The Curious Case of Benjamin Button (2008.) - David Fincher

Pre nego što se režije ovog fila prihvatio Finčer, u dugoj predistoriji filma prema istoimenoj kratkoj priči Skota Ficdžeralda, pominjani su mnogi reditelji. Između ostalih i Čarli Kaufman, reditelj Adaptacije, za kog mislim da bi možda bio najbolji izbor. Nisam čitala Ficdžeraldovu priču, ali sudeći po detaljnom sinopsisu koji se može naći, deluje da su Finčer i scenarista Erik Rot (Minhen, Forest Gamp) na neki način romantizovali priču o Bendžaminu Batonu koji živi naopačke i od neke vrste društvene satire napravili melodramsku odiseju koja po mnogo čemu podseća na Foresta Gampa i, u neku ruku, zbog fantastičnih detalja u priči unutar priče na Bartonov film Big Fish.
Naime, kod Ficdžeralda se istrajava na stalnoj nekompatibilnosti Batonovih razvojnih perioda (od starosti do detinjstva) i određenih socijalnih lestvica u životu bilo kog čoveka. Odnosno na stalnom raskoraku između Bendžaminovog ličnog osećaja za sopstvene godine i postupnosti koja se očekuje od strane društva. Dakle, činjenica da neko ko ima 80 godina štrči u vrtiću, ili neko ko ima 60 ne pasuje školskoj klupi stvara neku vrstu parabole o nesaglasju unutrašnjeg bića i ličnih potreba zarobljenih u telo i njegove društvene predispozicije, obaveze i konvencije. Poseban akcenat je stavljen na međugeneracijske odnose – ko koga gaji, podiže, podučava, nasleđuje.
Međutim, u filmu se odbacuje ovaj okvir, a iz Bendžaminove priče uzimaju fragmenti koji u fokus stavljaju njegov odnos prema Dejzi u koju je zaljubljen, a sa kojom se ceo život mimoilazi budući da se njihovi biološki časovnici kreću u suprotnim pravcima pružajući im samo par godina harmonije kada se poklope. Bendžamin gotovo da ne postoji mimo ove dimenzije priče, pa deluje da se kroz vreme kreće nekom magijom. Pokušaj da se ovakav junak postavi u određene istorijske epizode (bombardovanje Perl Harbura), kao i da se posebno odvoje dekade tako da ispada da su 60-ih Bendžamin i Dejzi pronašli biološku i emotivnu ravnotežu i začeli dete ljubavi prilično je jeftin i slab, a opet pretenciozan pokušaj da se intimnoj priči nametne istorijska paralela. Ona deluje kao lepljenje markica na predvidiva mesta kako bi pošta stigla gledaocu. Sve ostale posledice Bendžaminove naglavačke postavljene sudbine tretirane su kao kurioziteti ili anegdote, bez preteranog zanimanja za njegovo društveno biće i generalno dimenzije koje nisu melodramske.
Iako je snaga ljubavne priče velika, dobacujući do odličnih melodrama koje su bazirane na sudbinskim mimoilaženjima i traganjima (npr. Beležnica), oko nje stoji prilično prazan prostor Bendžaminovog da tako kažem odrastanja, pa samim tim i ovaj filmski junak ostaje da visi u vazduhu.
Fragmenti kroz koje je njegov lik dat urađeni su sa dosta truda (u pogledu šminke, raznoraznih lokacija na kojima ga zatičemo i prolaznih avantura u kojima se dotiče njegovo prvo seksualno iskustvo), ali među ovim fragmentima nema gotovo nikakvog dramatičnog vezivnog tkiva, tako da deluje da se Finčer u potpunosti oslonio na premisu o obrnutom odrastanju, kao zanimljivost po sebi.
Neke od osnovnih ideja na kojima se insistira, kao što je zarobljenost u vremenu, večita težnja da se prevaziđu fizičke granice koje zarobljavaju čoveka, mimoilaženje bliskih duhova i njihova težnja da se spoje u tački van prostora i vremena moraju u filmu biti izgovorene (recimo kada Bendžamin piše razglednice svojoj ćerci), ali budući da su svi vremenski periodi dati isključivo kroz kostim, šminku, kao neki odvojeni fragmenti, napor i drama koje ti pokušaji prevazilaženja tuđih očekivanja i sopstvenih granica izostaju.
Otuda Bendžamin Baton ostaje tek kao neka vrsta bajkovite anegdote koja u sebi ima izvesnu zadršku da ono o čemu govori zaista i pokaže.