Severna Koreja

’Aj što sam ove noći žedan kao pas, potreba za tečnošću neće prestati dok se ne naločem vode i od nje me zaboli sve veći trbuh. Posle mnogo godina sreo sam ljude iz osnovne. Počeo sam uzdržano, sa jednom ’ladnom nes kafom, ali sam se brzo opustio u domaćinskoj atmosferi. Pio sam dobre domaće rakije od dunje, i posle je neutralisao gulašem u lepinji. Još kao deca smo znali da kad pojedeš jedno čudo te vrste - dugo dugo nisi gladan. Moj brat se jednom, nenaviknut na slušanje iskusnijih, zajebao i uzeo dve. Kao, malo mu je bilo. Posle je onu drugu bacio, jer je jedna lepinja bila dovoljna da jedva diše.
To je taj kraj, mesto naše mladosti, parče popločane kaldrmisane zemlje gde se leti jedva čuo maternji jezik a sve vrvelo od preplanulih stranaca koji su došli da spiskaju mukom zarađeni keš. Nas, klince, je bolelo uvo za sve to, mi smo samo bili u fazonu „samo da su klupe slobodne“ kako bismo igrali fudbal, uvek i stalno. Tamo gde su matorci sedeli tamo su nama bile golovi, a jedina smetnja bili su pogane restorandžije koje su nas terale zato što smo im kvarili posao, a lihvarska šljaka im je bila takva, „da bi ti i šamar naplatili“, kao što jednom prilikom reče moja majka.
Vremena su se promenila, i mi smo u međuvremenu porasli pa nas je prijatna julska noć zatekla u bašti jednog klaustrofobičnih bircuza kojima Beograd obiluje. Priče koje su se kotrljale od usta do usta vratiše nas u vreme kad smo bili mali a ceo svet nam ležao na dlanu.
Učiteljica mog razreda je bila mlada, čak je otišla na porodiljsko u drugom razredu osnovne, pa je menjala jedna još mlađa koleginica, zbog koje smo svi čekali fizičko. U školi je bilo tri odelenja, i naša razredna je bila dobra sa učiteljicom drugog razreda, pošto su bile vršnjakinje. Brzo smo upali u rivalstvo sa tim odelenjem na zajedničkim časovima fizičkog. koje se zaoštravalo preko fudbala i „između dve vatre“.
Treće odelenje je vodio stari iskusni kadar – gospođa Bronzić. Likom je podsećala na matori krompir, sva je bila nepravilno okruglasta a godine su je dizajnirale tako da je lagano plašila malu decu. Meni prvom nije bilo lagodno kada bih je video. Svom odelenju brzo je zavela diktaturu – njena deca nikada nisu izlazila na odmor, nikada sa njima u nižim razredima osnovne nismo imali zajedno fizičko. Neke ortake smo znali iz parka sa kojim smo, mi sa Kaldrme, vikendom često ratovali kesama za led punim vode. U Bronzićkin razred je išao i Keki, kapiten pionira Zvezde koji je u parku često izvodio svoje majstorije sa loptom. Njegova fudbalska veština mi je ledila krv u žilama.
Gazeći po tetrapacima sokova u cilju postizanja glasnog praska i jureći se sa devojčicama po školskom dvorištu iskreno smo žalili vršnjake iz Bronzićkinog odelenja i zahvaljivali se nebesima što imamo sreću da uživamo u našem poimanju slobode. Iz njene učionice nisu stizale nikakve informacije – bila je to Severna Koreja naše generacije. Mislili smo da im je teško, ma neizdržljivo, i da ih matora učiteljica non stop maltretira. Nismo imali pojma.
Nisam ni ja znao do sinoć, dok mi nisu pričali kakve su se tu ljubavi rađale, kako su po učionici putovala romantična pisma, kako je životni dah pulsirao uprkos našim nezrelim pretpostavkama. Mislili smo da su ubijeni u pojam, a njima uopšte nije bilo loše. Žalili smo ih a nismo imali pravo na to. Sa žaljenjem uvek treba početi od sebe, sve ostalo je sujeta.
Kako smo došli u peti razred i oprostili se od naših učiteljica, našem odelenju je zapalo da imamo fizičko sa Bronzićkinom decom. Ono drugo odelenje smo manje-više redovno razbijali u svemu, ali protiv Kekija koji bi uzeo loptu i sve nas žive preševao kako bi lagano dao gol – nije bilo nikakve šanse. Slavili smo retke pobede kao da smo uzeli Ligu šampiona. Nadali smo se da ćemo više sreće imati u rukometu, ali i tu je Keki bio superioran. Jednom se razboleo, pa smo ih zgromili 9-0, i da ne bih sad opisivao kolika je to sreća bila, dovoljno je što se toga sećam kao da je juče bilo, a desilo se odavno.
Tako je bilo samo još dve godine, pošto je od sedmog razreda sprovedena odluka da se od tri odelenja naprave četiri kako bi se relaksirala nastava. Od četrdesetak učenika po odelenju došli smo do prihvatljivije brojke od tridesetak. Prvo smo svi zapenjeno protestvovali. To je trajalo tri dana, pa smo se lagano prilagođavali novim okolnostima. Stopili smo se svi među sobom – više ti ortaci nisu bili samo oni iz starog odelenja, već i (n)ovi iz novog, a oni stari koji nisu bili u novom imali su neke svoje nove ortake sa kojima sam i ja brzo našao zajednički jezik. Postasmo jedno veliko društvo gde je obesmišljena pripadnost odelenju i konačno stavljena ad acta. Bilo je tu dosta ex-Korejanaca, mogli smo da ih osmotrimo izbliza i uverimo se da od svih onih bronzićanskih pretpostavki ama baš nijedna ne pije vodu. Bili su ljudi baš kao i mi. Postali su ortaci. Za ceo život.
Sve to mi je prolazilo kroz glavu između dva gutljaja rakije dok sam sedeo u društvu ljudi sa kojima sam nekad davno sedeo na časovima, pravio šou na njima, blejao u dvorištu, bežao iz škole, sastajao se sa devojkama po mračnim ulazima i napuštenim dvorištima devastiranog centra grada. Mnogo je godina prošlo od tada, ali nekim slikama vreme ništa ne može. Dunjevača može, ali razblažićemo je vodom.

*Posvećeno narodima Severne Koreje, Kube, Vijetnama, Mjanmara, Sirije, Iraka, Irana i Afganistana, kao i državljanima svih ostalih napaćenih zemalja koje kolonijalno-imperijalni, pljačkaško nastrojeni Zapad, prerušen u međunarodnu zajednicu sažaljeva, dehumanizuje i podsmeva im se, mereći ih sopstvenim aršinima nadobudne samozaljubljenosti i kratkovidosti.
Posvećeno mojoj okupiranoj zemlji, mojoj generaciji i našoj uništenoj mladosti koju, avaj, ne bih ni za šta menjao.


Aegukka

Ćalci i keve

Šaht - Japi ljaner
Svakog dana imaš debi, markirano sve na sebi,
Puno stresa i bedaka nosi tvoja lepa šljaka.
U tvome filmu mašte nema uvek jedna ista tema,
Udavi te ta kravata ti si jebač bez alata.

Japi Ljaner!

Ti sa sportom nemaš frke, pratiš tenis i auto trke.
Sam u sobi TV gledaš jer za fudbal nikog nemaš.
Od kompa pa do stana, tebe čeka teretana.
Besna kola i prazna riba koja te po bulji šiba.

Japi Ljaner!

Da sjebeš svakog imaš dara, da si faca ti se varaš.
Al život ti je samo kara jer si brate ti fukara.

Japi Ljaner!

-Vidi brate, realno kad gledaš, znači priča je sledeća. Ako Bora, Mitko i ja ostanemo u firmi u narednih deset godina, mi ćemo vladati na Balkanu, jer realno kad gledaš, ni u Crnoj Gori, ni u Makedoniji, ni u Srbiji ne postoje bolji likovi od nas. A ako se mi budemo držali zajedno, mi smo završili posao.

-Brate, ne znam šta da ti kažem, ali ja sam uvek za to da se bude oprezan. Vidiš kakva su vremena, fazon je da ne znaš šta će biti za godinu, a kamoli za deset godina, pa onda nema nešto mnogo smisla ni da razmišljaš toliko unapred. Sećaš se kad smo hteli da šljakamo sa Drimkastovima, da ih iznajmljujemo klincima, a Drimkast propao posle manje od dinego i svi su čekali da se pojavi Soni dvojka. Pukli bi' samo tako. Mislim, naravno, furaj ti taj svoj fazon, to si ti tako odlučio, ti znaš da ja nisam takav i da mi se jebe za te priče, ali ako je tebi tu dobro, meni je još bolje. Meni je samo bitno da smo mi dobro, a ovo sve ostalo dođe i prođe, pa opet živimo nekako. I uvek ćemo živeti dobro, kako god da bude.

-Ma da bre, skroz kapiram, samo ti kažem da je to taj rad, da treba nas trojica da guramo u tom pravcu i onda ćemo uspeti.

-Pazi, brat moj, ovde se stalno nešto planira u tom smislu i ljudi mnogo brzo polete zato što vide samo ono što žele da vide, a ti ne znaš šta sve može da se desi. Nisam u fazonu da te plašim, samo ti pričam iz iskustva. Vidiš kako sam radio, crnčio do pre godinu dana, evo sad će godinu dana kako ne radim. A nije što sam ja to radio, ali mislim da sam radio dobro. U stvari ni ne znam kako je to bilo, nije moje da sudim, ali znam da sam se trudio. I znaš da sam bio na korak od kompletiranja priče, ali sam ti odmah rekao da je ta priča prazna, da će to propasti zato što je bilo šuplje od samog početka, previše pogrešnih likova, zabušanata, pravih propaliteta koji misle da su neki kurac, iako su realno kurton. I ja sam to znao, a opet sam se trudio iako sam znao da je propast u najavi, zato što brate nikad neću biti kao oni. Mogao sam da se iscimam, da vučem ljude za rukav, ali nisam hteo. Nije bilo vredno tolikog cimanja. Bilo je likova koji su mislili drugačije, znali su šta glavonje jedu, koju boju najviše vole jer im je bilo stalo do toga, da imaju posao po svaku cenu.
I tu je negde suština. Ja sam uvek za to da se radi ono na šta možeš da imaš uticaj. Ti sad realno, brate moj, možeš to da ostvariš tako što ćeš da šljakaš najbolje što umeš. Evo ja sad nemam šljaku i baš je smaranje, ali imam ovo svoje sranje i to ću da radim najbolje što umem pa ćemo da vidimo. Ne znam šta će biti dok ne probam, ali se ne zanosim previše pa sam se ukočio.
Ali, evo, pogledaj mog ćaleta, pogledaj tvog ćaleta. Oni su stalno puni nekih priča, od kojih se ne zna koja je kao bolja, te radiće ovo, te uradili su ono, stalno neko takmičenje, u kome su prvi, neka lova se obrće, veliki uspesi, ovo, ono. A oni samo pričaju, kad pogledaš šta su oni uradili, nisu uradili ništa u odnosu na to koliko kenjaju. Bave se površinom, hoće da ostave utisak, čak nije problem ni to što oni pričaju, a nema veze s mozgom, problem je to što su počeli da veruju u ono što pričaju. A ne moram da ti pričam koliki je to kurton. Mene moj ćale stalno pita za tebe oko one naše kombinacije, i tako već dve godine, a znam da samo sere, i da od toga neće biti štani na kraju. Kad god je trebalo nešto da se stvarno uradi, njih nije bilo nigde. Zato ti i kažem da ne možeš ni na koga preterano da se osloniš, samo na sebe. Tako je i za šljaku, doćiće situacija u kojoj ćeš videti s kim ćeš i kako ćeš. Pre ili kasnije dođu takve situacije, i kad to vidiš onda si ljkra. A meni je preči miran san od toga da maim zlatan krevet. Naravno, neću ja sad da blejim, ali neću ni da se cimam za gluposti. E sad nešto što je glupost za mene, možda nije za tebe, i ne moramo da se slažemo, bitno je da se razumemo.
Zato jebeš ćalce, oni se samo kurče bez pokrića. Video si kad si dolazio kod mene onu nizbrdicu i što su postavili ležećeg policajca tamo. Postavili su ga zato što su dokoni klinci vozili motore 200 na sat tu, zalete se pa pravo na školu. Kurčili su se bez pokrića, a mogli su da ubiju neko dete, tako iz zajebancije, iz dosade. E to su naši ćalci. Voze 200 na sat u prazno. Brat moj, ti i ja nismo takvi likovi. Mi smo k'o naše keve, sedimo i radimo posao do kraja, mislim da tako treba, da je tako jedino ispravno. Vidiš koliko se one cimaju, znaš koliko se moja keva satire od posla, pogledaj koliko radi tvoja. I kao, one su retardi zbog toga. A retardi su kurac, njih dve ono što su počele da rade, rade do kraja, zato što su savesne, i ne prave buku oko toga. Mislim, brate, mene smara moja keva, smara i tebe tvoja, to su sulude priče na koje se više ni ne obazirem, ali ako moram da biram da li ću da budem kao keva koja radi od 9 ujutro do ko zna koliko uveče, ili kao tvoja keva koje obe šljakaju tamo i za šminkere nesposobnjakoviće koji paradiraju po hodnicima i glumataju neku klasu, ili da budem kao ćale koji samo sere da ispadne šmeker, uvek ću da izaberem da budem kao keva pa neka pričaju i da sam klošar, to ionako samo klošari u duši i mogu da pričaju, kad i ti i ja znamo ko su ti likovi, smarači i ološi. Pa sigurno nalećeš na takve dalebu tamo na poslu koji imaju po soma evra platu pa misle da je ceo svet njihov iako nemaju dve čitave daske u glavi?

-Blejim često po poslovnim ručkovima, i ima ih raznih, ima ekstra likova, baš baš dobrih, to se sve za dva minuta provali. Ali brate moj, ti ne možeš da veruješ na kakve sam glave nailazio, oni su potpuno odlutali u tu svoju fikciju i uživeli su se u te svoje uloge. Ima ih brdo takvih.

-Ti i ja nismo glumci.

-Nismo brat moj. Ajmo polako do nime, cirke sam totalno. ostaviću kola ovde, idemo peške.

Majke - Moram Pobijediti

Maler

Tek mi je danas rekla žena da nije trebalo da idem kod nećaka, da mu čestitam na prvorođenčetu i da darujem dete. Kaže, snajka se naljutila, a nećak se posvađao sa svojom majkom zbog mene.

Znao sam da je snajka na svoju ruku, da se, još od kad je došla da živi s mojim nećakom zabarakadirala u prizemlju njihove kuće i da neće da ima nikakav kontakt sa njegovom rodbinom. Bokte pitaj zašto. Neki kažu, namćor, moja žena misli da je snajka, kao i cela njena porodica u sekti. Mene nije bilo briga, nisam ulazio u to, samo sam pomislio: rodilo se dete, volim da ga vidim, a red je da ga darujem. I tako sam i pošao.

Kad sam rekao zašto sam došao, oni se uzmuvaše, te čekaj da je pitamo dal sme, pa zvoni na ona vrata sa stražnje strane kuće. Snajka ne otvara, a unutra gori svetlo. Pa, ajd nazad u kuću, da je zovu telefonom. Nešto su ona i moja tetka pričale, tetka je nešto ubeđuje, a onda mi manu rukom i kaže, ajde, može.

Snajka nam je otvorila vrata. Izuo sam se i dao joj kafu, a detetu do glavice spustio 10 evra (nisam imao više, a i za to me posle žena grdila, kaže na ovu krizu i nemaštinu daruješ dete i to te posle grde što si uopšte išao). Seo sam kratko, ona ničim ni da me ponudi, ma ni ne gleda me. Meni neprijatno, a utom joj zazvoni telefon. Ona se nešto izdra i baci onaj telefon na krevet. Ustao sam, pozdravio se, nazuo cipele i s vrata još jednom pogledao prvorođenče.

Kod kuće me sačekala žena, besna ko ris. Te što si išao kad je namćor, snajka nagrdila mog nećaka, nećak svoju majku što me odvela da vidim dete, a moja majka zvala moju ženu da je grdi što je mene poslala. Neko od njih se valjda i rasplakao.

Kad mi je žena to rekla, bilo mi je krivo i na um mi pade taj događaj koji sam već bio zaboravio.

Imao sam pet godina kad se u kućici do naše, mom stricu rodi treće detence – devojčica. Baba je grdila, htela da je nazovu Mrzana, jer je niko nije želeo – stric je već imao dva dečačića, Vidosava i Dragana, sa kojima sam se ja najbolje družio jer smo bili maltene vrsnici. Povazdan smo vijali oko kuće i vodenice podno bašte. Vidosav, najstariji već je krao duvan od mog strica, i pokazivao nam kako se pućka. A, stric me voleo jer sam bio jedino dete njegovog rođenog brata. Nikom nije bilo pravo što se mala rodila, a ja i moja braća smo je odma zavoleli. Velike oke, lepa kao sa slike. Bio sam ko naprstak, žgoljav, a mama mi je još šila suknjice, jer nije umela da napravi nogavice za pantalone, ali sam tad bio srećan, ma puno mi srce što su baš mene odabrali da tražim stricu muštuluk.

To celo popodne, od kad je sestrica zakmečala sedeo sam u travi kod tarabe i čekao strica, iako sam znao da on dolazi kad kokoši poležu, s prvim mrakom s posla. Čim sam čuo njegov zvižduk kojim se oglašavao s ćuprije pojurio sam vičući: muštuluku, muštuluk! Stric se obradovao i pružio mi novčanicu – tada je to bilo pet hiljada. Velika para! Najveća koju sam ikad video. Bio sam ponosan i odma pojurio nazad, u kuću. Ne znam ko je sedeo, mama i baba, a posle se nekako i tata stvorio. Mahao sam novčanicom ponosan na tako veliku nagradu. Ali, umesto da me pohvale kako sam se nadao baba je prva nadigla dreku i dovukla strica grdeći ga: jel ti tolko zarađuješ da možeš ovako da se razbacuješ parama. Mama joj se priključila, pa spopade na mene da pare smesta vratim stricu. Ja pare nisam dao, strpao sam ih u džep i pobegao između njihovih nogu. Otac me pojurio, ščepa me za košulju straga, prebi me ko mačku nasred dvorišta, ote one pare i ode u kuću. Ostao sam da plačem i da ih grdim što su mi oteli mojih pet hiljada.

Nije prošlo tri dana, svanu jutro, bebi udarila pena na usta. Prvo ko skrama, ko kajmak neki. Ono ludo vreme, selo u planini, niko da se seti da ode po lekara. Ostaviše je onako malu, kažu, vraća mleko. Dan, dva posle mala umre.

Bila je kruška na vrh livade. Tu su je, podno te kruške sahranili. Nismo je ni krstili.

Eto, taj mi moj muštuluk, pade sad na um. Mislio sam da je maler što su naterali strica da uzme pare, što su mi ih oteli, što su radost pretvorili u žalost i čamotinju.

I sad su me, pedeset godina kasnije opet grdili. Ali, sad mi nije krivo što sam otišao. Rodilo se, nek mu je sa srećom. Pare sam ostavio, male, i ako sam preko reda ušao što im se ne mili, obradovao sam mu se. I razbio maler.

Veljuskoni

Višemesečna, višegodišnja i višedecenijska sveobuhvatna, totalna, temeljna i detaljna kampanja protiv nasilja nije donela zadovoljavajuće rezultate, snuždeno je izjavio ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić pre podnošenja neopozive ostavke, okarakterisavši taj čin kao "duboko moralan" i "jedino ispravan". Razlog za ministrovo ustuknuće nije tajna: u poslednjem šaketanju u najnovijem talasu nasilja, šampion srpske demokratije Velimir Velja Ilić , heroj 5. oktobra i nosilac ordena Svetog bagera, popio je masnu poklapaču po glavi nasred centra grada, od nasilnog, mentalno retardiranog napadača D. S. koji je uhapšen i trenutno se nalazi u pritvoru.
Na ovu vest, ujedinjeni srpski pacifisti svih duginih boja rukama su pokrili lica u neverici dok su nekima bogami zabridele i brade na saznanje o najnovijoj neprijatnosti. Kiša suza preplavila je zemlju uzrokujući poledicu pa ionako prohladnom vremenu te dispečeri auto-moto saveza vozačima savetuju da na put ne kreću bez zimske opreme, pošto je ovakav sled februarskih događaja očekivano iznenadio pripadnike službe za saniranje stanja na putevima. Da ionako nezavidna situacija bude još gora, u narod se uselio strah, pa majke ne puštaju decu van kuće. Deca, konačno, razumeju novonastalu situaciju i vreme prekrajaju gledajući filmove iz serijala Terminator, Robocop i Mad Max ili uz video-igre poput GTA ili Duke Nukem .
U žestoko intoniranom saopštenju, Sonja Biserko je osim žaljenja zbog ovog vandalskog čina rekla da očekuje maksimalnu kaznu za vinovnika ovog nepočinstva. "Usađena genocidnost srpskog naroda pokazala se i u ovom slučaju" ocenila je uzrujana Biserko dodavši da nas "događaji poput ovog dodatno usporavaju na putu ka evroatlantskim integracijama. Tamo , kao što je poznato, nasilja nema a i kad ga ima onda se ili zataška ili se izveze. To je i naša sudbina."
Sličan ton provejava i iz izjave Nataše Kandić date "Glasu Amerike". "Očekujem brzu i efikasnu reakciju nadležnih organa" kratko je reagovala čelna žena Fonda za humanitarno pravo. Biljana Kovačević-Vučo kratko je prokomentarisala da napad na Ilića predstavlja još jedan prilog "dugoj istoriji beščašća na ovim prostorima, metastazu hronične bolesti čiji je jedini lek NATO." Vapaju za pravdom pridružile su se i Žene u crnom koje su odlučile da lik Velje Ilića kao žrtve nasilja od sada krasi njihov nenasilni amblem. Za tu priliku, slika srpskog političara je maksimalno zatamnjena u fotošopu.
Vandalski čin u centru grada naveo je i mnoge druge istaknute činioce društvenog života na neophodan aktivizam. Sutra za 12 časova je na Platou zakazan protestni skup "Ne dozvoljavamo!" na kome će govoriti Ljubiša Rajić, Borka Pavićević, David Albahari, Miloš Vasić, Teofil Pančić, Ljubomir Živkov, Boris Dežulović, Pera Luković te predstavnici grupa građana okupljenih oko radio emisije "Peščanik" i podlistka "Beton". Dolazak iz Nemačke najavio je i pisac Bora Ćosić. Planirana je i protestna šetnja "Večno protiv nasilja", tokom koje će povorka u kojoj se očekuju SVI (ali bukvalno SVI) građani ove zemlje proći pored Skupštine, i zatim se spustiti do Bajlonijeve pijace da bi se naposletku vratila na Plato. Tamo od 15 časova počinje besplatni koncert pod pokroviteljstvom Telenora i US Aida u čast nenasilja, na kome će, između ostalih, nastupiti Đorđe Balašević, Klopka za pionira, Štutgart onlajn i Repetitor. Kako saznajemo, Štutgart Onlajn je pripremio i novu pesmu pod nazivom "Dan kad je prebijen Velja Ilić", koju će sutra premijerno izvesti.
U pacifističkoj akciji pošumljavanja grada, Koalicija mladih protiv nasilja odlučila je da u novobeogradskom Parku prijateljstva zasadi stablo koje će poneti ime žrtve današnjeg brutalnog čina. Inicijativa mladih za ljudska prava je najavila organizaciju serije okruglih stolova u regionu sa nenasilnom tematikom. Nenasilne performanse na nekadašnjim stadionima Crvene Zvezde i Partizana, koji su nakon ukidanja sporta u akciji "Preventiva nasilja" pretvoreni u amfiteatre, najavljuju i Queeria i Labris, dok će u nekadašnjoj hali Pionir (sada "Demokrata") nastupiti hor vračarskih dečaka, Marčelo i Aleksandra Kovač. Iz Surdulice stiže vest o pokretanju inicijative da centralna ulica ovog južnosrpskog gradića ponese ime najnovije žrtve nasilja. Biljana Cincarević se odvažila na stvaranje tematske serije slika čiji će lajtmotiv biti Ilić posmatran iz prizme ideje nenasilja. Izložba će biti održana u Muzeju savremene umetnosti.
Srđan Dragojević je već otkupio prava na snimanje filma prema motivima nemilog događaja u Knez Mihajlovoj, pod radnim naslovom "Velja Forever", a za ulogu nesrećnog političara za sada najveće šanse imaju Laza Ristovski i Branislav Lečić. U saradnji sa Telekomom raspisan je konkurs za snimanje trejlera na ovu temu. Ugovor o saradnji sa režiserom potpisao je direktor Branko Radujko, a scenario je poveren našoj proslavljenoj dramaturškinji i poetesi Mileni Marković. Skrštenih ruku nije sedeo ni Kokan Mladenović koji je odlučio da adaptaciju "Kose" u hodu promeni u skladu sa novonastalim okolnostima. To nije sve: cena karte za ovaj mjuzikl spuštena je sa 20 hiljada na 19.999.
Nije izostala ni reakcija medija na današnji incident. Naš najtiražniji dnevnik "Blic" objavio je specijalno izdanje povodom brutalnog događaja. Naša najbolja televizija B92 iz časa u čas prati stanje životno ugroženog. Prema poslednjim informacijama, Ilićevo zdravstveno stanje je stabilno iako praćeno traumama nakon pretprljenog duševnog bola, što uz komplikacije izazvane blažim oblikom ciroze jetre pogoršava sveukupan utisak. Ispred kliničkog centra spontano se okupilo nekoliko hiljada građana koji se mole za Ilićev život.
-Ovo je nečuveno, pa šta još treba da se desi pa da nasilje jednom zasvagda postane prošlost, zapitala se vidno uzrujana Evica Nikačević (26), domaćica iz Beograda. U ništa boljem raspoloženju nije bio ni Kostadin Mitrović (37), šofer iz Omoljice. "Velimir Ilić je za mene sinonim za krhku srpsku demokratiju. Njegova uloga u bager revoluciji, kada je predvodio 50 hiljada ludih Čačana se ne zaboravlja tek tako i ne može biti precenjena. Ilić, koji je prvi javno progovorio o kraduckanju kao načinu života i zbog toga snosio nemale posledice, nam je potreban živ kako bismo završili započeto", veli on u jednom dahu.
Pod oznakom "hitno", sve vodeće svetske agencije izveštavaju o nasilnom udaranju Velimira Ilića u strogom centru Beograda. Vodeći čovek Ujedinjenih Nacija Ban Ki-Mun predložio je usvajanje rezolucije "Velja" kojom će se na jasan način preneti poruka mira i nenasilja. "Ovako nešto nam je potrebno, razgovarao sam i sa partnerima iz SAD i EU, i njima se ideja posebno svidela" otkriva Mun. U briselskim i vašingtonskim kuloarima, Munova inicijativa je naišla na pozitivan prijem, tako da je sva prilika da će ova rezolucija biti usvojena i u Kongresu, Savetu Evrope, te parlamentima 27 država članica, navode neimenovani izvori.
Italijanski mediji povlače paralelu između brutalnog beogradskog događaja i nedavnog obilnog krvavljenja tamošnjeg premijera Berluskonija. "Mamma mia" je naslov koji krasi današnje izdanje lista "Korijere dela sera". Svoju zabrinutost izrazili su i evropski čelnici poput Karla Bilta i Olija Rena, dok je Jelko Kacin urgirao da se ubrza pristup Srbije u EU. "Ovakvi događaji utiču na sve nas i moraju se preduprediti. Mehanizmi postoje, para ima. Saosećam sa Ilićevom porodicom", otvorio je dušu novinarima slovenački političar.
Mučko udaranje Velimira Ilića u Knezu tako je postala tema broj jedan u svetu, od čijeg rešavanja zavise brojna goruća pitanja globalnog trenutka, i poslednja u nizu neprijatnih šara novije srpske istorije. Raskomadana, sankcijama izmučena, moralno i materijalno devastirana zemlja u srcu Balkana i dalje vuče za sobom podele koje datiraju iz prethodnog veka, a njih u stopu prati moda i model ponašanja iz tog vremena. Žrtva Velimira Ilića prilika je da se ozbiljno prione na reformisanje društvenog ambijenta koji će rezultirati sveopštim progresom, mirom i ljubavlju među građanima koji se mole da u 19. 30 nevezano za mesto u kome su se u tom trenutku našli, zagrle sebi najbliža ljudska bića. Umetnički direktor ovog performansa, za koji su izdvojena sredstva iz gradskog i republičkog budžeta za kulturu, Gorčin Stojanović deli entuzijazam scenaristkinje Biljane Srbljanović, tvrdeći da je ova "na uspeh osuđena" manifestacija "nešto do sad neviđeno u svetskim okvirima, i da manifestacija ovog tipa, nasuprot nasilnoj svakodnevici treba da bude što više."

Mali rečnik urbane normalnosti

• Aktivizam - besplatni veltšmerc u domaćoj radinosti; radno vreme od 9-17 h;
  
• Alternativa – termin kojim prikrivam svoju običnost; uragan u šolji jutarnjeg mleka
  
• Ambicija - pežorativni izraz koji me dobro opisuje
  
• Anarhija- paljenje američke zastave dimenzija 2,5 x 1 cm
• Avangarda – Animal Collective
• Avantura - moje ime van VIP spiska
• Azbuka – Web 2.0
• Balkan - preporuka u CV-ju; sinonim za mrak
  
• Blic – naše daleko najbolje i najobjektivnije novine
• Brat - ružna reč
• Car - Pera Luković
  
• Creva – organ koji mi se svakodnevno prevrće kada vidim gde živim
• CV - ja u kratkim crtama
  
• Čizme - vidi pod mantil
• Depresija – Povod za medikamente
• Didžej veče - rezime mojih kontakata; noć punog meseca
• Direktor - siledžija; moj tata
  
• Dizajn – Nešto čemu težim
• Dosada - privremeno stanje u kome nisam u centru pažnje
  
• Droga – vidi pod Vikend
• Drug Tito – dr Zoran
• Dubrovnik - tiha letnja obaveza
  
• Emocija – Razum izložen negramatičkim sredstvima


• Euforija – poželjno stanje svesti
• Evropa – Evropska unija
• Evergrin - Moj dnevnik iz petog osnovne
  
• Feminizam – kuvanje pasulja na visokim potpeticama
• Festival - Prilika da se prebrojimo
  
• Gej - moj najbolji prijatelj
• Genije - Boris Dežulović
  
• Gilti pležr – kompromis sa okolinom na obostrano zadovoljstvo
• Gitara – pozitivno shvaćena tradicija
• Hardkor – Devojka sa dredovima na indi večeri
• Hip-hop – U zadnje vreme se popravlja
• Hipster - vidi pod Gej
  
• Hleb - i kifle
  
• Hrabrost – Gašenje fejsbuk profila
• Hrvatska - svrš u inostranstvu, da ne kažem jebanje
  
• Indi – vazduh koji dišem iz sekunda u sekund, sem ponekad, kad mi stane dah
• Japi – osoba kojoj zavidim jer joj se divim
• Jedan - +1



• Karijera - stepeničasti put ambicije
  
• Koktel – ausvajs za šik, dizajn u staklu, postmoderni alkoholizam
• Koncert – Povod za viđanje sa bukom u pozadini; Porodična poseta
  
• Kontakt - vidi pod veza
  
• Kul – kad moj čovek pegla; kad ja peglam
• Kultura – u širem smislu pop kultura u užem smislu blog kultura i urino kultura – u oba slučaja tražim potvrdu da sam zdrav
• Legenda - Teofil Pančić
  
• Lepo - surogat za dobro, poželjno i istinito
• Logika - ja sam u pravu
  
• Ljubav – Pola kirije



• Majka – Šovinistička reč koja prikazuje ženu u ponižavajućem položaju porođaja
• Mantil - vidi pod šiške
  
• Myspace – Fejsbukov deda
• Nacionalizam - ružna reč; nedostatak elementarnog vaspitanja
  
• Navijač - Pripadnik snaga haosa i bezumlja
• Novac - prečica do autentičnosti
  
• Obrve - dokaz da pratim domaću estradu
  
• Opuštenost – Mora se...
• Pank – Kad malo cugnem; sentimentalna artikulacija interpretacije falsifikovane mladosti
• Pijaca – Vidi pod Hip-hop; isto to, samo još zdravije
• Pivo – priručni dokaz permanentne zrelosti
• Pisac - Marko Vidojković; Srđan Valjarević
  
• Plastična čaša – Predmet u slobodnom padu; metafizički problem


• Ples – Problematičan socijalni fenomen u kome učestvuju mladi; u građevinarstvu – potporni stub za didžeja
• Poezija - CV u stihovima
  
• Pop – Religija ateista
• Posao – Mesto na koje odlazim pet puta nedeljno da pokažem kolegama da im ne pripadam a prijateljima da sam odrastao
• PR - plaćena radost
• Pravda - svojina
  
• Priroda - SBB paket
  
• Pretprodaja – Predigra



• Prijatelj – Strana reč
• Primenjena umetnost – Maja Uzelac
• Promocija - prekovremeni rad koji se isplati
  
• Putovanje – razglednica kojom ću mahati u povratku
• Razmaženost - vaspitanje
• Razum - Biljana Srbljanović
• Retro - prihvatljivo spakovana prošlost
  
• Samoća – Slobodno vreme za čet (o samoći i drugim prokletstvima)
• Savest - žrtva genocida
  
• Serija - uzbuđenje u nastavcima
  
• Sleng - dobro zvuči samo iz mojih usta
• Smisao - Alibi za preživljavanje
  
• Smrt – Grupa ljudi koja traži svoju stranu u novinama
• Srbija - zemlja porekla
  
• Stres - podnošljiva cena karijere
• Šik - Ničim izazvan drečavi atak na čulo vida; Lolobriđida
• Šiške - pogledaj pod čizme
  
• Škola – Vampire Weekend
• Šoping - Dodatna nastava
  
• Štednja – Sniženje u Kamperu
• Takmičenje - nasilan način da ja pobedim
  
• Televizor – moj prozor u svet
• Treš – ono što mi se sviđa iako mi se ne sviđa; videti pod gilti pležr


• Twiter – Fejsbuk na TI
• Ubistvo – Optužnica
• Umetnik – Daniel Kovač
• Umetnost – pravljenje ukrasnih lampi
• Veza - Prijatelj s uticajem
  
• Vikend – Dugme u levom gornjem uglu moje tastature
• VIP - mera postojanja
  
• Vrednost – Količina izviziranih strana u pasošu
• Zabava – Slušanje muzike koju ne volim sa ljudima koje ne čujem
• Zapad - mesto gde sunce nikad ne zalazi
  
• Zdravlje – Ti si bolestan
• Žestina – pivo u čašici; sredstvo za dostizanje poželjne ludosti
• Žrtva - Osoba koju mogu da branim bez posledica; jadnik bez žiro-računa
  
• Život – Beda koju vode oni koji, nažalost, večeras nisu s nama
• Žurka – puna škola đaka ni od kuda vrata

Dobročiniteljka

Videla ih je u autobusu. Čim se, na poslednjoj stanici, autobus ispraznio kao pred šmrkom, ugledala je sitnu ženu kako se, sputana rancem, većim od njenih pleća, batrga da uhvati dve glomazne kese, a da joj pritom iz naručja ne ispadne zaspalo detence od, kako će joj kasnije reći, 20 meseci. Za prljavu jaknu vukao ju je stariji dečak, požurujući je da izađu dok autobus ne krene.
„Mogu li da vam pomognem?“, nekako je teatralno iskoračila pred njih skoro preprečivši put toj uigranoj porodičnoj strategiji. Žena je reagovala skoro instinktivno, povukavši kese ka sebi, dok je dečak iskočio iz busa kao iz zapaljenog kanua.
Odmerivši joj dobro lice, žena je prepustila kesu na koju se dobročiniteljka nameračila, a iste sekunde i drugu, žureći dok se dobročiniteljka ne predomisli.
„U kojoj si ulici?“, izverzirano je pitao stariji dečak kad su se svi našli napolju.
„U 109-oj Novoj“, rekla je praveći grimasu poverljivosti, iako joj je kroz glavu prošlo da li sme ovim odrpancima da kaže gde živi, da li su prevaranti, a mali sedmogodišnjak je već ogrezao u cake izmamljivanja informacija.
„Mi smo u 114-oj“, rekao je dečak, a dobročiniteljka se u sebi iznenadila tom otvorenošću i pričljivošću jednog, verovatno gladnog dečaka i skoro rastužila što će morati da razgovara sa ovim ljudima. Kao da je ta cela situacija najednom, kroz brbljanje žene o uspesima dečaka u školi, ubila dostojanstvo celog momenta, a nju pretvorila u mazgu. Šta ako je prevare? Ali ona ništa nema. U svakom slučaju, ima više nego ovi ljudi.
Dečak je brbljao, drugi je uporno spavao, a žena se hvalila decom. 114-a je odjednom bila sve dalje. Dobročiniteljka je bila ljuta i utoliko se više pravila ljubazna.
Žena je odmerila ranac koji dobročiniteljka nosi.
„I ja nosim ranac. Meni moja mama kaže – ih, kakva si, neko bi rekao da još ideš u školu, a meni tako najlakše. Uprtim njih dvojicu i sve u ranac! Danas sam izigravala ringišpil“, jednako se obraća i dečacima, nastavljajući neku zajedničku igru koju su danas igrali, ali i dobročiniteljki koja se pita da li se žena zaista danas igrala, ili sa decom – izgledaju gladno, odakle im energija?, možda ju je muž tukao, a ona sad sebe laže da im je bilo lepo. Postidela se i požurila da se uključi.
„Ma, ranac je najbolji. Spakuješ sve što ti treba“.
Žena je pričala, osećajući da je priča, prosta otvorenost u obliku zabavnih crtica jedini način da se oduži za šipčenje do 114-e. Sa umornog lica izbijao je prkos, naglo probuđeni život, više od želje da se ispovedi.
Ulica se penje uzbrdo, a stariji dečak neprestano zapitkuje krivudajući okolo i boreći se sa usponom.
„Jel ti skrećeš levo ili desno?“, pita.
„Levo, tuda mi je preče“.
„Mi više ne idemo tuda“, zadihano brblja mali, dok skreće desno, „tu je pitbul.“
Majka klima glavom i priča kako je pre neki dan nečiji pitbul, baš tu levo, rastrgao nečijeg psa.
„Ne moraš dalje sa nama“, ali ide napred i muči se onako sitna dok upozorava starijeg po kome šaraju farovi, razmiču nas u stranu kao ulični otpad. Sklanja se sa njima. Svi tegle kese. 110-a.
„Teglim tako. Mama mi kaže – donesi veš, nemoj da se mučiš. Al, neću, i ona je bolesna. Kad se on rodio, imala je operaciju. Što da je mučim? Za svekrvu me baš briga, nek tegli, al majka mi je, ona mi je dala život“.
U ženinom glasu, dobročiniteljka oseća oštricu koja deli dobre i loše, ima utisak da je žena labilna toliko da će svaka reč koju kaže izazvati eksploziju u njoj i, iz nje, kaznu za dobročiniteljku koja, samim tim što je tu traži đavola. U isto vreme joj je krivo što misli o njoj dok priča sa njom. Oseća da svi ljudi koji sede kraj svojih prozora u 112-oj Novoj znaju šta ona misli i rugaju joj se, teraju je nazad. Ovo se ne dešava. Ovo što sad hodaš ništa ne znači, jer tuda nećeš hodati sutra. Hodaće samo ona.
Broji ulice. Skoro ispusti kesu kad pas iz obližnjeg dvorišta zalaje kao gadna zver. Toliko je blizu da se dobročiniteljka osvrće očekujući da pitbul preskoči kljakavu tarabu i zarije joj zube u nogu, pa u vrat. Žena smireno tegli napred. Stariji dečak samouvereno grabi napred na mršavim nogicama. Dok žena priča kako ju je svekrva izbacila iz kuće kada se rodio drugi dečak, kako joj je rekla da „nije potrebna“, dobročiniteljka misli kako je život verovatno takav – kako će je pitbul zgrabiti baš onda kada se odlučila na dobro delo, koje je baš ništa ne košta.
113-a i čak pomišlja kako bi to bilo sasvim logično i pravedno. Baš tu, na tom skratnju sa poznate putanje, na desnom zavijutku sa mape kuća-posao-prodavnica. Tu stanuje pitbul. Kao sudbina. Sve ovo liči na sudbinu. Čačkala mečku. Klecaju joj kolena, a kuće su sve manje, kao da je lenji dečak, u iščekivanju ručka, polako prestao da se unosi u crtež čekajući mamu s posla – po negde fali krov, negde fasada, zelenilo se pretvara u žvrljotine dima zapušenih dimnjaka, a ulični psi u vukove.
„Nisi morala skroz dovde“, kaže žena malo ispod 114-e.
„Bilo mi je glupo kad sam vas već videla“, mrmlja dobročiniteljka.
Dok žena zastaje da se oproste, dobročiniteljka oseća kako joj laž ispunjava pluća, laž iz koje je krenula i u koju se vraća – da drugi treba da brinu o svojim životima, dok ona o svom ne mora.
„Ti si nam pomogla i pre neko veče. Bila si sa momkom“, kaže žena dok uzima kese.
„Nisam to bila ja“.
„Jesi“, kaže žena samouvereno dok namešta ruku i odmahuje glavom jer dobročiniteljka tupavo samo pruža kesu, umesto da je namakne na ženinu ruku.
Dok ova odmahuje, jer nema slobodnu ruku da prihvati kesu, dobročiniteljka shvati da kesu mora da namakne na pruženu ruku koja već drži dete. Namiče je i namiče. U tom trenutku, čini joj se da ta kesa i teret u njoj nisu postojali pre nego što je ona uzela da ih obesi o ženinu ruku. Kao da ih ona sad stvara. Žena zahvalno klimne.
„Izvini ako sam te pomešala sa nekim“, osmehne se žena i sa decom krene ka kući.
Dobročiniteljka se stušti niz ulicu.
Dok čeka u redu ispred kase, čuje poznat glas dečaka.
„Kupite, pet dinara“.
Osvrne se. Lice dečaka iz 114-e. U ruci drži nekakvo parče papira. Iza njega, upozoravajući ga da se smiri, ide žena sa mlađim dečakom u naručju. Ista prljava jakna i usahlo lice.
Dečak je uporan: „Može i za deset dinara, pa dobijete kusur. Dobijete kusur pet dinara“, kaže.
Instinktivno okreće glavu, gleda kako čovek ispred kupi kesu i izlazi i nervozno računa šta ima da plati.
Žena se okreće prema gospođi koja drži korpu, u kojoj su hleb i mleko.
Dok žuri napolje, ne uzevši kusur, čuje kako žena kaže gospođi: „Vi ste mi pomogli i pre neki dan“.
„Nisam“, nasmeje se dobročiniteljka.
„Izvinite ako sam vas sa nekim pomešala“, kaže žena.

Viski

Mraz je ostavljao svoje šape po skadarlijskoj kaldrmi dok se Bane užurbano spuštao niz najizvikaniju boemsku ulicu u gradu. Sat na mobilnom telefonu je upozoravao, književno veče njegove majke samo što nije počelo. Srećom, svetkovine ovog tipa nikada ne počinju na vreme - pozdravio se sa velikom većinom gostiju, sa svima koje je poznavao, osetivši na sebi i znatiželjne poglede nekolicine nepoznatih, u čemu je prednjačio jedan fino skockan komad.

Književni kritičar je nadugačko demonstrirao svoje poznavanje Vujaklijinog rečnika, zavijajući lepo spakovanu i nepretencioznu kevinu autobiografiju u suvoparne oblande. Proćelav i nizak, neuspeli književnik je zavodio sam sebe svojom kvazi-erudicijom. Mnogo je manje bio uspešan u ostvarivanju kontakata sa prisutnim propupelim devojčurcima, nekadašnjim kevinim učenicama, za koje se rečnik iz zamornih almanaha nije pokazao kao najsrećnije izabrana udica, već pretnja dosadom nalik kolumbijskoj kravati. Bane je kasnije odlepio kada je čuo od majke da je kritičar tražio lovu za svoj beskrajni monolog u kome su zagonetne reči bile same sebi ukras. „Ja em bih to ispričao bolje, em te ništa ne bi koštalo“, ali je svet izgleda ostavljen na milost i nemilost prodavcima kratkotrajnih misli.

Put je te večeri Baneta odveo na drugi kolosek. Zajedno sa svojom kumom i bivšom ženom, koja se pojavila u debelom belom džemperu koji joj je taman kako treba potencirao lepu figuru, uspeo se uz smrznute skadarlijske betonske kocke ka novokomponovanom kafiću. Budući da je odrastao u tom kraju, kao klinac povazdan igrao fudbal na male goliće koji su za sav ostali svet bili klupe za sedenje, znao je da je to jedno od retkih mesta u kome se skupljaju elitni dorćolski dileri. Začudo, atmosfera nije bila opterećujuća, za razliku od lokala koji se nalazio sto metara više – u kome nije bilo klijentele sa krimi pedigreom ali su nadmeni gosti i vaćaroški nastrojeni konobari dizali nivo neprijatnosti do nepodnošljivosti.
Sa četvrt veka i nešto malo sitnine u biografijama, tema neobavezne priče se sama po sebi nametala. Sadržana u pitanju „šta dalje?“, misli prisnih sagovornika bile su usmerene ka sutrašnjici koja nikako nije pokazivala jasnije obrise na horizontu. Za razliku od nervoznih ženski koje je očevidno hvatala egzistencijalna frka, Bane se držao dobroćudno potcenjivački i nezainteresovano, njega je ionako večnost oduvek više zanimala od budućnosti. Voleo ih je do beskraja obe, svaku na svoj način, što mu je dosta pomoglo da se u njihovom društvu opusti. Među onima koji te vole sve je u boji čak i kada je sivo.
Stoički je saslušao spisak želja koji je iz sekunda u sekund bio duži za neku novu stavku. Ženska taktika bila je očigledna: pobuđivanje strasti za dobrima prenetih na nivo statusnog simbola, običnih svakodnevnih stvari koje su uvek nadohvat ruke ali se bez novca ne mogu posedovati.
-Ja hoću da pijem viski svaki dan kada mi se pije, izbacila je kuma iz sebe frustraciju. Bane joj odgovori:
-Šta ti fali sad, ako hoćeš mogu sad da nam naručim po viski, ako ti se pije.
Kuma se nije dala pomesti, a i bivša žena je odobravala njeno viđenje klimanjem glave.
-Ne radi se o tome Bane. Mi ovde to sebi ne možemo da priuštimo. Moramo da palimo preko. Neću uopšte da razmišljam o tim stvarima, želim da ih sebi priuštim kad god mi se prohte.
Hedonizam se nikad nije previsoko kotirao u Banetovom sistemu vrednosti. Svaki odušak strasti završava se glavoboljama. Kaljen u pećima nemaštine i asketizma, prepoznavao je razmaženost u kuminim rečima. Nije joj to uzimao za zlo, njena hedonistička crta je bila neodvojiva od ostatka njenog bića i kao da je davala neodređeni sjaj njenoj bledoj puti.
-Ne znam šta da ti kažem, kumo. Ja ne vidim sebe tamo. Samo ovde. Znam da ću imati za viski kad mi se bude pio. Ne moram da idem zbog takvih stvari.
-Ali kako to misliš da izvedeš, ubacila se u priču bivša žena, koja se osećala skučenom nakon što bi određeni period vremena provela na istom mestu. Đavo joj nije davao mira, morala je uvek nešto novo da izmišlja. Zbog toga su se Bane i ona naposletku rastali, prijateljski i bez tuge.
-Ni jednoj ni drugoj ne moram previše da objašnjavam sebe. Poznajete me. Ne nameravam ništa da učinim, kao i do sada. Ne znam šta bih zapravo trebalo da radim? Da obijam pragove kako bih ostvario neke, ne znam ni sam čije tripove? Sve će doći samo po sebi. Živi bili pa videli.
Prošle su dve i po godine. Kuma je poslala razglednicu iz Dubaija, dobila je ugovor na godinu dana. Pre toga je živela kao grofica u Sofiji u četvorosobnom stanu u oronuloj zgradi koja je imala lepo dvorište u svom srcu. Bivša žena ide uzduž i popreko čitavog kontinenta, sa naglaskom na Balkansko poluostrvo. Miri zavađene balkanske narode i drži nivo isterivanja pravde u krvi na preko potrebnom egzistencijalnom nivou.
Banetu je stvarno naleteo posao sam od sebe, a da nikoga nije cimao za rukav. Uporedo sa prvim pravim poslovnim iskustvima te uplatama na njegov žiro-račun, naleteo je na jednu dobru žensku i sa njom u talu zagrljen počeo da stvara bedem odbrane od korporativnog zla u kome se našao. Rekreativno istraživanje sveta viskija o raspojasanim vikendima se samo po sebi nametnulo kao melem na sve progutane knedle, sve lažne osmehe i sva sranja koja je bivao prinuđen da prevazilazi u toku radne nedelje. U zagrljaju sa “glazgovačom “ sve je nestajalo kao rukom odnešeno.

Poučeni falsifikatorskim iskustvima iz devedesetih, svesno su izbegavani Balantajns i Džoni Voker. Ni Tičers nije bio previše omiljen, mnogo boli glava od njega jutro posle. Od Sautern komforta je njoj bilo muka, pa su prestali da ga kupuju. To je podmuklo piće – savršeno je pitak i odlično se meša sa koka kolom, ali kada opauči po lobanji, onda nema milosti.
Čivas je uvek bio preskup, ali je i svesno izbegavan – to je bilo omiljeno diktatorovo piće. Umesto toga, skuplji izbor je pao na Glenlivet, primećen kao izbor zajebanog mafijaškog bosa u jednom odličnom filmu. Stilizacija filmskih gangstera je sudeći po ovom primeru, beskrajno šik.
Što su dublje tonuli u svetu odraslih, bivali su pronalaženi plemenitim favoritima za čitav život, stožerima zanosa pijane sreće i maglovitih magnovenja izoštrenih pogleda. Njen izbor je bio rokerski – Džek Denijels, njegovo srce je kucalo za malt – Glen Grant. Pitak kao planinska voda, nagnao ga je na suze jednog suludog jutra pošto je gledajući u dno prazne flaše čuo Cunetovog „Janičara“, mada ni Sinanov nije za bacanje. Glen Grant je i dalje jedina viskijasta žestina koju preferira klot.



Irci su apsolvirali vekovno znanje o blagodarnoj tečnosti – Tullamore Dew, Jameson te posebno pitki crni i beli Bushmills. Boje Škotske branio je od ranije omiljeni Famous Grouse, da bi mu se nakon temeljne istrage priključile i nove zvezde, pristupačni a kvalitetni Black & White, Bells, Haig, Vat69, J&B. Čak i fenserski dizajnirani Passport Scotch, skockan da namami mladež na greh, poslužio je svrsi dizanja raspoloženja i poboljšanju krvotoka.
Na reč Amerika, Bane bi prvo pomislio na burbon. Ako hoćeš brzinu na svom putu do sreće, neko od suvih grle iz njihove ergele je siguran izbor. Four Roses za sprint, Jim Beam (i beli i crni) za stiplčez. Samo oprezno, za svaki trk je pre svega neophodno (o)stajati na nogama.
Bane se rado sećao svojih prvih susreta sa burbonom. Još u srednjoj školi kada je išao na privatne časove matematike, čija se rigidna logika stalnog vežbanja zadataka nikako nije uklapala u njegov raspored. Srećom, profesorka je bila upućena u tajnu: iznela je na sto flašu na čijoj su etiketi bile četiri ruže. Zalivane koka kolom, imale su sjajan efekat na Banetov mozak, koji je sa lakoćom odjednom počeo da shvata suštinu i zavodljivost logaritama, funkcija i njihovih bližih i daljih rođaka dok se pržio na prijatnom majskom suncu, udobno zavaljen na prostranom krovu jednog novobeogradskog solitera.
Banetova jednačina je vremenom postala aksiom bez nepoznatih. Flaša viskija je uvek na stolu, da podseti na bliske koji su daleko, ali i da obodri za životnu borbu sada i ovde.

Keva

Tri meseca pošto se njen Milan odselio Rosa je u kupatilu, u dnu cipelarnika pronašla njegove cokule. Isprva nije ni znala zašto ih je izvukla iz paučine, pažljivo izglancala i stavila kraj svojih cipela u predsoblju. Rosa nije bila zatucana žena iako bi to neko ko je vidi kako čeka poslednju 32-ojku pre nego što krenu one noćne u kojima ne važi radnička markica, sedeći na prevrnutoj kofi, u trošnom kaputu ispod kog viri kombinezon šireći miris jeftinih deterdženata, sa metalnim šnalama u glavi, mogao da pomisli. Zna da se Milan neće vratiti, ali je cokule stavila u presoblje jer su joj delovale sasvim očuvane. Prosto da se čovek začudi zašto ih je Milan ostavio kad je spakovao onaj jedan ranac i poljubio je u obraz rekavši da će se snaći, da ne može više tako, na njenoj grbači, u tom kraju, s tim ljudima, sve jednako i sve iznova.

Rosi se činilo da su cokule sasvim jake i da će joj barem jednom dobro doći da očisti sneg ispred zgrade kad na nju dođe red da čisti.

Eto šta su ti deca, čistiš sneg da ne lome vratove, a ona onda nađu neki spust baš da lome vratove.

Onda je jedne večeri, vraćajući se iz centra gde je čistila u zgradi u ulici Đure Daničića, koja je upijala sav smog iz zapušene Ulice 29. novembra kojom su purnjali autobusi, Rosa pokisla. Cipele su joj bile natopljene vodom, „a jesu bile jeftine“ – govorila je u sebi Rosa. Ljuta na sebe što kasni na posao, Rosa je ujutro nazula Milanove cokule. Tek uveče kad je sa nateklih nogu skinula bakandže shvatila je da je iz kuće izašla budiboksnama i zabrinula se kako su je drugi videli. Ali, iako su njene cipele sutradan bile suve, a napolju vreme gotovo prolećno, obula je Milanove cokule.

Prvih nedelju dana bile su joj teške, a i napravile su joj žuljeve na peti i na palcu, pa ih je na poslu skidala i obuvala papuče dok čisti. Onda se navikla. Čvrstina oko nogu i pomisao da su te jake, čiste cipele pripadale njenom Milanu činila je da se oseti bliže sinu. Onda je sasvim prisvojila cokule i skoro da se radovala jutrošnjem izlasku jer će ih obuti. Rosa je nosila cokule kuda god da kene – na pijacu, do komšinice, u čišćenje snega. Razgrtala je cokulama tugu, melanholiju, strah i gnev.

Jedne večeri, stajala je tako na stanici, hodajući levo desno. Primetila je da je već neko vreme ljudi kojima svakog jutra, u ranu zoru, klimne glavom u znak zajedništva i vedrog saučešća što su budni dok drugi spavaju, gledaju zbunjeno, skreću pogled ako im ona pogled uzvrati ili klimne glavom.

I dalje je čistila zgradu, ali onda su joj rekli da više ne dolazi – našli su drugu ženu, ona nije radila posao kako treba.

Hodala je gradom. Frižider je bio prazan, telefon više nije zvonio.

Onda se jednog dana javio Milan. Čula je glas sa one strane žice: Sve je propalo, ne mogu više da podnesem ove ljude, ovaj kraj, ovaj život.

Rosa je upravo očistila cokule. Supa je vrila. Rosa je postavila još jedan tanjir.

Cigani

Autobuska stanica gde je stajao prevoz koji me je vodio do kuće nalazio se na kraju oveće nizbrdice. Ima ponečeg sizifovskog u tom puteljku, dakako sa srećnijim ishodom. Kada se sav krmeljiv, neispavan, neočešljan i bez trunke samopouzdanja penjem uz tu ulicu, pokušavajući da stignem na predavanje na koje uveliko kasnim jer sam za konvencije te vrste jebeni retard, u glavi mi je redovno bio junak iz grčke mitologije. Sa njim sam se redovno poistovećivao jer je znanje u ovoj državi roba koja nema kupca, a moja robna marka je u tom pogledu bila posebno neatraktivna, kako mi se činilo. I dok sam se ja peo zarad nepotrebnog znanja, kako su ga bolnom preciznošću definisale neke bliske duše, znao sam da će mi se taj kamen mudrosti koga sam pokušavao da se domognem mukotrpno se probijajući po uzvišici, u budućnosti itekako obiti o glavu pljunuvši mi u lice pljuvačku otrežnjujućeg mazohizma kome sam se beznadežno podao

Faks je bio daleko od kuće, a pretrpani jednodelni autobus nije svraćao često, što je za mene, osuđenog na doživotnu kaznu prelaženja velikih gradskih kilometraža bilo još jedno u nizu neprijatnosti na koje sam se navikao. U čitavoj toj životnoj margini, crvena nit dosade bila je urezana u spoznaji da je sve što me je čekalo bilo strahovito predvidljivo i neatraktivno. Čekaću opet prepuni autobus bar pola sata, obigravaću oko trafike pokušavajući da prekratim vreme tako što ću se zainteresovati za svako bogomdano smeće koje novine pokušavaju da prodaju kao aktuelnu vest. Kada mi to dosadi, zapaliću cigaretu, koja mi svojom gorčinom nikako neće prijati na prazan stomak. Ni dom nije budio lepe uspomene, sigurno neće biti prazan, onako kako je frižider u njemu, dok noge same od sebe ponovo ne počnu da opisuju krugove paklene dosade oko trafike. Uprkos svemu tome, voleo sam da se spuštam niz tu ulicu, mnogo više nego što sam voleo da se uz nju penjem. Da pogledom pozdravim sav taj svet koji sam do sada već poznavao, iako ga nisam nikada formalno upoznao: fizionomiju neatraktivne i dosadom pogođene prodavačice voća, koja je na lageru imala neatraktivne i usudom prirode pogođene jabuke i pored njih kartonče na kome je nesigurnim rukopisom bila ispisana cifra koja je navodila na unutarnji smeh; bar tri napoličara koja su sedela na ciglama pored podruma pića, grleći flaše piva u rukama. Pokušavao sam da ne mislim na pivo, isprva je u meni budilo gađenje ujutro, a onda se netolerancija proširila i na ostale delove dana.

Pošto sam stigao do podnožja, odmah mi je bilo jasno da je ovaj dan drugačiji (posle svih ovih godina ne bi ni pisao o njemu). Za divno čudo, trafika je izgubila primat glavne atrakcije u vidokrugu. Na stanici se nalazilo troje ljudi. Dva muškarca i jedna žena.

Svi cigani.

Odmah sam primetio da su se čudno ponašali. Srce je zaigralo jače na nagoveštaj nekog, bilo kakvog događanja. Poput agenta na tajnom zadatku približio sam se dovoljno daleko da ne izazivam previše znatižlelje, a opet bio sam na takvom odstojanju da sam mogao da pratim šta se dešava. Slika je bila nevesela. Muškarci su imali strog, prek izraz lica, i držali su devojku ispod ruku. Tragovi njihovih pesnica dali su se primetiti na njenom licu. Nešto je debelo zgrešila. Dva cajpera u lažnim kožnjacima okretali su se non stop oko sebe. Ni oni se nisu snalazili u situaciji u kojoj su se našli, u ulozi izvršitelja pravde. Okrivljena očigledno nije imala fer suđenje. Bila je obučena kao jeftina drolja u bodi koji se nastavljao na biciklistički šorc. Na njenom licu, osim masnica, mogao se primetiti i prezir, ali i neka vrsta ubijenog karaktera. Nasuprot tome, oči su bile žive. U njima je bilo prkosa za izvoz.

Počeo sam po glavi da prebiram šta li je uradila. Možda se jebala sa pogrešnim? Možda je proneverila lovu? Možda je prljava narkomanka? Šta god da je bilo u pitanju, bila je u veoma nezavidnom položaju, momentalno budeći sažaljenje. Ipak, šta da se radi? Da im priđem i da im kažem da je ostave na miru? Ne. Jedan indikativan pogled u mom pravcu je bio i više nego dovoljan. Put do pakla je popločan dobrim namerama, a pakao – to su drugi.

To je verovatno bila i njena misao vodilja, kada je u deliću sekunde, nekom rečju koju ni pored najbolje volje nisam uspeo da uhvatim razjarila svoja dva Kerbera. Jedan, viši, pomalo prestravljen u licu, dao je srdžbi facijalnu ekspresiju. Ovaj drugi, omanji, bio je, poput Daltona u ganci varijanti, šef kaznene parade. „Ova hoće još“, kratko je procedio, i zatim povukao vlasnicu predugačkog jezika na drugu stranu ulice. Dugi ih je pratio u stopu.

U tom momentu stigao je autobus, neuobičajeno prazan za ovo doba dana. Brzo sam se popeo uz stepenice i bukirao mesto kraj prozora. Čokoladirani trio se nevešto sakrio između jednog „golfa“ i BMW-a. Očevicu neupućenom u predistoriju, izgledalo je kao da niži od dva Daltona pokušava da otključa vrata, ili da petlja nešto oko njih. Dok je Dugi čuvao stražu, Dalton je bacio svoju žrtvu na pod i mučki je udarao šakama i nogama po licu.

Gledao sam nemile scene dok je to fizički bilo moguće. Zatim smo skrenuli iza prvog od mnogih uglova koji su nas čekali na našem podužem gradskom safariju. Osvrnuo sam se oko sebe, niko nije obratio pažnju na batinanje.

Nekoliko dana kasnije, čekao sam autobus kako bih otišao do grada. Ovaj nije bio kao onaj za faks – relativno je često dolazio, gužve su bile podnošljive, a neretko je moglo i da se sedne. Ovog puta baš i ne, ali bilo je dovoljno prostora za sve – plus je autobus bio čist, što je bio preduslov japanskih darodavaca za donaciju. Sticajem ulaznih okolnosti, ponovo sam se našao u društvu cigana. Bili su raspevani onako kako to samo oni umeju. Videlo se da ne žive u ovom gradu. Pričali su nekom mešavinom ciganskog, albanskog, makedonskog i srpskog. Osmeh im nije silazio sa usana.
-Ej, bre, ne da pričaš albanski, to ne e dozvoljeno, našalio se jedan nakon čega se vozilom razlegao zarazni smeh.

Šećerna pena

Rekli su mi da je u bolnici. Kao mnogo puta do sada.
Ipak, naoružao sam se pozitivnim duhom zečeva pred parenje i hladnim razumom patologa: otuda jabuke – zdravlje na usta ulazi (obećanje ni više ni manje od toga, nikakav znak ljubavi mimo toga) i došao sam biciklom – čovek koji racionalno koristi dva točka (kretanje kao obrtanje pedala, ni manje ni više od toga, nikakav znak ljubavi mimo toga). Sasuću joj razloge u krilo kao što bager zatrpava zjapeću rupu, okrenuću se i otići uveren da sam u pravu i da će doktori učiniti sve ostalo. Ostaviću je za sobom kao rešenu jednačinu. Zapravo, dok budem tamo, već ću biti negde drugde.

Kružio sam oko Dragiše Mišovića obešen o kesu sa jabukama. Vreme za posete je skoro isteklo, a ja nikako da uđem. Bar da joj nisam javio da ću doći. Mogao bih se izvući. Kao mnogo puta do sada. Ali, znala je da sam doputovao i hteo sam da odradim tu posetu. Kao mnogo puta do sada. Jedino, nisam znao da je toliko loše. Gore nego što je bila i baš onako kako će, osećao sam, biti mnogo puta od sada.

Kroz otškrinuta vrata dnevnog boravka, dok sam čekao pred prijavnicom, video sam nekoliko devojčica uvijenih u bade-mantile kao odojčad (ili starice) kako zure u televizor. Frenetične boje i pokreti, šarenilo i metež preletalo je preko njihovih lica kao preko belog zida. Prepoznao sam je po očima i stavu zgrčene, ispijene zverčice koja brani prilaz iako umire od gladi. Zenice su bez fokusa zurile kroz ekran kao kroz prozor tražeći nešto iza oblika. Život iza života. Spas izvan sebe. Donja usna, zašivena konacima, poslednji je pokušaj bekstva iz kaveza. Zašivena, sanirana. Između rešetaka, bridele su grudve reči. Ožiljci po koži iza koje su bubrele vene kao rešetke koje neko iznutra trese dozivajući stražare, širili su se kao izukrštane mape bezbroj puta planiranog bekstva.
Jabuke u mojoj ruci tresle su se pred ovim nepoznatim godišnjim dobom.
Belilo zidova trunilo mi se u pluća. Vapeće dozivanje iz nje gušilo me. Dva točka i jabuke, dva točka i jabuke – zamišljao sam ravnu ulicu i bele zareze na drumu koji štikliraju moje odmicanje od nje.
Pobegao sam niz hodnik. i evo me - kružim okolo ne usuđujući se ni da odem, ni da se vratim unutra. Dok kružim osećam da mi je glava ekserom prikovana za zid zgrade. Nikada neću otići odavde.

***

Prošlo je već sat vremena od kad smo se kolima dovezli na zaravan. Od tate ni traga. Dok smo se vozili, nije progovorio, kao i obično, ni reč. Sunce je peklo zadnje sedište i Ana, spakovana veknica u rerni, gužvala je znojavim rukama haljinicu koju je mama dugo peglala da Ana bude lepa za vašar. Nervirao me odsjaj sa njenih lakovanih cipela i znoj koji se skupljao na tatinom vratu i to što se ni jednom nije okrenuo da nas pogleda, da se našali. Kao da prevozi vreće krompira. Hteo sam da razgovaram sa Anom, da je golicam ili se pravim pametan. Ali, stavio sam slušalice vokmena u uši i divio se sebi što sam daleko. Između tatinog ćutanja i moje osvete, Ana je naposletku, od toplote, truckanja i smrada benzina zaspala.
Dugo smo tražili mesto za parking. Kada smo se, polupečeni, iskobeljali napolje, tata mi je samo tutnuo zgužvani svežanj novčanica, ne obazirući se na Anu koja je počinjala da kenjka, uplašena gungulom u kojoj se probudila.
“Evo vam za ringišpil”, gledao je negde iznad mene kao da me mrzovoljno čeka da porastem.
Dok je odlazio prema velikom razapetom šatoru ispod kog je treštala muzika, osećao sam se po malo kao plaćeni ubica: nisam brojao novac, ali sam bio siguran da ima dovoljno da gomilom slatkiša zapušim Ani usta. Ana je već vrištala hvatajući se za moje nogavice i dozivajući mamu. Da pre dva meseca nisam napunio devet godina i sam bih se prodrao da me vade odande. Kad samo pomislim da sam se danima radovao vašaru. Dok sam pokušavao da odvojim Anu od nogavice na nas je zatrubeo ogroman kamion iz kog se promolila oznojena glava.
“Miči, mali, da ne gazim!”, prodrao se na vozač, na šta je Ana jače zaridala. Kamiondžija je već psovao Sunce i Boga, dajući gas i ja sam podigao Anu i požurio da se sklonimo u stranu. Ispod cerade kamiona uz koji smo se pribili, bila je hladovina i Ana je počela da se smiruje. Ljudi su nadirali sa svih strana i dok sam je držao u naručju, mrzeo sam tatu i Anu i sve te ljude. Najviše sebe. Posrnuo sam napred jedva uspevajući da je ne ispustim u balegu i polomljene pivske flaše.
Iznad sve te gungule, jedine slobodne, lako su kružile korpe ringišpila. Kretati se, leteti, samo ne stajati na jednom mestu, kao izbačen prtljag. Zureći u ringišpil, dobio sam neku novu snagu, pokazivao ga Ani kao da sam ga upravo ja smislio. Hteo sam da se oboje popnemo na ringišpil, da ne budemo tako mali i nemoćni. Na putu do ringišpila, dokazivao sam joj svoju snagu pucajući plastičnim puškama u plišane zečeve, jedući pljeskavicu u tri zalogaja, sudarajući se sa automobilima koji su se odbijali od mene i Anu kao bačeni projektili, metalnim hvataljkama grabeći glave igračaka. Vašar kom sam se toliko radovao, postao je za nas dvoje bojno polje.
U znak trijumfa, naposletku smo se popeli na ringišpil i leteli u krug. Gazili nogama šator i tatu u njemu, brda i ljude, kuće i kola, krave i ovce, flaše i balege. Ana se smejala.
Ali, ringišpil je stao i Ana se opet našla kraj mene. Neko vreme smo lutali, ali vazduh zahvaćen plućima na onoj visini, ubrzo se ispumpao i vukli smo se po vašaru kao dva raspukla balona. Gužva nas je omamljene od sunca povlačila po vašaru kao ostatke bogatog obroka. Ni da nas svari, ni da nas ispljune. Ana je zatražila da odemo kod tate, ali ja sam znao da to nije dobra ideja i pokušao sam da je zabavim. Zavukao sam ruku u džep, ali imao sam samo još neku siću. Smrkavalo se. Tulum je tek počinjao, a kola su bila zaključana.
Jedino što sam za to još mogao da kupim da nam ubijem vreme bila je šećerna pena. Najjeftinija zafrkancija na vašaru. Platili smo bradatom prodavcu i nestali iza ružičastih oblaka šećera. Ana je zgrabila svoju penu. Seli smo ispod drveta i, činilo mi se, dok je Ana jela treću, da smo potpuno poraženi. Od plastičnih pušaka, plišanih igračaka i obezglavljenih trofeja. Ringišpil se nad nama vrteo, vodeći neke druge ljude na mesec. Štapić je pao na zemlju. Anino lice se iskrivilo. Znao sam da joj je muka sa svim onim šećerom u stomaku i dao bih sve u tom trenutku da sam mogu da povratim umesto nje, da se ne muči. Počela je da plače i, samo sekund pošto sam pomislio kolika sam budala što sam je vukao kroz svo to ludilo, opalio sam joj šamar. Korpe ringišpila srušile su nam se na glave kao prezrelo voće.
Držao sam joj glavu dok je povraćala.
Otac nas je našao ispod drveta. Nije ni primetio da je Ana bleda, da su nam cipele isprskane, da sam potrošio novac, iako sedim praznih šaka. “Idemo”, rekao je gledajući negde između nas.

***
Od mame sam saznao da Ana ima bulimiju, godinu dana pošto sam se odselio. Plačući preko telefona, molila me je da dođem kući jer ne zna šta da radi. Kao puno puta do sada. Nikada neću otići odavde.

***

Ostalo je još pet minuta do kraja posete koju nisam posetio. Prošao sam pored prijavnice za kojom je sestra listala časopis i popeo se na prvi sprat. Prošao sam pored grupe devojčica koje su igrale karte. Našao sam Anu kako leži sama u sobi. Na zidovima, preko puta njenog bili su izlepljeni posteri Britni Spirs i Džonija Depa. Na njenom, bila je do pola obojena šuma – crtež istrgnut iz sredine nekakve bojanke za decu. Zagrlila me. Na licu joj se poznala zahvalnost, a potom strepnja. Kao mnogo puta do sada. Seo sam na ivicu kreveta, ne znajući koliko parče mi pripada. Koliko tog kreveta je moje. Hteo sam da joj kažem da znam sve, da i moje oči gledaju kroz televizor, da ni ja ne volim da se vraćam kući, da ne verujem u prave linije, ni u jabuke, u bolničare.
Ali, najteže mi je bilo da kažem da ne verujem u ringišpil, da priznam da smo onog dana na vašaru nas dvoje izgubili bitku i propustili šansu da odemo.
Pružio sam joj jabuke koje je odložila više kao dragu uspomenu, nego kao hranu. Povinovao sam se sestri koja je došla sa lekovima i izašao.
Sišao sam niz stepenice i izašao na ulicu nad kojom se već smrkavalo. Prišao sam biciklu, podigao ga obema rukama i bacio. Onda sam ga izgazio, pa opet bacio. Oko mene, roletne su se spuštale. Jebeni ringišpil se okretao. Bez nas.

***

Mama me više ne zove. Nekoliko puta sam okrenuo broj da vidim šta se dešava, ali bih prekinuo čim čujem nečiji glas sa druge strane. Često sanjam onaj dan na vašaru. Samo što se u tom snu sestra ne ispovraća od šećerne pene, već od nje poraste. Postane toliko velika i jaka da joj se ja divim i pomalo je se plašim. Ja plačem, a ona me uzima u naručje, gazi ceo vašar, krave, ovce, pljeskavice, prodavca pene i tatu ispod šatora. Onda potrči preko planina i odnosi me daleko, a ja se osećam sigurno i srećno, jer je ona jaka, jer nisam sam, jer mogu da plačem, a da me ne bude sramota. Nemamo para i ne treba nam, mi smo jaki, nas dvoje i ne zastajemo ni u jedan red da kupimo slatkiše kao ostala deca. Dok Ana preskače brda, vidimo mamu ispred kuće. Ona nam maše i doziva, viče kako nam je spremila krevete, ali mi joj samo odmahnemo i odemo dalje.

Kuća

Dugo smo je gledali na razglednicama, maštali da budemo u njoj, da i mi imamo jednu takvu. Konačno nam se pružila prilika. Umorni od puta, ključ je poslužio svojoj svrsi popunivši za njega predviđenu prazninu u bravi. Nismo osećali teret na našim plećima, radost je učinila tela neosetljivim na bol.

Oči su nam zanemele. Ah, kakvih je tu drangulija sve bilo. Konačno nam se pred očima ukazalo ono što smo sve ove godine bili prinuđeni da zamišljamo. Spustili smo stvari i krenuli da isprobavamo mogućnosti koje nam je naš privremeni dom pružio. Ah, kakva kuhinja, sa sve escajgom, frižiderom, šporetom na gas i gomilom različitih posuda! Uzeli smo dve čaše da natočimo nektar kako bismo nazdravili napretku, tom dobročinitelju!

Sa zidova nam je namigivala gomila slika, gusto zbijene knjige koketirale su sa polica. O kompakt diskovima i dividijevima da ne pričamo. Njegovo veličanstvo televizor bilo je posađeno na svom tronu posred sobe, taman na prijatnoj udaljenosti od kožne sofe. Dva ogromna zvučnika bili su njegovi telohranitelji, a društvo za svaki respekt je kompletiralo pojačalo (da ne bude zabune, tu je bio i lap-top). Upalili smo klima uređaj, podesivši ga na temperaturu koja nam odgovara a zatim otišli u toalet. Ah, kakve pločice! Ah, kakva tuš-kabina! Ovo je život, ovo je milina.

Sa osmehom na usnama, zaspali smo krotko. Naši snovi su ispunjeni.

Sa osmehom na usnama, ustali smo vedri i čili. Smutili smo nes-kafe, zapalili cigarete, pa se mašili za blago koje se krilo u frižideru kako bismo u zdravom duhu otpočeli dan. Zalogaje je često prekidao kikot i domunđavanje. Slične manifestacije života čuli smo i u komšiluku. Civilizacija nas je pratila na svakom koraku.

Gledali smo filmove, slušali smo muziku. Ležali na krevetu sa knjigama u rukama, živeći bezbedno unutar ovih zidina. Apetit nisu kvarili ni prizori sa TV-a, sva ta krv i strahote, čemeri liposukcije, nemaju ključ za ovu bravu.

Ipak, došlo je do pada raspoloženja kada smo otkrili da je zbog kvara na cevima nestalo tople vode za tuširanje. Nesreća nikada ne ide sama, kratak spoj je naterao i zvučnike da umuknu. Naše komšije su nam uljudno stavile do znanja da im smeta buka koju proizvodi naš klima-uređaj. U prilično lošoj atmosferi dočekali smo nestanak struje.

Sa svećama u rukama, rekoše nam da se kontrolna tabla nalazi u podrumu. Jedan šrafciger može da reši problem. Mora da je do osigurača.

Put je vodio preko hodnika, koji je neuobičajeno bio pun lica sličnih našim, lica koja su kuću držala u zenicama svojih očiju, vođeni željom da i oni u njoj malo požive. Ali, nije bilo dovoljno mesta za sve.

Pod okriljem tmine, njihova lica su zadobijala vučje obličje, a tragovi šiba života prepoznavali su im se po telu. Nesnosno su se osećali na znoj, spermu i menstrualnu krv, zasukanih rukava, ubijali su vreme jedući slabo pečeno meso čudne boje prstima.

„Hm, ovoga nije bilo na razglednicama“, prošlo nam je kroz glavu, ali je ta misao brzo poražena pred snagom uverenja – sve će se vratiti na staro kada promenimo osigurač! Nanovo obodreni, skupili smo resurse snage za taj žrtve vredan cilj. Mrak je bio sve gušći, i sa zipo upaljačem i svećama u rukama uspeli smo da teškom mukom otvorimo vrata podruma.

Prizor nas je prenerazio.

Naslagane na gomile, hiljade beživotnih tela tražilo je svojim tupim pogledima odgovor na samo jedno pitanje – zašto? Za odgovor nije trebalo dugo koračati. Jedna mala vrata u kojoj se nalazila kontrolna tabla čuvalo je na desetine naoružanih kauboja koje je poput sene pratio vonj industrijskog alkohola. Šrafciger u rukama nam je otvorio i ta, dobro čuvana vrata. Pošto su se otvorila, naše oči je zaslepila zlatna svetlost. Prostorija je bila preplavljena zlatom, dijamantima, brilijantima i sličnim drangulijama. Zelenaške osmehe u zabačenom je kutku skrivala hrpa nekakvih spisa.

Iako nam je cilj bio da sredimo osigurač, lađe su nam sasvim potonule. Zar je to bila naša zvezda vodilja? Pirat sa povezom preko oka i kamom u ustima, kukom na ruci nam je dao znak da požurimo. Sila Boga ne moli, nekako uspesmo da ubodemo pravi osigurač i vratimo svetlost u naše živote, koja je, ruku na srce, bila prilično slabašna u odnosu na šljašt svog tog okružujućeg blaga.

Penjući se ponovo uz hodničke stepenice, videli smo gomilu kako se skuplja oko ogromnog livenog kazana. Na samu pomisao šta bi moglo da se događa u njegovoj nutrini malo nam je pozlilo, pa smo deo žuči ostavili na basamacima.

Popesmo se gore. I pokušali smo da zaboravimo sve što smo videli. Ne lezi vraže. Na televiziji su pričali i dalje istu priču, sva muzika je zvučala isto, a da nam plate nismo bili u stanju da nešto stavimo u usta. Friz se ionako istopio, a hrana je dobila onaj raspušteno otužan izgled i miris.

U takvom, pomalo mračnjikavom raspoloženju dočekasmo jutro nakon rđavog sna koji je konstantno bio prekidan jaucima i šuštanjem. Stranice pojedinih knjiga se lelujale u vazduhu, od diskova i dividijeva samo su neki preostali. Oči su počele da vide dok gledaju, a uši da čuju dok slušaju – na tepihu, po parketu i pločicama primetili smo male barice krvi. Zapravo, što smo više gledali barice su bile sve veće pretvarajući se u bare. I na donedavno sveže okrečenim zidovima pojavili su se ružičasti plikovi koji su polako ali sigurno postajali sve veći i veći. Miris trulog ljudskog mesa bivao je sve jači. Đonovi su krvavo zašljapkali. Krvostaj je iz časa u čas bivao sve veći. Hvatala nas je panika, dok smo u krvavoj stihiji naletali na plutajuća giljotine, tenkove, puško-mitraljeze, bombardere i džipove. Sa polica su iz knjiga poleteli brojni beli listovi, mada je bilo i onih kojima stihija nimalo nije naudila pa su se svojom olovnom težinom održavali na površini.

Krvava bujica je bila sve veća, i morali smo da počnemo da plivamo u njoj, kako bismo se održali na površini, posmatrajući brojne kompakt diskove i dividijeve kako tonu na dno. Broj ubojitih predmeta koje je tok sluzave tečnosti nanosio do naših tela bivao je sve veći – naletali smo na bombe, bajonete, sečiva, lukove i strele i nunčake, između ostalog. Bilo je dosta i mlitavih, poluraspalih tela žena i dece.

Stvari su se izmakle kontroli. Oaza slobode je zapravo bila tamnica, a mi smo bili u njenom samom središtu. Instinkti su nam govorili da jedino što je vredno života je da se iz njih izbavimo.

I i dalje plivamo. Obala se ne nazire, ali je sanjamo. Maštamo o danu kada ćemo na njoj polagati kamen temeljac naše kuće. Bez podruma.