Prema rukometu gajim poseban odnos, a i kult reprezentacije je kod mene na visokom nivou, bez obzira na sport. Prvog velikog takmičenja koga se sećam je bilo Svetsko prvenstvo 1986. u Švajcarskoj kada smo poslednji put ćapili zlato. U to neko vreme smo po prvi put u kući imali i kolor TV tako da je to za mene bio neviđeni utisak. Kao što većina zna, u toku je Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj, na koji je naša ekipa prvi put pod imenom Srbija otišla nekako tiho, bez pompe i bilo kakvih očekivanja.No, bila je dovoljna sada već mitska utakmica sa Danskom da se temperatura podigne do maksimuma i da oči cele nacije budu uprte u Poreč, gde igramo naše mečeve. Nesrećan poraz u zadnjoj sekundi bio je uvod u jučerašnju blamažu sa Brazilom, u utakmici u kojoj naša ekipa prosto nije mogla da se prepozna na terenu.
Ipak, svi koji me znaju, znaju da sam ja večiti optimista i da u naredne dve utakmice sa Norveškom i Saudi Arabijom imamo neophodan kvalitet za drugi krug, gde nas čekaju ekipe sa kojima možemo da se nosimo ali i pakao Zadra, gde je dugi niz godina unazad na delu posebno prijateljski nastrojena publika prema svemu što dolazi iz Srbije. No, ja se uzdam u naš inat i volju da pokažemo kvalitet kada je najteže i u nemogućim okolnostima odigramo najbolje.
Ovaj revival rukometa podsetio je sve da je to najživčaniji sport za gledanje, nabijen nervozom i nelogičnim sudijskim odlukama i velikom izjednačenošću između ekipa. Što se naše ekipe tiče, mora se priznati da igramo modernije i brže, ali da nam je odbrana dosta šuplja, osim kod prorade golmani koji nikako nisu na nivou Arpada Šterbika. Trener Cvetković vuče neke apsurdne poteze, kao što je odmaranje ključnih igrača u meču sa Brazilom, nedovoljno igranje raspoloženog Šešuma u napadu i gubitak kontrole nad situacijom kad zagusti. Ipak, kvalitet naše ekipe je neosporan - tu je mnoogo zreliji Momir Ilić, konstantno odlični Ratko Nikolić i sjajni Stojanović, pravo otkrovenje za mene. Kada se ovoj ekipi za buduća takmičenja bude pridružio i trenutno povređeni Nenadić, tvrdim da imamo ekipu koja može svima na svetu da izađe na crtu.
Ali da se ostavimo teorije i priče na papiru, potrebno je što pre zaboraviti dva bolna poraza, rekonsolidovati ekipu i igrati na nivou dostojnom grba na dresu. Tu leži i najveća nepoznanica i zbog toga je nastavak ovog takmičenja neverovatno interesantan, a za nas, kao po pravilu, najinteresantniji.
Svi znaju da uspeh ima hiljadu očeva a da je neuspeh siroče, i sada smo, kao i u brojnim ranijim situacijama, preplavljeni gomilom stručnjaka koji ne štede pljuvačku na igrače za koje do pre neki dan nisu ni znali da će da igraju u Hrvatskoj. Trebalo bi im na pravi način zapušiti usta dobrom igrom i tako obradovati sve nas koji iz sveg srca navijamo i gubimo živce za naše Orlove. Podrška im je sad najpotrebnija. Verujemo u Vas.
Ipak, svi koji me znaju, znaju da sam ja večiti optimista i da u naredne dve utakmice sa Norveškom i Saudi Arabijom imamo neophodan kvalitet za drugi krug, gde nas čekaju ekipe sa kojima možemo da se nosimo ali i pakao Zadra, gde je dugi niz godina unazad na delu posebno prijateljski nastrojena publika prema svemu što dolazi iz Srbije. No, ja se uzdam u naš inat i volju da pokažemo kvalitet kada je najteže i u nemogućim okolnostima odigramo najbolje.
Ovaj revival rukometa podsetio je sve da je to najživčaniji sport za gledanje, nabijen nervozom i nelogičnim sudijskim odlukama i velikom izjednačenošću između ekipa. Što se naše ekipe tiče, mora se priznati da igramo modernije i brže, ali da nam je odbrana dosta šuplja, osim kod prorade golmani koji nikako nisu na nivou Arpada Šterbika. Trener Cvetković vuče neke apsurdne poteze, kao što je odmaranje ključnih igrača u meču sa Brazilom, nedovoljno igranje raspoloženog Šešuma u napadu i gubitak kontrole nad situacijom kad zagusti. Ipak, kvalitet naše ekipe je neosporan - tu je mnoogo zreliji Momir Ilić, konstantno odlični Ratko Nikolić i sjajni Stojanović, pravo otkrovenje za mene. Kada se ovoj ekipi za buduća takmičenja bude pridružio i trenutno povređeni Nenadić, tvrdim da imamo ekipu koja može svima na svetu da izađe na crtu.
Ali da se ostavimo teorije i priče na papiru, potrebno je što pre zaboraviti dva bolna poraza, rekonsolidovati ekipu i igrati na nivou dostojnom grba na dresu. Tu leži i najveća nepoznanica i zbog toga je nastavak ovog takmičenja neverovatno interesantan, a za nas, kao po pravilu, najinteresantniji.
Svi znaju da uspeh ima hiljadu očeva a da je neuspeh siroče, i sada smo, kao i u brojnim ranijim situacijama, preplavljeni gomilom stručnjaka koji ne štede pljuvačku na igrače za koje do pre neki dan nisu ni znali da će da igraju u Hrvatskoj. Trebalo bi im na pravi način zapušiti usta dobrom igrom i tako obradovati sve nas koji iz sveg srca navijamo i gubimo živce za naše Orlove. Podrška im je sad najpotrebnija. Verujemo u Vas.
Hajlajti iz trilera sa Danskom
Постови
2 коментара:
Tako je!
e, baš je bilo do poslednjeg živca:)a Vujin da je čuo kako ga bodrismo još bi se bolje pokazao!
Постави коментар