Rejmond Karver - Katedrala (Narodna knjiga, 1991)

Postoje imena književnika koje čujete izgovorene šapatom tu i tamo, pa kada jednom na to obratite pažnju, provalite da se o njima zapravo dosta priča za jednog književnika. E Rejmond Karver je jedan od tih, što se ono kaže, zapalo mi je za uho njegovo ime, pozajmio sam knjigu iz gabaritne biblioteke dugokosije polovine nasdvoje, čisto da vidim o čemu se radi. Posle pročitane "Katedrale" mogu da kaže da sam zadovoljan.
Čitava Karverova poetika bi mogla da se svede na jednu reč a to je svođenje. Svođenje reči, svođenje izraza radi dobijanja dubine glavna su tehnika ovog Amerikanca. Uzgred budi rečeno, ja veoma volim američku književnost - sviđa mi se koliko se američki pisci razlikuju od američke birokratije i uticaja na svet. Za razliku od prostora iz koga dolaze, gledano ovdašnjim očima, ameropisci su životni.
Ova zbirka kratkih priča je upravo takva - životna, utemeljena u porodičnim realnostima običnih zbunjenih ljudi iz američke niže klase. Njihovi portreti su verni, oni žive svoje male i ni po čemu specijalne sudbine. Sklonjeni daleko od očiju javnosti, oni traže rupe u svojim sudbinama a bogami vole i da potegnu flašu.
Svojim jednostavnim konciznim rečenicama Karver lako drži pažnju čitaoca, a njegove storije imaju ponešto i od filmske magije. On ne osuđuje svoje junake, niti patetiše, već se u svojim rukotvorinama uspešno drži po strani.
U svakom slučaju bolji od Poa, i talentovaniji od Somerseta Moma, Karver je dve decenije nakon svoje smrti dospeo do polarizovanog statusa u svetu: mnogo je onih koji ga poštuju i sa uvažavanjem pominju njegovo ime, a ništa manje onih drugih koji smatraju da je njegov opus precenjen. Sve to zavisi od ugla iz koga se njegove kratke priče posmatraju: u njima možda nema velikih životnih, filosofki izvedenih istina ali im se odsustvo životne potke ne može osporiti. I to je dovoljno.