one kojima je istorija dosadna ili im je dosta iste.
Po pravilu, to su isti oni koji ne propuštaju priliku da naglase kako treba da idemo u korak sa svetom. Lepo je videti da je svet veoma pažljiv oko svoje istorije, pa zaista nema razloga da mi budemo vašljivi izuzetak.

The Bourne Identity (Roger Young, 1988)

Sećanje je zajebana stvar. Čovek sam po sebi ima potrebu da idealizuje ono što ne razume u dovoljnoj meri, definišući ga kao "fantastično", "genijalno" i šta ti ja znam sve ne. Tako i ja.
Video-rekorder (ili kako bi nešto kasnije pravopisni čistunci rekli "rikorder") marke "Orion" stigao je u naš dom pošto se jednog dana pre više od dve decenije otac vratio iz minhenskog šopinga. Sećanje me ne služi previše, ali imali smo i jedan video-plejer (sećate se toga, hm?) marke "Java" ili "Saba" za koji je brže-bolje dat oglas. Istu sudbinu je doživeo i "Orion", a na njegovo mesto stigao je "Philips". Samo jedan pogled je bio dovoljan osmogodišnjem detetu da shvati da između dva modela, za tadašnje prilike sofisticiranog uređaja, postoji klasna razlika.
Sa "Philipsom" je rešeno ključno pitanje, a znatiželju su zaokupile video-kasete koje su svakim danim bile sve brojnije. Tako se jednog dana desilo da je u kuću stigao "Bornov identitet". Dasa Ričard Čembrlen u brobi sa samim sobom i ostatkom svetu usled činjenice da je doživeo amneziju, komplikovana priča koja se rasteže po svim meridijanima. Što bi se reklo, globalno. Uz jedno, za današnje prilike, nečuveno ograničenje - traka je bila prekratka da na sebe zabeleži svaku pojedinost tročasovnog televizijskog epa. Tačnije, falilo je zadnjih desetak minuta. Koje za sve ove godine nisam pogledao do pre neki dan.
U međuvremenu sam idealizovao ovu ambicioznu špijunsku limunadu u kojoj se osećanja TV heroine Jaclyn Smith prema pomenutom Čembrlenu uvek izražavaju u nekom vojničkom, krutom, neprirodnom maniru, što je dovoljno za težak podsmeh. Ostatak je manje-više interesantan - Jason Bourne u bici sa korumpiranim moćnicima i svetim ciljem da zauzda terorizam, ali nekako ljudskije i toplije nego što se to radi danas, bez ideoloških naznaka i govorancija u manihejskom ključu. Ako smem da primetim... nekako je realnije sve to sklopljeno, mada se dosta odstupalo od Ladlamovog literarnog predloška, ako je verovati Vikipediji.
Sad sam sebi natovario obavezu da pogledam veliku holivudsku Born-trilogiju kako bih je kasnije upoređivao sa ovim TV spektaklom, ali nema veze, srušio sam neke lične mitove i pošteno se zabavio.

Balkanski slom, sovjetska dominacija, skandinavska renesansa

Iako naslov sugeriše neku prežvakanu, neveselu temu, u pitanju je varka!!! Zapravo, pričaćemo o jednoj retkoj stvari koja je van granica našeg nesrećnog poluostrva davala njegovim žiteljima (u većini) osećanje ponosa i satisfakcije. Ne, nije u pitanju sport – već zabava miliona zvana Evrosong.

Upravo je završeno ovogodišnje finale u Moskvi. Pobedu je odneo beloruski Norvežanin Aleksander Ribak udelivši svojoj drugoj domovini veliku radost na dan proslave najvećeg državnog praznika. Ovakav rasplet nije nikakvo iznenađenje, pošto je i pre samog takmičenja, simpatičnom Norvežaninu davana najveća šansa za trijumf. Tako je ova skandinavska zemlja posle 14 godina i pobede grupe Secret Garden u Dablinu, po treći put trijumfovala u istoriji ovog takmičenja.

I ne samo to. Sa 387 osvojenih poena u finalu, Ribak je oborio rekord koji su do sad držali nezaboravni Finci Lordi. Ako je želja koja je vodila čelnike EBU da ponovo uvedu žiri (fifti-fifti sa SMS glasačima) u glasački proces bila da povećaju neizvesnost – koja je izostala i u Helsinkiju i u Beogradu – onda su debelo omanuli. Biće da je razlog uvođenja „stručnih lica“ ipak bio da se umire ljuti glasovi koji su stizali iz tabora velike četvorke (Španija, Velika Britanija, Francuska, Nemačka). Nemcima i Špancima ni žiri nije mogao da pomogne, ali verujem da je Teri Vogan konačno bio zadovoljan osvojenim petim mestom Džejd Juen, a i Francuskinja Patrisija Kaas je finale završila u gornjoj polovini, što je napredak u odnosu na Sebastijena Telijea.

Osim Ribaka, najveći pobednici poslednjeg moskovskog povečerja bile su bivše sovjetske republike. Samo Belorusi i Letonci nisu imali svoje predstavnike u finalu, svi ostali se se tamo našli – a neki poput Azerbejdžana se i dobro plasirali (treći). I visok plasman azerbejdžanskog para kladioničari su predvideli, ali iznenađenje u vidu islandske predstavnice – danske tinejdžerke Johane, koja je završila druga, nisu. Na tom mestu su bili viđeni belgijska Turkinja Hadise, bosanska Regina, Grk Ruvas. Osim Hadise koja je završila četvrta, Bosna (9) i Grčka (7) nisu ostvarile plasman koji im je pre finala predviđan. Pri vrhu se zato uglavila odlična estonska kompozicija, sjajan spoj elektronike i klasike, za koji je jedan internet forumaš lucidno primetio da je „suviše fin za Evrosong“.

Za razliku od prethodnih godina, Balkan je doživeo potpuni slom, oličen i u slabom hrvatskom plasmanu (18. od 25.) u finalu, do koga su hrvatski predstavnici Andrea i Igor Cukrov došli zahvaljujući odluci žirija koja je eliminisala srpske predstavnike Marka Kona i Milana Nikolića iz završne predstave, iako su po glasovima publike bili deseti. Za razliku od mnogih, a što se moglo i primetiti i prema kvalitetu pesama u finalu, po mom mišljenju „Cipela“ je sigurno imala kvalitet za finale, no nije imala sreće, a odluka žirija koja je išla na ruku bledim Hrvatima će im sigurno biti čvrst alibi za plasman koji je u domaćoj javnosti bezrazložno percipiran kao neuspeh.

Slično srpskoj nesreći u prvom, bilo je i u prvom polufinalu kada su hevi metal Makedonci Next Time i crnogorska kopija grupe ABBA Andrea Demirović zamalo ostali bez plasmana u finale pošto su bili deseti odnosno 11. Umesto njih, u finalu su se našli 12. Finci Waldo’s people koji su u finalu imali retku čast da drže fenjer.

I tako je na još jedan Evrosong spuštena zavesa koja će kada za godinu dana ponovo bude otkrivena iskazati lepotu fjordova. EBU mora još mnogo da radi kako bi vratio šmek koji je do pre neku godinu krasio ovo takmičenje. Šta će smisliti ostaje da se vidi, a ljubiteljima dobre pesme i zabave preostaje jedna neviđena poslastica čiju premijeru očekujemo u novembru – za šest meseci će sa emitovanjem početi prva Azijavizija uz učešće 15 zemalja, među kojima će biti i Australija. Kao osoba koja je sticajem poslovnih okolnosti postala evrosong-ekspert, priznajem da sam se navukao na ovo takmičenje i da sa nestrpljenjem očekujem singapursku manifestaciju.

Mesečni ciklus Džeka Bauera

Iako izbegavam, da gledam serije, jer su me neka iskustva poučila da ću, kad jednom počnem, postati manje gledalac, a više talac, zarozani penzioner koji stari sa svojim likovima posut mrvama večernjih obroka i pepelom sopstvenog leša koji gleda kako mu mozak i duša pasu na obližnjem parkingu a vreme prolazi, sa velikim zakašnjenjem i oklevanjem počela sam da gledam seriju 24. Trenutno sam u fazi apstinencije i imam ozbiljnu dilemu da li da i dalje gledam, iako znam da me čeka još pet sezona, a da jedan dan agenta Džeka Bauera traje mojih nedelju i po dana, čini mi se kao da se upuštam u krajnje nesigurnu, sadomazohističku vezu koja nikuda ne vodi. Pogotovu što znam da će Toni Almeida, moj omiljeni junak da zagine u nekom trenutku, što ne znam da li želim da vidim, niti znam kako će serija da izgleda bez njega.

Sve u svemu, zastala sam. Još tokom prve sezone zapalo mi je za oko sa koliko su pažnje urađeni ženski likovi u ovoj, ako to još uvek postoji, prevashodno muškoj seriji. Već tada, učinilo mi se da su one manje dobro urađeni pojedinačni likovi, a više proizvd jednog toka misli koji sa svakom novom junakinjom u obzir uzima prethodnu. Žene se u seriji 24 nadovezuju jedna na drugu kao teze i antiteze formirajući specifično žensko pleme – svet unutar sveta Džeka Bauera. Plima i oseka koja vlada serijom 24 i koja odnosi stare i donosi nove junake poseduje posebnu pravilnost kada je reč o ženskim likovima. Za razliku od muškaraca koji se pojavljuju isključivo prema potrebama zapleta, te su proizvod logike radnje, žene se pojavljuju prema nekoj drugoj logici – kao čista značenja. Naravno, palo mi je na pamet da ovo moje ubeđenje (gotovo očaranost ovakvim ženskim menama u seriji 24) možda potiče otuda što većinu ženskih uloga (izuzev uloga Bauerove supruge i ćerke) u seriji 24 mogu da igraju i muškarci (recimo, ulogu teroristkinje Meri Vorner, Bauerove jatakinje Kejt Vorner, dobre vile CTU-a, Mišel Farel itd.), te da mi sama činjenica da ih igraju žene stvara višak iščekivanja i neku vrstu začudnosti. Ali, ako se bolje pogleda, dame na ovim mestima nisu tu samo zarad stvaranja šarenila, niti zarad feminističkog istupa (eto, i žene rade kao agenti, teroristi itd.), već radi posebne dvosmernosti same priče u seriji – jer svet iz kog one dolaze sadrži poseban kod.

U većini slučajeva, on počiva na činjenici da Džek Bauer u najključnijim trenucima svoje potrage zavisi od žena. Iako u svakoj od konkretnih situacija, njegova akcija zavisi od junakinja sa obzirom na položaj na kom se nalaze (njihova dramaturška uloga), Bauer u svakoj od tih situacija učestvuje u posebnoj bici koja je samo na prvi pogled sadržana u konkretnom zapletu i akciji.

Jajašce ovog kolopleta sa ženskim likovima posejano je još u prvoj sezoni i predstavlja neku vrstu kanona koji se potom primenjuje, razrađuje i grana u drugoj sezoni. Nukleus čine Nina Majers, najbliža saradnica i poverenica, u prošlosti i ljubavnica Džeka Bauera spram njegovog porodičnog gnezda – supruge i ćerke. Iako se privremeni raskid između Džeka i Teri Bauer dogodio u prošlosti, kao i njegov život sa Ninom Majers u periodu raskida, repovi se vuku tokom svih 24 epizode da bi se pokazali kao fatalni.

Činjenica da je gnezdo razoreno u prošlosti, prevashodno zbog Džekovog celodnevnog posla tajnog agenta, te da je, u jednom trenutku zamenjeno ženom koja deli Bauerove poslovne tajne i teret opasnih zadataka, ukazuje na stalnu rastrzanost unutar lika Džeka Bauera. Budući da se predomislio, te da prva epizoda prve sezone počinje sa njegovim povratkom kući i pokušajem obnavljanja porodice, te potiskivanjem Nine Majers na mesto najpouzdanije saradnice i poverenika koja hladno kontroliše svoje emocije prema Baueru (što će se pokazati kao savršena maska) tokom cele serije funkcioniše kao posebna podvojenost u liku Džeka Bauera: svaki put, on pokušava da pobedi sve, da reši probleme, ali i da sačuva porodicu kao neokrnjeno gnezdo u koje može da se vrati. Ova želja se svaki put obnavlja i njen nosilac, nakon smrti Teri Bauer koju, nimalo slučajno, ubija baš Nina Majers, u drugoj sezoni postaje ćerka Kim Bauer.

Otuda, iako uobičajeni motiv u akcionim filmovima – nalaženje najslabije tačke glavnog junaka kako bi bio ucenjen, u slučaju Džeka Bauera postaje dublji motiv. To što su isprva Teri i Kim taoci terorista koji prete Baueru, nije samo motiv koji pojačava napetost i stavlja junaka u tešku situaciju. U drugoj sezoni Kim nije talac direktnih Bauerovih oponenata, ali jeste u opasnosti i stalno izmiče Bauerovim pokušajima da je drži na sigurnom. Tako, u obe sezone Bauer pokušava da stigne neprijatelje, ali i da stigne suprugu i ćerku koje mu izmiču kao neko obećanje jedinstva, zajedništva, muško – ženske ravnoteže.

Nina Majers – mislim da ova žena ne nosi džabe prezime čuvenog serijskog ubice. Najintrigantniji lik u prvoj sezoni serije, Nina je možda najuspešnije izvedena antifeministička teza – da su žene uvek žene. Makar bile na ravnoj nozi sa muškarcima, makar jednako uspešno radile isti posao kao i oni (u ovom slučaju, odlična agentica CTU-a, kojoj se ne može zameriti manjak inteligencije, spretnosti i hrabrosti), pre ili kasnije, njihovi motivi sikću iz legla uzburkanih emocija koje se odnose na muškarce. Zapravo, čini se da je Nina Majers do te mere pokušavala da bude profesionalna i da stoički podnosi činjenicu da je ostavljena, da je u prilici da Baueru pomaže da suprugu i ćerku smesti na sigurno, da je svoj ženski deo morala da izživi na kriminalni način postajući izdajnik CTU-a, SAD-a – hladno oružje u rukama terorista. Terorizam se ne samo na ovom mestu pojavljuje kao isključivo ženski element, jer će taoci stranih, pretećih snaga koje se nadvijaju nad SAD-om, predsednikom, pa i Bauerom posredno, i u drugoj sezoni pokazati kao žene koje kroz ovakve dementne akcije odlaze u antidržavno podzemlje kao u podzemlje svoje potisnute ženstvenosti i devijantne supstitucije porodice.

U drugoj sezoni, Nina Majers, do tada najbliža Bauerova sardnica, pojavljuje se kao hladna, preteća sila koje se Bauer plaši, koju želi da kazni, te nije čudno što njeno saslušanje postaje neka vrsta obračuna sa najvećom pretnjom u svetu potisnutih emocija u kom živi Džek Bauer.

Šeri Palmer – drugar koji mi je preporučio seriju ne uspevši da se suzdrži od najvećeg spojlera koji sam u životu čula, koji u velikoj meri obesmišljava moje gledanje ove serije, ali pitanje smisla odavno je nekako počelo da mi izmiče baš kao jasna linija između muškaraca i žena u seriji 24 te ga, čini mi se, ili grčevito učitavam ili potpuno potcenjujem što me sve više udaljava od istine, dakle taj momak, rekao je za Šeri Palmer, prvu damu u seriji, koja se za to mesto bori na ne preterani damski način: „sve vreme sam hteo da zadavim tu kučku!“ Neka ove reči uđu u zapisnik suđenja ženama iz serije 24, budući da je Aleksis iz Dinastije, antologijska kučka, malo dete za Šeri Palmer čija je omiljena rečenica: "ja to radim za tvoje dobro." Naime, ono što važi za Ninu Majers, važi i za Šeri Palmer, samo s duplom pregradom. Šeri krvari kolko i Nina Majers, samo koristi neke baš ultra invinsibl, pa doći do njene ženske srži predstavlja pravu muku. Ona nije dvolična, niti ima jedan fiksiran plan, već ima bezbroj lica koja se kameleonski transformišu. U više navrata, čak i gledaoca dovodi u sumnju da li se promenila i „shvatila gde je grešila“, što, naposletku, samo govori o gledaočevim očekivanjima da žena jednom mora da nauči. Šeri je, u tom smislu, tvrd orah. Nije za bacanje činjenica da Šeri biva saterana u ćoše tek kad se susretne lice u lice sa Džekom Bauerom pred kraj druge sezone, te da tada njena hrskavičava i savitljiva masa postaje kost koja se da oglodati. Kao da Bauerova sudbina nije samo da bude narodni heroj i uzdanica predsednika Palmera, već i da bude akter i očevidac priznanja svake žene grešnice. Šeri je zanimljiva i stoga što sa pozicije koja deluje gotovo kao ukras (žena predsednika SAD-a) deluje kao nepresušna otvaračica Pandorine kutije proizvodeći gotovo oralnu fiksaciju na laž, na bezbrojne opne pretvaranja koje valja sljuštiti da bi se ukazalo lice koje iza njih stoji.

Teri Bauer – samo ime kaže, supruga Džeka Bauera. U jednom trenutku, saslušavajući Ninu Majers u drugoj sezoni, Bauer joj otežava muke podsećajući je kakvu je ženu ubila, rečima (parafraziram): posmatrao sam je kako se na ulici obraća jednoj starici koju ne poznaje i divio sam se sa kakvom lakoćom i toplinom, bez straha priča sa strancima, eto takvu ženu si ubila! Teri je neka vrsta pozitivnog primera i predstave sna o pravoj ženi: spremna da se žrtvuje bez zadnjih motiva, brižna i spremna da oprosti izlete u preljubu, krhka, bez znanja o široj slici, uljudna, suzdržana... I mrtva.

Njenu ulogu, po svemu sudeći, pokušava da preuzme Kejt Vorner u drugoj sezoni, što ostaje da se vidi ako dozvolim da i dalje ostanem talac serije 24.

Kim Bauer – ćerka Džeka Bauera. Zapravo, u ovom slučaju, reč je o novoj generaciji žena koje odrastaju sa genom Džeka Bauera u sebi, pa su, samim tim, iskrene, hrabre i neka vrsta obećanja produžetka života Teri Bauer.

Džejmi Farel - već u startu obeležena kao dvolična, tako što na posao u CTU dolazi odevena za izlazak, jer nije ni slutila da državi prete teroristi pa je onako s vrata požurila da obavlja svoj posao. Da su muškarci uvek odeveni za akciju, dok ženski socijalni život ipak zahteva neku vrstu transformacije, Džejmi će dokazati do kraja prve sezone kada se ispostavi da je potplaćeni izdajica, a da su motivi za izdaju krajnje prizemni – položaj samohrane majke ne dozvoljava joj da bira između države i državnih neprijatelja. Ovu razinu prelaze sve žene u seriji i svaka se dovija na svoj način te za to biva propisno kažnjena ili nagrađena. Recimo...

Mišel Desler – na sličnom odevnom primeru kao i Džejmi, pokazuje upravo suprotno. Ona odbija da se presvuče čak i kada je odeća na njoj krvava što ukazuje na njenu transparentnost i požrtvovanost. Za nagradu, dobija najprincipijelnijeg junaka u seriji – Tonija Almeidu.

Alberta Grin i Lin – Ove dve principijelne i autoritarne žene pokazuju da ženski mural koji predano i gorostasno narasta u seriji 24 pokriva sve tipove kože bolje nego bilo koji woman friendly kozmetičar. Reč je o izuzetno principijelnim ženama čija je greška u tome što slepo slede pravila. Alberta koja u jednom trenutku biva postavljena za šeficu CTU-a, spoj je lepote jedne Šade i hladnokrvnosti sa kojom se izriče crno-bela istina jedne Sfinge. Njen problem je zaslepljena vera u funkciju koja joj je, na putu do stolice oduzela žensku intuiciju i uzdigla je na kartonski tron sa kog ne želi bilo kakvu saradnju. Samim tim, njena hladna lepota lišena je svakog seksepila i osuđena da, kao što ju je sistem smestio na tu poziciju, da je u jednom trenutku, tako nesvarljivu, istisne. Za razliku od nje, pravedništvo predsednikove pomoćnice Lin koja pokazuje zavidnu lojalnost od nje čini tek posrednicu između predsednika Palmera i svih koji žele da mu naude. U funkciji državnog prezervativa, Lin će da ga ispuši, pradoksalno, baš zato što nije dovoljno zla i dvolična.

Naposletku

Meri Vorner – teroristkinja iz buržujske kuće. Očigledno je da autori serije plediraju na odsustvo majke u životu Meri Vorner kao okidač za njeno uplovljavanje u terorističke vode i plotovanje protiv američkog društva. Kao i ove žene gore i Meri pokušava da pronađe svoje mesto pod kapom društva nad kojim bdi Džek Bauer. Međutim, budući da se njen otac u slobodno vreme bavi hobijem tajnog agenta CIA-e, a sestra Kejt Vorner ubrzo postaje najbliža saradnica Džeka Bauera, Meri Vorner je neka vrsta žene bez zadatka. Preostaje joj samo da se uda. Upravo u trenutku priprema za njenu svadbu, ispostavlja se da Meri nije bledolika, plavokosa mlada na vrhu torte, već sjebani masovni ubica na vrhu ledenog brega. U njenom odbijanju da prizna gde je bomba iako je pritiskaju Džek Bauer i novoosvojena žena od poverenja, Kejt Vorner, jasan je otpor lude Nine Majers, žene koja odbija da oda svoju tajnu i odveže čvor pred Bauerovom željom da otkrije istinu i sa novom ženom ode u zalazak sunca. I tako se krug ponovo otvara.

Svaka 24 sata Džeka Bauera imaju svoj mesečni ciklus. Čuvajte se.

(Nastaviće se... možda)