Šta igram na netu

Nedavno mi rekoše neke pojedinke da im ličim na gejmera, na šta sam se nasmejao, rekavši da volim da igram video-igre, ali teško da se mogu nazvati gejmerom. Evo recimo, kad čovek uporedi moje igračke aktivnosti sa Krljićevim, mnogo toga postaje jasnije. Ali igram ponešto, da istina bude potpuna. Ovog puta bavimo se zanimljivim igrama koje mi ovih meseci jedu vreme pružajući mi interesantnu i inteligentnu zabavu.

Prva u nizu je igra Cursed Treasure iliti Prokleto blago. Na otvorenom polju nalazi se tvoje blago na koje atakuju raznorazni mutanti. Cilj je iz nivoa u nivo da sačuvaš to blago od prokletih prljavih ruku tih odvratnih čudovišta, što se može učiniti širokim arsenalom oružja koje su ti na raspolaganju: ledeno, vatreno i streličarsko, nešto nalik na ono kojim je Robin Hood otimao od bogatih i davao siromašnima.

Pri ruci su i razna druga pomagala, kada baš zagusti, a što se određeni komad oružja više koristi, postaje sve napredniji. Kao što to već biva u susretu sa digitalnom zarazom ovog tipa, ni ne primetite da vam je ruka skroz utrnula u želji da sačuvate vaše dragocenosti za šta je potrebno dosta sreće ali i kefala, pošto je reč o par-ekselans strateškom planiranju. U svakom slučaju, sjajna razbibriga do koje sam naleteo zahvaljujući forumu etikete Carski Rez, čijim se članovima ovom prilikom toplo zahvaljujem na otkriću.

Adult Swim je TV kuća za tinejdžere koji su prevalili tridesetu, opasno naslonjena na koncept nečega što bismo u nedostatku boljeg termina mogli nazvati "alternativnim šou biznisom". Muzičke špice za ovu kuću između ostalih rade Flying Lotus i Madlib, a u njenom programu možemo naleteti i na šou programe tipa Metalocalypse - suludi, ali ne bez zadrške pohvalni animirani serijal koji prati dogodovštine članova death metal grupe Deathklok u apokaliptičnom ambijentu.

Adult Swim ima i svoju gejmersku filijalu veoma originalno nazvanu Adult Swim Games, sa pregršt igara koja se može naći na sajtu medijske kuće. Mahom je reč o parodiranju klasičnih online igara. Prva kojom ćemo se pozabaviti je Robot Unicorn Attacks Heavy Metal - klasične arkade "piči desno dokle god možeš". U njoj se nalazite u ulozi konja jednoroga koji se zatrčava u pentagrame dok iz pozadine piči neki od večnih pompezno operetskih hitova Blind Guardian posvećen dosezanju herojskog statusa na bojnom polju. Ova igra ima fantastična terapeutska svojstva na psihu igrača, u šta ćete se i sami uveriti nakon samo pola sata igranja. Ukoliko gajite decenijski gajenu averziju prema hevi metalu, tu je "umivenija verzija" Robot Unicorn Attack, koja se oslanja na synth pop estetiku. Umesto pentagrama treba projuriti kroz obične, "bajkovite" zvezde, a prijatan kolorit pastelnih boja upotpunjuje jedna od mnogobrojnih osećajnih tema grupe Erasure. Za razliku od svog podivljalog metalskog rođaka, ova verzija može da se đuzi i na Fejsbuku.

Kada vam dosadi sva ta jurnjava, vreme je za Hemp Tycoon, rastafarijansku verziju megapopularnog Farmvila. Vaš marihuanoliki karakter ima zadatak da sadi seme konoplje u saksiji, dvorištu i njivi, da ih s vremena na vreme zalije i pokupi prinos, a u međuvremenu stondira spavajući na radnom mestu. Kako se napreduje iz nivoa u nivo u ponudi je sve više sorti sa različitim vremenskim intervalom sazrevanja, što je mogućnost koju rastafarmer prilagođava svom dnevnom režimu. Kao što se i moglo očekivati, igra ima svoj muzički produžetak u vidu zgodnih cheap-dub matrica koji doprinose relaksiranoj atmosferi ove ruralne strategije.


Blind Guardian - Battlefield

Šta igram na fejsu

Kao što to obično biva, dugo mi nije ni padalo na pamet da se registrujem na fejsu, ali onda kad se to desilo nisam dugo mogao da se skinem s njega. Čitav dan sam zurio u monitor bez daha prekidajući nervoznu tišinu usklicima "jao vidi ga ovaj", "jao, vidi ga onaj". Taj dan mi je ostao urezbaren u mozak zato što se druga polovina nasdvoje toliko naljutila što sam je tada zaboravio, da i dan danas to spominje kao veliku ličnu katastrofu. Lekciju sam delimično naučio, pa ubijam vreme na fejsu kada nemam preča posla, dakle često.

Iako sam na početku svog fejsovanja dosta polagao na "društveni" kontakt, vremenom sam shvatio istinitost one sentence da ti je na "fejsbuku najbolji prijatelj sam fejsbuk". Isprazno druženje me, kao i toliko puta pre toga, ubilo u pojam da sam se bacio na zanimljivije sadržaje čija uzbudljivost nije povezana sa drugim živim bićima, već isključivo zavisi od stepena lične involviranosti. Pogađate, u pitanju su video igre. Dan-danas, to mi je omiljeni segment najveće društvene mreže.

Počelo je naivno. Ne računajaći blek džek (na ruralnom srpskom: "ajnc"), igrao sam prvo onu logičku zavrzlamu "Ko ima najveći mozak", da bih je, kada sam postigao zadovoljavajući rezultat koji danas ni u ludilu ne bih mogao da ostvarim, zamenio veoma igrivim kvizom Geo challenge (izgleda da trenutno ne radi), koji, kako mu ime kaže, testira znanje iz geografije (bila je jedna preteča te igre, ne sećam joj se imena, u kojoj ubadaš na karti mesto zadatog grada). Da, usput sam se malo i kuglao i pucao penale, ali, bar što se ovog potonjeg slučaja tiče, teško je bilo savatati protivnike za nadmetanje, a i sama igra je dosta štucala u funkcionisanju.

Onda mi je najmlađi brat pokazao Restaurant City - igru u kojoj vodiš sopstveni restoran, i to je bila središnja faza moje gejmerske aktivnosti na fejsu. Svake noći sam se uredno logovao (uz hronične probleme koje sa sobom donosi flash) kako bih pokupio sveže namirnice i usavršavao recepte u ponudi. Igra je postala prilično popularna među mojim prijateljima, tako da je izvesna doza interakcije ostvarena. Na kraju sam sve žive recepte usavršio do fantastičnog nivoa, pa je samo igranje igre izgubilo svoj smisao. Pokušavao sam da uđem u tajnu Gangster Cityja, ali me njegova magija nije dugo držala. To mogu da kažem za još neke igre čijih se imena više ne sećam, a interesantno je da Mob Wars (Mafia Wars ili kako se već zove) i Farmville u životu nisam ni pokušao da igram, iako znam da imaju dosta poklonika na mreži. Umesto toga jedno vreme mi se svidela ideja Musical Challengea, za koju sam se na nekoliko dana veoma zagrejao, ali i to me brzo pustilo, pošto je u pitanju igra od koje brzo zaboli glava (što ne čudi kad čuješ 20+ pesama u samo nekoliko minuta).

Posle kratke pauze, nedavno me ponovo uhvatio virus igranja i sad sam aktivan više nego ikada. PopSugar's Retail Therapy se vrti oko mode, u njoj prodajete odevne artikle damama i sve je u haute couture fazonu, što meni ne smeta, jer sam oduvek gajio veću sklonost ka casual tj. ženskim video igrama. U istom duhu, iako se ne mogu pohvaliti lepezom tananih osećanja prema kapitalizmu, industrijske igre menadžerskog tipa su mi pritajena strast koju raspaljujem u Millionaire Cityju, gde nadoknađujem genetsku nedoraslost u posedovanju nekretnina, pošto proliveni znoj mojih roditelja nije bio dovoljno crven za takve poduhvate, a moj nije žut. Drugačije formulisano, data vam je livada na kojoj gradite i rentirate stanove, dodajete im fontane, drveće i ostale džidža bidže za nagruvavanje cene, poboljšavate socijalnu sliku urbaniteta različitim komercijalnim sadržajima kao što su picerija, cvećara, pet shop i kafić.

Moje menadžerstvo je bar na video frekvencijama uvek bilo usmereno u pravcu sporta pa tako trošim vreme i na dve menadžerske simulacije. Top Eleven je domaći proizvod, delo srpskih programera i reč je o lepo skockanoj simulaciji koja uzima najbolje iz repertoara Football Managera, igre koju malo ko ko poseduje kompjuter a voli fudbal nije bar malo igrao u životu (nekima se život pretvarao pretvarao u pakao zbog nje, pošto se pre ili kasnije svodio na nju). Dosta pažnje je posvećeno razvijanju strpljenja kod igrača, ali se korisnici koji igraju ovu igru za novac stavljaju u nadmoćniji položaj u odnosu na sirotinju raju (ja iz principa nikada neću dati nijedan dinar na video igre do kraja svog života). Koliko god novca da zarađuješ, za transfere ti trebaju tokeni koji, pogađate, mogu da se kupe za pravu lovu, ili dobijaš jedan dnevno. E sad, ako za jednog ok igrača treba najmanje 20 tokena, a čak ni to nije nekad dovoljno za transakciju, onda nije čudno što imam samo 15 igrača u postavi i 25 miliona nečega koje ne mogu ni na šta da potrošm. Da ne pričam o brojnim nelogičnostima unutar same igre - jednom sam došao do finala lige šampiona koje se završilo nerešeno pa je takmičenje ostalo bez pobednika, dok o samoj utakmici ne bih trošio previše reči - evo baš pre neki dan me dobio lik koji je čitav meč imao igrača manje na terenu. Kad bi se uočeni nedostaci ispravili, Top Eleven bi bio vrlo dobra igra za FB standarde. Ovako, krajnji utisak je ni tu ni tamo.

U smislu igrivosti mnogo bolji utisak ostavlja EA Sports FIFA Superstars, verovatno vizualno najlepša igra koju sam igrao na fejsbuku za sada. I ovde je u pitanju menadžer, samo što su igrači pravi i srećom za njihovo kupovanje je potrebno samo strpljenje, ne i stvarni novac. Jedino što je problem je da sam meč, koji bi trebalo da bude kruna igara ovog tipa, posle određenog vremena dosadi svojom jednoobraznošću, ali i za to postoji rešenje - pritisak na dugme skip, koje odavno ne oklevam da pritisnem.

Istorijski sadržaji zastupljeni su u My Empire, gde ne samo što se zida grad sa svojim brojnim funkcijama nego se i ratuje sa varvarskim komšilukom i večno gladnim i žednim piratima. Mora se priznati programerima ove igre (fejsbuk korisnicima dobro poznati Playfish) da su uložili dosta truda da igra ne dosadi vremenom, pošto izazova nikad ne manjka, ali minus Moje Imperije je u tome što se za moj ukus previše insistira na socijalnom momentu od samog početka. Ako nemaš prijatelje u igri (a ja se izgleda družim sa sve nekim ozbiljnim glavama) nema šanse da izgradiš Stounhendž, seoski hram i ostale bitne građevine, brojem prijatelja ti je ograničen i obim vojske, pa sam morao da cimam užu i dalju rodbinu da pritiska potrebne dugmiće kako bi kol'ko-tol'ko izgradio vojnu silu dostojnu imperijalnih atributa.  

Koga istorija zamara, i željan je samo dobrog provoda, igra Nightclub City će mu pružiti dosta zadovoljstva. U njoj vodite noćni klub, vi ste didžej, imate nekoliko žanrovskih setova na raspolaganju (priznajem - electro i indie rock setove sam ispratio bez tona, stvaraju tahikardiju, mnogo su iritantni i štetni po zdravlje), bukirate poznate face (satirizovanih imena, tipa Gina Ugliera, Johnny Depth, Conan O'Cryin i tsl, nalik na legendarni Rock Star Ate My Hamster) u gradu kako biste povećali publicitet, onda im se šlihtate kad dođu - posvećujete im pesme non stop da bi bili što srećniji, kao asasini u haremu sa hašišom i kurvama pri ruci, jer onda troše puno para. Naravno, stalno spuštate bas kako bi svi posetioci odjednom ožedneli a tamo ih čekaju vaši barmeni/ke koji  šljakaju atraktivne trikove i za tu veštinu dobijaju što veće napojnice. Ako taj trik rabite često, gostima se sloši i krenu da povraćaju, ali to vam je i cilj i onda je žurka zavedena kao uspela. Kao i u stvarnom životu, sranja prave jerkovi, ali na vama je da po tom pitanju angažujete bouncera, kako bi vaš klub bio na dobrom glasu. Što je taj glas bolji, više je tatinih sinova koji se razbacuju lovom u separeima. Luksuz takođe igra bitnu ulogu, pa kombinacijom različitih delova nameštaja možete napraviti svoj raspored iz snova. NC je takva igra da će čak i osobe sa izraženim prezirom za klupsku kulturu, kao što je potpisnik ovih redova, naći sebe u potpunoj (isforsiranoj) ekstazi.

Za kraj, ubedljivo najbolja igra koju sam igrao na Fejsbuku - Ninja Warz, spaja sve one poželjne osobine koje određenu igru čine zaraznom. Jednostavna je - cilj vam je da napravite što jači klan nindži kako biste se nosili sa protivnicima, a to činite pomoću treninga, što boljeg oružja, relikvija i magije. Na svakih četiri sata, Buda vam daje zlato ili karmu (jedinica potrebna za treninge nindži, neka od oružja i relikvija), a tu su i turniri na kojima ako pobedite možete kao nagradu dobiti komad vrednog oružja koje se ne nalazi u slobodnoj prodaji. Što imate više saveznika u vidu drugih korisnika/igrača, veća je i mogućnost da zaradite karmu i zlato, što se odražava na vaše ukupne performanse. Ratovi nindži u sebi sažimaju arkadni, borilački i strategijski  element na tako efektan način, da dimenzije prostora i vremena apsolutno nestaju pred njenim čarima. Eventualno se zamerka može uputiti na račun meditativne muzike (ne smeta, ali ne obara s nogu), pa zato ovaj tekst završavamo sočnim komadom iz noćnog kluba.


Aesop - Smokers Anthem

Empire of Sports

Ima već desetak dana, ne znam tačno, pogubio sam se malo u vremenu, kada sam, besciljno klikćući po Fejsbuku sa desne strane, gde se redovno nalaze nebuloze tipa "Idemo da obrijemo moju macu" i tome slično, ugledao mali advert za Empire of Sports, i poziv da se borim pod zastavom svoje zemlje. Srce je odmah zakucalo jače, pa sam brže-bolje prionuo na skidanje instalacije, nešto manje od gigabajta i onda ubio vreme tako što sam pohrlio da se nađem sa drugom polovinom nasdvoje u supermarketu koji drže Grci.
Mislim da sam od tada izašao najviše dva puta napolje. Pogubio sam i niti svakodnevice - promaklo mi je da je Vukadinović pozdravio zviždanje francuskoj himni (nisu nešto mnogo pametniji bili ni oni koji su joj tapšali (uz himne se stoji i ćuti), a evo neka se sam odbrani i pojasni šta je zapravo mislio, ovo vezano za navijače mogu stoprocentno da se složim), a na moju veliku radost, nisam bio ni u toku sa peticijom tamo-nekih istočnoevropskih učenih likova mahom slovenačke i albanske nacionalnosti koje predvodi Slavoj Žižek a u kojoj se protestuje protiv kršenja suverenosti Kosova od Euleksa i SAD (da nije smešno bilo bi tužno, a nije smešno).
Pisao smo već o Freestyle-u, koji je manje-više propao zbog speed-hacka i mnogobrojnih lagova koji onemogućavaju poštenu igru. Nema mesta očaju, jer je Empire of Sports je Freestyle puta sedam! Osim košarke tu je još šest sportova: fudbal, atletika, tenis, skijanje, bob, i trening koji se sastoji iz tri dela: teretana, pucanje i đuskanje.
Čim sam napravio svog avatara i krenuo u igru, našao sam se na ulicama Pariza koje su za ovu priliku deo jednog velikog sportskog sela u kome se održavaju nadmetanja. Nije prošlo ni dva minuta a već sam naleteo na jednog Srbina, pomoću koga sam se učlanio u najveći srpski tim na EoS-u - Serbian Knights, koji u sveukupnoj konkurenciji zauzima odlično peto mesto. Osim Pariza, moguće je izabrati i Veliku Britaniju tj. London, ali tamo još uvek nisam bio (evo vidim da u trejleru reklamiraju još dva grada, ali nemam pojma koji su). Video-igru je napravila francuska kuća F4 pa je zbog toga Pariz u epicentru, a da se primetiti i da su avatari primetno feminiziraniji nego što je to standard na koji su nas navikli Ameri i Japanci. Sve u svemu, vrlo simpatično i osvežavajuće.
Igra je veoma studiozno urađena, i prava je simulacija koja sa lakoćom jede sate, dane, nedelje... Kretanje u igri je point-clickovano mada moguće je koristiti i kursore (što ja radim, jer je mi se kretanje pomoću miša zabagovalo kao da imam išijas). Da bi se prelazili nivoi, potrebno je rešavati što više misija koje su na svakom koraku, a dobijaju se od brojnog osoblja u gradu. Kada se reše, dobija se srebro, pomoću koga može da se kupi nova oprema & hrana i proteini. Nakon dva sata u igri, avataru skače pritisak, tako da nije preporučljivo duže ostajati (o šta se svi oglušuju).
Ali avaj! Kada ti dosadi atletika (100 m, 110 m sa preponama, skok u dalj, troskok), tu je tenis, kada te smori tenis, tu je fudbal, kad ti sve dosadi, možeš da đuskaš ili da skokneš do teretane i dočekaš jutro uz video-igru. Drugim rečima, uvek ima nešto da se radi, toliko da ja još nisam ni takao skijanje i košarku, jer me, iskreno, pomalo strah za sebe. Mnoge su zore već dočekane...
Gameplay je dosta intuitivno urađen, i posle malog perioda adaptacije igrač se navikne na korišćenje i tastature i miša u tenisu i fudbalu. Interesantna je odluka da se u atletici dugmad koju treba pritiskati menja pri svakoj novoj igri, a igra je klasična - ko je voleo Daleya Thompsona voleće i EoS.
Iako su misije bitne kao sredstvo upoznavanja, prava stvar su takmičenja - rečima se ne može opisati osećaj iščekivanja startnog pucnja kada ste jedan od osmoro/ice na liniji za start, kada vam protivnik u tajbreku zavuče drop šot tik iza mreže, ili kada namestite gol u fudbalu (davanje, bar meni, za sad teže ide)...
Francuzi su, inteligentno, iskoristili igru i za promociju sopstvene privrede, tako da ako poželite da putujete u London, to je ekspozitura Air Francea, ako hoćete da budete u toku sa sportskim rezultatima u RL imate mogućnost da se pretplatite na L'Equip, tu je i proizvođač vode (?) Elvivia kao i tzv. klupske prodavnice Rolan Garosa, FK Barselona i Žistin Enan, koje su sve odreda inkorporirane u igru - a ako poželite ekstra uslugu za nju morate platiti pravim novcem koji se zatim u video igri obračunava u zlato. Za sada još nisam stigao do tog stadijuma iako mi raznorazna muzika iz igre već danima svira u glavi.
Unutar igre postoji i mp3 plejer koji pušta muzičke fajlove iz specijalnog foldera koji se nalazi u My Music datoteci vašeg računara, ali je pomalo bezveze što plejer ne prepoznaje foldere već samo fajlove. Ako se tome doda i povremeno seckanje, koje je nužno zlo svih mrežnih igara, to bi bilo to što se tiče zamerki na račun ove zarazne igre.
Ako ste ljubitelj sportskih simulacija, svakako probajte ali i pazite da se ne navučete onako kako sam se ja (i ne samo ja) navukao.
https://www.empireofsports.com/en/index.html

eŽivot

Dugo odlažem ovu priču o video-igri koju obe polovine nasdvoje igraju već neko vreme. Redovni posetioci bloga su do sada verovatno primetili link za eRepublik - online simulaciju sveta rumunske proizvodnje. Za nju sam čuo poodavno, ima sigurno dve godine, kada je bila još u beta verziji i mogao si da uđeš samo sa pozivnicom. Pošto ja takvih kontakata nisam imao, ostao sam na ledu čekajući na priključenje. Skoro sam i zaboravio na taj moj zahtev kada me je u novembru prošle godine u mejlu sačekao poziv da se pridružim. Pošto Srbije nije tada bilo na eMapi, vodio sam se jednostavnom logikom - postati građanin susedne zemlje koja do tad nije priznala Kosovo, pa je izbor pao na eRumuniju.
To se pokazalo kao greška, jer su eRumuni u ovoj igri u talu sa eAmerikancima i eHrvatima, koji su iskoristili velike slabosti u početnoj fazi postojanja eSrbije (u ovoj igri bez Kosova), pa su je čitavu osvojili. Emigrirao sam u eMađarsku, najvećeg srpskog saveznika uz Rusiju i čekao trenutak oslobođenja domovine, do daljnjeg mogućeg samo na internetu.
eSrbi su zbili redove, udružili se i sa eRusima i oslobodili čitavu eSrbiju. Kolo sreće se okrenulo pa je sada na karti eSveta eSAD svedena na eFloridu, ostatak su osvajili eRusi sa saveznicima - eMađarskom i eIndonezijom, a vrhunac je bio kada je eCrvena armija nedavno umarširala u eNjujork.
Inače i u eSvetu vlada blokovska podela. S jedne strane imamo alijansu Atlantis koju čine eSAD, eRumuni i, između ostalih, eHrvatska, a sa druge strane imamo PEACE predvođen eMađarskom, eIndonezijom, eRusijom i eFrancuskom, pakt čiji je uvaženi član i eSrbija. Dokle to ide, svedoče i podaci da se predsednici eDržava sastaju u pravom životu radi koordinacije, kompromisa i kovanja planova.
Na moju molbu, druga polovina nasdvoje je započela igranje ove igre, koja joj se i nakon nekoliko meseci čini kao "veoma dosadna", a svi ostali koji su na moj nagovor počeli su brzo digli ruke od eRepublika. Zaista, naizgled se i igri malo toga događa. Dovoljno je da se jednom uloguješ dnevno - klikneš jednom za posao i drugi put za vojsku, i eventualno ako ti nestane hrane, zadržiš se još malo da dopuniš zalihe. Sa ratovanjem stvari postaju uzbudljivije jer se možeš boriti za svoju ili savezničku e-državu, a bitke su stalne i neprestane, ali i ograničene izdržljivošću eTela, tako da ulogovano vreme u igri nema nikakvu ulogu osim ako nisi eCrnoberzijanac.
Osim pučkog i vojničkog života, eRepublik nudi i tri životne karijere - političku, menadžersku i medijsku. U odnosu na preference, možete se kandidovati za predsednika ili poslanika u parlamentu (pre toga treba da postanete Vojnik partije, kojih je u eSrbiji trenutno pet), voditi svoje eNovine (vaše, ne onaj Lukovićev ideološki bilten) ili kompaniju - koja može prodavati četiri artikla - hranu, poklone, karte za putovanje ili oružje, koji se opet prave od osnovnih sirovina (a one se takođe industrijski eksploatišu) - nafte, dijamanata, pšenice i čelika koji su raštrkani po zemaljskoj kugli po uzoru na realno stanje stvari - pa tako npr. srpska eRegija Vojvodina ima visok prinos pšenice, eIran je pun nafte itd. itd. Ne moram ni da napominjem da geografska uslovljenost ima veliki uticaj na odluku koja će se kompanija gde otvoriti.
Tako sam nedavno posle dugog perioda radničkog života rešio da investiram deo ušteđevine u zlatu (koje se dobija sa svakim prelaskom na novi nivo, a ja sam već u neku ruku eVeteran pa je bilo dosta eZlatnika u eŠteku) na jednu kompaniju koja prodaje karte za prevoz i tako postao industrijalac. Moj kolektiv "Pozivaju se sve karte" trenutno ima šestoro zaposlenih, rukovođenje je dosta komplikovano i zahteva veći angažman u samoj igri, koji mi trenutno ne pada teško jer umesto doskorašnjeg jednog logovanja, sada ih ima 4-5 dnevno.
Da ne tupim dalje, ako ste zainteresovani za malo virtualne akcije, prijavite se... Stojim na raspolaganju ako bude bila potrebna bilo kakva pomoć.

Igranka bez prestanka

Već sam na jednom mestu pisao o svojoj opsednutosti određenim video igrama ali čitava ova kalendarska godina kao da je dala zamah i novo, produbljeno značenje stare strasti. To je ujedno i razlog nešto slabije frekventnosti novih unosa na blog, što je tendencija koju su malobrojni ali dragoceni čitaoci do sada već primetili.

Kao što rekoh, počelo je početkom ove godine, jedne subote, kada su se nasdvoje šetali po gradu, uplatili tiket na kome su se kladili na našu rukometnu reprezentaciju iako je dovoljno primamljiv bio i +1 hendikep na nas, što se kasnije pokazalo kao dobitna kombinacija, pošto se meč završio nerešeno (ali lako je biti general posle bitke). Svejedno, sa gomilom jeftinih knjiga koje odonda niko nije pogledao te grickalica koje su nestale brzinom svetlosti dođosmo u moju jazbinu da posmatramo krucijalni rukometni meč. Po nekom difoltu sam malo pre meča bazao po netu da ubijem vreme i zatim naleteo na Demonoidu (za koji postoji link sa desne strane koji vam neće pomoći ako niste član, mora neko da vas pozove a da to nisam ja, jer ja ne mogu) na igru Cooking Academy 2, koja je već po svom sinopsisu obećavala dobru kulinarsku a virtualnu zabavu.

Na poluvremenu napetog meča startovao sam igru koja je svojom atraktivnošću smenila sam meč na skali pažnje svih prisutnih, od kojih se samo za mene može reći da sam ljubitelj video igara. Sledećih nekoliko (možda i čitavih deset) sati smo zaboravili na vreme i seckali, gulili, rendali, pržili, pekli i mazali specijalitete sa svih krajeva sveta. Iste večeri sam se vratio na Demonoid i od dobre duše Adnana koji je postavio ovu igru skinuo još nekoliko desetina sličnih zanimacija koje su mi potpuno zaokupile duh u narednim mesecima.
Na tronu su se smenjivale Cinema Tycoon 2, Fab Fashion, Be Rich i Road to Riches da bi zvezda druge ruke postala sjajna Party Down. Sve ove igre imaju jednostavan zaplet koji vas stavlja u poziciju upravnika bioskopa, modnog kreatora koji spašava planetu od estetski nastrojenih vanzemaljaca, pohlepnog brokera nekretnina ili pak preduzimljivog gazdu špediterske firme, dok je Party Down igra sa holivudskom pričom koja vas smešta u ulogu konobara koji preko uslužnih delatnosti traži svoj prolaz u filmsku industriju.
Bilo je tu i dosta đubreta ili naprosto osrednjih ostvarenja kakvi su uglavnom svi kvizovi (prelaki), voćne varijante Tetrisa (Juice Mania) ili raznoraznih budalaština koje ne vredi ni pominjati.
Mnoge od tih igara čekaju svojih pet minuta kako bi bile testirane. Vremenom, posebno nakon gledanja sjajne serije Play Value, pažnja je okrenuta ka strateško-platformskom serijalu Chocolatier čija su dva dela odmah zarobili moje vreme, srce i dušu. Male formatom (ne više od 30 MB svaka) a bogate sadržajem, delovi ove igre su vas stavljali u ulogu direktora firme za pravljenje čokoladnih đakonija na putu ka reafirmaciji imena nekad slavne firme. Obaveza vam je da po čitavom svetu kupujete sastojke na pijaci, ulažete u nove fabrike te prodajete proizvode u specijalizovanim radnjama koje su takođe na prodaju. Celoj priči je dodata nota melodrame pošto je vaš zadatak i da pomirite zavađene strane u sukobu članova porodice koja je vlasnik firme, a koji vam svi odreda iskrsavaju pred oči tokom poslovnih putovanja sa svojim malim željama koje treba, poput glasnika, da im ostvarite.

Naoko jednostavna, a vrlo kompleksna i savršeno urađena, Chocolatier je igra koja mi je pružila mnogo veselih i razuzdanih časova. Zahvaljujući satima i satima provedenih u potpunoj udubljenosti bio sam mnogo srećan kada sam ih završio.
I taman me je pustila ta groznica. Povremene krize sam rešavao glupim on-line igrama i tradicionalnim Freeroll turnirom na Carbonpokeru u 3 i 15 posle ponoći desilo se novo navlačenje sa za sad nesagledivim posledicama. Obožavam košarkaške igre odvajkada a u odnosu na previše detaljan prilaz materiji koji krasi ostvarenja iz serijala NBA Live, uvek sam bio fan arkadnog tretiranja viđenog u klasicima kao što su NBA Jam ili besmrtni Rupa i, nešto kasnije MAME klasik Street Hoop. Sticajem internetskih okolnosti nabasao sam na Freestyle, online igru koja me je malo približila izrovarenoj psihi dugogodišnjih igrača poznatih multiplayer naslova kao što su WoW ili CounterStrike.
Posle besplatnog skidanja igre od 613 MB, otišao sam "malo da probam" i igrao utakmice čitavih 20 sati. O bolu koje su pretrpele moje izranavljene jagodice bolje da ne pričam. Freestyle je odlično urađena arkadna simulacija ulične košarke u kojoj vodite jedan karakter. Posle prolaska tutoriala u kome savladavate osnove i misije u kojima se malo uvežbavate sledi prava stvar - multiplayer opcija u kojoj možete igrati basket 1-na-1, 2-na-2 i 3-na-3. Što ste uspešniji imate više poena koje koristite da kupite odeću ili da se igrački usavršite učeći razne korisne tehnike. U vašem dosijeu ipak stoje samo podaci iz mečeva koje igrate 3-na-3, tu je vaš sezonski odnos pobeda i poraza, procenat šuta i ostale statističke zafrkancije.
Istovremeno igrači prelaze nivoe i nakon što dođu do 16, postaju tzv. profesionalci. Uprkos svojoj zaraznosti i kvalitetu, igri se mogu uputiti i zamerke, kao što je prisustvo hakera koji zloupotrebljavaju brzinu svoje konekcije zarad preimućstva u meču i generalno neuravnoteženu sinhronizaciju pokreta za šta se opet može okriviti konekcija i njena brzina, što je u ovako sofisticiranim stvarima od suštinskog značaja.

Pošto sam prvi put uspeo da shvatim osnove, obrisao sam svoj karakter i počeo ispočetka. Igram na mestu beka i najbolje se snalazim na mestu asistenta, što znači da moram u timu da imam ili šutersko krilo ili nadmoćnog centra. U drugoj inkarnaciji uspeo sam da sakupim sedam pobeda uz čak 25 poraza od kojih su neki posebno bili bolni. Ali, spreman sam da još dosta vremena posvetim Freestyleu, i to sa prijateljima u timu. Poseban šou su likovi tamo. Odlično sam se slagao sa jednim Filipincem, primećeno je brdo Litvanaca, Letonaca i Estonaca, a ne zaostaju puno ni Turci, mada čini se da odokativno Amera ima najviše.
Obavezno probajte i, još obaveznije, pazite.
O negativnim implikacijama gaminga ne treba puno trošiti reči, o tome su već dovoljno rekli raznorazni roditelji i ništa manje primetni dušebrižnici. Zaborav realnog života kao posledica usisavanja vremena u crnu rupu ništavila, asocijalnost, zaboravljanje osnovnih telesnih i higijenskih potreba, bekstvo iz socijalne okoline te pojačano konzumiranje nikotina i kofeina su samo neki od simptoma.
Sa druge strane, osim što se na ovaj način vreme troši kreativno i uz neprekidnu kontemplaciju i korišćenje inteligencije, efekat gaminga se može osetiti i u džepu - ako ništa drugo, ovako sam uštedeo skoro dve plate a da se maltene ničega nisam odricao.

Play Value (OnNetworks, 2007)

Mora da su prošli eoni u mom životu otkad sam poslednji put sa pažnjom pratio neki sadržaj originalno koncipiran za televiziju. Za to su televizijski stvaraoci sami krivi: u poslednjih nekoliko godina, a posebno sa uplivom reality-show bala smeća na naše kanale – oni uporno pokušavaju da mi zaokupiraju pažnju nečim što me realno apsolutno ne zanima. Ne ide.

Time je moje iznenađenje bilo veće kada sam u tri dana maltene dva puta pogledao sve epizode serijala Play Value, na koji sam, kada bismo verovali u slučaj, skroz „slučajno“ nabasao. Osim toga što je ova serija sama po sebi informativna, duhovita i zabavna, ona podseća na vrednosti za koje su TV programi originalno bili osmišljeni: vrednosti obrazovnog karaktera.

Predmet ove serije je istorija video igara. Vešto osmišljena, montirana i producirana – Play Value postavlja standard vrhunskog TV programa. Video igre kao tema posebno je pogodna za argumentovano razbijanje mitova koje generalno prate pop kulturu. Same video igre, u domaćim okvirima bije glas da je reč o aktivnostima za malu decu, uz „prosvećeno“ trućanje o „gubljenju vremena“ i „pogubnom uticaju na psihu“.

No, dovoljna je samo jedna epizoda pa da uzbudljiva storija o genezi možda i najvećeg pop kulturnog fenomena s kraja prošlog veka krene sama da se odmotava pred očima gledaoca, vraćajući u sećanje „još samo jedan!“ refleks, konstituisan tokom iščekivanja crtaća u detinjstvu .

Neverovatno potkovani sagovornici u seriji iz epizode u epizodu uvode nas u zanimljive i često neverovatne storije koje su sastavni deo mitskog panteona video gaminga – prvi automati, Pacman, ratovi igračkih konzola, hladnoratovski triler vezan za otimačinu oko autorska prava za najpopularniju video igru svih vremena - Tetris, kontroverze oko video igara koje su na teritoriji SAD podgrevali korumpirani srbomrsci poput Džoa Libermana i Hilari Klinton. Lagano i suvereno, objašnjeni su mehanizmi funkcionisanja ove kreativne industrije, grane koja u šou biznisu generiše najveći novac, veći i od masnih čekova koji prate izradu filmova.

Tajna uspeha ove serije je što ne ulepšava stvarnost ali istovremeno ni ne insistira na grozomornim detaljima po svaku cenu, iako je izrabljivačkoj prirodi glavnih igrača u igračkom biznisu posvećena dužna pažnja, obradom neverovatne količine važnih informacija u minimalnom intervalu vremena uz spretno korišćenje anegdota i poređenja sa poznatim akterima iz panteona pop kulture.

Ako bismo morali da u jednoj reči sumiramo kvalitet ove serije, onda bi to bila uravnoteženost. Uravnoteženost u pristupu koja čini da ovaj sadržaj bude podjednako zanimljiv i uzbudljiv kako zagriženim gejmerima koji će iz cuga progutati ovu seriju, tako i potpunim laicima, za koje će Play Value sigurno biti tačka inicijacije u svet video igara. Sadržaji poput ove serije dobar su znak da pravilnom upotrebom mogućnosti televizije, i dalje ima nade za ovaj masovni medij.

PlayValue (sve epizode)