Dan (pod)sećanja

I dok italijanski generali posle nekoliko godina ćutanja otkrivaju samo delić haosa koji se odigrao nakon "oslobođenja" Kosova, zapadna mašinerija, samo iz sebi znanih pobuda, ponovo hvata zalet u kaišanju srpskog naroda. Uprkos brojnim dokazima o manipulaciji, NATO je događaje u Račku uvrstio u svoje udžbenike, a vrhunac licemerja i jednostranosti došao nam je odakle drugde nego iz prijateljskog Evropskog parlamenta.

Na predlog starog srpskog prijatelja Jelka Kacina, koji se već istakao raznim nebuloznim izjavama (npr. požurivanjem usvajanja statuta Vojvodine), usvojena je rezolucija o danu sećanja na Srebrenicu. Nema sumnje da se u Srebrenici dogodio zločin i masakr. S druge strane, fakat je i da mnoge otkrivene činjenice bacaju senku na zvaničnu verziju tog događaja, da ne pričamo o predistoriji čitavog događaja, koji ga opet ni u kom slučaju ne opravdava.
Ono što je najsigurnije je da ovakva odluka ne doprinosi katarzi na Balkanu nakon puštanja ratnih duhova iz boce. Opet s jedne strane imamo nevinašca, a sa druge strane varvare i dželate, što neprijatno podseća na medijsku histeriju Zapada sa početka devedesetih, a sve to u momentu kada maltene nema ljudi koji negiraju dobranu evropsku upletenost u raspad Jugoslavije. Dok se vršljanje po Balkanu nastavlja, nama koji na njemu živimo je ostavljeno da se i u narednim decenijama bavimo sportom koji su izmislili dragi Evropljani - gađanjem lobanjama preminulih. Neki od toga i žive, vrlo dobro, dodao bih.
I naravno da to ne smeta evropskim moralnim gromadama da nastave sa fabrikacijom svojih jednostranih viđenja događaja iz prošle decenije, čime nastavljaju da ukivaju eksere u kovčeg poverenja većine Srba u tu nadnacionalnu instituciju kojoj država Srbija teži a nikako da joj priđe. I ako ne iznenađuje nepromenjen pravac zapadnih prijatelja i saveznika u pojednostavljenoj slici krvavog jugoslovenskog izdahnuća, prizor koji je nedopustiv i boli je javašluk srpskih vlasti koje nisu našle za shodno da osmisle praznike koji će podsećati na srpske žrtve u minulim ratovima, deset godina od početka NATO agresije je prva sledeća prilika koju će svi brže bolje gurnuti pod tepih. U školskim udžbenicima na Zapadu o tome nećete moći ništa da pročitate, a sve se čini da se oni relativizuju i u samoj Srbiji, po dobrom starom principu zamene uloga žrtve i krvnika. Zločin ipak ne zastareva, i ne zna za naciju, dob i pol, nasuprot uvreženom a sveže prezentovanom evropskom shvatanju. Na nama je da to nikad ne zaboravimo i malo pažljivije biramo svoje prijatelje i partnere od ovih licemera koji nam se neprestano smeju u lice dok nam rasparčavaju državu i bez milosti konstantno zabadaju nož u leđa.
A svim civilnim žrtvama ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, neka je laka zemlja.