Frozen River (2008.) - Courtney Hunt

Dodele Osakra me uglavnom nađu zatečenom pred nizom kandidovanih naslova od kojih sam pogledala možda jedan (često ni toliko). O listama po internetu i časopisima da ne govorim. U časopisu Sight & Sound koji je nekako bilo lakše kupiti u Rimu nego u Beogradu iako je cena približno ista (jer imaš utisak da, kad si sebi već priuštio put, na tih par dana si potpuno izuzet iz neke realne ekonomije) našla sam oko 50 lista filmskih kritičara čiji su me nepoznati naslovi (koji se još i preklapaju od liste do liste) bacili u sumnju da sam tokom godine gledala «pogrešne» filmove. Što je još gore, učini mi se da nisam ništa ni gledala. Uz sav napor, bez pomoći interneta, jedva uspem da se setim filmova koji se mogu nabrojati na prste dve ruke. A, da mi neko kaže sedi i napiši sve filmove koji su te oduševili do tvoje 12. godine, mislim da bih bez problema mogla da ih popišem i čak se setim po koje replike. Čudan utisak da su tad filmovi nalazili mene, a da ih danas sama tražim, po nekoj inerciji.

Nesklad između brzine kojom se kod mene stvaraju želje i potrebe i brzine pristizanja filmova doprinosi da pred bogatom ponudom naposletku stojiš kao neko ko bi sve al ne bi ništa. Filmski apetit se malko topi jer u principu uvek nešto ima da se prezalogaji. Postaneš neko ko samo čekira, ko je u toku, a retko kad neko ko baš želi nešto da gleda. Možda preterujem.

Zato mi je bilo uzbudljivo kada je filmu ne preterano sklona polovina nasdvoje najednom poželela da gleda filmove. Svežina te želje i nekih komentara, i bezbrižnost s kojom se iz hrpe filmova vadi jedan za koji se veruje da je pravi i koji se baš želi pogledati, vratili su mi uzbuđenje pa se te filmske projekcije bile nalik onim kad smo tek dobili video rekorder pa je svaki VHS pristavljan s nekom religioznom pažnjom, pa se posle o tom filmu pisalo i pričalo ko da nema drugih pre i posle njega.

Između ostalih, pogledali smo film Zamrznuta reka koji zamalo da preskočimo jer nam sinopsis nije delovao preterano zanimljivo. Iako nam se opasno spavalo, već nakon prvih kadrova smo bili potpuno prikovani za slike izgužvanog lica glavne junakinje uokvirenog zaleđenim pejzažem severnoameričke zabiti u koju su, tu i tamo pobodeni po neka benzinska pumpa ili supermarket. Ne baš rajske prilike za sredovečnu ženu sa dvoje maloletne dece i mužem kockarom u bekstvu i lovcima na greške sa priznanicama za neplaćene rate kredita za vratom. Sateranost u taj ledeni ćošak u kom se čovek od praznine i nemoći usled manjka prilika «za novi početak» jedva brani tako što ne sme da dozvoli da ostane bez automobila, krova nad glavom i televizora za decu savršeno je prikazana kroz graničnu situaciju u koju je život doveo glavnu junakinju.

Beznadežnost u njenim pokušajima da se iščupa ("videćeš da će ih uhvatiti", neretko je ponavljao maratonac do mene) i u kratkom roku sakupi novac kojim bi s praga oterala lešinare kojim se zadužila, da otplati Božić, prazničnu magiju i preko zaleđene reke je u ispucalim i prljavim rukama kao ulovljenog svica donese deci, u filmu se ne opisuje sa tipičnim zanošenjem (prenaglašeni saundtrek ili bludeći kadrovi pejzaža). Umesto toga, rediteljka sve vreme ostaje dosledna prikazivanju borbe svoje junakinje koja prerasta u uzbudljiv triler, pritom skopčan sa nekakvom dubokom životnom istinitošću.

Magija koju obično nalaze ispošćeni Zapadnjaci kada dođu u kontakt sa indijanskim svetom (pogledati The Missing), kao dokazom nekada istrebljenog raja prapostojbine, u ovom filmu izostaje. Indijanka sa kojom se uortači naša junakinja, u jednakom je porodičnom i finansijskom škripcu kao i belkinja i nema nikakvu njuejdžovsku amajliju da joj ponudi. Ali ima biznis - prevoz ilegalnih imigranata iz Kanade u SAD.

Fascinantno je kako u ovom filmu žena u škripcu koja naprosto nema vremena da zastane i pusti da je preplavi strah i panika, na momente izgleda kao da ne traži ničiju, pa ni gledaočevu empatiju, sažaljenje, razumevanje, prepuštajući se gotovo životinjskim instinktima za preživljavanjem, tako da njena borba ne deluje ni malo romantično ili parolaški, da bi do kraja filma iz tog mraka i sivila počeli da probijaju tračci plemenitosti, ljudskosti i postepenog zaceljenja.

Za divno čudo, reč je o prvom filmu 44-ogodišnje Kortni Hant koja me oduševila jednim intervjuom u kom priča o tome kako je, pre filmske škole, studirala pravo i potom godinama radila kao pripravnik, želeći da se filmom bavi kada bude imala nešto da kaže, a to se može samo kada imaš nekog životnog iskustva. U vreme kada je pohađala filmsku školu, za svog supruga je prekucavala transkripte brojnih suđenja i u njima pronašla mnogo konkretnije i životnije primere onoga što su njene kolege učile u školi: primere dramskih situacija, dijaloga, ljudskih laži. Životno iskustvo i razumevanje za motive koji gone čoveka da čini ono što čini prepoznaju se i u Zamrznutoj reci u kojoj nema preteranog gaženja poente i usiljenih emocija između glavne junakinje i Indijanke sa kojom krijumčari ilegalne imigrante. Zamrznuta reka na granici između SAD-a i Kanade koju njih dve prelaze u svojim noćnim «avanturama» krajnje je suptilna metafora za životnu situaciju o kojoj film govori, za strah, nesigurnost i očaj koji stalno diše za vratom junakinji.

Takva je i Melisa Leo u ulozi majke, koju pamtim kao odlučnu riđokosu detektivku iz serije «Homicide: Life on the Street» i u manjoj ulozi u filmu koji mnogo volim - Tri sahrane Melkijadesa Estrade. Bez trunke šminke, njene gluma sastoji u pokušajima da ne pokaže strah i brigu koje njenu junakinju unutra verovatno rastržu. Baš usled tog zadržavanja emocija, kada zaplače, nemoguće je ne biti potrešen suzama koje samo kaplju kao da se sa kore nekog napuštenog drveta cede kapljice rane jutarnje kiše.

Likovi žena koje kriza natera da stanu na svoje noge, ne oslanjajući se na neka čvršća ramena najčešće su, u američkom filmu, sagledane kroz onaj uobičajeno muško-ženski kontrast. Polazeći od pogrešne premise o nesamostalnosti žena, američki reditelj se često diči time što on dopušta raznim Erin Brokovič da nađu svoje mesto pod suncem. Kortni Hant uopšte ne igra na tu kartu. Odsustvo supruga tokom celog filma i ono što saznajemo o njegovom slabom karakteru nije iskorišćeno toliko u prilog ženske junakinje i građenja lamenta o hrabrosti i snage žene spram muškog kukavičluka u večitom muško-ženskom potkusurivanju. Budući da sama junakinja ni u jednom trenutku iz tog odsustva muža ne crpe neku snagu i borbenost, već ide napred jer nema drugog izbora, ovo odsustvo muža i njegova izdaja porodice doprinose više utisku kompletne slike rasula baze na kojoj se može graditi život, raspad podloge za porodični život i strašna usamljenost koja čoveku ostavlja sve manje stvari za koje bi mogao da se pridrži.

A, strah i briga usled takve izloženosti nemilostima krajnje krhke ledene podloge, ostavljaju veliki teret i odgovornost na plećima onih koji odluče (usled instinkta ili ostataka plemenitosti u sebi) da se bore. Možda je to i jedina preostala vrednost kojoj ne treba nikakvo obrazloženje ni nasilni ideološki kontekst.