Maradona by Kusturica

Pošto je prošle godine pođubrio mokrogorsku zemlju nekvalitetnim holivudskim filmskim smećem, pre koji dan, Kusturica je, u krugu prijatelja i istomišljenika otvorio drugi Kustendorf ovaj put se zadovoljivši skromnim parastosom onomad sahranjenog filma.

U pitanju je, kako sam osnivač tvrdi festival nekomercijalnog filma koji prkosi pravilima neoliberalnog tržišta, te kvantitetu svojim kvalitetom. Posle toga, pir je mogao da počne, a njegovu predvidivost i gotovo šematsko ideološko čistunstvo jedino je pokvarilo prisustvo aktuelnog ministra kulture, Nebojše Bradića koji je nešto buncao o «globalnom selu». Jedino globalno selo za koje ja trenutno znam je možda Kustin Drvengrad.

Da ne bude zabune, Kusturicu volim, jako mi je simpatična njegova drčnost, kao i ta neprestana želja da umetnost prevaziđe svoje granice pa da se neki sukobi i nepristajanja razreše mimo estetskih okvira, tj. fizičkim nasrtajima po foajeima festivala i na gradskim trgovima, u duelima sa političarima. Ali, ja ne volim performanse. Zapravo, mislim da su oni u teoriji super, ali kada se sprovedu u delo, vrlo brzo se uspostavi opet ona ista situacija koju su pokušali da iščaše – ponovo se uspostavi relacija izvođač-posmatrač, prodavac-kupac, delo-konzument. Tako je i Kustendorf uspeo da za dve godine postane brend na koji se lepe svi koji bi hteli da ponesu epitet "antiglobalistički". To što Kusturica ima mogućnost da bira filmove koji su «nekomercijalni», kojih je «malo», koji nisu holivudski, kao i da kontroliše broj, vrstu i pedigre gledalaca ne znači da Kustendorf nije festival kao bilo koji drugi - mesto na kom se okuplja elita i sa kog se filmovi plasiraju dalje na tržište. Da se gledaoci ne pretvaraju da im se nešto sviđa, da su ponuda i potražnja mimo pravila tržišta. Čak i da jesu, ne znači da su dobri samo zato što nisu holivudski.

I tu dolazimo do onoga što mi se ne sviđa kod Kusturice koji se zatvorio u performanse, a to je razvijanje čitavog niza predubeđenja i ograđivanja, skupa stavova koji se razvijaju na negaciji, na krajnje banalnom izvođenju zaključaka da ako nešto nije loše onda je dobro, ako nije holivudsko onda je slobodarsko i revolucionarno itd.

Profil koji je o sebi izgradio u poslednjih nekoliko godina smrdi mi na konstrukciju. Mišljenja sam da, ako svoje ideološke stavove svrstavaš prema sistemu, sabiraš ih u jedan koš i okružuješ se istomišljenicima praveći nekakav svoj tim, sistem te naprosto svari i sve što je u tebi revolucionarno postaje neka vrsta karikature, lišena bilo kakve opasnosti, rizika i uzbuđenja. Postaje performans.

Kontradiktornosti na koje doduše Kusturica nikada nije bio preterano imun, u međuvremenu su izgubile onu staru škakljivost i iracionalnost i postale nekako suviše površinske, kao da su proizvod bahatosti i lenjosti (i uvođenja sistema i pravila) a ne nekog unutrašnjeg konflikta koji je uvek dokaz neke borbe sa samim sobom, nekog stremljenja da se izvrdavaju obrasci i sistemi zbog čega sam ga uvek cenila. Na momente mi se učini da je sve to sa Mokrom Gorom zajebancija, da Kusta namerno gazi ideološke podele na crno i belo, nosi šubaru i maše glogovim kocem, nagrade pravi u obliku jajeta, itd. da namerno potencira tu folklornu egzotiku kako bi provocirao. Ali, u nekom trenutku, učini mi se da u toj igri on odlazi daleko od ivice, kao da je za sebe napravio neko igralište od ovih motiva unutar kog do sutra može da se igra i zajebava pa i da se unutra zaboravi. Mislim da umetnik, za šta sam Kusturicu uvek smatrala uvek treba da traga za ivicama, za prevazilaženjima, a ne da za sebe gradi igralište i parkić unutar kog će da poziva istomišljenike i sa njima se igra srpskog sela. Njegove ideje postaju nekakva karikatura i groteska.

U svetlu ovih, priznajem, još nerazrešenih razmišljanja, gde često sebe uhvatim u zamci u koju su već mnogi upali, a to je da tragam za nekakvom presudom Kusturici, što me iznervira, jer mislim da mnogi ljudi (novinari, kritičari i bilo ko ko se zanima za domaći film i o njemu razmišlja) imaju potrebu da se opredele za ili protiv Kusturice. I da se iza toga krije potreba da se čovek razračuna sa nekim ko je postao toliko veliki. Dakle, u svetlu ovih nedoumica nasdvoje smo pogledali Maradonu, film koji je imao svoju premijeru u Kanu, pa je posle i prikazivan u Francuskoj i Italiji, a domaću premijeru je imao prvog dana ovogodišnjeg Kustendorfa. Priča se i da ga je otkupila distributerska kuća Megakom, pa će se valjda negde i prikazivati.

Ono što prvo zapada za oko, a meni je upalo baš kao trun je što Kusturica samom sebi posvećuje jednako pažnje koliko i Maradoni u svom filmu. Ovo najbolje pokazuje pokušaj da neke od faza u Maradoninom životu oslika (da ne kažem rastumači, mada ima i tih pretenzija) insertima iz svojih filmova. Tako je Maradonino detinjstvo u sirotinjskom predgrađu Buenos Airesa, povezano sa filmovima Sjećaš li se Doli Bel i Otac na službenom putu, a njegova autodestruktivnost i žilavost u borbi sa sopstvenim demonima sa filmom Crna mačka beli mačor. I tako dalje.

Maradona na Marakani

Isprva me ovo žacnulo, jer sam u tome videla krajnje neskromno i pretenciozno, a ponajviše odokativno traženje paralela, ali to je samo zato što sam očekivala «ozbiljan» dokumentarac, tj. dokumentarac po pravilima, gde će autor biti, kako mu dolikuje, iza kamere, a gde će se o Maradoni pričati u trećem licu, sa svim uobičajenim biografskim podacima i pokušati da se stvori što potpunija slika o njemu, pozivanjem na njegove rođake, prijatlje, kolege itd. Međutim, Kusturičin film nije takav.

Reč je neobičnom dokumentarcu koji su neki objasnili kao «intimni profil», neki kao «mačo film», pa čak i «penis-envy» film aludirajući na Kusturičino poistovećivanje sa Maradonom (nazivajući samog sebe «Maradonom sveta filma»). Ako izuzmem detalje koje zaista smatra ničim izazvano samopromoterskim, a to su paralelna montaža kojom Kusturica direktno povezuje Maradonin silazak među fanove u Napulju ili na protestu u Mar del Plati sa svojim iskrcavanjem na aerodromu u Buenos Airesu, te niz kadrova u kojim se bez ikakve potrebe vidi Kusturica i članovi ekipe dok Maradona priča o svom životu (nekoliko kadrova u kojima se čak vidi samo Maradona a u ogledalu do njega! Kusta koji sedi preko puta), te nošenje majice na kojoj stoji: Mokra Gora- Park prirode, ovakav Kusturičin (auto)portret mi je delovao krajnje zanimljivo i smatram ga osveženjem na polju dokumentarnih filmova.

Budući da je uložio ogroman trud da uopšte dođe do Maradone, jer ga je, kako sam kaže u intervjuu datom Politici, zatekao usred faze odvikavanja od droge, te da se, tokom snimanja filma, sa Maradonom sprijateljio, ne vidim nikakav razlog da svoje nepobitno veliko divljenje prema ovom fudbaleru, kao i tu privatnu vezu koju su uspostavili «reže» iz filma. Paralele koje je povukao između sebe i ovog fudbalera mogu delovati čudno i samodobitno, ali one su potpuno van pameti da deluju nekako naivno, zanimljivo i kao iskren fanovski odnos prema «predmetu filma».

Kusturičin film je odličan zbog te neizbrušene dimenzije koja na momente liči na kućni video, jer Kusturica nije izbacio one delove u kojima deluje zaista smešno sa svojim priglupim ponavljanjem reči koje izgovara Maradona, fanovskim odobravanjem svemu što Maradona kaže, igranjem fudbala sa njim. Nije pokušao da se «ohladi», da se «otrezni» pa da onda zauzme «profesionalan» odnos onoga koji snima prema Maradoni. Nije od njega napravio priču. Šta god ljudi pričali, kako je to naime film u kom se susreću dva velika ega, kako su se Maradona i Kusturica pronašli u svojoj zajedničkoj crti da nemaju samokritičnosti i da su samoljubivi, stvari stoje drugačije. Jer, upravo su takva čekivanja imali oni kojima je film najavljivan: poznati dobitnik dve Zlatne Palme sa najpoznatijim fudbalerom svih vremena. A, dobili su nešto nalik produženom prilogu u emisijama tipa «Srbija danas», gde se snima zatečena situacija, a kad krene pesma ili se ljudi zasmeju, nema sečenja, jer je materijala ionako malo. Na momente sam osetila kako upravo moja prevelika očekivanja sude nečemu što je skromni fanovski film.

E, sada, tu je i druga dimenzija, a to je da nije po sredi toliko biografska priča, koliko neka vrsta Maradonine ispovesti. Iako je koristio dosta arhivskih snimaka, među kojima ima odličnih inserata (poput onog gde Maradonin brat, od nekih 11 godina kaže: «Nikad ne bih mogao da budem kao on. Moj brat je marsovac.»), Kusturica se nije oslanjao previše na pripovedanje poglavlja iz života fudbalera, a izjava drugih o Maradoni gotovo i da nema. Otuda utisak odsustva kritičnosti prema Maradoni koju su neki zamerili Kusturici, smatrajući da nije trebalo da pravi film o svom idolu. Naprotiv, ovaj film ne zadovoljava tu sveopštu glad za novim verzijama života velikana, glad za novim, zaokruženjima, zaključcima, već pruža nekakav domaćinski susret dvojice ljudi koji se poštuju.

Najveći deo filma posvećen je Maradoninim političkim stavovima, manje ili više artikulisanim, često svedenim na urnebesne parole i gestikulacije.

Kusturicu su neka od Maradoninih objašnjenja ponela, pa se tako ko pijan plota uhvatio čuvenog gola koji je Maradona postigao na Svetskom prvenstvu 1986, u utakmici Argentina-Engleska. Snimak ovog gola ponavlja se sedam puta u filmu, u kombinaciji sa satiričnim animiranim intermecima u kojim, uz zvuke pesme Sex Pistolsa, God Save the Queen, karikirani Maradona savladava prepreke karikiranih političkih figura SAD-a i Velike Britanije (Margaret Tačer, Buš, princ Čarls, kraljica Elizabeta itd.). Nalik Majklu Muru, slabijim epizodama Saut Parka, ove scene su ilustrativne budući da samo ponavljaju, pojednostavljeno i karikirano ono što se tokom filma nameće kao Maradonini antiglobalistički stavovi i kritika američkog imperijalizma te bes na Engleze. Jednom rečju, sve ove epizode na neki način svode Maradonu i njegove stavove na karikaturu, što ne verujem da je Kusturici bio cilj.

Naime, u intervjuu za Sight and Sound, Kusturica je objasnio da je, analizirajući čuveni Maradonin gol, ustanovio da je veliki fudbaler morao da savlada tačno sedam protivničkih igrača kako bi došao do gola. Na osnovu Maradonine izjave kako je ovaj gol (kao i cela ta utakmica) za njega predstavljala više od fudbala – igrana nakon dvomesečnog rata između Argentine i Velike Britanije oko Foklandskih ostrva, ona je u Maradoni probudila nacionalni ponos, želju za osvetom, prkosom. Ejzenštajnovskom analizom gola, Kusturica je došao do ideje da svakog od sedam protivničkih igrača pretvori u karikaturu imperijalističkih demona Zapada koje Maradona zajebe i uvali im gol. Veličanstvenost ovog gola i energija koja je zapalila gledalište evidentne su na snimku (posebno ako se isti pusti sedam puta u toku filma) i, po mom mišljenju, Kusturičino insistiranje na ilustraciji Maradoninih reči i konteksta događaja samo uništava i karikira magiju trenutka, pretvorivši ga u dnevnopolitičku karikaturu.

"...and that's why Maradona is the greatest player in the world"

Konstrukcija koja povremeno dominira filmom najviše mi je smetala i dosta je pokvarila inače dobar utisak. Osim na gorepomenutom primeru, prepoznaje se na više mesta: kada Kusturica svrati u klub posvećen Maradoni, pa mu izvedu polugole plesačice a on tobož sa njih skreće pogled na TV ekran na kom ide fudbal, pritom iz offa pričajući kako je i Maradona isti takav – ne ferma žene kad je reč o fudbalu. Ovde mi je Kusturica zaličio na Maju Uzelac i njene pokušaje glume u igranim prilozima što su išli u «Kulturnom nokautu».

Iako se meni učinilo da je ideološko hajkanje u filmu preterano, baš zato što je reč o susretu istomišljenika, ispostavilo se da je film uvredio neke od kritičara iz britanske i američke štampe, pa su čak neki smatrali da je krajnje licemerno što Kusturica pušta Sex Pistolse koji pevaju o fašističkom režimu Velike Britanije, kada i on i Maradona dolaze iz režima koji «se ne mogu pohvaliti svojom demokratičnošću». Tu prilično greše, zato što mislim da nije demoratija to za šta se zalaže Kusturica, tj. da se njegova pobuna ne zasniva na toj ravni.

Reč je o filmu koji je toliko prepun obeležja da ga je nemoguće tek tako svariti. Gotovo da je reč o nekoj vrsti idološkog kiča.

Sad kad ga se prisetim, pred oči mi iskrsavaju tetovaža Kastra na Maradoninoj nozi, parole protiv Buša, one animirane figure Margaret Tačer na fudbalskom terenu, Morales, Čavez... imam utisak da je Kusturica preterao u nagomilavanju ovih ideoloških obeležja tako da film povremeno izlazi iz sfere «političkog dokumentarca» kako su ga nazvali i postaje neka vrsta pira, antiglobalističkog karnevala. Koji na momente deluje i kao maskenbal. Kao da je Kusturica odlučio da napravi neki luna park u kom će se Maradona osetiti dobro.

Recimo, u jednoj sceni pred kraj filma Maradona nailazi na neko ulično ćoše gde, maskirani u ulične svirače, dvojica sa gitarama pevaju pesmu posvećenu Maradoni, oslonjeni o trošni zid prekriven grafitima. On staje ispred i sluša i sve njegove reakcije su prirodne, spontane i čak dirljive. Scena deluje kao da je slučajna – ulično svedočanstvo. Međutim, onda se ispostavi da ulični svirač nije nikakav baja s ćoška nego Manu Chao glavom i bradom koji (verovatno pozvan od strane Kusturice) peva onome kome je pesmu i posvetio. Ovakvo, ne znam kako bi ga nazvala, nagomilavanje obeležja i znakova preterano je, razbija magiju i ostavlja utisak nakinđurene stvarnosti. Nešto kao jubileji kad se svi koji su u realnom vremenu zajedno učestvovali u nekim realnim situacijama, budu okupljeni u jednom studiju da otpevaju po jednu strofu neke himne. Samo zato što je Kusturica imao Maradonu koji je, čak i u tako lažnoj situaciji, delovao kao prolaznik na snimanju mjuzikla – iskreno oduševljen pesmom, zabavljen i dirnut.

I dalje nemam sasvim jasnu sliku o onome što sam gledala i stalno mi je pred očima nasmejani Maradona, pun života, hiperaktivan, spreman da čvrsto stisne proturene ruke fanova, da prigrli svakog ko mu prilazi sa dobrom namerom, da pokaže tetovaže Kastra i Če Gevare. I to je, uprkos ideološkoj škakljivosti i naoštrenosti filma (prevashodno prema Zapadu) najjači utisak. Jer baš scene u kojima Kusturica umukne i pusti Maradonu da sa ćerkama i prijateljima peva pesmu koja valjda govori o njegovom životu, o krivici i radostima, najbolji su delovi filma.

Maradona cantando "La mano de dios"