Viski

Mraz je ostavljao svoje šape po skadarlijskoj kaldrmi dok se Bane užurbano spuštao niz najizvikaniju boemsku ulicu u gradu. Sat na mobilnom telefonu je upozoravao, književno veče njegove majke samo što nije počelo. Srećom, svetkovine ovog tipa nikada ne počinju na vreme - pozdravio se sa velikom većinom gostiju, sa svima koje je poznavao, osetivši na sebi i znatiželjne poglede nekolicine nepoznatih, u čemu je prednjačio jedan fino skockan komad.

Književni kritičar je nadugačko demonstrirao svoje poznavanje Vujaklijinog rečnika, zavijajući lepo spakovanu i nepretencioznu kevinu autobiografiju u suvoparne oblande. Proćelav i nizak, neuspeli književnik je zavodio sam sebe svojom kvazi-erudicijom. Mnogo je manje bio uspešan u ostvarivanju kontakata sa prisutnim propupelim devojčurcima, nekadašnjim kevinim učenicama, za koje se rečnik iz zamornih almanaha nije pokazao kao najsrećnije izabrana udica, već pretnja dosadom nalik kolumbijskoj kravati. Bane je kasnije odlepio kada je čuo od majke da je kritičar tražio lovu za svoj beskrajni monolog u kome su zagonetne reči bile same sebi ukras. „Ja em bih to ispričao bolje, em te ništa ne bi koštalo“, ali je svet izgleda ostavljen na milost i nemilost prodavcima kratkotrajnih misli.

Put je te večeri Baneta odveo na drugi kolosek. Zajedno sa svojom kumom i bivšom ženom, koja se pojavila u debelom belom džemperu koji joj je taman kako treba potencirao lepu figuru, uspeo se uz smrznute skadarlijske betonske kocke ka novokomponovanom kafiću. Budući da je odrastao u tom kraju, kao klinac povazdan igrao fudbal na male goliće koji su za sav ostali svet bili klupe za sedenje, znao je da je to jedno od retkih mesta u kome se skupljaju elitni dorćolski dileri. Začudo, atmosfera nije bila opterećujuća, za razliku od lokala koji se nalazio sto metara više – u kome nije bilo klijentele sa krimi pedigreom ali su nadmeni gosti i vaćaroški nastrojeni konobari dizali nivo neprijatnosti do nepodnošljivosti.
Sa četvrt veka i nešto malo sitnine u biografijama, tema neobavezne priče se sama po sebi nametala. Sadržana u pitanju „šta dalje?“, misli prisnih sagovornika bile su usmerene ka sutrašnjici koja nikako nije pokazivala jasnije obrise na horizontu. Za razliku od nervoznih ženski koje je očevidno hvatala egzistencijalna frka, Bane se držao dobroćudno potcenjivački i nezainteresovano, njega je ionako večnost oduvek više zanimala od budućnosti. Voleo ih je do beskraja obe, svaku na svoj način, što mu je dosta pomoglo da se u njihovom društvu opusti. Među onima koji te vole sve je u boji čak i kada je sivo.
Stoički je saslušao spisak želja koji je iz sekunda u sekund bio duži za neku novu stavku. Ženska taktika bila je očigledna: pobuđivanje strasti za dobrima prenetih na nivo statusnog simbola, običnih svakodnevnih stvari koje su uvek nadohvat ruke ali se bez novca ne mogu posedovati.
-Ja hoću da pijem viski svaki dan kada mi se pije, izbacila je kuma iz sebe frustraciju. Bane joj odgovori:
-Šta ti fali sad, ako hoćeš mogu sad da nam naručim po viski, ako ti se pije.
Kuma se nije dala pomesti, a i bivša žena je odobravala njeno viđenje klimanjem glave.
-Ne radi se o tome Bane. Mi ovde to sebi ne možemo da priuštimo. Moramo da palimo preko. Neću uopšte da razmišljam o tim stvarima, želim da ih sebi priuštim kad god mi se prohte.
Hedonizam se nikad nije previsoko kotirao u Banetovom sistemu vrednosti. Svaki odušak strasti završava se glavoboljama. Kaljen u pećima nemaštine i asketizma, prepoznavao je razmaženost u kuminim rečima. Nije joj to uzimao za zlo, njena hedonistička crta je bila neodvojiva od ostatka njenog bića i kao da je davala neodređeni sjaj njenoj bledoj puti.
-Ne znam šta da ti kažem, kumo. Ja ne vidim sebe tamo. Samo ovde. Znam da ću imati za viski kad mi se bude pio. Ne moram da idem zbog takvih stvari.
-Ali kako to misliš da izvedeš, ubacila se u priču bivša žena, koja se osećala skučenom nakon što bi određeni period vremena provela na istom mestu. Đavo joj nije davao mira, morala je uvek nešto novo da izmišlja. Zbog toga su se Bane i ona naposletku rastali, prijateljski i bez tuge.
-Ni jednoj ni drugoj ne moram previše da objašnjavam sebe. Poznajete me. Ne nameravam ništa da učinim, kao i do sada. Ne znam šta bih zapravo trebalo da radim? Da obijam pragove kako bih ostvario neke, ne znam ni sam čije tripove? Sve će doći samo po sebi. Živi bili pa videli.
Prošle su dve i po godine. Kuma je poslala razglednicu iz Dubaija, dobila je ugovor na godinu dana. Pre toga je živela kao grofica u Sofiji u četvorosobnom stanu u oronuloj zgradi koja je imala lepo dvorište u svom srcu. Bivša žena ide uzduž i popreko čitavog kontinenta, sa naglaskom na Balkansko poluostrvo. Miri zavađene balkanske narode i drži nivo isterivanja pravde u krvi na preko potrebnom egzistencijalnom nivou.
Banetu je stvarno naleteo posao sam od sebe, a da nikoga nije cimao za rukav. Uporedo sa prvim pravim poslovnim iskustvima te uplatama na njegov žiro-račun, naleteo je na jednu dobru žensku i sa njom u talu zagrljen počeo da stvara bedem odbrane od korporativnog zla u kome se našao. Rekreativno istraživanje sveta viskija o raspojasanim vikendima se samo po sebi nametnulo kao melem na sve progutane knedle, sve lažne osmehe i sva sranja koja je bivao prinuđen da prevazilazi u toku radne nedelje. U zagrljaju sa “glazgovačom “ sve je nestajalo kao rukom odnešeno.

Poučeni falsifikatorskim iskustvima iz devedesetih, svesno su izbegavani Balantajns i Džoni Voker. Ni Tičers nije bio previše omiljen, mnogo boli glava od njega jutro posle. Od Sautern komforta je njoj bilo muka, pa su prestali da ga kupuju. To je podmuklo piće – savršeno je pitak i odlično se meša sa koka kolom, ali kada opauči po lobanji, onda nema milosti.
Čivas je uvek bio preskup, ali je i svesno izbegavan – to je bilo omiljeno diktatorovo piće. Umesto toga, skuplji izbor je pao na Glenlivet, primećen kao izbor zajebanog mafijaškog bosa u jednom odličnom filmu. Stilizacija filmskih gangstera je sudeći po ovom primeru, beskrajno šik.
Što su dublje tonuli u svetu odraslih, bivali su pronalaženi plemenitim favoritima za čitav život, stožerima zanosa pijane sreće i maglovitih magnovenja izoštrenih pogleda. Njen izbor je bio rokerski – Džek Denijels, njegovo srce je kucalo za malt – Glen Grant. Pitak kao planinska voda, nagnao ga je na suze jednog suludog jutra pošto je gledajući u dno prazne flaše čuo Cunetovog „Janičara“, mada ni Sinanov nije za bacanje. Glen Grant je i dalje jedina viskijasta žestina koju preferira klot.



Irci su apsolvirali vekovno znanje o blagodarnoj tečnosti – Tullamore Dew, Jameson te posebno pitki crni i beli Bushmills. Boje Škotske branio je od ranije omiljeni Famous Grouse, da bi mu se nakon temeljne istrage priključile i nove zvezde, pristupačni a kvalitetni Black & White, Bells, Haig, Vat69, J&B. Čak i fenserski dizajnirani Passport Scotch, skockan da namami mladež na greh, poslužio je svrsi dizanja raspoloženja i poboljšanju krvotoka.
Na reč Amerika, Bane bi prvo pomislio na burbon. Ako hoćeš brzinu na svom putu do sreće, neko od suvih grle iz njihove ergele je siguran izbor. Four Roses za sprint, Jim Beam (i beli i crni) za stiplčez. Samo oprezno, za svaki trk je pre svega neophodno (o)stajati na nogama.
Bane se rado sećao svojih prvih susreta sa burbonom. Još u srednjoj školi kada je išao na privatne časove matematike, čija se rigidna logika stalnog vežbanja zadataka nikako nije uklapala u njegov raspored. Srećom, profesorka je bila upućena u tajnu: iznela je na sto flašu na čijoj su etiketi bile četiri ruže. Zalivane koka kolom, imale su sjajan efekat na Banetov mozak, koji je sa lakoćom odjednom počeo da shvata suštinu i zavodljivost logaritama, funkcija i njihovih bližih i daljih rođaka dok se pržio na prijatnom majskom suncu, udobno zavaljen na prostranom krovu jednog novobeogradskog solitera.
Banetova jednačina je vremenom postala aksiom bez nepoznatih. Flaša viskija je uvek na stolu, da podseti na bliske koji su daleko, ali i da obodri za životnu borbu sada i ovde.

Šta treba za kuću

Ako ne treba tebi, treba kući. Recimo, mom se ocu večito spočitavalo što „nikad ništa ne kupi za kuću“. I to ne zato što bismo, ako se on ne seti, ostali bez hleba, mleka i praška (kod nas niko nikad nije umro od gladi), nego zato što time propušta da donese nekakav prilog kući, da dokaže ostalim ukućanima da doprinosi kući i da je prisutan. Što se drzne da uđe tako, sam po sebi.

I ko je kriv ako nema toalet papira i ako ujutro nema kafe? Ko je na koga zaboravio? I ko je kupio semenke od suncokreta kojim ne može da se obriše dupe i lubenicu koja ne može da se, ko jabuka, ponese na posao?

„Imao sam utisak da mi sve treba i da mi ništa ne treba“, pročitala mi je misli juče tamna polovina eurokrema nasdvoje, pošto se vratila iz prodavnice.

Briga da li si kupio sve što ti treba, ili će, tako rasejanog i bez spiska, samo da te skole brojne rupe na spisku, pokazujući kolko si neodrživ i nerealan, stiska se u malom mozgu praveći od njega stišnjenu šunku.

Kad ponajmanje imaš vere u sebe, čini ti se da se cela ravnoteža poremetila. Tepih stoji nakrivo, zaboravio si da uključiš bojler kad je jeftino, nisi isključio ringlu i evo vatrogasaca da te gase dok ostali štede vodu. Kao da si zapostavio nekog svog realnijeg dvojnika i suviše se vinuo probijajući ludom glavom ozonski omotač. Zato kažnjavaš sebe i učiš, po ko zna koji put, najosnovnije lekcije: plaćaš račune, pereš zube, izvinjavaš se ljudima.

Frižider liči na tetris, društvena igra koju svakog dana osmišljava neki zakukuljeni enigmatičar, tako da izjutra, kad ga otvoriš, dobijaš zadatak - raspored rupa se promenio i šta sad treba za kuću.

Ako je ostala jedna cvekla, treba da se dokupe još dve za nešto čemu treba tri cvekle, a šta onda sa tikvicama koje već danima stoje ispod šporeta i ni sa čim se ne uklapaju, jer uvek neki sastojak zafali za nešto u šta idu tikvice. Pavlaka je potrošena na jelo s karfiolom u koje, sudeći po ukusu, očigledno nije trebalo da ide. Ili ne tim redom. Po tom receptu. Karfiole, karfiole, džaba mlad si život dao!

A, istina je da u prodavnici, kad se ode, ima sto andraka, pa da čovek ne zna šta mu tačno treba i da li mu išta treba. Funkcionalna kupovina pretvori se u vašarsku, a vašarska se svede na depresivno tegljenje tikve pune ničega od grada do kuće. I nikad, kad s tim kesama kreneš nazad, ne znaš šta si tačno kupio i šta si pomislio, kad si nešto od toga uzimao? Unosiš pune kese samog sebe iznenadiš kao Deda Mraz. Pa, kad iskašlješ smog iz pluća, zagrizeš jabuku i staviš kafu. Nekako dok kupuješ sve se bolje slaže jedno s drugim, nego u stomaku.

Kakva je to luda mašta radila kad si kupio tunjevinu i senf i bistri sok na sniženju, i kore za neku pitu koja ti prošla kroz svest kad si prošao pored trapista i nestala kao avet čim si kročio u kuhinju. I šta ti sve od toga treba?

Pa, koji delegat u prodavnicu krene, ostali ga ispraćaju ko da ide u boj – da im osvetla obraz racionalnom kupovinom, da kući donese slavu, ponos i, još pride, pronađe put do kuće.

Kratki vodič kroz BG Fast food

Kažu kolege sa posla: „maaatori, ti znaš sve fast fudove u centru grada, sve šta valja.“ Što da lažem, istopim se tad od zadovoljstva i sa nekom pomešanom srećom i setom se setim svih onih gladno hladnih večeri koje smo problejali u kraju ne znajući šta ćemo sa sobom. I eto ti sada, nekadašnja muka i vetar koji ti šiba obraze postadoše izvor sladostrašća u sterilnim i zagrejanim kancelarijama.

Ograničićemo se na centar grada, nekako tu najviše ogladniš, ali nećemo štedeti iskustva ni iz drugih delova grada. Počećemo od najbolje BG pice, dosetke gladnih Italijana koja je vremenom postala radost sužnjih širom sveta, evo stižu vesti i iz daleke Severne Koreje (zemlje u kojoj ne živi 72 već 23 miliona stanovnika) da je u višegodišnjoj borbi protiv gladi i tamo dospela na trpezu uz nezaobilazan amin tamošnjeg privremenog predsednika, koji neograničeno vlada dok se otac, i njegov i nacije, ne vrati sa onog sveta.

Moje sećanje u prošlost seže do mesta na kome se danas nalazi prestižni restoran „Guli“ – e tamo je sredinom osamdesetih, u prijatnom zapahu sira i šunke bilo jedno otvoreno prozorče i nasmejana prodavačica spremna da svima udeli jedno četvrtasto parče. Ne treba ni da spominjem da je privilegija da se tamo počastiš u očima učenika nižih OŠ razreda izgledala kao neviđeni znak šmekerštine svih nas kojima je dodijala boranija i ostalo smeće kojim smo bili hranjeni u kući. Ljubav prema pravoj domaćoj hrani došla je kasnije.

Možda je suviše lično, ali moraću i ovo sećanje da podelim - kad pomislim na tu picu, setim se koliko volim svoju majku, iako joj to ne pokazujem često. Bilo je leto, kraj osamdesetih i ja sam, kao što ti se kuče šćućuri pod noge kad oseti da nisi dobro, e tako sam i ja znao da sa našom familijom nešto nije u redu kada me je keva odvela te tople večeri da jedemo tu picu. Ćale je bio ko zna gde, sa nekom od svojih tadašnjih devojaka, a kevi i meni je ta pica bila znak koji nam je bez reči govorio da smo osuđeni jedno na drugo.

Kasnije se i to promenilo, pa je naš pakt (hehe, videh preksinoć nalepnice Bolje rat, nego NATO pakt) promenio svoju formu. Moja fast food avantura je mogla da počne – bile su to godine prvo Orla, pa Aurelija i Bucka sve do Trga, ali kada me danas pitaju, najbolju parčad najpoznatije đakonije italijanskog plebsa mogu vam iseći preko puta crkve Aleksandra Nevskog, u piceriji Kli-Kli, omiljenom sastajalištu i živih i sada već mrtvih dorćolskih gangstera. Tanko testo, pire od oljuštenog paradajza umesto kečapa i dovoljne količine sira i šunke – jedan zalogaj biće dovoljan da se uverite u istinitost mojih reči.

Kad već pomenusmo Trg, iako je to mesto izvikano zbog pica i odnedavno palačinki, prava stvar su, pomalo štekovani, sendviči za koje treba da sačekate oko deset minuta da se ispeku u onim strava pećima. U velikim duguljastim somunima, sa šunkom ili kulenom, uz neizostavni kačkavalj i pavlaku, ovaj sendvič se sam od sebe nameće kao poželjna investicija u trenucima kada ste mnogo gladni.

Slično se može reći za Sendvičarnicu Zvonce koja se nalazi ispod nazovi SC Tašmajdan, gde su se svi živi reformatori slikali pre koju godinu kada su tamo pozirali na utakmicama svetskog prvenstva u vaterpolu, a sada nema glasa ni od najvećeg prijatelja ovog sporta, našeg sve izgubljenijeg predsednika, sada kada padaju plafoni u bazen, niko da im javi da se kuća zida od temelja, ali ko jebe opšte kada postoje lični interesi, jel tako Malovićka, tako je. Pošto mi nismo vlast, ostaje nam da se počastimo u Zvoncu jednim karijem u lepinji koji u sebi krije odlično začinjene komadiće piletine, i fantastične prelaze koji u sebi sadrže pavlaku, kečap, sir i sve ostale neophodne sastojke potrebne za gastronomski spokoj jednog urbanoida.

Ljubitelji morske ishrane se verovatno pitaju gde se denuo Crnogorac koji je prvo držao fast food u Beograđanci a zatim i u prolazu u Nušićevoj – baja se trenutno skrasio na vrhu Kralja Petra, iznad čuvenog hotela Toplice. Iz njegovog asortimana izdvajamo sendvič u kome se nalazi oslić u marinadi, pa ako vama i vašim sagovornicima/partnerima ne smeta beli luk, vi navalite, nećete zažaliti.

Svako ko se bar nekoliko dana našao u nekoj od evropskih metropola severno od Beča, sigurno je video Falafel – istočnjački specijalitet od leblebija koji se pakuje u kombinaciji sa humus namazom – e možete ga probati ako niste do sad i u Beogradu, tačnije prekoputa Ruskog Doma. Ide u kombinaciji sa fantastično maštovitim salatama.

Što se tiče roštilja, zaboravite na onog lopova Lokija i siđite dole do Bajlonka koji se nalazi u Bajlonijevoj pijaci, em je ukusniji, em je jeftiniji. Od kada su Ex-Strider na skveru Mire Trailović, mestu gde se mogla pazariti najbolja punjena i pohovani kačkavalj, zauzeli Kinezi koje još nismo gustirali, bili smo prinuđeni na egzodus – pa kada nam je do punjene odemo do Perpera koji se nalazi preko puta zgrade Politike. Poseban hit tamo je domaća kobasica, verovatno najbolja u čitavom gradu. Mućkalica u lepinji je dobra ideja koja je nedovoljno dobro sprovedena u delo, mnogo lošije nego što je početkom devedesetih jedan baja punio lepinje prebrancem kod pozorišta na Terazijama. Ne tražite ga, nema ga više, od sporosti spakovane u brzinu tu je Čobanov odmor, koji je zanimljiviji strancima nego meni, iako se ne može reči da je loš.

Čast sve prisutnije kineske kujne brani Walk to Wok u Nušićevoj, ali je realno pametnije otići kod Lija preko puta Zire i za iste pare sesti i jesti kao ljudina. Kada pomislite na giros – najbolji je na Novom Beogradu u bloku 21, kada krenete ulicom u kojoj se nalazi Arena, e pa prekoputa, među silnim načičkanim radnjama raznolike namene nakon odvratne zgrade Hipobanke e tu jedan bivši gastos, koji se istim poslom decenijama bavio u Španiji i Nemačkoj, secka najlepše pileće rezance i pravi najluđe salate. Kada krenete sa iste strane još u pravcu Arene naićićete i na, sa kineske tačke gledišta, pouzdanu Ludu Kuću.

Nekada omiljene, pekare su sve manje u opticaju u sve jačoj fast food ponudi grada. Kada je vruće, dobro je sveprisutno Fornetti pecivo, zadovoljni smo kvalitetom i Hleb i kifle asortimana, no moje dve omiljene gradske pekare imaju često problema sa zakonom, raznim finansijskim i(li) sanitarnim inspekcijama. Prva se nalazi na uglu Ruzveltove i neke male poprečne uličice (kaže druga polovina nasdvoje da je reč o Knez Danilovoj) pre minijaturnog parka za decu, pre groblja i Zire kad se ide od Vukovog spomenika – e tu je najbolja piroška sa sirom, ona koja ostavlja mastan trag na kesici, a druga, zelene spoljašnjosti, je locirana na vrhu Cetinjske kada se od Orla pođe prema Radiju – tu se krije čudo zvano Italijanski sendvič, kada si mnogo gladan ili Carska pita, ako nisi a trebalo bi nešto da pojedeš.

Toliko za ovaj put, prijatno!