Sećate se kako su nam obećavali švedski standard, brze pruge, život bez neizvesnosti... Možda ste već zaboravili, ali ono što smo dobili sigurno niste. I nedavno nam je obećavan progres, bliže povezivanje sa EU, život dostojan čoveka. Ovog puta nemate šta da pamtite jer nismo dobili ništa od toga.
Na sve to mediji uglavnom ćute. Ovo je verovatno najgora Vlada u novijoj parlamentarnoj istoriji Srbije. Nijedan lik za pamćenje. Ko je za njih glasao? Ne verujem da je iko. Koliku podršku ima Dinkić, procentualno? Veoma malu, ali mu to ne smeta da bude 7,5 godina na vlasti. Ko voli Šutanovca? Ko ceni Pajtića (znam da nije u Vladi, ali se eksponira)? Pitanja je milion, a odgovor je samo jedan.
Kao što pretpostavljate, odgovor je Boris Tadić. Čovek je prošlu godinu završio sa dve velike pobede na svom kontu. I šta je obećavao? Ništa nije ispunio. Jedino konkretno što smo imali prilike da vidimo (a i osetimo) je da je medijska histerija Zapada i njihovih domaćih ljubimaca, specijalno tempirana za prošlogodišnju kosovsku bruku s ciljem da se skrene pažnja na nešto deseto, potpuno umukla. Više nema savetodavaca, nema raznih Prokopijevića, Brkića i ostale žgadije koja je stručno plašila narod, nema više ni gungule po blogovima, nikome više ništa ne smeta, ovce su se vratile u stado. Svi su se povukli u kućice i uživaju u boljitku koji nam je doneo Ivica Dačić, i njegovi javni i skriveni koalicioni partneri.
Pomenusmo i ključnog vozača za Evropu. Mislim se, ako će on da vozi ja ne bih nikud.
Nije tako davno bilo: imali smo dve opcije. Koštuničina je patila od ozbiljnog
nedostatka što se zacementirala samo na jedno polje delovanja ono kosovsko. S druge strane, Tadić je mahao ugovorima sa Fiatom, sramno potpisanim SSP-om koji smo, kao najgluplji u društvu počeli jednostrano da primenjujemo, Đelićeva obećanja o belom Šengenu. U Dinkićevim predizbornim govorima samo što pare nisu padale sa neba, kada se već jednom približimo toj Evropi.
I šta se u međuvremenu desilo? Ništa. Za Fiat smo saznali da je u pitanju prevara veka, od belog Šengena mane štani ad infinitum, SSP ćemo da vidimo kada uhapsimo Mladića. Bitno je da su SPS-ovci dobili svoja mesta u upravnim odborima, Dinkićevi pajtosi došli na direktorska mesta, DS predstavio jednu unutarstranačku čistku kao rat protiv kriminala, uhapsili R. Karadžića a Palma dobio žirafu. Evro je zbog eksternih faktora skočio u nebesa, ali se nešto ne sećam pojeftinjenja i kada je plutao po površini, tada je nešto drugo bilo povod za poskupljenja.
Jedini uspesi ove vlade vezuju se za Kosovo. Stručniji kažu da je i to relativno pošto smo od UNMIK-a koji je bio obavezan da brani srpski teritorijalni integritet na Kosovu, došli do (šatro) statusno neutralnog EULEX-a, ali činjenica je da je proces priznavanja tzv. države Kosovo potpuno stopiran. Što znači da DS i njegova koaliciona kamarila vodi Koštuničinu politiku jedne tačke. Ne bunim se, naprotiv, ali to nije ono što su obećavali svojim umornim i lakovernim biračima tako da bi u srpskom interesu bilo najbolje da se raspišu novi parlamentarni izbori.
Nažalost, želje su jedno, a realnost drugo, no činjenica je da je velika pobeda Tadića dugoročno njegov veliki poraz. O Dinkiću da i ne govorimo, te njegovom najvećem rivalu Jovanoviću čija je samohvalisava prinicipijelna politika pokazala neviđenu elastičnost u susretu sa mogućnošću posedovanja realne moći. Što se mene tiče, sećam se kako je on jahao dok je bio na konju, ne ponovilo se.
Pro-evropska politika u Srbiji je potpuno ogoljena & raskrinkana i u ovom trenutku od nje nema ništa. Umešanost zapadnih tajnih službi u ubistvo Đinđića svakom danom je sve prozirnije i jasnije, i sve se plašim da će Dačić da otvara tu istragu, i plus nam kaže ko je ubio Ćuruviju i gardiste, i šta se krije iza jedinog uspeha sabljaške strahovlade - ekspresnog rušenja one krek-kuće u Šilerovoj. Prodaju U. S. Steela, razume se, ne ubrajam u uspeh.
Takođe, krajnje je vreme da prestanemo da se ponašamo kao razmažena deca koja ne mogu bez
moćnog staratelja i da se okrenemo sebi i vidimo šta od te Evrope možemo da primenimo ovde, ne zato što oni to od nas traže, već zato što to nama odgovara. Od ulaska u tu priču, i najvećim evro-optimistima je jasno, neće biti ništa još dugo dugo vremena, ako i ikad (ostavljamo tu mogućnost ipak otvorenom). Sve ostalo je čisto spinovanje koje ne zaslužuje ništa sem prezira.
Pitanje je šta je sledeće? Boljitak sigurno nije. Dok Evropljani, tačnije Slovenci, požuruju usvajanje blago rečeno kontraverznog vojvođanskog Statuta, iz offa odzvanjaju reči miljenika srpske javnosti, nekadašnjeg nemačkog ambasadora u Srbiji Andreasa Cobela koji je pre otprilike dve godine upozorio da je Srbija puna novih potencijalnih žarišta kao što su njena severna srpska pokrajina i Sandžak, i da rešenje tih pitanja zavisi od srpske kooperacije u kosovskoj priči. Svi su do sada već zaboravili ovu "analizu a ne pretnju".
Kao što pretpostavljate, odgovor je Boris Tadić. Čovek je prošlu godinu završio sa dve velike pobede na svom kontu. I šta je obećavao? Ništa nije ispunio. Jedino konkretno što smo imali prilike da vidimo (a i osetimo) je da je medijska histerija Zapada i njihovih domaćih ljubimaca, specijalno tempirana za prošlogodišnju kosovsku bruku s ciljem da se skrene pažnja na nešto deseto, potpuno umukla. Više nema savetodavaca, nema raznih Prokopijevića, Brkića i ostale žgadije koja je stručno plašila narod, nema više ni gungule po blogovima, nikome više ništa ne smeta, ovce su se vratile u stado. Svi su se povukli u kućice i uživaju u boljitku koji nam je doneo Ivica Dačić, i njegovi javni i skriveni koalicioni partneri.Pomenusmo i ključnog vozača za Evropu. Mislim se, ako će on da vozi ja ne bih nikud.
Nije tako davno bilo: imali smo dve opcije. Koštuničina je patila od ozbiljnog
nedostatka što se zacementirala samo na jedno polje delovanja ono kosovsko. S druge strane, Tadić je mahao ugovorima sa Fiatom, sramno potpisanim SSP-om koji smo, kao najgluplji u društvu počeli jednostrano da primenjujemo, Đelićeva obećanja o belom Šengenu. U Dinkićevim predizbornim govorima samo što pare nisu padale sa neba, kada se već jednom približimo toj Evropi.I šta se u međuvremenu desilo? Ništa. Za Fiat smo saznali da je u pitanju prevara veka, od belog Šengena mane štani ad infinitum, SSP ćemo da vidimo kada uhapsimo Mladića. Bitno je da su SPS-ovci dobili svoja mesta u upravnim odborima, Dinkićevi pajtosi došli na direktorska mesta, DS predstavio jednu unutarstranačku čistku kao rat protiv kriminala, uhapsili R. Karadžića a Palma dobio žirafu. Evro je zbog eksternih faktora skočio u nebesa, ali se nešto ne sećam pojeftinjenja i kada je plutao po površini, tada je nešto drugo bilo povod za poskupljenja.
Jedini uspesi ove vlade vezuju se za Kosovo. Stručniji kažu da je i to relativno pošto smo od UNMIK-a koji je bio obavezan da brani srpski teritorijalni integritet na Kosovu, došli do (šatro) statusno neutralnog EULEX-a, ali činjenica je da je proces priznavanja tzv. države Kosovo potpuno stopiran. Što znači da DS i njegova koaliciona kamarila vodi Koštuničinu politiku jedne tačke. Ne bunim se, naprotiv, ali to nije ono što su obećavali svojim umornim i lakovernim biračima tako da bi u srpskom interesu bilo najbolje da se raspišu novi parlamentarni izbori.
Nažalost, želje su jedno, a realnost drugo, no činjenica je da je velika pobeda Tadića dugoročno njegov veliki poraz. O Dinkiću da i ne govorimo, te njegovom najvećem rivalu Jovanoviću čija je samohvalisava prinicipijelna politika pokazala neviđenu elastičnost u susretu sa mogućnošću posedovanja realne moći. Što se mene tiče, sećam se kako je on jahao dok je bio na konju, ne ponovilo se.
Pro-evropska politika u Srbiji je potpuno ogoljena & raskrinkana i u ovom trenutku od nje nema ništa. Umešanost zapadnih tajnih službi u ubistvo Đinđića svakom danom je sve prozirnije i jasnije, i sve se plašim da će Dačić da otvara tu istragu, i plus nam kaže ko je ubio Ćuruviju i gardiste, i šta se krije iza jedinog uspeha sabljaške strahovlade - ekspresnog rušenja one krek-kuće u Šilerovoj. Prodaju U. S. Steela, razume se, ne ubrajam u uspeh.
Takođe, krajnje je vreme da prestanemo da se ponašamo kao razmažena deca koja ne mogu bez
moćnog staratelja i da se okrenemo sebi i vidimo šta od te Evrope možemo da primenimo ovde, ne zato što oni to od nas traže, već zato što to nama odgovara. Od ulaska u tu priču, i najvećim evro-optimistima je jasno, neće biti ništa još dugo dugo vremena, ako i ikad (ostavljamo tu mogućnost ipak otvorenom). Sve ostalo je čisto spinovanje koje ne zaslužuje ništa sem prezira.Pitanje je šta je sledeće? Boljitak sigurno nije. Dok Evropljani, tačnije Slovenci, požuruju usvajanje blago rečeno kontraverznog vojvođanskog Statuta, iz offa odzvanjaju reči miljenika srpske javnosti, nekadašnjeg nemačkog ambasadora u Srbiji Andreasa Cobela koji je pre otprilike dve godine upozorio da je Srbija puna novih potencijalnih žarišta kao što su njena severna srpska pokrajina i Sandžak, i da rešenje tih pitanja zavisi od srpske kooperacije u kosovskoj priči. Svi su do sada već zaboravili ovu "analizu a ne pretnju".
Постови
Нема коментара:
Постави коментар