Rvač (The Wrestler, D. Aronofsky, 2008)

Jedan od najvažnijih američkih reditelja današnjice, Daren Aronofsky (Pi, Requiem for a Dream) uspeo je da se Rvačem uknjiži još jedan veliki plus na svoj konto.
U ovoj drami, kao i u njegovim prethodnim filmovima, u fokusu je čovekova usamljenost u savremenom društvu, u konkretnom slučaju Randyja "The Rama" Robinsona, profesionalnog rvača koga film zatiče u periodu dve decenije nakon zenita njegove popularnosti. Randy (verovatno najbolja uloga Mikija Rurka u čitavom njegovom opusu) je autoritet u rvačkom svetu, omiljen i kod svojih kolega i kod publike, koja komadiće svoje bolje prošlosti vezuje za dane njegove najveće slave. No, kada se posle jedne, nimalo lepe predstave koja podrazumeva heftalice i gomilu krvi, Ram stropošta u svlačionici i zatim sa operisanim srcem probudi u bolnici, gde mu doktori savetuju da bi trebalo da iskulira rvanje, junak ovog filma dolazi do saznanja da je cena rvačke slave u njegovom slučaju plaćena životom, tj. da je u njegovom životu na oltar slave žrtvovan sam život. Sledi potresna borba glavnog junaka sa samim sobom koji uključuje pokušaje lepljenja parčića razrovane porodice oličene u ćerci Stephanie (prelepa Evan Rachel Wood) te bolno emotivno vezivanje za još jednu napuštenu američku sudbinu u liku lap-dancerke Pam/Cassidy (sjajna Marisa Tomei).
Kao i u svakoj dobroj drami, i u ovoj borbi junak je unapred osuđen na neuspeh.
Za razliku od drogeraša iz Rekvijema za san, u svom novom delu Aronofski pokazuje saosećanje i toplinu prema svojim junacima, ne prepuštajući ih u potpunosti na milost i nemilost društvu u kome se osećaju kao potpuni stranci. Fascinira posvećenost i detaljnost u tretiranju ovog problema, koje autor akcentuje preko sjajnog omaža metalu iz osamdesetih godina i svaljivanju krivice na nejaka pleća Kurta Cobaina (možda i najjači deo filma), dok se u dnevnom boravku kuće u kojoj živi Stefani sa zida šepuri ogromni poster Vampire Weekend, čime se pravi neviđen generacijski, a može se reći i civilizacijski otklon od kretenoidnih zašećerenih tendencija u holivudskom filmu, koje predvodi mama Juno. Na prvi pogled sporedna, ova razlika je suštinska, jer u Rvaču imamo posla sa realnim likovima, ljudima od krvi i mesa, sa kojima se gledalaca lako identifikuje, za razliku od strašila nakaznih produkata brejnstorminga armija dokonih scenarista, koji nemaju šta da kažu jer ništa nisu ni doživeli u svom životu, pošto im post-hladnoratovski Diznilend od SAD nije ni pružio tu malu mogućnost.

Kao i prethodna dela ovog režisera, i ovo se može tumačiti na više nivoa, čime se stiče utisak zaokruženosti jednog snažnog umetničkog dela. Briljantan scenario, kostim i izbor glumaca, Rvač će, u najmanju ruku, biti i trenutak priznanja Rurkijevih glumačkih sposobnosti čak i kod najvećih negatora, poput pisca ovih redova. Ime glavnog favorita u predstojećoj dodeli Oskara za glavnu mušku ulogu je samim tim suvišno pominjati.