Rejmond Karver - Zimska nesanica (Lom/Beli put, 2009)

O Katedrali je već ponešto zabeleženo, pa da zapišemo nešto i o Zimskoj nesanici, relativno novom izboru zaostavštine Rejmonda Karvera prevedene na srpski (korektno preveo Flavio Rigonat). Iz ove knjige saznaje se zašto je sam slavljeni američki pisac tražio da mu na epitafu stoji "pesnik, pisac kratkih priča i eseja".

Zimska nesanica ima strukturu u kojoj njen pretežni deo čine pesme. Kako se čini, Karverove pesme su ključ za njegovu prozu. U njoj stižemo do pomalo iznenađujućeg obrta - sve ono što je u prozi majstorski depersonalizovano, grubo i žestoko u poeziji ima svoj lični, nežan i ljudski eho. Zapisujući svoje ogromno životno iskustvo koje je skupljao (prva žena zatrudnela sa 16. godina), Karver je prošao kroz brojne preduzimačke poslove družeći se sve više sa flašom, što je razlog zbog čega mu je i propao prvi brak. Živeo je samo 50 godina, od čega poslednjih nekoliko sa drugom ženom, priznat i trezan.

Uvek mi se nekako činilo da muška emocija sa sobom nosi veću težinu od ženske. Možda sam seksista (rekao bih ipak ne), ali Karver mi daje za pravo. Njegovo srce, koliko god trovano, čuva svoju čistotu predajući se u potpunosti bliskim ljudima i dečačkim fascinacijama. Od sopstvenog oca, koji je živeo sličan nadničarski život poput njega preko obe supruge (uz pomalo neuravnoteženu majku, pesnik bez majke nije pesnik!), Karver zabacuje udicu i u pravcu još jedne pasije - pecanja. Tim sastojcima ispunjene pesme daju prilično precizan portret čoveka koji se rve sa svojom sudbinom za glavni trofej (vredan tog bacakanja) - malo mira i spokoja. 

E sad, čest problem koji se javlja pri čitanju poetskih dela se ogleda u tome što je unutar korica jedne zbirke uvek spakovano previše pesama, te se preletanjem sa strane na stranu brzo doživi zasićenje (malo suprotnih slučajeva mogu da se setim - eto recimo Srečko Kosovel "Čovek iza brda", tu je pesama (ali u prozi) moglo biti i više). Možda nije loša ideja (to mi je tokom čitanja palo napamet) da se u sličnim svaštarskim situacijama proba sa tehnikom mešanog mesa - jedna priča pa desetak pesama itd. - čisto da se malo dobije na dinamici. Na ličnom planu, Karveru je sa jasnim razlogom bilo bitnije da bude percipiran kao pesnik, no na ovom drugom, koji uključuje i čitaoce, njegove priče su apsolutno ono što predstavlja pravu čitalačku zadovoljštinu.

U Zimskoj nesanici ih je tek nekoliko i one se, očekivano, gutaju svetlosnom brzinom, razmećući se nehajno svojim sjajno iznijansiranim životnim tempom. Iz Katedrale je preštampana ona jedna o bračnom paru sa paunom i "najružnijom bebom na svetu", a izgleda da je izbor pravljen tako što je iz svake zbirke odabrana po jedna. Čak i u ovoj minimalnoj ponudi, "insajder među autsajderima" lako demonstrira zašto se žagor o "kultnosti" ovog pisca ne zaustavlja ni više od dve decenije nakon njegove smrti (umro je 1988.).