U Srbiji kao da ne postoji razlika između debate/rasprave i svađe. Nekako brzo nestane zanos i motivacija koji u početnom obliku karakterišu neki razgovor, tolerancija se vremenom istopi i prepusti mesto slepilu. Sagovornici prestaju da se čuju međusobno i slušaju samo sebe, upadajući u reč jedni drugima. Sve se na kraju svede na boj. Žrtve su živci, glasne žice i ušne školjke.
Tragedija je koliko se i između najminornijih stvari razvrstavamo u kolone, sudimo jedni drugima do nepomirljivosti, otvaramo rovove. U takvom nezdravom ambijentu nije ni čudo da najveću prođu imaju bukači i galamdžije i da po pravilu pobeđuju ekstremne i najekstremnije opcije. Hipotetički rečeno po pravilu, a poražavajuća istina je da u toj krvavoj igri pravila nema.
Milion puta sam povredio ljude svojim rečima. Neki od njih mi se često vraćaju pred oči kao pobijeni psi u uvodnim minutima prosečnog-do-vrlo-dobrog «Valcera sa Baširom». Za neke od njih mi je veoma žao i grize me savest, voleo bih da sam u prilici da im se izvinim za moja nagla i neprimerena reagovanja koja nisu ama baš ničim zaslužili, osim nesrećom da su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Kada si ratnik, svi su potencijalni neprijatelji, a strast kao pojam ima koren u reči stradati. Peku me rane tih civila.
S druge strane, kod nas na granici, a za mene druga polovina nasdvoje ispravno rezonuje da sam na granici, da se ne svrstavam, da se družim sa neistomišljenicima, da hoću da se raspravljam - stvari su poprilično jasne. Koji god čvor spora da uočiš, sa obe strane kanapa puca se isključivo u lake mete, strogo po planu i programu ideala za koje se šatro zalažu, gledajući u stvari angažman kao priliku za lično isticanje i marketing. Bolno na površini, to je samo izgovor za ništavilo koje se krije u nutrini tih delatnika. Večito u kružoku svojih istomišljenika, oni su sa majčinim mlekom posisali svu mudrost ovog sveta, za njih više nema tajni, nema sumnje, nema misterije. Gaji se imidž dok se u sebi grozničavo drhti od straha.
Jebeš to! I jebeš takav život! Tvoja verovanja su nastala u vremenu i u njemu se menjaju dok ne dođeš do kapije koja ti može pružiti čari otkrića poništenja vremena. Početka ličnog, unutrašnjeg života, skrojenog po tvojim merilima, a ne po uvezenim šavovima kojih se slepo pridržavaš kao seoski kicoš u gradu.
Ž. M. G. Le Klezio u priči «Čovek koji hoda» ispravno piše: «Čovek može da provede bitan deo svog života hodajući, a da pri tom ne bude čovek koji hoda. To je očigledno. I, obrnuto, može da je sasvim malo hodao, da ima malo naklonosti prema hodanju, da nije, zapravo, nikada umeo da hoda, a da, ipak, nepobitno bude čovek koji hoda. To je zakon svakog pravog života po kojem bića i stvari post
oje samo na osnovu svog sopstvenog plana ispunjenja, izvan svakog odmeravanja, izvan svakog ograničenja, i to neopozivo.» To su te tanane nijanse koje otvaraju nove svetove pune boja, tako strane i odbojne skockanim, prostim i shematizovanim umovima, nenaviknutim da misle, već samo da galame.
Veruješ u nešto? To je dobro. Pričaj sa neistomišljenicima o tome, raspravljaj se, brani svoju stvar. Pusti da ti neko otrgne tlo ispod nogu i vidi onda šta ti je od svih tih stavova ostalo. Samo oni koji u graničnim slučajevima vrede, samo su ti zapravo i vredni. Onda ćeš naučiti da upirući prstom na sebe, vrlo brzo nalaziš prozvane.
O svemu tome sam razmišljao gledajući nedavno dva filma: Boys Don't Cry mi je pustila celuloidnija polovina nasdvoje, dok sam Persepolis pustio sam sebi. Oba su me ostavila u stanju zapitanosti i škripe nekih stavova kojima sam bio sklon u poslednje vreme. Delovali su katarzično i okrepljujuće, pobrinuli su se za mene dok sam prelazio granicu. Brinite se i vi o sebi, da se ne bi drugi pobrinuli za vas. A to je, po pravilu, vrlo gadno.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар