Hamlet 2 (2008.) - Andrew Flaming ili zašto umetnosti nisu potrebni advokati

Gledala sam ovaj film pre mesec dana i više, iznervirao me tada, a posle sam potpuno zaboravila na to i sad se nešto setila. Reč je o komediji koja se poigrava žanrom školskog filma, onog u kom profesor inspiriše i oslobađa decu (obično neke probisvete i Latinose koji po pravilu imaju nisko samopouzdanje, pa im, nekim čudom kroz neku nezačepljenu rupicu američkog školskog sistema, za profesora u državnoj školi dođe osoba sa znanjem i dušom, koja od njih nije digla ruku iako celo društvo, počev od roditelja do profesora jeste).
Neke od tih filmova, npr. Opasni umovi, lično volim (može se tu ubrojiti i Društvo mrtvih pesnika). Međutim, ono što me generalno kod ovih filmova uvek nerviralo jeste što su, s jedne strane oko te dece gradili nekakav tabu upravo onoliko koliko su se postavljali da ga raskrinkavaju (recimo, problemi nepismenosti, nasilja u kući, kriminala itd.) i što u sebi imaju neku gadnu pedagošku crtu, koja polazi od toga da su ova deca nekakve neukrotive zveri koje treba pretvoriti u funkcionalne članove društva i kanalisati njihovu agresivnost. Ono, ko kad se kaže: daj ga na neki sport da se ne vuče puno po ulici (preporučujem izložbu radova Marka Crnobrnje "Ulično vaspitanje" koja me delimično inspirisala da mislim o ovome, dakle u Ulici Otvorenog srca, u mom slučaju, pošto mi je na putu do posla, uglavnom Ulici Srčanih Smetnji) Otuda su profesori po principu oni koji polaze od razumevanja za ovu decu, tako što smatraju da je njihova neprilagođenost i gard koji drže proizvod socijalnog konteksta, te da im treba pomoći da se spasu i obrazuju. Gadna vera u obrazovanje i opismenjavanje dece kako bi mogla da prevaziđu svoje društvene i ekonomske determinisanosti kao da je reč o opasnoj bolesti koju su nasleđem dobili, zapravo kao da doprinosi nekoj veri u obrazovanje i kulturu ko neku veštačku nogu kljastog i bednog koja iz pakla treba da ga prevede u raj. A, granicu između te dve obale niko ne dovodi u pitanje i ne pomera.
E, ovaj Hamlet 2 mi se gledao zato što sam našla da je reč o filmu koji, koristeći se tim žanrom, o njemu nešto ume i da kaže. Povrh svega, zanimljiva mi je bila ideja da se u školi pravi parodija na Šekspirovog Hamleta. Odmah sam se setila možda najboljeg dramskog teksta na našem jeziku koji sam pročitala – «Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja», Ive Brešana.

Mislim da ništa paklenije ni komičnije kod nas nije napisano od tada, a ni pre toga. Ono što volim u ovoj drami o seljanima iz Mrduše Donje koji, po partijskoj dužnosti, pripremaju Šekspirovog Hamleta, jeste što se očigledna nedoraslost i nepotkovanost seljaka za Šekspirov tekst ne tretira kao njihova manjkavost i prilika za puko podsmevanje, već su seljani izazov Šekspiru kolko i on njima. Susret dve žive materije tretiran sa potpuno anarhističkom, iz nutrine bića izraslom osvetom prema samom ovom delu iz Panteona kulture i pismenosti. U susretu seljaka i Šekspira, nastaje potpuno novo delo koje ne ismeva njihovu nepismenost i neobrazovanje, već i samom Šekspiru, a prevashodno kulturnim institucijama što su ga prisvojile kao amajliju i kulturno blago upire srednjaka u lice unoseći zdravorazumski, srčani otpor okoštalom jeziku, stihu, pozi, čineći od Šekspirovog materijala živo i iskreno delo puno humora i radosti.
E, tu dolazimo do ravnoteže. Ja verujem da kultura nije institucija, da se ona i ljudski duh sreću negde mimo kulture kao zadatka i infrastrukture, da nastaje nešto potpuno čarobno i nefunkcionalno, buntovničko i komično, oplemenjujuće. Svi drugi koji dolaze kao posrednici koji su tu da opismene i pripreme narod za neki bolji život, jednostavno su đavolov šegrt koji priprema poslušnike društva u kom će ovi propaliteti «bolje da se snađu» sa kulturom. Kakva laž i glupost koja samo otima pare za predavače i školske klozete. Bilo da je reč o građanskom vaspitanju ili veronauci, jednaka su đavolska posla. Jedino što je vredno da se nauči je ono što društvo i njegove rituale dovodi u pitanje, a ne ono što nam pomaže da se u njemu snađemo. To što su Šekspira proglasili za svog jataka, pa se na njemu vežba i Kurta i Murta i dobija poJene kod gazde u Narodnom i Jugoslovenskom i Beogradskom, samo su stilske vežbe o prilagođavanju. Igramo se avangarde. Spasite reči od njihovih korisnika i značenja od njihovih istraživača!
E, sad, ovaj Hamlet 2 što se siroma načeka... Sve je počelo nekako dobro, smejala sam se više puta. Profesor drame koga u filmu igra Stiv Kugan, neka je vrsta hipi karikature zanimljiva je figura zato što je njegov njuejdžovski entuzijazam i vera da je život umetnost (ne daj bože!) u stvari tretirana kao neka vrsta prigodne maske za činjenicu da je kreativnost zapravo jedini način da preživi (vožnja rolšua od kuće do posla deluje kao izraz avanturizma, ali dobro dođe kad se nemaju kola). Međutim, ovaj naivni lik koji nema ništa sem vere u umetnost, spram života i njegovih zahteva zapravo deluje kao list prazne hartije. Osnovna stvar: on ne može da napravi dete svojoj ženi što ga, nekako od starta čini prilično nestvarnim u društvu. Njegovi časovi drame ne bi postojali da nema dvoje zaluđenika koji ga u stopu prate i glumataju u njegovim glupim predstavama izgovarajući dramske reči istine dok sami sebi ne mogu da priznaju neke istine o sebi. Rez između realnosti i umetnosti (kreativnosti) toliko je opasno veliki da preti da da profesor drame i njegovi retki sledbenici postanu naprosto eskapisti koji učestvuju u nekoj vrsti kolektivne laži. Ovo se menja kada na časove drame počnu da dolaze deca koja su, usled niskog proseka što im je suzio izbor predmeta, naprosto morala da pohađaju časove drame.
Endrju Flemin, inače majstor satire (napravio je jednu od mojih omiljenih komedija Dik, sa Kirsten Danst pre no što je počela da se propinje na prste da poljubi Spajdermena i Mišel Vilijams čijoj se lepoti kondiciono spremnija polovina nasdvoje nedavno divila), sočno se poigrava ironičnim jazom između prepotentnog dramoseranja na časovima drame i potpuno nerešive, životne drame u koju sve više zapada profesor. Inverzija koju primenjuje u odnosu na žanr školskog filma dolazi do izražaja kada se ispostavi da upravo ova infuzija života koju donose realni problemi, kao i deca generalno nezainteresovana za dramsku umetnost počnu da oživljavaju prašnjavu pozornicu. Na ovom mestu film prelazi u jedan od mojih omiljenih žanrova a to su filmovi o pozornici (Zaljubljeni Šekspir, Biti Julija) koji preispituju i krvnički protresaju zabarakadiranu granicu između života i umetnosti koju niko ne dira prema nekom kolektivnom sporazumu.
Al, do kraja filma, desi se jedna katastrofalna stvar. Umesto da nastavi u pravcu u kom je krenuo, Hamlet 2 odlazi u potpunu glupost. A, to je kada upravo ono što parodira iskoristi kao most za prelaz preko provalije na kojoj je upravo trebalo da se dokaže poništavajući sve što je pre toga postigao. Tako dokaz da umestnost može da ti spase život (i posao) postaje akcija profesora i klinaca s kojima se srodio na pripremanju predstave koja će, uz pomoć NVO-a da napravi neku vrstu zabavnog šoka za školu i roditelje. Poenta svega je da umetnost može da ti spase život samo ako je provokativna i komercijalna.
Tako «Hamlet», u školskom izvođenju, prerasta u niz skečeva na koje će da se zblanu roditelji - tobož udarac po sred čela konzervativnom, desničarski rigidnom hardveru koji plaća profu i diktira deci čime će da se bave jednim opakim levičarskim maljem u kom se ne štede homofobi, religiozni fanatici itd. Zatvaranje razrešenja priče u ovakav prigodni ring vrednosti ostavlja po strani glavnu stvar, a to je pitanje opastanka u sistemu.
Činjenica da se liberalne ideje koriste za opsatanak unutar školskog sistema (profesora i dece kojima postane stalo do časova drame) protiv zblanutih roditelja i direktora škole samo ponavlja istu pesmu o dve tobož suprotstavljene snage. Ako liberalne ideje imaju zaštitu advokata slobode i prava koja će da udari palicom po glavi svaki autoritet koji ti zasmeta na putu do slobodnog izražavanja, u čemu je poenta tvog govorenja i izražavanja. I hoćeš li sutra plaćati danak svojim advokatima kad ti ponestane za njegovu krvavu dnevnicu i kad odlučiš da se odmetneš od vašeg ugodnog društvenog sporazuma o "širenju granica slobode"? Kad ti se desi da padneš toliko duboko ispod granice odbranjivog razuma? Hoćeš li znati, kad ne bude nikog da brani tvoju golotinju, jesi li stvorio išta vredno odbrane? I zašto bi morao da budeš javno izveden? Ako neko ima obavezu da te prihvati, jesi li postigao cilj?
Preskakanje sa teme o odnosu umetnosti i života na temu prava o izražavanju je podmetanje mućka i kukavičluk razmaženog umetnika koji na najgrđi mogući način uključuje kreatinost u sistem, sprovodi ga kao leš pokojnog ratnika uz vojnu stražu, kad god mu zaprte da će izgubiti svoje mesto u sistemu, zove advokate da brane. Jebem ti takvu inverziju i jebem ti takvu umetost. Ako i ona postane zaštićena vrsta, bolje je i da je nema. Svi treba da tražimo razvod braka sa njom. Mi na to, naposletku, imamo pravo. Život nije umetnost, jer se živi i kad nema ko da ga gleda i subvencioniše. Za njega se ne raspisuju fondovi, ne nude teme za razmišljanje, ali ako se ga se držiš, ako si mu veran, jebo publiku, donatore i advokate.