Zigmunt Bauman - Fluidna ljubav (Mediterran, 2009)

 

Da godine ne moraju da znače ama baš ništa u smislu refleksivne vitalnosti dovoljno govori (i) primer Zigmunta Baumana. Ovaj krepki dekica koji je ove godine ušao u 86. godinu života već neko (hehe) vreme važi za jednog od najvećih živih sociologa, a prva u njegovoj "likvidnoj" (prevodioci su lepo našli precizniju zamenu u izrazu "fluidno") seriji knjiga koja se bavi pitanjem ljubavi u postmoderno doba daje odličan uvid u tajnu njegove strahovite reputacije.

Bauman, koji za sebe i dan danas tvrdi da nije u potpunosti odbacio marksističko učenje, u ovom delu polazi od teze da užurbana priroda kapitalizma forsira konstantno menjanje oblika svega što ima trajnije odlike (na tragu one Marksove "sve što je čvrsto se pretvara u pepeo i dim") i da se to posebno dobro uočava u sferi ljudskih veza, nekada potpornih stubova društva koje je u međuvremenu pronašlo neke druge, tehnološki savršenije temelje. Sa jedne strane, čovek teži da bude zaljubljen i voljen, ali mu sa druge strane okolnosti u kojima se nalazi ne dozvoljavaju jače vezivanje. Veliki Dovlatov je jednom rečenicom pogodio samu srž Baumanove polazne tačke kada je napisao da mu je ideal da "bude sam ali s nekim". Poetski je to moguće, u realnosti stvari malo teže stoje. Mi smo svi đuture sami od kolevke pa do groba, a da nas niko ništa nije ni pitao.

Veličina Baumanovog literarnog dara ogleda se u činjenici da on polazeći od zaljubljivanja i odljubljivanja, sa zapanjujućom lakoćom menja uglove gledanja na temu ljudskih veza, neosetno i spretno menjajući ritam rasprave u najneočekivanijim pravcima. Od naizgled trivijalnog štiva koje je po nepisanim konvencijama bliže ispraznim sadržajima tinejdžerskih časopisa, on uspeva da izvuče samorazumljive zaključke na seksualnom, arhitektonskom i političkom terenu. Fluidna ljubav se može posmatrati i kao klasičan obrazac teorijske multidisciplinarnosti.

Erudicija kojom se rođeni Poljak već dugo nastanjen u Lidsu služi je zapanjujuća, ali nikada nije sama sebi cilj: kad god se pomene neko ime, uvek sledi razjašnjenje zbog čega je ono pomenuto, bez rogobatnog rečnika i suvišnih naklapanja. Kao i svaki pravi mislilac, Bauman ne samo da je radoznao i (pre)načitan, on je i vrlo razumljiv, dakle čitljiv, što njegovim originalnim nalazima dodaje na atraktivnosti koja se retko viđa unutar korpusa (često suvoparnih) društvenih nauka. U njegovim mislima ima mesta kako za Kastelsa, Hajdegera, Levinasa, Kanta i Agambena tako i za Muzila, Reservoir Dogs i članke u listu Gardijan (čije ime prevodioci Nataša Mrdak i Siniša Božović prevode kao Gvardijan).

Filigranski hvatajući u letu duh "epohe konzumerizma čija je prva  žrtva ljudska solidarnost" u kojoj je prema rečima nemačkog seksologa Folkmara Siguša "svako poznavalac, a niko nema pojma", Bauman je ispisao dragocenu, istovremeno kritičku a blago intoniranu knjigu koja svojom širinom zavređuje pažnju svakog gipkog i otvorenog uma zaokupljenog fundamentalnim pitanjima opšte kulture, a pripada onoj žalosnoj manjini domaće proizvodnje koja nije zapustila ličnu mentalnu higijenu od pada Berlinskog zida (nisam previše merodavan da sudim o stanju pre tog istorijskog događaja).

U pomoć, molim za oproštaj – Frederik Begbede (Booka, 2010.)

Begbede je, daleko brže od Uelbeka, Peljevina ili, recimo, Erlenda Lua i Murakamija, ušao u obaveznu gradsku lektiru. Njegov debi roman 399 dinara izazvao je nezapamćenu pomamu i oduševljenje, pa se U pomoć, molim za oproštaj, inače prvo izdanje nove izdavačke kuće Booka, preporučuje kao nova avantura cinika Oktava i nastavak Begbedeovog prvenca.

Poput Džejmsa Bonda ili Indijane Džonsa on stupa u drugu „avanturu“ odabranu tako da pasuje njegovim  interesovanjima, potrebi da dotakne dno i pokaže širok spektar emocija i odlika od mizantropije, sadomazohizma i svetogrđa do potrage za lepotom, besmrtnošću i spasom, baš kao što Džejms Bond ima potrebu da isproba sve svoje gedžete.

U ovom slučaju Oktav je, kao što i priliči mobilnosti ovakvih serijskih heroja, prebačen iz izblaziranih pariskih marketinških krugova u Rusiju gde se, u ime francuske kozmetičke kuće, bavi model scoutingom, tj. potragom za novim licem te firme kojoj ujedno treba da udahne novi život nakon optužbi za plasman kancerogenih proizvoda. Dok je ironija kao glavni izvor humora u 399 dinara postizana poigravanjem parolama, reklamnim sloganima i generalno konceptom reklame (njenom, svima poznatom formom), u U pomoć, molim za oproštaj, trgovina lepotom i ženskim telima manje je podatna za Begbedeovu vrcavost, tako da su ironija i Oktavov cinizam oporiji, moglo bi se reći i manje duhoviti. Begbede se ambicioznije upušta na filozofsko polje na kom barata sa nekoliko ideja koje je daleko uverljivije pretresao Uelbek u Platformi i, delimično, u Elementarnim česticama – globalna razmena „dobara“ u kojoj oni koji imaju novac, a nemaju dušu (ili su njihove emotivne i duhovne potrebe toliko postale skopčane sa određenim nametnutim predmetima želja da su, morbidno iskrivljene, prerasle u životinjske apetite)  nezajažljivo kupuju i iskorišćavaju egzotične resurse drugih, udaljenih tržišta; zatim posmatranje kako poslovna transakcija u savremenom dobu prerasta u krajnje perverzni odnos narcisoidnih moćnika i ponižene, opredmećene ljudske robe.

Budući operativac u Rusiji, Oktav, kao intelektualac dovoljno pametan da uoči zlo kojim je okružen, ali nedovoljno motivisan i previše uplašen i sebičan da bi se lišio dobrobiti koje mu takav svet i položaj koji u njemu zauzima donosi, u ovom svetu rabi čuvenu „rusku dušu“ (poezija, pisci, religija) kao neku vrstu brenda pod čiji uticaj i sam potpada počinjući da, umesto modela, traga za sopstvenom dušom. Iako bi ovakva promena mogla imati predznak velike drame, Begbede je posmatra poluironično, pa pošto Oktav nije Odisej, njegova iskušenja i duševna trvenja među mladim Ruskinjama najpre su posmatrana iz namerno patetičnog ugla. Na ovoj ravni Begbedeov roman je možda i najintrigantniji – apetit sa kojim Oktav u Rusiji grabi mlade Ruskinje i misli Dostojevskog, stihove Puškina, dolazi iz jedne te iste rupe bez dna u Oktavovom biću i Begbede, tokom romana, izjednačava ova dva apetita zatvarajući svog junaka u lavirint bez izlaza. Slično kao što je Oktav, u 399 dinara, toliko ozbiljno shvatio reklamu kao mogućnost da izrazi svoje biće i svoju istinu što ga, u svetu operativaca i izvođača radova, čini glavnom smetnjom, tako i u ovom slučaju lepo lice koje, po prirodi posla, treba da pronađe, kod Oktava prerasta u potragu za istinom i spasom. Takoreći, tragedija ovog junaka u oba slučaja se sastoji u pokušaju da živi konstrukte savremenog sveta, da ih ozbiljno shvati. Tako Oktav postaje neka vrsta dvostrukog agenta – iako radi za francusku kompaniju koja prodaje kancerogene preparate, on radi i za Dostojevskog koji kaže da će lepota spasiti svet. Iako radi za kriminalce koji ga šalju da im iz Rusije šalje fotografije maloletnica, da im pribavlja modele, ljubavnice i buduće žrtve narkotika, on radi i za samog sebe, zatvorenog u snežnu rusku bajku u kojoj treba da osvoji svoju nevestu, onu pravu koja će ga izvući i u njemu probuditi potrebu da voli.

Begbedeov roman najslabiji je u tačkama u kojima je 399 dinara bio najbolji – iako se trudi da i ovde bude duhovit, ironičan, ciničan, subverzivan, na tim je poljima najslabiji, a brzina kojom Oktav projuri ka propasti u prvom romanu u ovom je slučaju donekle usiljena i na momente ostavlja utisak odrađivanja posla.

Tako ispovedanje, forma koja je u 399 dinara imala za cilj da proizvede utisak direktnog obraćanja čitaocu, razračunavanja, priznavanja istine o sebi i svetu koje je dolazilo iz nutrine Oktavovog bića, u ovom slučaju je data kroz formu ispovesti svešteniku (pravoslavnom popu u ruskoj crkvi). Iako spoj onoga što Oktav govori i činjenice koje je čitalac svestan, da su ove reči upućene jednom popu, treba da proizvede utisak svetogrđa, subverzije, do ovoga uglavnom ne dolazi, odnosno čitalac veoma brzo zaboravlja na tog popa i uzima ga zdravo za gotovo, kao formalnu poštapalicu autora. Provokacija koja je u 399 dinara bila proizvod sadržaja izgovorenog, napisanog, Oktavovih razmišljanja kao takvih, u ovom slučaju je isiljena samim izborom sagovornika i samim tim neuspela i veštačka, što je i najveća mana Begbedeovog romana.

Ernst Jinger - Vatra i krv (Ukronija, 2006)

O Jingeru sam čuo dosta toga lepog, bio mi je preporučivan od ljudi koji se međusobno ne poznaju (niti ja neke od njih poznajem), što je odlično sredstvo verifikacije vrednosti sa kojima još niste dolazili u susret. Čim mi se ukazala prilika za čitanje, nisam mnogo oklevao.

Vatra i krv je nevelika knjižica po obimu. Predstavlja izveštaj pisca o njegovom učešću u Prvom svetskom ratu, još tačnije, kako sam podnaslov kaže to zaista jeste "mali odlomak iz velike bitke". Borba se događa na području današnje Francuske, a Jinger kao nemački dobrovoljac juriša na britanske (škotske) trupe. Ovaj pisac je inače živeo pune 103 godine (umro 1998.), bio je blizak raznim desničarskim grupacijama između dva rata, a u dva rata je ranjen ukupno 14 puta. Odlikovan je  ordenom "za zasluge" Kajzera Fridriha II. Adolfu Hitleru je poklonio potpisani primerak upravo ove knjige (Firer mu je zauzvrat poklonio Mein Kampf), ali je odbacio svaki totalitarizam knjigom "Na mermernim liticama" zbog koje su određeni krugovi unutar nacističkih snaga zahtevali njegovo hapšenje, do kojeg nije došlo zauzećem samog Hitlera.

Vatra i krv je nesumnjivo delo literarnog majstora. Jingerove rečenice su kratke, ali toliko promišljene da retko ostaju pročitane bez estetskog momenta unutarnje produhovljene luče koja sija maltene sa svake od strana ove knjige čime obezbeđuje sebi romantičarski nesputanu auru. Pisano iz prvog lica, ova delo na detaljan način odvodi čitaoca na front, među tranšeje sukobljenih strana. Mehanizam jedne bitke je iscrpno obrađen: od njene grozničave pripreme i iščekivanja do konačnog ratnog manevra.

Ono što posebno upada u oči je autorov fatalizam i samopouzdanje da u datom trenutku odigravanja bitke on biva potpuno uveren da ne postoji nijedan drugi kutak na Zemljinoj kugli na kojoj bi tada trebalo da se nalazi. Reč je o duhovnom stanju koje ne traži razumevanje i simpatiju od čitaoca već ih sama za sebe pribavlja čime postiže upravo te efekte pri čitalačkom iskustvu. Jinger je u borbi za otadžbinu koordinisao svoje ratne delatnosti čvrstim viteškim kodeksom o koji se ne ogrešuje ni po cenu života. Njegova je osnovna poruka da misao koja nije u stalnom dosluhu sa životom, misao koja se ne odnosi na življenje ovde i sada i nije misao koja vredi živeti, jer je sve ostalo promišljanje jalovo u svojoj suštini (sigurno poznajete bar jednog mudraca koji je teorijski do tančina "spoznao život" a retko promoli nos van gajbe da proveri svoje saznanje). Jinger je jedan od onih koji nalazi respektabilno životno ispunjenje insistiranjem na ovom principu. I to je sloboda, a ne koliko love imaš u džepu jer ako polaziš od toga, onda si zarobljenik novčanika, a onaj ko je zarobljenik taj nije slobodan.

Današnje doba teško da, zatrpano kalkulacijama i računima, ima razumevanja za ovakav životni credo, za ovaj stepen posvećenosti za ideju, duhovnu čistotu i ogromnu dozu poštenja, što je sve simptomatično za časno vojevanje. Vatra i krv predstavlja jedno od onih remek dela koje ne oduzimaju dah brojem ispisanih strana već sadržinom koja je na njima otisnuta (u komparativnom smislu prva mi na pamet  pada Markesova bravura Pukovniku nema ko da piše).

Dejvid Šou - Kiša kao metak (Okean, 2004)

Arhitekta Artur Latimer živi u građevini na Zapadnoj obali koju je sam projektovao. Nema previše dodira sa spoljnim svetom otkako je preminula njegova žena Lorel (Dorel?, tako nešto), jedino živo biće koje mu je preostalo u životu je pas po imenu Blic i još jedan ortak koji mu povremeno svraća na gajbu. Godinama već oplakuje suprugu, ljubav njegovog života: prvo je to činio uz pomoć obilnih količina alkohola, da bi mu zatim, posle osvešćenja o štetnosti takvog pristupa problemu, bol ublažavale redovne pucačke sesije u streljani. Sada se njegov arhitektonski projekat nalazi na najozbiljnijem testu - meteorolozi su najavili veliko nevreme u kraju u kome živi, pa bi ako kuća izdrži, to moglo da mu donese mnogo novca u bliskoj budućnosti. Dok se komšiluk pakuje, za evakuaciju, Art se sprema za test, ali ne ostaje sam u kraju u kome živi.

Kiša kao metak Dejvida Šoua počinje maestralno. Njene gusto ispisane strane momentalno otkrivaju veliku pripremljenost, još  tačnije erudiciju pisca o temi o kojoj je naumio da nešto više kaže. Psihofizičke posledice epohe u kojoj živimo na otuđenog i bolom obeznanjenog pojedinca potanko su i dopadljivo opisane. Sama knjiga se veoma brzo čita obećavajući dobru zabavu na ivici noža, baš onakvu kakvu bi svaki triler od žanrovskog pedigrea trebalo da ima u rukavu.

Nakon prvih sto strana sve pršti od eksplozija bojeve municije i implozija vrcavog duha. Baveći se životom arhitekte, Šou sa vidnom sigurnošću projektuje svoj spisateljski plan. Pošto je temelj izgrađen sa visokim stepenom uverljivosti, potrebno je još samo posaditi tron kako bi fantastično čitalačko iskustvo bilo kompletno.

Ali tu nastupa holivudski sindrom. Znate ono kad vam je film sve bleđi i bleđi što više odmiče. Upravo je i ovde to slučaj, samo s tom razlikom što je kod produkata fabrike snova problem u tome što znate šta će se sledeće desiti, dok je kod Šoua sve što se dešava sve manje i manje uverljivo do finalnog obrta kojim čitava njegova konstrukcija pada u vodu uraganske želje autora da osvoji svakog čitaoca. To je legitimna ambicija, ali pisac Kiše kao metka se, slično novijim holivudskim komediografima, upinje iz sve snage da ostavi povoljan utisak. Iako u njemu sve vrvi od akcije, ovaj roman zapravo nema radnju, pa se sve svodi na ceđenje suve arhitektonsko-meteorološke drenovine sa malo žurkolomskog javašluka gratis i loše poentirane studije ličnosti umesto šlaga na ovoj mesnatoj torti. Samim tim, nema ni one poslovične, graciozne američke ležernosti koja je i iznedrila najvrednije artefakte pop kulture.

To je naravno šteta, pošto se Šou sasvim solidno snalazi u tom miljeu, vadeći iz šešira razne vragolije, kao komentatori košarkaških mečeva što sipaju statističke podatke tokom prenosa (kada ne bi imali hrpu puškica kao pomoć). Na njegovu nesreću, on sam ili nije dobro zapamtio ili ne zna vradžbinu psihološke tajne kojom bi očarao svoju, sudeći po koricama, brojnu publiku. Taj žal je za srpske čitaoce unekoliko saniran gotovo bezgrešnim, inventivnim prevodom Ota Oltvanjija. Kad se podvuče crta, Kiša kao metak više laje nego što ujeda, iako mestimično ume da zgrabi, zagrize i ne pušta, bar na neko vreme.

Rejmond Karver - Zimska nesanica (Lom/Beli put, 2009)

O Katedrali je već ponešto zabeleženo, pa da zapišemo nešto i o Zimskoj nesanici, relativno novom izboru zaostavštine Rejmonda Karvera prevedene na srpski (korektno preveo Flavio Rigonat). Iz ove knjige saznaje se zašto je sam slavljeni američki pisac tražio da mu na epitafu stoji "pesnik, pisac kratkih priča i eseja".

Zimska nesanica ima strukturu u kojoj njen pretežni deo čine pesme. Kako se čini, Karverove pesme su ključ za njegovu prozu. U njoj stižemo do pomalo iznenađujućeg obrta - sve ono što je u prozi majstorski depersonalizovano, grubo i žestoko u poeziji ima svoj lični, nežan i ljudski eho. Zapisujući svoje ogromno životno iskustvo koje je skupljao (prva žena zatrudnela sa 16. godina), Karver je prošao kroz brojne preduzimačke poslove družeći se sve više sa flašom, što je razlog zbog čega mu je i propao prvi brak. Živeo je samo 50 godina, od čega poslednjih nekoliko sa drugom ženom, priznat i trezan.

Uvek mi se nekako činilo da muška emocija sa sobom nosi veću težinu od ženske. Možda sam seksista (rekao bih ipak ne), ali Karver mi daje za pravo. Njegovo srce, koliko god trovano, čuva svoju čistotu predajući se u potpunosti bliskim ljudima i dečačkim fascinacijama. Od sopstvenog oca, koji je živeo sličan nadničarski život poput njega preko obe supruge (uz pomalo neuravnoteženu majku, pesnik bez majke nije pesnik!), Karver zabacuje udicu i u pravcu još jedne pasije - pecanja. Tim sastojcima ispunjene pesme daju prilično precizan portret čoveka koji se rve sa svojom sudbinom za glavni trofej (vredan tog bacakanja) - malo mira i spokoja. 

E sad, čest problem koji se javlja pri čitanju poetskih dela se ogleda u tome što je unutar korica jedne zbirke uvek spakovano previše pesama, te se preletanjem sa strane na stranu brzo doživi zasićenje (malo suprotnih slučajeva mogu da se setim - eto recimo Srečko Kosovel "Čovek iza brda", tu je pesama (ali u prozi) moglo biti i više). Možda nije loša ideja (to mi je tokom čitanja palo napamet) da se u sličnim svaštarskim situacijama proba sa tehnikom mešanog mesa - jedna priča pa desetak pesama itd. - čisto da se malo dobije na dinamici. Na ličnom planu, Karveru je sa jasnim razlogom bilo bitnije da bude percipiran kao pesnik, no na ovom drugom, koji uključuje i čitaoce, njegove priče su apsolutno ono što predstavlja pravu čitalačku zadovoljštinu.

U Zimskoj nesanici ih je tek nekoliko i one se, očekivano, gutaju svetlosnom brzinom, razmećući se nehajno svojim sjajno iznijansiranim životnim tempom. Iz Katedrale je preštampana ona jedna o bračnom paru sa paunom i "najružnijom bebom na svetu", a izgleda da je izbor pravljen tako što je iz svake zbirke odabrana po jedna. Čak i u ovoj minimalnoj ponudi, "insajder među autsajderima" lako demonstrira zašto se žagor o "kultnosti" ovog pisca ne zaustavlja ni više od dve decenije nakon njegove smrti (umro je 1988.).

Stanko Cerović - U kandžama humanista (Samizdat B92, 2000)

Stuck Mojo - Despise

Po svaku cenu sam izbegavao da koristim reč "nana" van porodice. Svi su ostali imali bake, samo sam ja imao nanu. Nana je bila moj politički učitelj. Tokom devedesetih smo se prirodno ideološki razišli, u 21. veku ponovo približili stavove. Nana je za sebe priznala da je "nacionalista, a pomalo i šovinista" iako joj je suštinski bio blizak miteranovski socijalizam. Nana je predavala istoriju i geografiju u više gradskih i seoskih škola, išao sam povremeno na te časove kao dete. Nana je istupila iz SKJ kada je donesen Ustav 1974. i prestala da vozi kada je udarila kravu na putu. Preživela je nekoliko desetina nemačkih bombardovanja i još koje savezničko, imala je nekolicinu hirurških intervencija tokom života, a šlog je strefio na moje oči kada sam imao otprilike šest godina. Davno beše, ali sećam se kao da je bilo pre šest sati. Nana je skupljala retku galeriju ludaka oko sebe, ali malo ko od svih koji su je znali je nije voleo, ne običnom ljubavlju, već onom koja izliva osmeh na lica pri pomenu njenog imena, obožavanje je dovoljno blizu kao precizan izraz tog osećanja. 

Public Enemy - Swindler's Lust

Nana je bila rusofil, i mrzela je Turke i Švabe, a kao rođena Vranjanka ni Bugare nije mogla da smisli. Nije imala visoko mišljenje ni o Mađarima, a Amera se iskreno gadila, toliko da se verovatno prevrće u grobu što toliko koka-kole pijem, pošto je ona to piće smatrala za drogu (i davala dokaze u vidu titoističkih udžbenika iz geografije), preporučujući pivo kao izvor vitamina (zabluda njenog vremena). Čitala je novine od prve do poslednje strane, preskakala je samo sport, obožavala je radio, gasila ga je samo zbog opere. Pravila je najbolju supu, a u razvlačenju raznoraznih pita niko nije mogao ni da joj prismrdi, znaju to odlično svi koji su imali sreću da  ih ona gosti. Prirodno je grmela na razne svetske političare, no kad bi joj za oko zapao neko van te klike, njega ne bi nikad propuštala da pomene, što bi se ono reklo, da izluftira svoje  nagomilane frustracije. Jedan od takvih je bio Stanko Cerović. Nanu je mnogo, do ludila i besnila, žestilo njegovo zalaganje za bombardovanje Srbije i Beograda u prvoj polovini devedesetih. Nana je napustila ovaj svet pre tri godine ali živeće u nama sve dok ne kucne čas da joj se pridružimo.

downset. - Prostitutionalized

Stanko Cerović je zajedno sa svojim pokojnim bratom Stojanom jedan od političkih učenika Milovana Đilasa. To je ključan detalj u analizi njegovog dela "U kandžama humanista". Sa svake strane ove posve neuobičajene, žestoke i hrabre knjige izbija ono surovo ali pravedno đilasovsko intelektualno poštenje, tako neuobičajeno i prirodno u isti mah za ovo podneblje. Ono koje ne polazi od dnevne računice već prilazi temi s mišlju na večnost. Ova logika je toliko radikalno sprovedena da se može mirne duše reći da su "Humanističke kandže" novomilenijumski produžetak "Nove klase".

The Fugs - Kill For Peace

Početak novog milenijuma u ovom kutku planete, agresija NATO, poslužila je kao povod za temeljno preispitivanje Stanka Cerovića, liberalnog jugoslovenskog disidenta, čoveka koji je po svojim rečima pripadao kružoku podjednako udaljenom i od komunističke i od nacionalističke domaće klike. Vatreni zagovornik međunarodne intervencije tokom rata u Bosni, veliki Miloševićev protivnik kojeg često na stranama ove knjige naziva ludakom, našao se na ispitu savesti tog proleća 1999. kako sam kaže "između smrti i neživota". Kako odati priznanje nekom za kog si tvrdio da je anomalija a sada se predstavlja kao bolji od onih koji su važili kao dobri? Cerović čvrsto steže ruku ovog crva sumnje puštajući da ga vodi i kroz brdoviti Balkan i svet (naravno, Balkan je divan deo sveta), sve do nimalo prijatnih ishodišta po kojima ruke pravde krase zašiljeni nokti iz naslova.

downset. - Take 'Em Out

Našavši se na tom brisanom prostoru, moralno nespreman da podrži agresiju protiv onih protiv kojih se celog života borio jer mu moral ne dozvoljava da zatvara oči pred očiglednim manipulacijama i parodijom pravičnosti, Cerović strasnim spisateljskim stilom i manevrima svoje nekorumpirane misli brzo prevazilazi svoju neugodnu poziciju postavljajući se kao tumač jednog izobličenog sveta, pogubljenog u infantilnom simulakrumu. "U kandžama humanista" funkcioniše i kao istorijska čitanka jednog neupitnog poznavaoca vremena koje se danas ili ulepšava ili sklanja pod tepih, eto mi se malo šalili, silovali, ubijali i kuće harali i palili, ali u stvari to nismo bili mi. Malo morgen! Istom žestinom kojom se obrušavao na Miloševića, a u ime istih principa se obrušava i na zapadni trijumfalizam lažnog moralizma iza kojeg se skriva ništa drugo nego logika efikasnosti i stabilnosti. Imponuje Cerovićevo zadivljujuće poštenje da oda počast Vojsci Jugoslavije, koju je po svojim rečima kao privilegovanu i zatucanu formu organizacije prezirao i borio se protiv nje čitav život, i markira NATO kao ključnu formaciju zločina koja se isključivo zarad svog prestiža upustila u jedan ziheraški rat protiv golorukih civila.

Public Enemy - World Tour Sessions

Kao diplomirani filosof i dugogodišnji pariski novinar, autor brzo prevazilazi okvire povoda za svoj spis, razobličavajući i demaskirajući tzv. weekend fundamentalizam zapadnog društva koje je na oltar stabilnosti i efikasnosti žrtvovala čoveka, uprtivši sve svoje resurse u opstajanje infantilnog sistema-simulakruma koji ne priznaje za sebe ništa drugo do dečje nevinosti i superiornosti u svim poljima ljudskog delovanja, ali koje je opasno trulo i nakazno u svojoj horor suštini. Agresija NATO Ceroviću služi kao dokaz da je medijski mrak putem kojeg se kontrolišu zapadna društva gušći i perfidniji nego što je ikad bio u Sovjetskom Savezu, sa kojim povlači brojne ubedljive i uzbudljive paralele (a sve na štetu Zapada) oslanjajući se često na klasični Hakslijev spis (zlobnik u meni dodaje "i jedinu njegovu istinski vrednu knjigu") "Vrli novi svet" koji vidi kao proročanstvo jednog sveta nezapamćene slobode u kome je sve dozovljeno osim slobode misli. Za manihejske i navijačke mentalne sklopove sve ovo zvuči suviše zbrkano, ali takvima se Cerović ni ne obraća.

Ova knjiga nije važna i dragocena samo zbog svega izrečenog (što je samo mali delić ogorčene raskoši koja vas u njoj čeka) , već i zbog terapijske funkcije koju ima na svog pisca, otrežnjenog pri sudaru sa realnošću od brojnih ideoloških iluzija kojima je dugo nekalkulantski služio videvši ih kao smisao svog života, ali posve spremnog da bude načisto sam sa sobom, skupljajući krhotine ideje čoveka - temeljno razbucane u hedonističku paramparčad nakaradnim anti-životnim logikama. Imajući to u vidu, jasno je o kakvom se moralnom podvigu ličnog izbavljenja radi kada se zna da je personalni sud, savest, uvek najstrožiji korektiv ove vrste jer kažnjava bez suđenja i ne zna za olakšavajuće okolnosti, mada velika većina ljudi legitimno bira da ne čuje taj zov spokoja, kopajući tako sopstvenu raku za živuće, u čemu im asistiraju brojni show biz pomagači. Nana bi se sigurno prijatno iznenadila. Moj duboki naklon, gospodine Ceroviću!

Dälek - Culture For Dollars

Tim Maršal - Igra senki (Samizdat B92, 2002)

U zlatno doba DOS-a (kako je to tad izgledalo, a sad je manje-više poznato da je već tada uveliko bio u toku strmoglav ideje koja se nije mogla preformulisati nakon ostvarenja glavnog cilja - Miloševićevog zbacivanja), izgledalo je da se Srbiji smeši politički sistem nalik nemačkom u kome su na vlasti tzv. 2,5 partije. Dva velika politička bloka (prirodno podeljenih na levicu i desnicu) se među sobom takmiče ali pošto nikad ne mogu samostalno da vrše vlast, obraćaju se za pomoć manjim koalicionim partnerima. Tako je tad izgledalo da će DS i DSS krojiti političku sudbinu Srbije, a pripadnicima ancien regimea je preostajalo samo da privlače pažnju raznoraznim teorijama na koje se u to vreme gledalo sa podsmehom i podozrenjem. Računalo se da će protivnik ostati večno na kolenima dok ga i definitivno ne pojede mrak, no ono što je usledilo je bilo ne samo davanje ruke nekadašnjim neprijateljima, već su radile i popularne "lopovske". O prirodnoj podeli nije moglo biti reči, kao jedino pravilo ustoličila se ona direktiva sa filmovanih komunističkih igranki - "svako sa svakim, niko sa nikim."

E baš negde u to doba još uvek neutamničeni, plodni pisac i vođa radikala poznatiji kao Šešelj je vitlao gde god je mogao knjigom Tima Maršala nazvanoj po jednoj od ubitačnijih pesama istinski velikog benda Joy Division. Vojvoda iz Sarajeva je garantovao odličnu zabavu pri susretu sa ovim delom rečima da u njoj sve piše šta stoji iza precenjenog petog oktobra. Uvaženi doktor i tom prilikom (kao i obično) nije govorio istinu - Igra senki je tek manjim svojim delom vezana za događaje oko tzv. revolucije, dok se većim bavi pitanjem agresije NATO na SRJ. 

I tu nastaje lični problem: šta da vam suvislo kažem vezano za ovu knjigu pošto sam pre izvesnog vremena diplomirao na FPN baš na temu "Internacionalizacija kosovskog pitanja",  na čiji spomen mnogi profesori na tom fakultetu krenu iskreno da hukću od muke. Zbog toga, meni kao upućenijem u materiju, Igra senki kao delo sposobnog novinara, ali ipak samo novinara, ne može imati onu težinu kao što ga nesumnjivo imaju dela slične tematike ispisanih perom neposrednih svedoka ili akademskih građana kao što su to knjige Ahtisarija, mog dragog profesora Simića ("Put u Rambuje") ili Miodraga Mitića ("Kako nam se dogodio Rambuje"), ali sasvim solidno funkcioniše kao napeti politički triler lekareovskog naboja koji se konzumira bez daha u velikim čitalačkim zalogajima.

Maršal koristi svoje veze u britanskim obaveštajnim službama kako bi opisao događanja iza kulisa kosovske krize, ali pošto sam na jednom mestu priznaje da je to pre svega bila američka igra, koju su ostale figure na tabli bile prinuđene da prate, u nedostatku veće relevantnosti baca se na opise ličnih doživljaja koji su interesantni za čitanje, ali im nedostaje još težine. Slično nekadašnjem finskom predsedniku koji u "Misiji u Beogradu" napiše da je OVK organizacija koja se bavi prodajom droge i ostalim kriminalom, a zatim deset strana kasnije kao najveći problem žigoše nekadašnjeg srpskog vožda, Maršal teži objektivnosti ali nema sumnji u pogledu "najvećih krivaca" za stanje na terenu, čime otkriva svoju stranu u sukobu. Kad god nešto zapne ili se dođe do zaključka da se u objektivnosti otišlo predaleko (a istini za volju, većina važnih stvari iz srpske vizure se pominju na ovom mestu), Britanac iz džepa vadi Srbe i Miloševića kao "resident evil", misleći da na taj način raspetljava balkanski čvor, u čemu naravno greši jer svoje tvrdnje izriče bez jačih dokaza i argumenata, zadržavajući se mahom na uopštenim opisima (diktator, zločini itd. - pa sve tako do opasnih podrazumevanja). Srećom, Maršal ne morališe preterano, kao što to ima običaj nekolicina ljudi koji pripadaju narodima istorijski zaslužnim za mnogo veće zločine od onih srpskih (a naravno da ih je bilo) na Kosovu. Ako ne verujete meni, pitajte Indijance, Kongoance, Jermene, Jevreje, Vijetnamce, Iračane ili neki deseti poniženi i devastirani narod da izreknu koju na ovu temu.

U slučaju da imate potrebu da se informišete o događajima kojima je počeo XXI vek na ovim prostorima, potražite ovo delo, ali ne očekujte previše - više pitanja vas čeka kad sklopite korice nego pošto se ih otvorili, i to je dobro, pošto dobre knjige ne nude odgovore već postavljaju prava pitanja (u domenu je spekulacije koliko je to bila autorova namera, svejedno - delo ima svoj život bez obzira na njegove namere). Koliko god se upinjali da nam iz dana u dan serviraju "lako shvatljivu" zvaničnu verziju, zamotanu u podebelu fasciklu na kojoj piše "Srbi su za sve krivi", bliže je istini procena da će još puno vremena proteći dok se uravnotežen(ij)a slika o dešavanjima u južnoj srpskoj pokrajini ne istera na čistac. Za sada, vode se brojne naučne bitke po ovom pitanju i kontroverza ostaje jedina konstanta ovih manevara, što u svakom slučaju ne odgovara popularnoj medijskoj slici, no na televiziji i samo tamo i banke mogu biti vaš prijatelji. Bilo kako bilo, za pisca ovih redova nema sumnje u pogledu ocene da je nelegalna agresija NATO na jednu suverenu zemlju, koja vojno nije ugrožavala nijednu od zemalja članica (odbrambene) Alijanse, bila jedna od većih svinjarija pod maskom  instrumentalizovane borbe za ljudska prava u novijoj istoriji sveta. U svetlu ovih tvrdnji, verovatno je bilo umesnije da je Maršal ovu knjigu nazvao "She's Lost Control", po još jednoj izvrsnoj pesmi iz repertoara mančesterskog benda.

Jednosmjerno – Lamija Begagić (Fabrika knjiga, 2010)

Drugu zbirku priča Lamije Begagić, tematski i stilski najsažetije opisuje rečenica iz priče „Kornjača“: „Ništa nije samo“, koju junakinja priče potom dopunjava obrazloženjem „Sve bi u životu moglo biti samo to, i kornjača bi mogla biti samo kornjača da je nisam dobila od brata, da nisam odrasla s njom i da njenu smrt nije skrivio on i baš u takvim okolnostim...“. Svaka od priča bazira se na jednom osećaju, isečku razgovora, par kilometara nekog dužeg putovanja i, sve u svemu, deliću iščupanom iz neke veće životne celine, sa ustručavanjem da se izvlače nagli zaključci, pa čitalac isprva nailazi na prepoznavanje, a potom mu i prija to lagano i blagonaklono opipavanje neprimetnih simptoma velikih životnih potresa. Njih Lamija Begagić prikazuje kroz staklo akvarijuma, kao smireni ronilac na velikim dubinama. Ovakva uveličavanja trenutaka u nekim pričama ("Kad se izvučemo iz ovoga" – najbolja, "Linija 103", "Viši nivo samoće") uspevaju da, od tako naizgled neizbrušenih isečaka svakodnevice, izvuku maksimum, dok neke od priča ostaju na nivou poetske slike u kojoj jezik i slike teku besprekorno, ali nemaju efekat koji Lamija Begagić postiže kada u nekolicini najboljih priča uspe da pripitomi i privuče bliže oku neku naizgled skroz čupavu vašku koja živi u glavi i glođe nerve i srce ližući gume na duge kilometraže sve dok čovek padne ni ne znajući šta ga je snašlo. Te univerzalne situacije samoće, osećaja krivice, prećutnog prebacivanja, mimoilaženja ljudi i sitnih strahova.
U tom smislu, u pričama poput „Kumulonimbus“, „U Gaudeamusu“, „Kornjača“ ili „Ludilo dobra knjiga“, ostaje se na nivou blagonaklonog, melanholičnog prepričavanja životnih situacija koje ostaju zarobljene kao oni tvrdoglavi pistaći na dnu kesice sa nenačetom ljuskom. I u tom graničenju sa nemuštim, delimičnoj zatvorenosti leži određena čar njenog pripovedanja, pa cela zbirka ostavlja utisak prijatnog putovanja na poznata, ali u svakodnevici nedokučiva i neprimetna mesta.
Teško je porediti ovu i zbirku "Godišnjica mature", ali kada bi se to moralo (a ostaje uvek ona paralela sa Jergovićevom prvom zbirkom sa kojom Lamija Begagić deli tu povučenost savremenog domaćeg pisca koji više teži da poetski zabeleži neke detalje, nego što se usuđuje da u njih dira, kao iz nekog straha da bi se sve raspršilo u nekakvu iluziju i običnost), onda bih se ja ipak opredelila za prvu knjigu kao kompaktniju i originalniju. Ali, treba da prođe neko vreme, pa će se videti da li će i "Jednosmjerno", kao što je slučaj sa "Godišnjicom", da iskrsava u pamćenju kad god se s nekim priča o „domaćim“ piscima kao dobar primer male, ali poštene knjige koje ne menja puno svet, ali ga sigurno čini lepšim i makar malo sporijim.

Viktor Jerofejev - De profundis (Geopoetika, 2007)

Pre maltene dve godine pisali smo o zborniku koji je u sebi sažimao literarna iskustva ruskih pisaca "novije" generacije, izašlih iz šinjela sovjetske beživotne kolotečine sa spremnom pljuvačkom u nepcima. Viktor Jerofejev je bio urednik tog zbornika, pa je bilo pitanje vremena kada ćemo se pozabaviti njegovim solo radovima.

Moram odmah da napomenem: meni se više sviđa Jerofejev-urednik od Jerofejeva-pisca. Nisam baš načisto da li bih mogao da obrazložim zbog čega sam formirao takav sud, ali nije naodmet da pokušam, unapred neutešan što nešto neće biti lepo i razgovetno formulisano.

De profundis je zbirka kratkih priča koje je Jerofejev pisao tokom sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ova kolekcija je uglavnom nakrcana crticama iz moskovske svakodnevice u kojoj se dosta toga vrti oko seksa, što je opšte mesto istočnjačkih pisaca koji su prepoznati na Zapadu. Srećom, jerofejevljevsko telesno je bizarno, opsceno i zadihano ljigavo, za razliku od onih "umetničkih" izdrkavanja koja su potpisana imenima Milana Kundere ili nekih, njemu sličnih, esteta-sineasta koji se na taj način brane od beživotnosti svojih vizija.

Jerofejev je nesumnjivo kvalitetan pisac - pričice koje su spakovane u neveliki format ove knjige uglavnom su veoma kratke i na delu pokazuju spisateljsku veštinu da se brzopotezno približi apsurdno, vickasto i otrovno, ali su same priče poput žvaka sa voćnim ukusom - aroma im brzo iščili i zubalu preostaje samo bljutava guma za žvakanje. Njegov postupak i teme su nesumnjivo škakljive sa stanovišta nekadašnjeg sovjetskog morala, ali u današnje vreme funkcionišu bez većih trzavica. Tom utisku doprinosi i sama distantnost pisca u odnosu na teme koje obrađuje: ma koliko da su one interesantne na papiru, hirurški rukopis kojim su ispisane neće ne znam kako najuriti eritrocite u čitalačke obraze, no s druge strane ovaj pisac mi je interesantniji od uber hvaljenog Peljevina čija fabrička "metalnost" zapisa izgleda totalna.

Glavna vrednost Jerofejeva ogleda se u njegovoj neortodoksnosti: kroz priče provejava njegova fascinacija Staljinom (rođen je sedam godina pre njegove smrti, a ima čak i knjigu koja se zove "Dobri Staljin") koja mu omogućava da se poigrava malo poznatim detaljima iz životopisa simpatičnog brke kao što je lična svojina gruzinskog diktatora koja se zaustavljala na neophodnom ličnom rublju i  skromnoj kolekciji lula. Osim ove neobičnosti, Jerofejev po svaku cenu pametno izbegava portretisanje likova koji imaju zapaženo mesto u ruskoj literaturi: bolešljivih, jurodivih i inih bednika. Njegova Rusija (Sovjetski Savez) je na drugačiji način učmala i zaostala, ali se, iako troma, ipak ubrzano kreće nekuda po knjiškim stranama ovog naslova.

Radoslav Bratić - Trg soli (Narodna knjiga/Alfa, 2002)

Velika je tuga što nema bolje slike, ali ko sudi o knjizi prema koricama, po pravilu nema pojma o čemu priča. Radoslav Bratić je iskusan pisac i u Trgu soli zna šta radi - ovo je samo formalno roman, a više istorijska enciklopedija.

Pošto mu talenat i načitanost daju mogućnost za poigravanje, Bratić ukida vreme kao relevantnu linearnu kategoriju, mešajući ljude iz raznih epoha kao karte u špilu, i baca se na događaje. U njegovom literarnom svetu, u centru se nalazi Hercegovina, a ključna reč i namirnica je so. Prateći razlličite karavane soli kako dolaze i odlaze sa drijevske pijace, pisac zalazi u fascinantne detalje koji govore o njegovoj bespogovornoj potkovanosti.

U želji da omekša svoje delo, Bratić se obilato služi brojnim istorijskim anegdotama i humorom, ne libeći se da se direktno obrati čitaocu kako bi mu se ponekad izvajkao pred težinom spisateljskog posla. Šala brzo prepušta mesto ozbiljnosti kada unutar ove knjige naletimo na čitave male priručnike o istoriji sprava za mučenje, srednjevekovnom robovlasništvu ili događajima iz grčke i hrišćanske mitologije, koji se sasvim lepo uklapaju u glavni tok priče o srednjevekovlju ovog prostora - naletu Turaka, opadanju Srbije, okretnosti Dubrovnika i Mletačke republike.

Zato nije preterano čudno što je jedna od glavnih osa ovog dela ona koja povezuje i sučeljava istok i zapad. Nešto slično se moglo pročitati i u Petrovićevoj "Opsadi crkve Sv. Spasa", no Bratić je mnogo literarno ubedljiviji od svog nagrađivanog kolege pri obradi ove materije, jasno se svrstavajući na jednu stranu - onu odakle izvire Sunce i potiče sva duhovnost.

Bratić se slepo i uglavnom uspešno drži analogije kao postupka u sklopu anegdotalnog pripovedanja. On tvrdi da je analogija osnova čitave istorije, a zaključak koji se nameće (a i sam autor ga ne previše napadno, ali dovoljno jasno "patriotski" suflira, pominjući nekog Ratka i nekog Radovana na jednom mestu, te dosađujući sa "Milosrdnim Anđelom", koji ponavljamo, zato što um caruje a snaga klade valja, nema previše veze sa agresijom NATO, čije je zvanično ime bilo "Združena snaga" (ili "Saveznička sila")) po čitanju ove knjige govori o analogijskoj povezanosti prošlosti i sadašnjosti, te samom smislu, potrebi i značaju izučavanja minulog doba.

Mark Sedžvik - Protiv modernog sveta (Ukronija, 2006)

Zabeležen u istoriji kao doba velikog naučnog progresa, kasni XIX vek je ujedno bio i vreme rađanja vidljivijih intelektualnih otpora takvom ustrojstvu stvari, mahom organizovanih kroz tajna društva kao što su masonerija i raznorazni okultistički redovi od kojih su posebno intrigantni teosofi čuvene opsenarke madam Blavacke. Koreni ovih ideja idu u daleku prošlost  - u vreme prvih hermetičkih učenja, gnostičke prakse i monoteističkih religija, seme njihove modernosti posejano je u Renesansi, sa žetvom u Prosvetiteljstvu. Već u periodu nakon Prvog svetskog rata,  usled velikog razaranja i haosa, pesimizam u čovekove mogućnosti je postao sve izraženiji, konture moderne su pokazale svoje jasne obrise, a velika tehnološka otkrića su tumačena kao prevelika cena koja je morala biti plaćena gubitkom duhovnosti. Javio se pojačani interes za impulse tog tipa sa Istoka. Tako je otprilike nastala škola tradicionalističkog mišljenja, čiji su utemeljivači Rene Genon, Kumarasvami, Šuon i Julius Evola, a sledbenici i poštovaoci, kako ćemo otkriti, mnoge važne ličnosti iz istorije prethodnog veka.

U srži tradicionalizma sa velikim T nalazi se metod kontra-inverzije. Kao što satanisti đavolu pridaju božanske osobine, tako tradicionalisti u samom progresu vide sotonu lično. Za podupiranje ove teze nalaze svoje uporište u hinduističkim vremenskim ciklusima, računajući da se sadašnja civilizacija nalazi u dobu kali yuga koje predstavlja krajnji stadijum propasti sveta. U želji da izbegnu materijalizam, scijentizam i površnost svoje epohe, oni pronalaze duhovnu utehu u najrazličitijim drevnim religijama, među kojima centralno mesto ima sufistički islam., ali tradicionalisti nipošto nisu ekskluzivno vezani za njega. Oni razlikuju egzoteriju od ezoterije, baš kao što se (kako jedna Šuonova slika pokazuje) razlikuju obučena i naga žena, mahom grleći potonju, šireći svoj duhovni orijentir pod kišobranom tzv. perenijalne filosofije - učenja koje traži zajedničku duhovnu nit svih religija ujedinjenih u jednu, tzv. primordijalnu.

Briljantnim naučno-popularnim stilom, profesor Mark Sedžvik (trenutno  koordinator za arapske i  islamske studije na univerzitetu u Arhusu, Danska) od prvih strana svog dela koje sa pravom nosi podnaslov Tradicionalizam - tajna intelektualna istorija XX veka, grabi čitaoca za okovratnik i u zapanjujuće detaljnom i interesantnom rolerkosteru ga vodi na put oko sveta, paleći vatru znanja na kojoj su se podjednako ogrevali najfantastičniji likovi: od dadaista noktiju lakiranih u ljubičasto, slikara,  feminstikinja (Aristasia), pionira evropskog sufizma do opštepoznatih ljudi kao što su npr. Mirča Elijade, Bela Hamvaš, Serafim Rouz ili princ Čarls. Imponuje Sedžvikova veština da bez većih posledica ukomponuje krute naučne zahteve sa pitkošću napisanog, ispisujući knjigu koju je teško ispustiti iz šaka kada je se jednom dokopate.

Tako npr. on pravi umesnu podelu između tzv. mekog i tvrdog tradicionalizma koji se razlikuju po tome da li je Tradicionalizam eksplicitno spomenut  ili su  određena dela tek prožeta tim učenjem (kao što je slučaj sa delom Mirče Elijadea, rumunskog Tradicionaliste svojevremeno bliskog fašističkoj Gvozdenoj gardi, kasnije revolucionarnom naučniku na polju komparativnih religija). Stručni krugovi su od prvih Genonovih dela otkrili naučne zamerke na račun ove škole mišljenja koja je mahom prećutana od strane naučnika (a i sami Tradicionalisti su mahom odbacili konvencionalno školstvo -  posebno pioniri), ali dovoljno jaka da utiče na društveno-politička zbivanja u raznim epohama. Sedžvik demonstrira zapanjujuću naučnu objektivnost u delovima knjige koji su posvećeni kompleksnom odnosu Tradicionalizma i naci-fašizma, osvetljava njegovu ulogu u iranskoj revoluciji  i ekstremno desnom terorizmu u Italiji, ali i veliki uticaj na neke geopolitičke aspekte politike post-jeljcinovske Rusije iza kojih stoji evroazijski koncept Aleksandra Dugina, čoveka koji je svojevremeno naučio nekoliko stranih jezika čisteći moskovske ulice.

Sedžvikova knjiga je neobično važna i atraktivna. Važna zato što osvetljava malo poznate rukavce intelektualnih tokova na Starom kontinentu, a atraktivna zato što podstiče onu ludačku alavost i žeđ za znanjem koje se ne mogu racionalno opisati već samo doživeti. Prevod Svetislava Bajića je isprva izvanredan a kasnije delimično kapitulira pred brojnim slovnim i gramatičkim greškama kao i čestim rogobatno formulisanim rečenicama koje ipak neće mnogo pokvariti veliko čitalačko zadovoljstvo koje ova knjiga pruža. Unutar njenih korica nalazi se i pomalo pompezan pogovor priređivača knjige Dragoslava Bokana, jednog od učenika kontroverznog Dragoša Kalajića, čoveka koji važi za vesnika Tradicionalizma na ovim prostorima, a kojega se sećam po strahovito dosadnoj emisiji Mon Blan, svojevremeno emitovanoj na TV Palma. Tada sam još bio mali, a sada, i dalje nedorastao, delim saznanje o postojanju nekih zakukuljenih a dobrodošlih duhovnih horizonata koje mi je ova sjajna knjiga predočila.

Hiljadu čudesnih sunaca – Haled Hoseini

Bolje da vam Milja ne pozajmljuje knjige! Em što ste u startu obavezani njenim impresijama, pa imate utisak ko da ste na čuvanje dobili nekakvo dete, em što će da vas zove da vidi dokle ste stigli, koji su vam najjači momenti i sigurno ćete čuti razočaranje u njenom glasu ako ste tek otškrinuli korice.

Ja u stvari odavno, što se kaže, „ne gutam“ knjige. Dok rasklonim svu onu paučinu što mi se nahvata na očima od gnjuranja u uglavnom isprazne sadržaje, pa dok obrišem naočare, namestim jastuk, primaknem pepeljaru, pa još koji put ustanem da primaknem maramice, vodu, podvučem ćebe, već mi se prispava. U prevozu uglavnom imam fobiju da će svi oko mene da provale kolko sporo čitam jednu stranu, a pošto mi se redovno prispava, jednu rečenicu čitam po nekolko puta i onda, kad shvatim da će taj neko videti da sam dugo na jednoj strani, obrnem odma, iako nisam stigla ni do pola. Tako me jednom u vozu pohvalio neki čovek, kaže: „Alal ti vera kad čitaš stojećki, pa još na stranom jeziku!“ U pitanju je bila Crna Dalija od Elroja koju sam isprva ambiciozno počela da čitam, tražeći svaku nepoznatu reč za odevni predmet junaka, a posle prozujala kroz stranice ko bazuka raznoseći sve tvrđe, nerazumljivije komade teksta samo da dođem do toga ko je ubica. Što je najstrašnije, posle sam našla informaciju da je Elroj bio nemilosrdan u štrihovanju prideva i svih suvišnih reči u svojim romanima. Što poštedi Elroj...šta li je od svega ostalo u mojoj glavi.

Eto, tako nekako ja čitam i nekad mi se čini da je daleko gore kad čitam posvećeno, jer onda počinjem da mrdam ustima i bolja polovina se žali, kad čitamo zajedno nešto na ekranu što može da popuši cigaretu dok pomerimo tekst da on može da čita dalje. A, što ga dodatno iznervira što mišem moram da prođem ispod svake reči, pa ima utisak ko da je na karaokama...

Ali, Hiljadu čudesnih sunaca je, nakon te prve pobune mog bića koju imam kad god otvaram novu knjigu, pa joj opipavam kolko me još stranica čeka i generalno me nerviraju svi ti novi likovi, niotkle spali ljudi koji oće da im se upamte imena i neke njihove karakteristike, i gde koji živi... ma generalno mi je prvi poriv da bacim knjigu i pitam se sve vreme šta oće svi ovi ljudi od mene, dakle Hiljadu čudesnih sunaca me prilično elegantno privoleo na stranice, pa je ona druga, nedočitana polovina veoma brzo legla u ruku, kao draga neka, topla tkanina koju ne želim brzo da izližem i ispustim iz ruke. Kako se roman koji isprva odvojeno prati životne putanje dve junakinje – Marijam koja raste kao kopile sluškinje iz bogataške kuće u Avganistanu i Lejle koja odrasta kao najmlađa ćerka u veselom avganistanskom domu profesora i njegove brbljive žene, odvija, tako sam sa ovom Hoseinijevom pričom uspostavljala onaj prisan odnos koji imate sa serijama, i to u nekom daljem detinjstvu. Čitajući o ove dve žene, koje Hoseini ujedno pušta niz vodu katastrofalnih zbivanja u zemlji u kojoj je i sam rođen (sovjetska okupacija, a potom međusobni obračuni Talibana, građanski ratovi, diktatura), imala sam onaj po malo zaboravljeni utisak da je knjiga paralelni svet kojem žurim da se vratim kad se ovo moje sitničavo dnevno tapkanje završi. Onda se one oglase: Marijam koja se pred mojim očima razvija iz živahne devojčice bogate mašte i velikih nadanja u neku sasvim drugu ženu koja naizgled sa ovim svojim počecima nema nikakve veze i Lejla koja pada na Marijaminu sudbinu naizgled kao antiteza, ona crta koju bi, pod pravim uglom, bez razmišljanja povukao neki pisac sa Zapada da dokaže sve Marijamine zablude i zlu kob. Hoseini spaja ove dve ženske sudbine izbegavajući sva mesta priručnog feminizma, samosažaljive narikačke proze koja ženski ugao uzima samo da bi pred Zapadom izbegla nezahvalnu poziciju autora iz „zaraćenog podneblja“ koji mora biti humaniji od svojih napadača, pa kroz svoje ženske junake razbijati kamenje u bubregu nabrekle bešike svog naroda koji ipak, na transferu kulturne razmene, mora biti svarljiva roba.

Hoseini skromno ispaljuje dečačku praćku na svaki kliše u najavi, neprestano zamaglujući nardni korak svojih junakinja sve dok, kao čitalac, niste u situaciji da stanete, sa njima ravni, uza neki hladan avganistanski zid i, u nedostatku teorija, zavučete ruke u džepove njihovih haljina da se ogrejete.

Konkretnije, roman se račva na neuobičajenim mestima stvarajući utisak koncepta – dve žene koje spajaju rat i nesrećne, mada politički predodređene okolnosti, tačnije diktatura koja im, pa bile one osvešćene učiteljice koje decu uče da su sva jednaka, sabijaju lekcije u grla. Hoseini ne dozvoljava da ove žene žalimo, jer su one i duhom i maštom, a i obrazovanjem sasvim oblikovana bića. On ih pozicionira poput junaka u mafijaškom filmu, prateći njihov razvoj, okoštavanje i shvatanje pravila, a potom ih, uprkos svim uslovnostima koje ih čine pasivnim, dovodi na mesta gde donose svoje odluke. Upravo je ovo ogoljavanje kičme ispod zarova, kosti i mišića ispod tobož hendikepiranih kultura, živa crta Hoseinijevog rukopisa. On odbija da napusti svoje junakinje i osluškuje tračke svesti i podsvesti, da isprati njihove snove i želje i onda kada izgledaju kao pasivna, ošamućena i odbačena tela. Neki bi ih autor na tim mestima natovario kao žrtvenu građu, metaforu ili neko treće gorivo, ali ovaj pisac ne napušta žilu kukavicu u karakterima svojih junakinja zbog čega je identifikacija sa njihovim svesnim bićem, sa njihovim razvojem kao ličnosti i ljudskih bića do samog kraja romana toliko jako.

U svakom slučaju, Miljo, hvala za preporuku i izvini što sam tolki lejmer, pa kasno čitam i sve nešto loše objasnim.

Igor Mandić - U zadnji čas (Profil, 2009)

Zahvaljući dragom i blagodarnom kolegi blogeru Đ. Kalijadisu, talentovanom autoru na odličnom e-svratištu Jorgoslovlje, dobio sam priliku da i svojim očima zavirim u autobiografiju Igora Mandića. Njegov nadahnuti prikaz me naterao da se zapljunem u čitalački red, ne bi li po pročitanom dodao sopstvenih pet pasusnih para. Od viška ne boli glava!

Dakle, i za mene je Mandić ponajviše car, bio i ostao. U moru izveštačenosti i pretenciozne visokoparnosti ovdašnjih umetnika i ostalih kulturnih delatnika (koji uglavnom nemaju ništa istinski svoje, jer da imaju ne bi bili tu gde jesu), na sebe je preuzeo slabo plaćen, nimalo lak i veoma odgovoran posao publiciste-kritičara, koji se britkošću svog pera izborio za svoju poziciju. Izmislio je, štaviše, što dovoljno govori i o njegovoj harizmi ali i o sistemu u kome je proveo najveći deo svog života. Za takvu nestabilnu poziciju neophodno je kombinovati raznorazna znanja koja prevazilaze uobičajeni fah-idiotizam. Mandić je fantastičan kompilator u najboljem smislu te reči, merna jedinica neukroćenog duha okoline u kojoj se nalazi.

Svejedno da li piše o književnim i ostalim umetničkim delima, političkim turbulencijama, hrani, ljudima ili nečemu desetom, Mandić pokazuje istovetan stepen zagriženosti za predmet sopstvene kritike koji se nikako ne može simulirati. Naoko neviđeno komplikovana, tajna poštovanja prema njegovom pismu se sastoji u tome što se njime dosadno naziva dosadnim, glupo glupim, zanimljivo zanimljivim.  Šibenčanin,  Splićanin i Zagrepčanin ne podvaljuje svojim čitaocima kukavičja jaja, pa njegova ekscentričnost nije blazirani mućak. Ne krijući ni svoju ljubav prema raznim leksikonima i enciklopedijama, Mandić se uvek s dužnom pažnjom posvećuje samim rečima (svaki pisac mora da oseća tu strast!), da bi se zatim kao  pravi pravcati majstor poigrao sa njima, nalazeći fantastično pamtljive formulacije, čime lako postaje sinonim za zanimljivost, na način na koji je to npr. Politikin zabavnik. E isto to, samo za odrasle.

Uklješten između porodičnih euforija i tragedija, poroka i vrlina, ovaj osobenjak, baš kao i svaki drugi, se ne libi da da oduška svojoj mušičavosti i oko naizgled sitnih stvari, čime baca na duhovni otpad ustaljeni red i poredak u kome se sve podrazumeva, sve je već poznato, pa samim tim nema ni neke prevelike potrebe ni za dijalogom ni za mišljenjem (uprkos dominantnoj praksi, potonje je preduslov za prvo). Nenaučen da kulira i navučen da reaguje, Mandić možda najuspeliji prilog u tom smislu u ovoj knjizi ispisuje u vidu surovog ali argumentovanog odbacivanja pizze kao "podrazumevajuće svima dragog" specijaliteta. No, iako se s punim pravom i snagom sopstvene ličnosti obrušava na duhovnu zaostalost i zatucanost balkanskih prostora,  ne priznajući kaskanje za vremenom u kome živi, bar na simboličkom nivou razumevanja epohalnih simbola (kao što je masovna kultura), njegova opsesija seksualnim je podnošljivi "šezdesetosmaški" recidiv  (na tragu Bertolučijevih "Sanjara") koji s vremena na vreme ume da zamori.

Naravno, ovaj duhovni higijeničar bez pardona nije mogao da odživi svoj sladostrasan život na način na koji je želeo i (valjda) zaslužio, jer je zbog svoje "preterane" polemičke ljubopitljivosti i oštrog jezika u jednom dobu "prelaznog perioda između kapitalizma i kapitalizma" žigosan gvozdenom rukom oligarhije kao nacionalista. Metastazirana ideološka "logika" (bolji izraz je discplina) ne trpi  samosvojne ekscese ni sada, a pogotovo nije tada. Ti momenti gorčine su na mene ostavili najjači utisak, a pitanje "kako se može biti Hrvat a ne biti nacionalista" i sam sebi često postavljam, u nešto različitijem ali dovoljno (neki bi rekli i previše) srodnom etničkom ključu.

U zadnji čas je, u najvećoj meri, čitljiva i interesantna knjiga koja osim permanentnog  procesa izoštravanja ukusa od nepca do nutrine, baca i nove,  vrlo interesantne senke na "zlatno doba" titoizma, zaključno sa njegovim trijumfalnim povečerjem u kojem se "naivno" "verovalo" u večni život najvećeg sina naroda i narodnosti. Lepom ugođaju čitalačke kultivacije doprinosi i izuzetno elegantan prelom koji krasi mnoštvo originalno prenesenih novinskih članaka.

Prezreni na svetu – Franc Fenon

U pitanju je jedna od onih glava koje izviruju iza bronzanih bisti drugih revolucionara poput Malkolma X-a i Če Gevare kojima je bio inspiracija (a inspirisao je i Sartra koji je napisao predgovor priložen u hrvatskom izdanju Fenonovog dela Prezreni na svetu).

U trenutku kada se svuda oseća nezajažljiva glad za oslobodilačkim, levičarskim, anarhističkim ideologijama, čitanje Fenonovog dela u moru džepnih izdanja Marksa, na brzinu naštampanih na istim onim štamparijama koje su do juče štampale pare i menice, dođe kao razočaranje za Evropljanina, ili Amerikanca koji se nadao da, pošto svet tone, pribežište može naći na nekom humanističkom ostrvcu gde se ljudi zdravo hrane, slobodno žive i pridošlicu poučavaju manekenskom hodu s kokosovim orahom na glavi. Kao neko ko je odrastao pod kolonijalnim pritiskom Francuske, ali bio u mogućnosti da se na tom istom Zapadu, školuje i napravi kontakte, karijeru i, u jednom trenutku, postane psihijatar na državnoj klinici u Alžiru, Fenon je uočio paradoks sveta koji ti jednom rukom oduzima, a drugom daje. I sam uhvaćen u ovoj zamci, on čini korak koji je revolucionaran, čak i ako se ne uzme u obzir da je Fenon postao saradnik pokreta otpora u Alžiru. Radeći u toj klinici, Fenon je shvatio da su pojedinačne ljudske sudbine kojima se bavi i ljudi koji mu dolaze po pomoć samo u problemima simptomatičnim za jednu veću bolest koja nije njihova, već su oni njeni odrazi i posledice. Kao neko ko je bio zadužen da ih leči, Fenon je shvatio da je u nezahvalnoj situaciji – zalečiti ljude da se vrate u bolestan sistem, pod šapu okupatoru da ih dalje, tako izglačane, lemi u svojoj paklenoj mašini i prespaja tamo gde mu fali prenosne snage. Trenutak kada je Fenon odlučio da napusti službu i da svoju snagu usmeri ka uništavanju sistema umesto olakšavanju njegovog rada, suštinski je revolucionaran čin koji izaziva divljenje. Baš zato što Fenon, takvim činom, uzvraća udarac toj tobožnjoj humanističkoj filozofiji koja ti nudi znanje, al ne i prostor da ga primeniš, hranu i odeću, al ne i rad da je pohabaš, i tako u krug. U isto vreme, parceliše ljude, pa su intelektualci "obavezni", zbog "pitanja odgovornosti" da mere i vagaju, odeljujući čuvajući svoj svet ideja kao venčanu spremu, mladin veo da se ne ukalja u svetu realnih prikaza. Disidentske lože prepune ovih pikavaca aplaudiraju na predstave realnosti i međusobno govore jezikom gluvonemih da ne ometu glasni govor okupatora i siledžija. Jer princip nenasilja je iznad svega! Fenon dolazi sa rečju da je Evropljanin i tu stolicu na kojoj nenasilno sedi izgradio nasiljem, te da je najbolje da se prosto skloni sa istorijske scene i da je svaki znak identifikacije sa "napaćenom bluzerskom dušom crnca" samo znak melanholičnog kiča tog istog Evropljanina koji bi da mu robovi em rade, em da umiru pevajući. Fenon u Prezerni na svetu oduzima privilegiju Evropljaninu da sahrani crnca, ali i onu, za nas možda još strašniju, da sa njim saoseća i da plače nad njegovom sudbinom. Fenon kaže: svakom njegova bitka, pa ćemo se sresti kao ljudi. Sam po sebi, on dokazuje da je klica zla koje uočavamo oko sebe u nama, odnosno da ne postoji ta, Evropi toliko draga, polarizacija na borce za pravdu i istinoljupce i neki otuđeni sistem kontrole. Fenon prelazi tu granicu i svet ideja, poput Mišime, prevodi na jezik konkretnih dela, odbacujući ulogu intelektualca posrednika.

Uloga posrednika, regrutovanje "ljudi po sredini" od strane kolonijalnih i svih drugih okupatorskih silesija, jedna je od glavnih tema kojima se Fenon bavi u knjizi Prezreni na svetu. Kao pripadnik srednje klase, on sasvim dobro uočava najslabiju kariku u kolonizovanom svetu – posrednička klasa kojoj nije ni odviše loše da bi eksplodirala pod pritiskom, ni odviše dobro da bi prestala da se trudi i imitira modele normalnosti i prestiža. Dok u seljačkim redovima vidi glavni, doduše neorganizovan i nestrpljiv, revolucionarni žar, a u lumpenproletarijatu sabijenom po gradovima poplašenu i pogubljenu masu, Fenon u srednjoj klasi locira glavni pogon na koji funkcioniše presnosna snaga kolonizatora. Postavivši joj svoje vrednosti kao model po kojem samu sebe pokušava da oblikuje, ova ogromna masa ljudi, bori se da živi po modelima zapadne buržoazije postajući doslovno posrednik okupatora i njegovih porobljivačkih i izrabljujućih motiva. Čime, kako kaže Fenon, odbija d aigra svoju istorijsku ulogu i postaje puka mešina za valjanje kapitalističkog gmaza u džinovsku grudvu koja gazi narod. Ovo zvuči jako poznato.

Druga velika tema kojom se Fenon bavi u knjizi jeste nasilje, odnosno opravdanost  primene nasilja u nacionalnom oslobađanju jedne zemlje. Zanimljivo je koliko se Fenonov pristup razlikuje od danas popularnih razmatranja na slične teme. Recimo, ako bi se čitao paralelno sa Jaspersom, zaprepašćujuća bi bila Fenonova odlučnost da se nasilje mora primenjivati jer je ono posledica već primenjivanog nasilja okupatora, te ne postoji nikakav drugi način da se ono „svari“ u biću ugnjetenog, dodatno hapšenog zbog kriminala koji se, nemajući kud, ispoljava prema susedima, rodbini i svima koji sa njim dele sudbinu prezrenog. Izuzev da se, kao bumerang, vrati na adresu od koje je dugo usmeravano. Izdvajanje pojma odgovornosti od zapadnih filozofa, a od strane naših mislioca i tananih duša u crnim haljinama, dosta je licemerno, jer se ne uzima u obzir ta lančana reakcija. Da mi, ispod tih naslaga krivice, imamo podebele naslage ugnjetavanja, a ako se one prosto preskoče, prećute, dešava se paradoksalna stvar, da se i priča o odgovornosti koju Jaspers razmatra u humanističkom kontekstu, doživi samo kao dodatni jaram i kazna. Što i jeste cilj naših posrenika koji žele da se prestroje u red zakonodavaca, onih koji kažnjavaju da ne bi bili kažnjeni. A, to nikako nije Jaspersova ideja, već ideja sadomazohistički nastrojenih liberala koji izgubljeni ponos revalorizuju identifikujući se, kapoistički, sa ugnjetačem kao sa deliocem pravde.

Fenon čini suprotnu stvar. Budući da je, na klinici u Alžiru, lečio i pripadnike francuske vojske i policije koji su mu dolazili sa problemima nesanice i agresije, tražeći da ih izleči da bi mogli da nastave da noćima muče pripadnike alžirskog pokreta otpora, Fenon je shvatio dijaboličnost tog rezona oslobađanja i izrovio osnovicu oslobođenja koja jedino ima smisla – identifikovanje sa najprezrenijim bićem nacije, umesto pokušavanja da ga se emancipuje, pridigne na noge i pomogne ka boljitku.

Fenon dosta govori o sticanju znanja o poljoprivredi kako bi se svojoj zemlji pomoglo kroz stvaranje industrije, proizvoda, dakle stvaranje konkretnih dela od resursa koje jedna zemlja poseduje. Umesto posredničkih uloga koje srednja klasa obavlja, mreže kontakata u kojima teži da polaže svoje larve kako bi se večno zarotirala u interesnim krugovima.

Kako knjiga odmiče, Fenonov isprva naučnički glas prerasta u pesnički glas koji ne podučava, već inspiriše svoju braću da slede njegov glas. U vreme kada se, zarad malo revolucionarnog žara, ponovo puni rezervoar motora onog mladog Če Gevare i infantilizuje, regresira svaka ideja o oslobođenju, Fenonov glas koji konkretno i sa punom odgovornošću navodi načine organizovanja naroda za oslobođenje zvuči kao najzdraviji, najkonkretniji i najsnažniji glas koji se, u moru sveopšteg političkog kriminala i laganja, može čuti.

Priča babinog sina – Tatjana Janković (Filip Višnjić, 2008)

Za Priču babinog sina saznala sam slučajno, tražeći nešto o Milovanu Danojliću, pa sam naišla na njegovu preporuku. On je rekao: "Seljačka svakodnevica je data blagim potezima, u naznakama, uz put, s ljubavlju, a opet, bez sentimentalnosti" Što bi rekao moj drug koji mi je knjigu, preko „lozničke veze“ naposletku nabavio, „to je taj danojlićevski, šumadijski rukopis“. I meni je srce odma poskočilo! Nek se pile kokoške, nek rađaju kukuruzi, nek se do kraja vremena priča o bubama što napadaju krompir i o tome kako se u rano jutro kreće napolje, da se zakivaju tarabe! Može biti da sam previše sentimentalna kada je reč o ovom svetu i baš zato cenim podvig Tatjane Janković koja je svoju Priču babinog sina oslobodila svakog suviška domišljatosti, svakog ukrasa i tereta naknadno dopisane misli. Sve u njenoj knjizi, svaka reč, niče pravo iz zemlje. Ovako bezazlen, duhovit i lep rukopis nisam dugo čitala!

                                          Foto: Vrabac u steni
Priča babinog sina je zbirka fragmenata koje bi mogle zaličiti na one školske sastave „Šta sam radio za letnji/zimski raspust“, samo što su lišena onih suvišnih ukrasa za učiteljicu. Ovi su praktično sećanja spisateljice na dane provedene na selu, pod okriljem pričljive bake, u vreme pre polaska u prvi razred osnovne škole. I svaki od njih ima neku svoju temu – kupljenje šljiva, šišanje ovaca, veženje, izleganje kvočke i gajenje pilića, komšijske svađe, bolesti ukućana... ali ove su teme samo povodi da se što duže i što neposrednije ostane uz to toplo i poznato koleno da do kraja knjige (oko stotinak strana) i čitalac prihvata knjigu kao furunicu koja ga greje i bodri. U svakom od fragmenata porinuta je po neka anegdota, a sve sa ciljem da se bakinom liku omogući da svojim jezikom, svojom mudrošću plane. I svaka je priča žiška koju čitalac zaklanja rukama da se ne ugasi, štiti je, jer nema u njoj ni puno dramske napetosti, ni nekog formalnog brušenja (ako izuzmemo genijalni fragment Put vune kao duhovitu parafrazu na Put svile koja svojom savršenošću može da pokori svu kolonijalnu silu ovog sveta). I cela knjiga Tatjane Janković, svojom pažnjom za detalje pokorava megalomansko drekenjanje velikog sveta koji opstaje tako što sebi nadeva velika imena i velike definicije, jer govori jezikom koji je sav sazdan od života, njime imenovan, sirektno, bez pritki i podbadača. Ovekovečavanjem trenutaka iz seoskog života, spisateljica na neki način izvlači pramenove iz zamršenog busena najživljeg mogućeg života koji svojom energijom pokorava sve okolne izmišljotine.

Neposrednost Tatjane Janković stvara osećaj kod čitaoca da učestvuje u tihom činu čuvanja dragocenosti – sećanja na trenutke, na bisere koje su junaci ove knjige neštedimice prosipali na putu od kuće do livade, kokošinjca ili druma. Bogatstvo reči, slika, i prostodušna misao koja se grana celom knjigom doprinosi da se, dok je čitate, sve vreme osmehujete.

Mene je Priča babinog sina podsetila na život koji se otima svim mogućim definicijama i pravilima, jer se rukovodi najživotnijem, najiskrenijem u svom biću, bez potrebe da ga definiše i sebi ili bilo kome opravda. Gde, u jednoj slici, mogu da žive i prase amenovano za božićno klanje i prvi vez bačen u vatru protiv uroka, ali i velika ljubav, upisana između redova, za ljude koji žive svoj život neštedimice, kao kad se kruni kukuruz, jer se zna da će roditi novi. I s pravom, spisateljica, na samom kraju knjige, osetivši da taj svet kojim se bavi živi mimo svake forme i svakog dramskog oblikovanja, pribegava rečničkoj formi, nabrajanju slika, kao beleženju praznika u kalendaru. Ni slova viška!

Milovan Đilas - Nova klasa (Narodna knjiga, 1990)

Odlukom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici dana 5. oktobra (!) 1957. godine doneta je presuda po kojoj je Milovan Đilas osuđen na sedam godina strogog zatvora zato što je prethodne dve godine od dana presude pisao knjigu Nova klasa koja je potom tajno poslata na štampanje u inostranstvo i zatim ilegalno rasturana u zemlji. Titoistička vrhuška, čiji je Đilas ranije bio istaknuti član, već je tri godine ranije zbog pisanja za to vreme neverovatnih članaka za "Borbu" izopštila funkcionera iz svojih redova. Komunistička cenzura je vrlo dobro znala šta radi: Nova klasa se sa ove vremenske distance može čitati kao umrlica jednog sistema koji je tada bio u punoj snazi - pomiren s istokom, milovan sa zapada. Naplata računa je došla kasnije.

Kao primer retkog intelektualnog poštenja izniklog iz zadojenosti izvorno levičarskim humanim vrednostima (uzmimo Dikensovu Božićnu priču kao njihovu uverljivu ilustraciju), ali pre svega kao duh preširok za dogmatske apsane, Đilas svoju tezu iz naslova ove knjige temelji na suštinskoj degeneraciji izvorne komunističke ideje od trenutka kada ove snage dođu na vlast na tragu one sjajne sentence Arundati Roi u "Bogu malih stvari" po kojoj "sve što ljudski um uzdigne u visine, ljudska priroda smrvi u prah i pepeo". U klinču sa totalnom moći, težnje ka besklasnom društvu stvaraju novu klasu, onu koja sebe stavlja na čelo pravedničke borbe za bolje sutra, koje eto samo što nije. Ova korumpiranost izvorne ideje "svako prema mogućnostima, svima prema potrebama" dovodi do preobraćenja u njenu potpunu suprotnost - u likvidaciju lične slobode, slobode savesti i mišljenja i bilo koji drugi vid duhovnog entuzijazma. Država ulazi u sve pore života, delujući samom svojom prirodom u pravcu permanentnog terora skrivenog iza opšteljudskih civilizacijskih namera.

U sjajnom analitičkom maniru, Đilas ispravno procenjuje da je komunizam bio najbrži način industrijalizacije (a sa njom i demokratizacijom obrazovanja) zaostalih zemalja, onih u kojima je kapitalistička klasa bila nedovoljno razvijena da bi bila protivteža tradicionalnim feudalnim snagama. U tom smislu, Đilas preuzima Raselovu domišljatu analogiju između marksizma i hrišćanstva, dalje produbljujući tu tezu nalaženjem sličnosti između protestantizma (posebno kalvinizma) i levičarske prakse koja svojom prirodom mrko gleda na bilo koju manifestaciju životne radosti. U centru njegovog interesovanja nalazi se SSSR sa njegovim glavnim ideološkim protagonistima - Lenjinom i Staljinom, koje Đilas često upoređuje sa Marksom kako bi na jednostavan način dočarao kretanje marskističke ideje do etatističke totalitarnosti koja sa izvornim Marksom nije bila ni u kakvom suštinskom srodstvu, iako se na njega u svojoj megalomanskoj privrženosti velikim ciljevima  pozivala. Slična zapažanja autor ima i za Jugoslaviju, koju za razliku od  preovlađujućih današnjih interpretacija, ne vidi pošteđenu od sovjetskih metoda vladavine (njegov život najbolje svedoči o tome), niti kao "simbol razlika u komunističkom svetu", čak štaviše - "nacionalni komunizam" u koji smešta titoizam je za Đilasa "komunizam u dekadenciji". Tito se sa Staljinom posvađao zato što su bili suviše slični, a ne različiti. Uostalom, ono poređenje koje je sada već davno ponudio nedavno preminuli Mikrob po kome je SSSR bila Veliki, a Jugoslavija Mali medved sa sobom nosi kudikamo više od puke astronomske bravure negovanog duha.

Sa jakim adutom u vidu početne teze u džepu, Đilas dalje s lakoćom demaskira mehanizme vladanja izvitoperene monolitne svesti u kojoj je država praktično privezak za ključeve svemoćne partije - mozga, srca, želuca i pluća ovog sistemskog organizma. U odabiru kadrova, vrhovni kriterijum je birokratska atrofija servilnosti  i osrednjosti, u privredi plan je nenamensko rasipanje sredstava kako bi se prikrile brojne rupe u sistemu, isticanje jedne grane nauštrb brojnih drugih zarad boljeg imidža. U životu u kome jedno mišljenje važi za privatni, a drugo, poželjno, za javni domen, ne mogu se očekivati ni vrhunska dostignuća ni u umetnosti, mada u revolucionarnoj fazi osvajanja vlasti Đilas primećuje pojačanu aktivnost na tom planu, dok ne dođe do homogenizacije nove klase u cenzora, tužioca, sudiju, privrednika, državnika, diplomatu i vojnika u jedno partijsko biće. U toj sintezi zanimanja i gomilanja privilegija izvedenih iz sfere političkog, gubi se dodir sa realnošću, te vlastodršci polako počinju da veruju u svoju propagandu, videći svoje želje kao jedinu stvarnost, koja ih  demantuje pre nego što ih konačno sahrani. Taj sistem, u atmosferi straha i snebivanja, po zaokruživanju sopstvene konstitucije nije osuđen na dugovečnost zbog svoje zatvorenosti u svetu koji se sve više povezuje. A ljudi mogu biti jednaki, zaključuje Đilas, isključivo kao robovi.

Iako po svojoj prirodi vrhunska filosofsko-socijalna studija, Nova klasa je izuzetno prijemčivo delo koje krasi jasnoća i jednostavnost izraza te dobrodošla upotreba  prijemčivog, narodskog vokabulara. U njoj autor ispravno predviđa krah jednog sistema koji se tada činio večnim, što je ujedno bila i njegova najveća slabost, kako se kasnije ispostavilo. Iako je nominalno od tog vremena prošlo dosta, posledice života u njemu se i dalje osećaju te je Nova klasa, štampana u tri miliona primeraka na više od 60 jezika (podaci iz 1990.), i dalje relevantno delo koje itekako može osvetliti nedoumice sadašnjosti koja previše liči na ono što je povest sahranila. Verovatno zato što i nije, jer nova vremena sa sobom donose nove klase.

Još jedna u nizu tragedija ovog naroda i ove države što jedan od njenih najslobodarskijih umova prošlog veka ni u novom milenijumu nije dobio pažnju koju svojim kompleksnim intelektualnim radom zaslužuje. Njegovo prefinjeno nijansiranje suštinski je nepogodno za izradu jednodimenzionalnih slogana, dok njegova spisateljska jednostavnost (na ničijoj zemlji između srpskog i hrvatskog jezika) nije dovoljno atraktivna spoznaji zbrkano napisanih, "viših istina"  (Đuro Šušnjić nam je jednom rekao: "Ovi moji iz Zagreba su se u izboru literature uvek vodili onom "što manje razumem, više mi se sviđa"; uočeno je vrlo primenjivo i na tzv. Konstantinovićevce). To ne čudi jer je suštinski bitno da pristaše, simpatizeri i fanovi ne budu misleća bića naoružana rezonom, već roboti, ljudski automati sa parolama u rukama i frazama na usnama, likovi koji ne čitaju knjige zato što  već znaju sve što treba znati (dogma ne trpi sumnju). Iako još uvek čeka da na rodnoj grudi bude valorizovan u skladu sa njegovim realnim dometima (u nekom uređenju koje će imati autohton sistem vrednosti), Đilasovi krici slobode i dalje gromoglasno odzvanjaju ovom učmalom mrtvajom intelektualnih gnoma, moralnih patuljaka i krvavih ruku u džepovima punim šuški i dukata. Za one koji imaju oči da vide, a bogami i uši da čuju.    

Peaceful confrontation meet war machine
Seizing all civil liberties
Honest ballotation among banshee
Spilling blood on humanity


You cannot hide the face of death
Oppression ruled by bloodshed
No disguise can deface evil
The massacre of innocent people


Deviated lies fear blinds your eyes
Enforcing their truth through a gun
Aggressive discipline and barbaric control
Thousands of people cannot be wrong


You cannot hide the face of death
Oppression ruled by bloodshed
No disguise can hide the evil
That stains the primitive sickle
Blood red


Growing opposition with words as ammunition
Expressions of life's liberties
Aggressive discipline and barbaric control
Spilling blood throughout humanity

Dušan Mašić - Talasanje Srbije (Samizdat B92, 2006)

Na početku ovog meseca sam nagovestio da ću se iscrpno baviti knjigama iz LDP biblioteke, ali život nikada ne može da se isplanira koliko god metodični bili. Završio sam sa Bebom, počeo Latinku, zaglavio se na 160 i nekoj strani i ne mili mi se da se vraćam nazad iako je moje mišljenje o toj knjizi nesumnjivo povoljnije nego što bi se moglo pomisliti u prvi mah. Umesto nje, pažnju mi je ukrala Mašićeva knjiga koju sam odavno hteo da pročitam. Čim sam je dobio grozničavo sam je progutao, mada to ne govori mnogo o njenoj literarnoj vrednosti. Sa činjenične strane gledano, stvari stoje mnogo povoljnije.
Sam početak ovog dela je izuzetno teško pao piscu, koji se na prvih pedesetak strana "otkravljuje", tražeći najpodesniji stil kojim bi izrazio zanimljivu i uzbudljivu storiju o malom omladinskom radiju koji je za 20 godina postojanja narastao do veličine korporativnog giganta, izgubivši u tom procesu sve ono što ga je nekad činilo specifičnim i srcu dragim, iako je određena snobovština bila oduvek njegova vidna odlika. Kada ostavi za sobom dečiju bolest prilaženja čitaocu iz najpodesnijeg ugla, Mašić preuzima metod američkih dokumentarnih serija edukativnog tipa: malo priče iz ofa, puno izjava samih aktera, bez insistiranja na neprijatnim detaljima.
Za razliku od američkih, šećerom posutih uzora koji se sklapaju za 45 minuta ili sat vremena trajanja i praćen je slikom, Talasanje Srbije je nešto poput grandiozne verzije takvih emisija, recimo u trajanju od desetak sati i saobrazno svojoj temi pretežno se oslanja na glas(ove). U tehničkom smislu, Mašić je uradio primeran posao intervjuisavši na desetine sagovornika koji su na ovaj ili onaj način imali veze sa beogradskim radijom - kako ljudi koji su radili u njemu, tako i oni koji su (/mu) radili za nj (/o glavi).
Centralno mesto u knjizi posvećeno je osnivaču i gazdi B92 Veranu Matiću, koji po čitanju ove knjige zadobija mitske proporcije bezgrešnog, savršenog i genijalnog lika. Mašićev afinitet i poštovanje prema njemu neretko prelazi granice dobrog ukusa, Matićevi jedini "grehovi" su što ne zna engleski (!) i što je mnogo voleo da pije pivo, ali je i tu slabost s godinama nivelisao pa može da se baci na učenje jezika, čisto da mu ništa ne fali. Ništa bolji slučaj nije ni sa frekventnošću reči "normalno" u brojnim svojim oblicima u ovoj knjizi. Pomenuti termin se toliko rabi da na kraju čoveku sa ovim delom u rukama dođe da pomisli da se radi o sinonimu koji se koristi kako bi se referisalo na Matićevu medijsku kuću i sve koji imaju bilo kakve veze s njom.
Srećom, Talasanje Srbije se može podičiti sa bar dva jaka aduta unutar svojih korica. Prvi je njena istoriografska snaga oličena u dobro pogođenom i opisanom mestu radija unutar zbivanja u Srbiji tokom prošle decenije. Mašić se pokazuje u najboljem svetlu kada izuzetno kritički, ali i pravedno, skicira portrete većine glavnih junaka sa domaće političke pozornice. Panić i Drašković su bili žrtve posebne Mašićeve nemilosrdnosti, kojoj se ne može zameriti slaba argumentacija. Nekima od političara, poput Vučića i zaboravljenog julovca Matića je pružena šansa da se sami izjasne o događajima kojima su prisustvovali ili su u njima kao akteri učestvovali. Mašić odlično opisuje i brojne događaje, među kojima priča o izbeglicama iz Srpske Krajine i lično suočavanje sa masakrom u Srebrenici zadobijaju lucidnu aromu uz pojačanu dozu preko potrebne sentimentalnosti. Čitaoci koji su zainteresovani za priču oko novčane podrške koja je stizala radiju iz inostranstva više ne moraju da lupaju glavu o plitkim zaverama, jer je taj deo detaljno obrađen Mašićevim perom.
Meso ove knjige predstavljaju brojne anegdote iz samog života radija. Specijaliteti kuće kao što su rivalstvo i sukobi sa Cekićem i njegovim Index radijom, Đilasova estradna ispovest o neslušljivosti muzike ("testerisanje") koja se puštala na programu čiji je jedno vreme bio informativni urednik, psihoza zaposlenih usled pretnji i režimskih zabranjivanja, beskompromisni Miško Bilbija koji pandurima na uvce pušta Fuck Da Police (nema podataka u knjizi da nije smeo/hteo zbog psovanja da pušta demo snimke sastava Green Kool Posse, preteče grupe Sunshine, to smo saznali na drugom mestu), pomoć Svetlane Lukić krajinskim izbeglicama (da, te Svetlane Lukić) te sporenja unutar same kuće daju insajderski (:)) uvid u dušu ovog medija, verno prenoseći sve ono što je nekada bio, a sada više nije, što je zaključak i samog autora, mada se vrednosno potpuno razilazimo oko procene dometa faze postojanja u kome se sadašnji medijski konglomerat nalazi, faze koja je počela kada je B92 prestao da bude mali gradski radio sa velikim uticajem i kroz Anem posta(ja)o velika medijska kuća sa sve nižom reputacijom, što je sled stvari nastao usled prelaska na Pink postulate poslovanja i bukačku primenu starih dobrih vučelićevskih/difamatorskih lekcija. Ni o tome, naravno, nema ni reči u ovoj knjizi, ali ispada na kraju balade da je to ta "normalnost" za koju se radio bori(o), što me navelo na slavodobitni zaključak da mi je mnogo drago što sam ostao nenormalan, veran napuštenim slobodarskim principima koji se kroz sirovu tržišnu optiku iskazuju kao mladalačke zablude. To nije mala stvar s obzirom na uticaj radija na moje odrastanje, vidljivo svakom avanturisti koji naiđe na ovaj blog.

Vladimir Popović - Željko Cvijanović - novinar u civilu (YUCOM, 2007)

Odmah na početku, izvinjavam se na mutnoj slici, bolje na internetu nema, a ne znam šta treba učiniti pa da pdf postane jpg ili neki njemu bliži srodnik. No, ako sam, priznajem, informatički mahom nepismen, na literarnom frontu se još uvek dobro držim. U napadu znatiželje bacih se na štivo koje se nalazi u ponudi LDP biblioteke, pa pošto nije bilo moguće čitati intrigantan naslov predsednika ove stranke (u međuvremenu sam ga nabavio na drugom mestu, eno ga čeka na desktopu da bude otvoren), odabrao sam knjigu koji potpisuje jedan od njegovih najpoznatijih saboraca. Ostalo je istorija, knjigu sam bukvalno progutao za nekoliko sati.
U samom uvodu knjige, Popović piše da je rešio da se baci na istraživanje karijere Željka Cvijanovića pošto su "Cvijine" kritike na njegov račun, dok je obavljao funkciju šefa Vladinog Biroa za informacije (ili tako nešto, dosovska terminologija se "kolje" sa titoističkom po stepenu neinventivnosti), bile najžešće. Naizgled nebitna, ova odlika čitavog rukopisa je odlučujuća u proceni njegovih dometa - iako ogrnuta moralističko-ideološkim plaštom bezgrešnosti, Popovićeva knjiga nastaje kao plod povređene sujete jedinke nespremne na kritiku.
Iz ovog izvora nastaje detaljan, prilično opširan uvid u Cvijanovićevu novinarsku, životnu i doušničku karijeru - prati se trag ovog Sarajlije još od jedenja sendviča ukrašenih majoneznom svastikom na čuvenom naci-žuru Isidore Bjelice do prelaska u paljanski tabor Radovana Karadžića po izbijanju rata u susednoj državi. Cvijanović je tu obavljao funkciju sličnu Popovićevoj za vreme Đinđićeve vlade, što je po piscu ove knjige neoprostiv greh, iako na kljakavim nogama može da se govori o mogućnosti postojanja moralne osude, od čega ni sam Cvijanović ne beži, već prelazi u kontranapad.
Po dejtonskom odlaganju (ne bih se usudio reći epilogu, istorija nas uči da je u Bosni sve privremeno, a samo nemir večan), Cvijanović se seli u Beograd gde pomalo radi i blamira se sa Tijanićem u dnevniku "Građanin", a zatim postaje urednik Blic Newsa. Taj list doživljava krah, baš kao i nekolicina ostalih na čijem se čelu nalazio - Evropa, Standard itd, ali prema navodima ove knjige Cvijanović zahvaljujući svojim vezama u obaveštajnim službama i druginm centrima moći ne zna za krizu, uspevajući da iznova otpočne neki novinarski poduhvat. pa je u ovom trenutku na čelu Novog Standarda. Celokupan žurnalistički opus ovog novinara je sa metodološke tačke gledišta korektno obrađen, iscrpan i prepun zanimljivih, meni dosad nepoznatih činjenica.
Ono što je rak rana publikacija tzv. levog krila u Srbiji nije zaobišlo ni ovo delo - njihov problem nije ono što je napisano, već ono što je prećutano.Malo je onih koji bi ostali nekažnjeni kada bi im se moralistički sudilo za devedesete, na način na koji se sudi Cvijanoviću u ovoj knjizi. Svi smo, neko manje, neko više krivi. Slično svojim saborcima, Popović izbegava suočavanje sa ovim neprijatnim faktom tako što se postavlja na pijedestal moralnog sudije, a da nije baš najjasnije kojim kvalifikacijama zaslužuje taj položaj, sumnjam da je prošlu deceniju proveo u četiri zida kontemplirajući o pravdi. Da se razumemo, njegovi intervjui u čuvenoj emisiji Insajder su bili vrlo inspirativni i provokativni za razmišljanje, ali uz otklon da ništa na ovom svetu ne može biti crno-belo na način na koji Popović to želi da predstavi. Pošto se slična ambicija iskazuje i na stranama ove knjige - onda više ne govorimo o činjenicama, već o ideologiji.
A ideologija, slepa i bezobzirna, međ' svoje skute prima i patološku bezobzirnu mržnju prema svima koji misle drugačije od Popovića, kao što su Aleksandar Tijanić ili Ljiljana Smajlović, kojoj se za razliku od dvojice pomenutih kolega ne može spočitati šurovanje sa ratnim rukovodstvima Srba sa ove i one strane Drine. Pitanje je o čemu se tu zapravo radi, osim što je Srbija postala bojno polje obračuna i egoističkih razmetanja pojedinaca, dovoljno moćnih da svoju ličnu sudbinu predstave kao pitanje od opšteg interesa.
Stoga je ključno pitanje, ko stoji iza Vladimira Popovića, onako kako on stoji iza istraživača koji su radili na ovoj knjizi u cilju zaštite od mogućih neprijatnosti? Nepoznat široj javnosti do početka bavljenja pomeutom funkcijom, Popović nije neko ko je iza sebe imao armiju birača pa došao na vlast, te je njegova moć bila ( a i dalje je) u disproporciji sa podrškom koju uživa. To dovodi do zaključka da ljudi poput njega, u ime demokratije ruše tu istu demokratiju. Dakako, Popović nije jedini u čitavoj toj priči. Bilo bi interesantno, služeći se istim postupkom, pročitati nešto sličnu na temu biografije Latinke Petrović, na primer, ali znam da su to pusti snovi. Pogotovo što Popovićev optužujući manir liči na onaj koji se vezuje za cenzorsko doba "berićetne" vladavine prve srpske komunistkinje - u njemu mesta za razmenu mišljenja, debatu i kritiku nema - samo društveno-politički podobna pesmica koju je nužno naučiti naizust.
Oni sa dobrom memorijom mogu da računaju na zaposlenje u dobrostojećim firmama (na koje inače odlazi lavovski deo zapadne "pomoći" Srbiji) kao što je Inicijativa mladih za ljudska prava, gde ih pri popunjavanju formulara očekuju i pitanja tipa "Da li smatrate da se u Srebrenici dogodio genocid?" Ako date poželjan i jedini civilizacijski moguć odgovor, možda i dočekate privilegiju da učestvujete u organizaciji Dana Sarajeva, manifestaciji zamišljenoj tako da se Beograd kroz suze (čitaj gradski budžet, koji sa obe ruke već deceniju drži Radmila Hrustanović, još jedan neviđeno "popularan" predstavnik večite vlasti) kaje što je ćutao dok je etnički (PR)očišćeno Sarajevo bilo pod opsadom, iako je najbliže istini da jedini Beograd u to vreme nije ćutao, na obraz svih novonastalih i međuvremenu umivenih balkanskih prestonica. Svaka čast svima onima koji prihvataju takva pravila igre uspešnosti, priznajem da nemam stomak za tako nešto, pa ću ostati gladan sve uzvikujući: "I posle Tita - Tito!"
Što se tiče pomenutih novinara, čitanje njihovih tekstova nije mandatorno. Ja ih na primer pažljivo čitam, ne redovno, ali kad mi se ukaže prilika, zašto da ne. Kako Cvijanovića, tako i večitog direktora RTS (kod koga mi se sviđa njegovo pisanje, čega nažalost nema previše u poslednje vreme, a sve ostalo ne - od ponašanja do direktorovanja, iako sam očigledno usamljen u toj oceni čak i u najbližem okruženju, takva pozicija mi ne pada teško i argumentovano je branim, uprkos podsmehu). Njih dvojica, uz Smajlovićku (sa kojom sam imao čast da profesionalno sarađujem - ona je među retkim nekadašnjim kolegama a da mirne duše mogu da joj uputim takav kompliment) u mojim očima predstavljaju novinarsku elitu u Srbiji. Sa njima ne moram da se složim, kao što se i ne slažem uvek, a da zbog toga ne strahujem od nametanja "civilizacijske krivice", kojoj sam kao građanin ove tzv. zemlje svakodnevno izložen od svih onih koji bi da mi, sa elementima psihičke šikane, nature obrazac ispravnog sagledavanja situacije, za šta se apstrakt može naći upravo u ovoj knjizi. Možda je njih malo (u mojoj okolini nije), ali su veoma glasni.