Nije bitno šta ko sluša

Nemoj da se šalimo, 2000. je bila pakao. Svi između sebe otuđeni, svaki dan neki novi poznati leš na televiziji, u vazduhu se osećala neka promena, ali opet nas tu nekoliko pojedinaca kada bi se našlo u diskusiji bi bilo vrlo sumnjičavo prema mogućnosti da bi do neke istinske promene i moglo da dođe. Bilo je prekasno već tada.
Kako je vreme odlazilo to ni sam ne znam, ali ne sećam se da sam išta smisleno radio u to vreme. Kad bih se smorio, onda bih seo da spremam neki ispit, ali sam u sebi znao da još dugo dugo neću očistiti godinu. Nisam bio od onih koji redovno idu na predavanja, bilo mi je smarački sve to, neka zasićena atmosfera, gomila malih karijerista koji su uvek u pravu, uvek sve znaju i pa i ono šta hoće, što nije bio moj slučaj, ni tad, a bojim se ni sad.
Ne sećam se više ni kako, ali nakanih se jednog dana da ustanem ranije pa pođoh na faks. Ne znam više ni šta smo slušali, pošto bi se svaki susret sa profesorima pretvorio u opšte političke rasprave. Tako je bilo i ovog puta.
U raspravi je prednjačila jedna devojka sa cvikerima, reklo bi se „iz fine kuće“, kojoj bi se na svako pokušavanje profesora da je smiri pojavila pena u uglu usana.
-Ma kako to mislite da čekamo i da se strpimo? Šta više da čekam? Hoću da živim! Jel znate vi koliko košta taj život? Jel znate šta smo mi sve prinuđeni da radimo da bi bar malo živeli? Moram da čuvam tuđu decu danonoćno, kako bi bar nešto skrpila za faks, moraću još jedan posao da nađem, ni to nije dovoljno. A gde da ga tražim?
Nije stajala sa pitanjima bez odgovora. U sebi sam joj aplaudirao. Svaka ti čast sestrice. Živa si.
Predavanje se završilo i sišao sam dole u klub da popijem kafu. Mrzeo sam taj klub iz dna duše, retko kad se nešto smisleno dešavalo tamo, a da se opijam na faksu mi je oduvek bilo nebulozno, sve kada bih i imao sa čim. A klub - rupčaga u podrumu sa uvek jednom te istom ekipom studenata „koji baš sad spremaju neke ispite“, a u stvari ne izlaze odatle, sa očima ubijenim od jednoličnog života - čest prizor na mestima gde se skupljaju ljudi, recimo da se može primetiti na licima redovnih posetilaca kladionica.
Ono što me je posebno iritiralo u vezi sa tim mestom je bio muzički izbor. Da se ne lažemo, nemam problem ni sa jednom vrstom muzike, ali me je do ludila dovodilo to što kada se tamo nekome nešto svidi onda će samo to da se sluša.
Na nesreću, tada je bio aktuelan debi album Goce Tržan – U niskom letu. Jedna od fakultetskih poznanica mi reče, „ovo je prava dobra pop muzika, ovo nisu narodnjaci, reči su na nivou Bore Čorbe, životne, jake“. Našla si crkvu u kojoj će’ da se moliš, pomislio sam, od ovoga su bolji i narodnjaci.
Godinu dana ranije bombardovanje je potpuno izmenilo sliku grada u kome smo do tad živeli. Dok se srpska vojska povlačila sa Kosova, i srpska nezavisna muzička scena kakvu smo nas nekoliko ljubitelja do tad znali se selila u istoriju. Nezavisna scena sa kojom smo odrastali, zezali se na koncertima sa po deset ljudi u publici, tražili smisao u besmislenom. Sve je to nestalo, kao obrisano gumicom. Sa utihnućem sirena, gitare su postale out, a u novopečenoj urbanoj modi su na tron ustoličeni rejvovi. To nikad nije bila moja priča iako sam voleo da slušam raznu elektroniku kod kuće. Razlog tome je verovatno činjenica da je malo ko na tim partijima bio prisutan zbog muzike, a onda jebeš i parti i muziku i sve te ljude, to se ne razlikuje od splavarske logike nimalo. Sećam se da je Rambo jednom rekao da on „ne može da svira muziku za devojčice koje su dobijale prvi menzis u vreme osvajanja Vukovara, njima je potrebno nešto jače“. I sad je to najjače što smo imali ostalo bez svog pokrića u realnosti.
I tako je nas nekoliko sedelo i slušalo Gocu Tržan, čija je muzika povremeno bivala isprekidana trivijalnim studentskim razgovorima. Naručio sam nes kafu i zverao unaokolo. Tako primetih u mračnom separeu onu istu cvikerašicu sa predavanja kako naizust peva sve tekstove pesama. Ne može se reći da sam se razočarao, jer je nisam ni poznavao, ali nešto mrtvo u meni je u tom trenutku bilo zakopano. Ionako mi više ni nije bilo do muzike
Prošlo je godinu dana i mnogo stvari se izdogađalo. Oživeo sam, pročistio životni prostor od raznoraznih pijavica u ljudskom obliku i počeo malo više da poštujem sebe. Zapravo, zavoleo sam sebe. Onda sam se i zaljubio i to me je baš ubacilo u neki spid, a i srušili smo Slobu, u stvari srušili su ga ljudi na ulici, ja sam se kasnije priključio, i skroz naduvan gledao masu kako se tetura po ulicama sa punim rukama koječega. Rekao sam sebi da te večeri neću ništa uzeti osim hrane i cigareta, pa sam do kraja večeri pojeo jedno deset sladoleda, a ujutro se probudio sa bar četiri pakle Ronhila.
Jedne letnje večeri, u napadu tog pozitivnog ludila koje mi je u potpunosti grejalo dušu, ispričah ja tu priču o devojčici s faksa ekipici koja je blejala ispred jednog drugog faksa. Jedan od mojih tadašnjih drugova bio je tad noćni čuvar tamo. Izložio sam svoju teoriju, koja je polazila od teze da je veoma bitno šta ko sluša, i da ne može ona sad da se žali na sistem na predavanjima, a da u podrumu dok pije kafu prihvata igru tog istog sistema koji joj ne da da živi. Žestoko sam napadnut, ali me to nije ni okrznulo, ja uvek pričam u ono što verujem.
I svaki put kad bih sreo nekog od likova koji su te večeri bili prisutni, malo-malo pa bi se pomenula ta priča koja je na svakog od nas imala neki efekat, doduše u suprotnim smerovima. Mene je vremenom sve više gušila ta „kulturološka ispravnost“, i život me je demantovao svojom obuhvatnošću i neuhvatljivošću, a čak mi je i pružio priliku da porazgovaram sa Gocom Tržan, o kakva ironija sudbine. Respekt za Gocu, ona priča šta misli.
Ono što neko sluša ne može biti nikakav parametar o kvalitetu ličnosti te osobe, na kraju krajeva ljudi se menjaju tokom svog života pa su tako nekadašnji hipici postali najgori neo-liberali, metalci sviraju narodnjake, svi narodnjaci su u duši rokeri, a rokeri pankeri, ali je svima zajedničko da su biznismeni. Više nije bitna muzika, muzika je oduvek bila biznis, samo što nisu to na vreme javili, a sistemu je u interesu da održava iluziju kako muzika može da izmeni svet. To znači da razmišljajući u tim kategorijama prihvataš tuđu igru, a cilj te igre je da ti se konstantno skreće pažnja na sporedne stvari.
Imao sam nesreću da sretnem brojne „urbane“ face, od kojih osim te priče kako su „iz grada“ nisi imao šta da čuješ, pričao sam sa reperima koji su me ubeđivali da je to što oni repuju „dar sa neba“, slušao sam ljude koji pljuju druge ljude zbog muzike koju slušaju znajući u sebi da to ne može da bude validan argument i da je to zapravo samo jedan logički paravan iza koga se kriju neke druge stvari, a najbolje sam se osećao u društvu ljudi koji ne misle isto kao ja i ne slušaju muziku koju ja slušam, dokle god me ne smaraju time što oni slušaju.
Muzika ne menja svet, ali menja pojedince, tako da je na samoj individui da utvrdi koliko mu muzike treba u njegovom životu. Nekome mnogo, nekome ne treba uopšte, svako bi za sebe ionako trebalo da zna najbolje pa samim tim i nije bitno šta ko sluša, već bi trebalo da je tebi samom bitno šta ti slušaš. A drugi će se već snaći za sebe.

I'm not playing with you
I'm not playing with you
I'm not playing with you
Yeah You!
I'm not playing with you
I'm not playing with you
I'm not playing with you
Yeah You!
I'm not playing with you
I'm not playing with you
I'm not playing with you
Yeah You!
I'm not playing with you
I'm not playing with you
I'm not playing with you
I clean forgot how to play
But you can still come around
In fact I invite you down
Maybe together we can wipe that smile off your face.
Cause what a difference
What a difference
What a difference
A little difference would make
We'll draw a blueprint, it must be easy
It's just a matter of knowing when to say no or yes
Frustrating
Frustrating
Always waiting for the bigger axe to fall
A patient game that I can't find my way to play
Find my way
To play
Not knowing
Never mind what's been selling
It's what you're buying
and receiving undefiled
Never mind what's been selling
It's what you're buying
and receiving undefiled
Never mind what's been selling
It's what you're buying
and receiving undefiled
Never mind what's been selling
It's what you're buying
and receiving undefiled
Never mind
Never mind
Never mind
Not no way to play
Never mind
Never mind
Never mind
Not no way to play
Never mind
Never mind
Never mind
Not no way to play
Never mind
Never mind
Never mind
Not no way
Not no way to play
Not knowing!

Annex vol. 3: Farewell 2008.

Iako sam sve majstorski zamislio, kako to već obično biva, tek kada sam napisao drugi nastavak aneksa albuma iz prošle godine, setio sam se još nekih vrednih ostvarenja, koje naravno, neću prećutati. Odbacujem abecednu konvenciju, već ću pisati po stepenu važnosti koji predstavljeni albumi imaju u mom zbrkanom, ali ipak pouzdanom umu.

Prvo što mi je palo na pamet je grandiozna instrumentalna simfo-prog-rok-rege onanija Old Money, jedno od ko zna koliko prošlogodišnjih čeda hiper aktivnog gitariste Omara Rodrigueza Lopeza. Na pomen ovog imena moraću da budem malo ličniji.
Omar, rođen u Porto Riku, rastao u Teksasu je svirao gitaru u grupi At The Drive-In, da bi zatim sa pevačem Cedricom Bixlerom-Zavalom oformio prog-mašinu zvanu Mars Volta. Nije previše značajno da je ostatak članova matičnog benda nastavio delovanje u grupi Sparta, ali je važno istaći da su neki od albuma At The Drive-In meni među verovatno najdražim diskografskim ostvarenjima ikad (za znatiželjne: Relationship of Command, In Casino Out i El Gran Orgo EP).
Opet sa druge strane, ostatak diskografije ovog benda jedva da sam pustio sebi (Vaya i onaj drugi EP) – nikako mi ne leži, a slična tendencija se može uočiti i sa ostavštinom grupe Mars Volta koje od albuma Frances The Mute (2005), po mom skromnom mišljenju jednom od kruna savremene muzike s početka ovog veka, nikako ne mogu da svarim. Tako da je sve u vezi s ovim likovima za mene hit or miss, a nekako sam ih gurnuo u zapećak nedugo pošto mi je slušanje njihovog dub sastava De Facto ostavio tup ukus u ustima.
I zato sam u širokom luku izbegavao slušanje solo radova ovog gitariste, koji izgleda samo spava i svira pa stiže da godišnje objavi onoliko albuma koliko u letnjim brojevima „Vremena“ ima tekstova koje potpisuje Teofil Pančić. Drugim rečima, mnogo.
Ali ne lezi vraže, na kraju sam popustio u vezi sa ovom pločom, kad sam pročitao jednu hvalospevnu recenziju, a posebno mi je zapala za oko činjenica da je album izašao za kalifornijsku pretežno hip hop etiketu Stones Throw, već godinama poznatu po visokom kvalitetu svojih semi-underground izvođača, među kojima su i neki meni omiljeni, kao što je pre svih Madlib aka Quasimoto aka Madvillain aka... (čovek prodaje majicu sa svim svojim imenima), pa Percee P i gazda etikete Peanut Butter Wolf iz čijeg je pera potekla ova inspirativna priča o genezi njegove izdavačke kuće.
Nego da se mi vratimo na čika Omara iz čijih ruku gitara pušta prepoznatljiv, disonantni zvuk. Malo je reći da je čovek mag, koji svoje moći ovde prikazuje u punom sjaju, nesputan formom u kojoj mora da se nađe mesta za vokal. Sada njegova gitara priča sama za sebe, i uvek su u pitanju romani – bez obzira da li pričamo o prog onaniji, hard rok pirotehnici, pseudo-dub zahvatima ili akustičnim bravurama, čovek je, da ponovim, mag.
Posebna priča su naslovi pesama – a naslovna Old Money je odista zbirna imenica za komade poput Private Fortunes, How to Bill Bilderberg Group, Trilateral Comission as Dinner Guests i tome slično. Sve u svemu putokaz u više sfere svesti, sjajno i vrlo preporučljivo.

Pošto smo se pozabavili centralnom pločom, sada ćemo u kratkim crtama još pokoju o još ponekoj.

Ono što sigurno neću prećutati je drone/noise poslastica Korperswache i njihov album Broken Blades of Steel Scattered Across the Narrow Way (Crucial Blast). Na tragu delatnika poput ranih Earth, Nadja ili The Angelic Process, ovi opskurni likovi slikaju prelepe glacijalne/elegične pejsaže očišćene od brutalno-neprijatnih tonova tvoreći agonijski patos koji katkad nemalo podseća na Joy Division. Ovo je ne-metal za metalce, i metal za ne-metalce, mada zeznutija polovina nasdvoje tvrdi „Ovo nije metal“. Kako god, apdejtujte se.



Tu je i album Uproot (Agriculture) lika koji se u javnosti predstavlja kao DJ/Rupture. Iako o mix-kompilacijama nemam neko previsoko mišljenje i ne konzumiram ih u većim količinama, ova je apsolutni must jer predstavlja sponu između illbient/dub podzemlja devedesetih sa podrumskim grime/dubstep iskustvima novog milenijuma. Kada se na kraju ovog povratka u budućnost začuju potmuli, crnji od noći tonovi kruklinske legende Second-Hand Science, opskurnog Wordsound entiteta We™ (btw, postoji i jedan vrlo dobar retro hard rock sastav istog imena, bez ovog ™) sve tvrde glave ovog sveta ponovo su ujedinjene u misiju daleko od reflektora pozornice, na izvoru života ka obrisima postojanja.

Za ljubitelje dub zvuka nezaobilazan je i vrlo dobri Deadbeat sa svojim Roots and Wire (Wagon Repair), lo-fi mazohisti će zadovoljiti sve svoje porive uz Sick to Death (Slitbreeze) LP sastava Eat Skull. S druge strane, Nik Kejv sigurno prepoznaje uticaje svog stvaralaštva na albumu Havilah sastava Drones, takođe Australijanaca, još dobre psihedelije se može naći na čedu benda Angel (čiji je jedan član, Ilpo Väisänen, odranije „poznat“ po radu pod okriljem legendarne finske družine Pan Sonic (inače omiljenom zvučnom iskustvu druge polovine nasdvoje :)) pod imenom Kalmukia (Editions Mego), da je kravarski zov sve jači međ nekadašnjim punk ekstremima svedoči i album The Orchard (Young God) portlandske ekipe Fire on Fire u kome svira i jedan naše gore list - delija koji se zove Tom Kovačević ... and so on, so on... Farewell 2008!

AUTENTIČNO INDIJSKO

Nedavno se po internetu i štampi nadigla dževa oko filma Milioner iz blata. Dok su ga neki kritikovali kao zicer licemernog Denija Bojla, a u širim okvirima primer kulturnog kolonijalizma budući da autentično indijsko prepakuje u popularnu formu za potrebe zapadnog tržišta, festivalske elite i razmaženog evropskog gledališta, po stranim sajtovima je ovaj film kratko i jasno okarakterisan kao «poverty porn».

Ova histerija linč mase najčešće kao argument koristi svoju želju za 100 % autentičnim u umetnosti, pretpostavljajući da zna šta je autentična Indija i da bi je, ako je vidi, prepoznala.

Glad za autentičnošću mnoge nagoni da se, mimo turističkih aranžmana, hrabro bacaju u ralje drugih kultura, uvereni da su baš aranžmani ti koji ih sprečavaju da dožive autentičnost druge zemlje. Oni ne žele da ikakvi okviri i posrednici ometaju njihovu percepciju. Međutim, ostaje nejasno do koje mere je moguće zavaravati sebe da si iskusio autentični život neke zemlje samim tim što ne spavaš u hotelu nego u hostelu, što ne putuješ avionom nego auto-stopom.

Čitajući Nacionalnu Geografiju koju mi dotura bibliofilskija polovina nasdvoje palo mi je na pamet kako Evropljanin ili Amerikanac koji se zaputi u daleke krajeve čak i sa najboljim namerama (da spasava slonove, pomaže gladnima, ispita eroziju zemljišta itd.) sam u tim krajevima postaje svojevrsna zaštićena vrsta koja u hirurškim rukavicama pristupa bolesnom pacijentu. U filmu Killing Fields lepo je prikazano kako, kada zemlja oboli od rata, bolesti ili bilo kakve masovne krize, prvi koji dobijaju ausvajs za spas budu strani građani. Oni imaju lekove, oni imaju odstupnicu. Onaj ko autentično proživljava neku zemlju naprosto nema odstupnicu u neki drugi identitet. A sve što ima odstupnicu jeste turizam, bio on preko hotela, hostela ili kakve god varijante. Razlika je u doživljaju, svakako, ali posredništvo se ne ukida. Gde god da se pojaviš ti si naprosto drugi u odnosu na ono što te okružuje i zaista nema ničeg lošeg, manje vrednog ili manje autentičnog u činjenici da si gost. Posredništvo ne može da se ukine, a pokušaji da se porekne ova činjenica samo su lažna iskrenost i druga vrsta licemerja.

Posebna priča je film. Sam po sebi, film jeste posrednik, jeste svesno stvoren okvir za specifično viđenu i proživljenu realnost, jeste obmana. Film može biti autentičan samo u odnosu na zadatke i ciljeve koje samom sebi postavi, a ne u odnosu na neku predpostavljenu realnost. Naravno, sada će neko reći, a šta je sa gomilom holivudskih filmova koji falsifikuju konkretne istorijske činjenice ne bi li ustoličili svoj politički sistem. Ok, možeš ideološki da sporiš film, ali ne na nivou: ovo nije stvarno. Ako je nečija vizija, makar ona bila krivotvorena realnost, savršena unutar svog sistema, moraš naći drugi način da joj se suprotstaviš. Nikako i nikada tako što ćeš reći da taj film nema veze sa realnošću. Jer tada upadaš u gadan pleonazam i dovodiš sebe u situaciju da samom sebi ukidaš pravo na bilo kakvu sopstvenu viziju, da se podređuješ činjenicama i samo činjenicama. Da si golemo nesiguran u svoju sposobnost kao ljudskog bića da zamišlja i promišlja, da si prikačen na novinske agencije, na fenomenološke i statističke analize. Da si se odrekao sopstvenog duha kao delatnog u realnosti. Da si puki posmatrač. Što je ok, ali onda podnesi i sam konkretne dokaze. Što retko kada čine ovi apostoli autentičnosti.

Otuda, potezanje argumenata: nije autentičan jer ne liči na pravu Indiju ukazuje samo na kompleks gledaoca koji, budući da je dobar deo života zatvoren u popkulturne simulakrume, pokušava da između njih odabere onaj koji je, po njegovom mišljenju, najverniji, najpribližniji realnosti koju sam nikad nije okusio na sopstvenoj koži. Glad za autentičnim i nesposobnost da je oseti u bilo kom filmu, pa i u onom koji svi napadaju i pričaju da je smeće, nadomešćuje se spremnošću da se čovek apdejtuje, prikači na sve moguće izvore vesti i tuđih mišljenja sve ne bi li se ogradio od sopstvene potrebe za doživljajima. Od sopstvenog straha od ličnih iskustava. Odbacuje svaku umetnost koja je daleka od stvarnosti, koja je podriva, maskira, iskrivljuje. Autor filma nudi svoje viđenje i odgovoran je jedino i isključivo pred sopstvenom vizijom.

Komentatori i forumaši često zaboravljaju da njihovo mišljenje, njihove vizije, snovi ili naprosto njihova praznina postoji mimo dualiteta, mimo dijaloga sa drugima. Da ona ne mora njima samima samo tako da se objavljuje. Formirati svoje mišljenje i objavljivati samog sebe isključivo na osnovu nečega što je neko drugi rekao, napisao, okačio, obesio, jednako je programiranju samog sebe na reakciju. A, to nije život. Ne da nije samo zato što je na netu, nego nije zato što je zatvaranje samog sebe u laboratoriju, pretvaranje samog sebe u oglednog zeca koji stiče uslovne reflekse. Razvijati svoje mišljenje i ideje mimo ovakvih obrazaca mnogo je teži i nesigurniji put.

Posebno licemerje leži u činjenici da, su ti što brane autentičnu Indiju, te nacionalne vrednosti i kinematografiju ove daleke zemlje, isti oni koji se sa jednakim pravedničkim žarom zgražaju nad kolegama forumašima, fejsbuk frendovima, majspejs skvoterima i ostalim akcionarima internet slobode koji brane bilo šta srpsko kao samosvojnu vrednost. E, to već nije drugarski.

Ovi drugi, stranci, koji Milionera nazivaju poverty porn prilično su neuverljivi u svom pravedničkom gnevu. Jer, braćo, od trenutka kad se to dete našlo na slici koja vam je poslata poštom u vašim parkovima natkriljenim vajerles nebom kao prirodnim dobrom, tolko dostupnim da ste zaboravili da nije dar priorde kao što ste zaboravili da voda jeste pa za nju plaćate i pijete je iz flašica dok potrbuške pljujete po korporativnom gmazu što vam je flašice dopremio otimajući ih od seljaka po dalekim džunglama, na filmu na koji ste pozvani lepo odštampanom pozivnicom (uz preporuku toalete), to dete postoji negde tamo na ulici godinama unazad. Vekovima unazad. Zašto ste čekali Denija Bojla da na njega saspete drvlje i kamenje i pokažete, u toj elokventnoj linč partiji, kako vam je stalo? Zašto, kad već u istoj rečenici koristite reč «autentičnost», niste ustali na tu realnost, nego se akate sa predstavama? Ili ste u međuvremenu zaboravili da je i vaše telo više od mozga na vajerles navijanje, da i ono može da izađe na ulicu, kreće se i nešto čini. To što pričate o matrixima ne čini vas ničim drugim do dvorskim filozofom. Pa, ko viljuškom ko kursorom, samo da se dupe ne pomera. Veliko, evropsko, vredno. Ili autentičnost ne uzimajte u usta.

Na FEST-u je prikazan jedan film proverene autentičnosti. Sanitarna inspekcije kaže: indijski reditelj, indijska ekipa, a i reditelj je mlad i zdrav kao ruža. Prvi mu je film. Autentično, iz srca Mumbaja, pa se još sve vrti oko terorizma koji potresa ulice ovog grada. U pitanju je film Sreda Niradža Pandeja.

I šta dobijemo? Pola dijaloga (povremeno u sred rečenice jednog istog junaka), je na engleskom. Nema objašnjenja zašto. Stil režije je veoma nalik režiji Tonija Skota – moderna, spotovska, sa brzim zumovima s vrhova zgrada na operativce koji pokušavaju da lociraju teroristu koji traži oslobađanje zatvorenih saradnika Al Kaide inače će da detonira četiri bombe. Patetika u slici žrtve, tipičan fensi šmensi pogled iza tamnih naočara Denzela Vošingtona koji ne jebe živu silu na putu do cilja. Tipične muško-ženske podele: žena ne sme da zna da je muž na tajnom zadatku jer bi joj iskipelo mleko, a muškarci poštuju vojničku disciplinu američkih vojnika, policajaca i tajnih agenata.

Da se ne dešava u Mumbaju i da glumci povremeno ne progovore na sopstvenom jeziku, ovo je mogao da bude bilo koji američki film B produkcije. Ili A produkcije. Svejedno.

Da stvar bude gora, ovu autentičnost i njeno autentično indijsko pakovanje koje liči kao jaje jajetu bilo kom holivudskom pakovanju eto našlo se na FEST-u, baš za onu publiku žednu autentičnog, (ono)stranog, željnu da raste na evropskim vrednostima al da ih, po cenu jedne bioskopske ulaznice, tu i tamo i prevaziđe.

Specijalno za njih tu je potprogram Evropa van Evrope. Ovaj podnaslov, osim gadne samodovoljnosti evropskog festivala u zemlji koja zvanično nije u EU, savršeno ispunjava tu želju Evropljanina da izađe iz svoje kuće, ali da tamo negde u daljini pronađe sopstveni odraz. Vapijući za prava drugih, zapravo želi da utisne svoju pravdeničku nogu u tuđi, neevropski pesak. Da kaže kako njene vrednosti, same od sebe, prirodnim putem, niču i u tamo nekim zabitima.

Ispred Sava Centra sačekalo nas je dvadesetak homoseksualaca koji su se okupili pred projekciju filma Milk jer su im nadležni iz SC-a zabranili konferenciju u njihovim prostorijama. Predstava je stvarnosti išla na ruku pa se ispostavilo da je baš ovaj film režirao homoseksualac, a da je glavni junak filma bio homoseksualac koji se zalagao za prava homoseksualaca. I sad, neko bi reko: kakve ironije, ovi puštaju film o homoseksualcu a ne daju živim homoseksualcima da javnosti predoče svoje statistike o ugroženim pravima. Međutim, stvar je u tome da je ovakvo trčanje realnih, živih homoseksualaca u naručje jedne predstave kao nekakvo trčanje dece u naručje materi kad ih tuku deca na ulici.

Braćo homoseksualci, manite se te protekcije i razmaženog paradiranja pred kamerom i uz bundu Ružice Đinđić. Ako ste zaista ozbiljni i ako vam je zaista stalo, ne budite takav zicer. Visite po klubovima, odevate se značajno opušteno, stalno se krijete iza predstava, stalno se prepoznajete.

Budući da je Harvi Milk postojao i pre filma Gasa Van Santa Milk, krajnje je nejasno, ako ne i smešno, čemu takvo iskorišćavanje suludih predstava koje tvore neki filmski reditelji kako bi se istakla nečija prava? Čemu i ta kamera? Kome se obraćaju? Istomišljenicima. To je tako lepo i bezbedno, kao mali Pioniri, došli na predstavu istomišljenika. Bar da su okasnili na film. Ma jok, ovi u bundama što su došli na film (među njima i mnoge političke glave) su, doduše, ušli prvi, idu da se osfešćuju, da ne bude posle da se nisu pojavili na takvoj jednoj kulturnoj transgresiji. Al, čim su oni ušli, eto i pionira za njima. Bitno da su snimljeni. Da su skrenuli pažnju. Da su autentični i autentično zabeleženi. A, onda ide snimljeni Milk na kom su pokušali da ometu građane u publici koji su naprosto hteli da gledaju film i vikali:»Napolje!». Među njima je bilo i onih koji mrava ne bi zgazili, a kamoli homoseksualca, ali u tom trenutku naprosto su hteli da gledaju film, a ne realne homoseksualce.

U toj igri senki što se propinju na prste da dohvate autentičnost, pa ko deca besno kidaju igračke jer nije originalna Barbika, najbolje je i najispravnije, najautentičnije sesti na prvi autobus i odvesti se što dalje u neku iluziju koja sa ovim autentičnima nema ama baš nikakve veze.

Tri majmuna (Üç maymun, Turska, 2008)

Za moj, ubeđen sam, prvi susret sa turskom kinematografijom prst sudbine je odabrao prošlogodišnje ostvarenje Tri majmuna. Film je prošle godine nagrađen u Kanu za najbolju režiju, a ušao je i među devet stranih ostvarenja u užoj konkurenciji za Oskara u ovoj kategoriji (nije dospeo u samo finale). Iz nekog neobjašnjivog razloga (naziv me podsećao na u mom detinjstvu popularne Waikiki majmune) , verovao sam da je u pitanju komedija, taman (turska reč!) da se malo nasmejem, kad ono jok (turska reč!).
Reč je o pravom umetničkom ostvarenju (ove reči nisu uperene protiv komedije kao takve, već na umetničko u užem smislu te reči, pridev sa kojim se neuki sprdaju, a blazirani koješta njime registruju), filmu koji krasi manje-više arhetipska priča, fenomenalni, živopisno-karakterni glumci, i sjajno režisersko umeće Nurija Bilgea Ceylana. Kao i svaki pravi film u svom domenu, i Tri majmuna svojim jezikom uspevaju da artikulišu egzistencijalna pitanja življenja čineći da maltene bukvalno čitava radnja može da se tumači u prenesenom značenju, tvoreći simbolizam najfinije sorte.
E sad, ispostavilo se da naslov ima veze sa onim waikiki majmunima, jer oni su mudri zato što što ne vide, ne čuju i ne govore zlo. Vešto strukturirana priča počinje kada političar/biznismen Servet zgazi pešaka pa zamoli svog vozača Ejupa da umesto njega odleži zatvorsku kaznu, budući da se izbori bliže, a takav udarac ispod pojasa u Servetovoj biografiji bi ujedno značio i kraj njegove političke karijere. Razume se, Servet obećava i dobru novčanu nadoknadu za učinjenu uslugu.
Ejup pristaje i ostavlja kod kuće svoju suprugu Hačer i sina Ismaila, koji baš i nemaju dobar (čitaj otvoren) odnos sa njim. Ismailu pada na pamet da novac koji Servet duguje Ejupu iskoristi za kupovinu kola, i vrbuje svoju majku da ode da utanači taj dil, ali se usput majka zaljubljuje u bogataša i sa njim započinje romansu koja je unapred osuđena na propast.
Dalje se priča razvija u vrlo živu i napetu dramu koja svojom sveobuhvatnošću portretiše i otvara mnoga pitanja kao što je postojanje dosade u životu mladog čoveka, psihologiju žene u preljubi i moralni mulj koji kao glavna karakteristika označava savremenu političku praksu. No i više od toga, ovo je film o strahu i otuđenosti do koje dolazi usled nedostatka i najminimalnije komunikacije između članova porodice i posledica takvog stanja u kome svako svakom pomalo čuva leđa kako bi sačuvao svoj mir koji je, avaj, trajno narušen.
Hmmm, možda sam ja sad malo i izhalucinirao šta sam sve učitao, no da ne gušim više o tome, ono što me kod Tri majmuna oduševilo je zaokruženost u kojoj se vodi računa o svakom, i najmanjem detalju, a opet ne izgleda nategnuto i na silu, kao što je to slučaj sa glavninom holivudske ponude, gde A uvek vodi do B, a na kraju pobeđuje C. Po samoj atmosferi i svom usmerenju na pojave i stanja od kojih smo svi satkani i koje nas sve okružuju, a izmiču racionalnom, film me podsetio na sjajni ruski Povratak, još jedno vanredno umetničko delo, mada ima nešto i od Intimnosti, no to treba shvatiti vrlo uslovno, i kao veliki kompliment za Intimnost.
Iako su nasdvoje dogovorili gledanje ovog filma u punom sastavu, na kraju se desilo da sam ga odgledao sam, i ne sumnjam da će se svideti i filmskijoj polovini kada ga pogleda, a ako kojim slučajem ikada bude pisala prikaz na jednoj POPularnoj web adresi, očekujte da je za Tri majmuna već unapred rezervisana najviša, dvocifrena ocena.

Flow (2007)

Svedoci smo prave navale dokumentaraca kojom smo u poslednje vreme zasuti sa svih strana. U ovom trendu uočava se em sve veće nepoverenje prema zvaničnim kanalima komunikacije, em potreba otuđene publike da proživljava nešto realističnije štivo od TV serija, koje i dalje ostaju omiljeno sredstvo simulacije i supstitucije neprijatne činjenice nepostojanja smislenog života u sudbinama gledalaca. Među ponuđenim naslovima ima dosta i kvalitetnog materijala, kao npr. u dokumentarcu Irene Saline - Flow, u kome je centralna tema jedan od dva izvora života - voda. Filmovi kao što je Flow pružaju utehu revolucionarima iz fotelje poput mene da nije sve otišlo baš skroz dođavola.
U ovom filmu se u punom sjaju može videti apsurdnost neoliberalne ideje da se na bukvalno sve pod kapom nebeskom mogu staviti šape privatnika. Kamera kruži oko planete prikazujući uslove života na raznim lokacijama poput Bolivije, Južne Afrike, SAD ili Indije, u kojoj privatizacija donosi sreću pojedinima, a nesreću većini, čija fundamentalna ljudska prava nisu predmet interesovanja dežurnih dušebrižnika. Devijantnost liberalnog uma uočava se i u detaljima poput onog viđenog u Južnoj Africi, gde pristup vodi imate samo ako ste platili priključak koji kad utaknete u određeno mesto, voda poteče iz slavine.
No, nisu samo neoliberali krivi u celom ovom slučaju. Krivo je i ono što u svakodnevnom govoru nazivamo napretkom, u čemu predvodničku ulogu ima neo-religija zvana nauka. Veoma bih bio srećan da vidim izraze lica nekog od "avangardnih" Dokinsovaca prilikom gledanja ovog filma, i prilično jasnom zaključku koji se sam od sebe nameće a glasi da su svi Bogovi ovog sveta male mace u odnosu na njih normalne - od nestanka muških riba u pojedinim vodenim površinama zahvaljujući visokim količinama pesticida, koji su prečica do tog i takvog napretka, do rečenice jednog od kompetentnih sagovornika koja mi se svojom jezivošću urezala u mozak: "Neke velike reke više nisu tekuće vode".
Sledeći na tapetu su državni funkcioneri širom sveta, koji zarad izgradnje skupocenih brana ne prezaju ni od vanrednih mera - iseljavanja čitavih populacija sa njihovog životnog prostora. Flow ruši i mit da je flaširana voda bolja od česmovače - po iskazima kompetentnih sagovornika flaširana voda JESTE česmovača u većini slučajeva na tržištu SAD.
S tim u vezi nezaboravna je scena u kojoj po principu skrivene kamere, barmen u dvorištu jednog uglednog američkog restorana crevom puni "egzotične" marke flaširane vode koja pristiže iz čitavog sveta, da bi se ta voda zatim našla na ponudi u karti pića. U sledećem kadru, vidimo snobovski par kako naručuje dve flašice "neke" "francuske" vode, koja u malecnom pakovanju košta oko, ako me sećanje služi, 4 $. Robovi uživanja se sa kezovima od uva do uva zatim kucaju čašama ispunjenim zlatnom vodicom, hvaleći njen zdrav i "drugačiji" ukus, što me podsetilo na neke moje poznanike iz školskih dana koji su imali nesreću da im umesto vutre uvale čaj.
Što se tiče mana filma, prva se ogleda u prepoznatljivom američkom rukopisu katastrofe, a druga u na više mesta izraženom kolonijalnom duhu koji provejava kroz isforsiranu potrebu da se priča u ime siromašnih, a u sebi krije avet vremena za koje nas uče da su prohujala, ali su u novoj postavci sveta samo izmenile formu, a ne i suštinu. No, i uprkos ovim zamerkama radi se o jednom relevantnom i upozoravajućem ostvarenju. Po svemu sudeći, vazduh je sledeći na prodaju.
Flow (posle 72 minuta dolazi do jednosatne pauze)

Kao da ničeg nije ni bilo... šatro...

Glupost je zaista neuništiva, a oni koji ne nauče suštinske lekcije na vreme, osuđeni su da im se greške ponavljaju. Bubalice, odlični učenici i mamine lepote znaju ponešto o tome, to je znanje koje im na kraju jedino i preostane od njihovi nazovi života za primer, na stranu što u većini slučajeva toga nisu svesni. Problem je što se to dešava i onima koji pretenduju da predstavljaju javno mnenje u ovoj karikaturi od države.
NIN sam počeo da čitam maltene slučajno, 2005. godine dopao mi je šaka neki veoma dobar broj kojim je obeležavano 70. godina od početka izlaženja lista. Dopao mi se, pre svega, visok kvalitet tekstova ali, i najzad, određeni, za srpske prilike neviđeni, pluralizam mišljenja. Pročitaš Vrzića, ako ti se to ne sviđa, pročitaš Bujoševića, pa onda uživaš u tome što piše Ćirjaković. Za razliku od mog adolescentskog doba kada sam silne milijarde i milione tadašnjih dinara trošio na "Vreme" samo da bih video šta je jedan od mojih tadašnjih idola Pera Luković napisao, kada je zanos petooktobarskog doba prekrila rđa sumnje i buđ realnosti, NIN mi se učinio kao dobra investicija.
Godinu dana kasnije, mojoj sreći nije bilo kraja kada sam video da će svakog drugog četvrtka u mesecu kao besplatni dodatak uz NIN ići i moje omiljene novine - Mond Diplomatik, po drugi put među Srbima. Ove novine su od recimo 2001. do 2004. izlazile na srpskom u "Politikinoj" režiji kao zasebno izdanje, i uprkos većini loših prevoda bile su to prave novine za mene - širokih shvatanja, sa globalnom pokrivenošću i vrsnim argumentovanim tekstovima. Može se reći da sam uz čitanje "Diplomatika" uvideo svu šarolikost političkih shvatanja na Zapadu i upijao različite, vredne informacije iz njega.
I onda dođe februar 2009. Nema "Monda" prošlog četvrtka. Mislim se u sebi, i januarski je izašao u trećoj nedelji, možda su promenili vreme izlaska, već sam polako osećao onaj impuls razočaranja koji mi se kao detetu javljao kada bih u radnji video da je poskupeo moj omiljeni slatkiš (digresija: Srbija je izgleda jedina zemlja u kojoj povećanje potražnje dovodi do povišenja cene ili, neretko, nestanka artikla sa tržišta). Nakon novinarskih projekcija na friško otvorenom FEST-u, žustrija polovina nasdvoje me je juče uveče obradovala novim brojem... Unutra, opet nema "Monda". Nešto se u meni prelomilo, više nisam mogao mirno da sedim, morao sam nešto da učinim.
Istraga na svoju ruku mi nije strana, ta ipak sam ja Slobin učenik. Pokojni PreCednik me naučio da uvek ima stvari koje bi on voleo da sakrije od auditorijuma, a ja ne volim da se išta krije od mene. Njega više nema, ali njegov duh, kao i duh njegovog zagorskog mentora i dalje nalazi plodno tle na ovom parčetu Balkana, čime smo se već bavili. I zaista, kao da te neko polio čašom hladne vode po glavi a onda te isterao na beogradski februar.
Otišao sam na sajt "Monda" na engleskom i imao šta da vidim. Novinarka iz Dablina DŽastin MekKarti došla je u Beograd i napisala veoma pohvalne tekstove o našim humanitarnim borkinjama, uz izraženu bojazan da čitavih pedeset pripadnika srpske "ekstremne desnice" na Trgu (evo ga ovde ceo tekst) predstavlja pretnju po krhku demokratiju u Srbiji.
I aj' na stranu što je crno-beli, besprekorno tendenciozan tekst napisan prilično površno sa gomilom nekih proizvoljnih činjenica po kojima je 90 % Srba za članstvo Srbije u EU, pa početničkih materijalnih grešaka u vidu "Vajmarske Nemačke nakon drugog svetskog rata" (tu je grešku MekKartijeva priznala na B92 blogu nešto kasnije), zašto NIN to nije štampao? Nema veze što se u tekstu ne spominje da se ni Biljana Kovačević-Vučo ni Nataša Kandić ni Sonja Biserko ne skidaju sa ovdašnjih televizija i radija, što ispada da je Srbija jedina zemlja u kojoj postoji ekstremna desnica i da je njen najveći problem odijum prema homoseksualcima (a naravno da nije, setite se kada je ta priča počela, onda kada je Đinđić štekovao muriju, kako bi skrenuo pažnju javnosti sa frke oko tada tek isporučenog preCednika), zašto NIN to nije štampao? Koji se genije dosetio starih Slobinih i Jožinih metoda, ako ih je uopšte zaboravio? Alo, lave, sada postoji internet, sve se da lako proveriti. Napravio si veliku glupost, koja će imati potpuno suprotan efekat od željenog - oni koji ne valjaju ispašće heroji, poštovani u svetu, neshvaćeni kod kuće, ljudi kojima se preti a oni se bore za istinu, a mi svi varvarski raspoloženi im ne damo da samo rade svoj posao - da simuliraju građansko društvo koje fakat ne postoji u ovoj rupi, što ne čudi kada se zna da je maltene poluvekovna praksa na ovim prostorima bila uništenje svakog traga građanstva. Sve dok drugovi nisu postali građani.
I zaista je zanimljiv taj, nazovimo ga "patriotski srpski um" koji godinama, iz situacije u situaciju neguje taj maloletni, nedorasli, štetni zakon ćutanja, koji bi trebalo da funkcioniše po principu "ako se pravim mrtav, možda se i zaboravi", uz čapkanje od anti-globalizma onoga što ti se dopada. Ali kada ti isti anti-globalisti napišu pohvalan tekst o istaknutim borkinjama (btw, samo u inostranstvu i mogu da ga dobiju), onda to ne može, prorade emocije, nema više priče i , naravno, nema štampe. Koja glupost!!!
Srbi se, pogotovo nakon dolaska Obame na vlast, vraćaju na svoje mesto najstigmatizovanije svetske nacije, i na čitav splet tih i takvih operacija taj i takav "patriotski srpski um" odgovara cupkanjem, nervozom i vajkanjem jednom rečju stihijom, što smo imali prilike da vidimo pre nekoliko brojeva NIN-a kad se Dobrica prisećao svojih anti-titoističkih dana, pa onda kada je onaj Slovenac Sergej Flere u reagovanjima upitao gde su srpski istoričari u svetu kad se priča o tim temama, niko od vajnih akademika, eksperata i doktora nauka ni da gukne, pojela maca jezik, dok su njihove kolege sa druge strane Drine marljivo radile, pa se sad samo njihova i čuje. I zato sad dok smo svi mi sami sebe ubeđivali u našu istinu, ceo svet ima potpuno drugačiju sliku o nama. To je ono što je sada najsuštinskije shvatiti - ovo je svet u kome je bitnija slika od istine. Dok mi negujemo naše istine, naša slika je crnja od noći.
I koliko je samo bilo vododelnica u zadnjih 15 godina, kada je većina nas pomislila "još samo ovo...". Toliko da je previše i za četiri ljudska života. Avaj, koju god da smo branu prešli, uvek nas je s druge strane na obali čekalo jedno te isto. Izgleda da ćemo taj kamen vući sa sobom poželimo li bilo gde da se maknemo, a brojni su indikatori da hrlimo dođavola. Očigledno je da nije bez razloga jedan lik pre nekoliko godina brojne karaburmske ulaze ulepšavao markerom ispisanom frazom "Zlo je u nama".
I šta da radim, uzeo sam taj NIN bez omiljenog dodatka i naišao na intervju Milana Brdara koji nosi naslov "Srbijom vlada Tito", gde ovaj sociolog, nekadašnji saradnik nekadašnjeg premijera Vojislava Koštunice prilično jasno sagledava stanje u Srbiji (nema link, rado bih podelio). Nadam se da će ga i u NIN-u pažljivo iščitati svi koji bi trebalo, ako je potrebno i više puta. Nema ničeg goreg nego da kritikuješ praksu koju i sam rado primenjuješ, a ovaj list (bez sumnje najbolji srpski nedeljnik) ima aspiracije da bude percipiran kao kritičko štivo. Da bi bio na nivou svoje tradicije, nekih svojih novinara i nadasve čitalaca, bilo bi poželjno da se jednom zasvagda odrekne slobo-titoističkih manira.
A možda ipak objave iduće nedelje? Sumnjam, ali aj' da vidimo.

Annex vol. 2: 2008

Nemoćan da bilo šta promeni pošto je ponuda nepregledna, svaki audofil početak godine koristi da presluša izdanja objavljena u prethodnih 12 meseci koja su mu iz raznoraznih razloga promakla (manjak vremena je tu usamljeno na tronu).

Drčnija polovina nasdvoje je obznanila svoje oduševljenje grupom Castanets, a ja ću pomenuti ono što pripada ovom korpusu izdanja i ostavilo je određen (čitaj povoljan) utisak na mene a nije se našlo na listi. Ne kažem da je svakom od ovih albuma mesto baš tamo, tako nešto je sa ove tačke nemoguće proceniti; stvar je u tome da ovi albumi, svaki na svoj način, zaslužuju da budu pomenuti. Krećemo, abecednim redom!

Čast da otvori ovu dopunsku retrospektivu pripalo je američkom post rok sastavu A. Armada i njihovom EP izdanju Anam Cara (Hello Sir). Bez previše filosofije, ova ekipa je isporučila izdanje koje manjak originalnosti (od čega, btw, pati maltene čitav žanr) nadomešćuje poletom i energijom. Dakle, ako ste od onih koji vole instrumentalnu svirku koja je dovoljno energična ali ne i brutalna, i istovremeno nemate strpljenja za previše atmosferične build upove, onda je ovo pravi zicer za vas.

I dalje smo na post rok terenu, ali u onom odeljku koji krasi dosta eteričniji ili, ako više volite atmosferičniji zvuk. Bend se zove Amplifier Machine ime albuma je Her Mouth Is an Outlaw (12K). Može se reći da ovaj album traži određen stepen posvećenosti, ali ako mu posvetite dovoljno pažnje, ubrzo shvatate da je ova ekipa kročila na nedovoljno istražen teren i vratila u post rok baklju eksperimentalnosti koja se zaturila negde tokom svih ovih godina.

Originalnost kao osobina krasi i sastav An Albatross i njihovu novu (treću ili četvrtu po redu) ploču The Family Album (Eyeball). S ovom pločom budite spremni na sve! Prilično je ludo i uvrnuto, shizoidno i ako vam ukus stremi šašavosti (kao meni, na primer), duhovito. Umešni spoj elektronike, prorokovanja, cirkuskih trikova i gitarske pirotehnike dah je svežeg vazduha sa neretkim epskim ishodom.

Nova domaća izdavačka kuća Àsino Elettronico premijerno se oglasila prigodnom kompilacijom Fusion Mutation novih izvođača elektronske provinijencije. Zastupljeni su maltene svi rukavci elektro ponude, tako da svako ko iole ima afiniteta ka ovakvom zvuku može pronaći nešto za sebe. Kompilacija je besplatna, i može se pronaći ovde.

Letimičan uvid u hrvatsku underground hip hop scenu pruža nam Bendicod na svom četvrtom albumu Assassin. Repovanje na tuđe matrice je veliki minus, ali utisak, uz malu zadršku, mnogo popravljaju njegove vanredne liričke mogućnosti. Album je dostupan za skidanje, pa probajte sami.

Šta tek reći za Persistent Repetition of Phrases (Installsound)? Ploča koju potpisuje Caretaker, najbliža je oceni remek-delo od svih ovde izlistanih ostvarenja. Inspirisan fenomenom amnezije, ovaj dark ambient dragulj postavlja slušaoca u hodnike vremena dok u susednoj prostoriji svira muzika dvadesetih i tridesetih. Neponovljiva zvučna razglednica iz budućnosti.

Načas ćemo skoknuti do Malezije, a povod za to je odličan album tamošnjih post-rokera Deepset koji nosi naziv The Lights We Shed Shall Burn Your Eyes (KittyWu). Iako je sama pomisao na maležansku frakciju post roka ushićujuća sama po sebi, ova ploča nije ovde zbog egzotike već zbog svog neospornog kvaliteta koji se ogleda u izrazito emotivnom izvođenju i razradi anđeoskih temelja prisutnih u radu sada već i precenjenih Explosions in the Sky.

Post-rok taboru pripada i Helios i njegov drugi dugosvirajući album Caesura. Relaksirajuća međuigra fino naštimovanih gitara i lake elektronike savršen je predložak za umnu meditaciju. Ponuđeno varira od fantastičnog do osrednjeg, a generalno ipak zavređuje veoma visoku ocenu.

Čast hip hopa brani i mc chris sa svojim petim albumom mc chris is dead (mc chris LLC). Ovaj beli baja iz Libertivila (jedno od središta američkih Srba) jedan je od najprominentnijih izvođača tzv. nerdcore podpravca u hip hopu, i u njegovim pesmama se, logično, mogu naći teme koje po svom senzibilitetu potpuno odudaraju od obojenih hip hop kanona. Kada se na sve to doda da mc chrisa krasi glas desetogodišnjaka, jasno je da je zabava zagorantovana.

Koristim ovu priliku i da spomenem i istinsku poslasticu zvanu 1985 (Ascetic), četvrti album grupe Riddle of Steel, koja se specijalizovala u savršenom miksu zaraznih melodija na tragu starinskog popa i tvrđeg rok pristupa. Na ovoj ploči muzika priča sama za sebe, bar polovina pesama je hitoidna pa nikako ne propustite i ostavite ortake da trunu u hajpu baveći se tamo nekim promašenim likovima koje će nakon 15 minuta slave zameniti jednako dosadni tipovi. Dok slušam ovu ploču, hvata me jeza od pomisli koliko ovo moćno može da zvuči uživo.

Ko traži zabavu neće se lepo provesti uz ploču Vaalbara (Saw Her Ghost) grupe Supercontinent iz Ann Arbora u Mičigenu. Naime, ova grupa, koja je u međuvremenu prestala sa radom, isporučila je na svojoj vinilnoj labudovoj pesmi prvoklasan sludge, onakav kakav je krasio ranije radove grupe Isis. Varirajuća dinamika temelji sa na (pre)teškim rifovima koji voze u nepoznato, pa ko preživi imaće o čemu da priča.

Austrija baš i nešto nije poznata po zanimljivoj rok sceni, ali posle preslušavanja trećeg albuma grupe Valina koji se zove A Tempo! A Tempo! (Trost) postaje jasno da i tu ima kečeva u rukavu. Levičarska trupa iz Linca snimala je ploču sa Stivom Albinijem, i rezultat je tehnički superiorna kombinacija post-punka sa math-rockom uz klasičan levičarski garnirung, ovog puta (srećom) u poetskom, a ne ispraznom parolaškom vidu. Ovi likovi razvaljuju kako sviraju.

Za kraj, preporučujem i odličnu elektro vožnju američke grupe Waterjuice na njenom albumu Liquid Journeys (Vaporvent), čiji naslov govori sam za sebe. Album je toliko prijatan za slušanje da povoljan utisak ne remete ni tragovi psihedeličnog trensa i pruža odličan uvid u nedovoljno poznatu američku klupsku scenu, a dodatan plus je što neviđeno prija pred spavanje.

To bi bilo to za ovaj put, valjda nije bilo zamarajuće.

Burning secret (1988.) - Andrew Birkin

"Gledali smo Trenutak istine, baš nam bilo žao ove jedne", kaže mi mama malopre. To takmičenje u iskrenosti ukinula bi pod izgovorom: silovanje poligrafa. Jer, ako svi ljudi imaju svoja ljudska prava, red je da naše samarićanstvo proširimo i na mašine. Budući da nam ništa ljudsko nije strano pod uslovom da se plaća, ne vidim nikakav razlog da se za ljude iko više zalaže. Plati samo i svi će međusobno da se prihvate. Mir će da zavlada planetom. A, što, recimo, mesto propitivanja o tome ko je koga jebao na tavanu, ne pitaju narod, da poligraf zabeleži, ko za koga radi, ko je koga ubio, ko nas je sve jebao, ko nam je jebao decu, žene, babe na samrti, što ne pitaju šta je ko imao za večeru, a ko bi ubio svog šefa. Što se aka poligraf, i onaj na b92 i ovaj na rts-u. Sve je jebena estrada. A, šta je u stvari privatnost i kakav je poligraf potreban da bi te pomerio, mesto da samo zineš i gledaš kolko će ko para da odnese na iskrenost? Mene iskreno zabole dal će doći kraj sveta, pošto verujem da ljudi mogu da ga prežive, da bi čak i od njega napravili rijaliti šou.
Sinoć sam pogledala odličan film. Nastao prema priči Stefana (ili je ovo Štefan?) Cvajga čija zbirka priča «Slomljeno srce» je jedna od prvih knjiga koja me okupirala, pa sam joj se vraćala više puta.
Ovaj film postiže upravo dve karakteristike Cvajgovih priča: besprekorna urednost i uglađenost na površini događaja, prefinjen pristup likovima kao porculanskim lutkama koje bi, pod svakim jačim pritiskom (naglim obrtom u radnji ili samosvesnim potezom autora/reditelja) mogle da se razbiju i, sa druge strane, uočavanje burnih potresa ispod ovih uglađenih slika. Budući da je distanciranost autora samo prividna, jer se, ispod takve razglednice (u filmu sačinjene od divnih snežnih, gotovo bajkovitih prizora u jednom nemačkom odmaralištu) sve vreme zakuvava drama rijući prvobitno uspostavljene odnose i predstave o likovima, priče su neizostavno potresne jer stvaraju utisak distance unutrašnjeg bića čoveka od niza što socijalnih, što ličnih ograda koje je sebi propisalo. Rukavice na rukama autora su upravo one rukavce u kojima idemo okolo, dirajući u druge kao u dragocenosti, praveći zalog za same sebe, da nas neko ne polomi.
Da budem konkretnija, reč je o dečaku Edmondu, sinu diplomate koji sa majkom odlazi u nemačko odmaralište za bogataše i ratne veterane. Kako dečak boluje od astme, majka i otac ga očigledno drže kao malo vode na dlanu što ga, u jedanaestoj godini čini svilenim, plašljivim, stidljivim, i generalno željnim života. Po dolasku u zimovalište, dečak upoznaje misterioznog nemačkog barona koji za dečaka pokaže neobično zanimanje, unoseći u njegovu životnu rutinu uzbuđenje u vidu ratnih priča, časova plivanja i generalno dečaka budi iz dubokog sna i ušuškanosti u majčine skute. Tako probuđen, dečak počinje da pokazuje znake besa i ljubomore kada primeti da se njegova majka zbližila sa baronom. Iako isprva deluje da je dečak naprost ljubomoran jer više nije predmet baronove pažnje, priča se razvija u neočekivanom pravcu.
Način na koji Cvajg (i reditelj, Endrju Birkin) okreću lupu sa dečaka na flert majke i barona, povezujući promene u odnosima majke i sina, dečaka i barona, te majke i barona, funkcioniše na više nivoa od kojih je svaki uzbudljiv i raskrinkavajući.
Subverzivnost filma potiče otuda što se priča, od trenutka kada idilu dečaka i majke (gotovo nalik prenatalnom miru) uđe baron, tretira kao tipični ljubavni trougao. U više navrata postoje reference u filmu na ovakav raspored snaga: baron komentariše kako su mu majka i sin delovali kao idealni ljubavnici, a dečakova ljubomora na intimnost majke i poznanika gotovo je nalik ljubomori napuštenog ljubavnika.
Tačno u ovoj tački zasićenja strasti u kojima deluje da će priča o dečaku biti potopljena jeftinom, moralističkom pričom o prevari u kojoj dečak izvisi kao poniženi svedok majčinog bluda, film se zaustavlja i detektuje oslobađanje dečaka kroz urušavanje bastiona sigurnosti (u vidu majke) i idola (zavodljivi, buntovni baron koji dečaku ponavlja da ne mora poštovati autoritete: oca, lekare). Kao da je baron uspeo da svojim prljavim zubima u kojima su se zaglavili Geteovi stihovi i rovovski, okrvavljeni busenovi, pokida vrpcu koja je dečaka vezivala za bezbedni majčin zabran. Uočavanje laži, maski, udvaranja, konvencija, oslobađa dečaka i onog zvona koji mu je, pod izgovorom bolešljivosti nataknut na glavicu.
Snežne beline koje su tokom filma formirale marcipansku, zašećerenu udobnost prizora kroz koje se dečak kreće kao figurica zatvorena u staklenoj kugli, postaju prizori preteće prirode: sneg pada za vrat, postaje mokar, bljuzgav, a sa nakostrešenih grana preči dečaku put iz te bečke razglednice napolje.
Oslobađanje iz majčinog zagrljaja, iz baronove prevare postaje ujedno i znak odrastanja Edmonda, ali, kako kraj filma pokazuje, i potpuni kraj nevinosti zbog čega Geteova rečenica iz bajke koju je baron pričao dečaku sa željom da se, kroz njegove raširene dečačke zenice, kao kroz prhki šlag probije do sočne poslastice u vidu puti blazirane majke, postaju i teška istina: "dečak je umro".
Mene je ovaj film podsetio, po svom ukrštanju bajkovitog i realnog sa ciljem da bajka predskaže teške promene u životu koje se dešavaju toliko neprimetno, jer ih u nas ispaljuju sa prigušivačem pa postajemo ono na šta smo se ranije gadili, prestajemo da se čudimo onome što nam je pre delovalo kao noćna mora, postajemo puni razumevanja, na Bihnera, jednog od meni najdražih dramskih pisaca i na njegovu dramu «Leons i Lena». U ovoj drami, bekstvo dvoje mladih od ugovorenog kraljevskog braka, goni ih daleko od njihovih kraljevskih domova i protekcija i baca jedno drugom u zagrljaj samo da bi otkrili da su se zaljubili u pravo u osobu koja im je, prema ugovoru dva kralja, bila predodređena. Neko bi rekao: "lepo i korisno", ali srećan kraj je provejan ironijom i tugom usled nemogućnosti bekstva iz sveopšteg ugovora i spektakla. Čemu možemo da se nadamo kada spektakl i transakcija predviđaju čak i najdublje potrebe naših bića. Kada smo dozvolili da nas tolko duboko snime i prouče.
Bihner je umro mlad i pisao je o ludacima, o onom Vojceku koji je poludeo jer nije mogao da prokljuvi zaveru svakodnevnog života koja ga je okružavala.
Cena za iskrenost je uvek mnogo veća nego što iko može da nam plati. Ali ovaj kviz, ako se bolje pogleda, nije ništa novo: Opra Vinfri je radila ista sranja samo nekako humanije, bez presije, bez konkretne dramaturgije i pod izgovorom humanosti i razumevanja. Isto rade i zvezde, ispovedajući se po štampi i misleći da će, što ljudskiji se pokažu, pričajući o tome kako eto i oni jebu sa strane i nose gaće o praznicima, da nam se približe, da budu šokantni i na sebe privuku pažnju. Ovo je samo karikatura nečega što već postoji. I što, u krizi zvezda, pokušava da profitira na anonimusima (kao pornići: više te napale kad je home video, me and my girlfriend fucking on our new couch). Ali, pitanje je samo kolki kapacitet za šok imamo. Jasno da je taj prag prilično nizak. Jasno da mene ovo ne brine preterano. Ali mene baš to brine. To što se depresija (a ne znam šta je drugo) uzima za realno stanje stvari. Dakle, ubite nas ili nas ostavite na miru. Sa jedne strane, gomila intelektualaca jaše na talasima novootkrivenog hedonizma i razvrata, a sa druge strane se profitira na ljudskom stidu. Sa jedne strane stid se proglašava nemodernim, nazadnim, nekom inhibicijom gadnom, dvoličnošću, zatucanošću. Sa druge strane, mediji profitiraju na tom stidu nudeći pare onima koji preskoče tu lestvicu. I onda zakopčane voditeljke koje imaju isprogramirane obroke, fitnes i jebačinu, izigravaju grozomorne kleopatre koje vade drob gostima emisije. Mediji su ponudili savršen okvir za lažnu iskrenost. Iskrenost je spektakl iza koga se možda ne kriju kurve i makroi, ali se kriju isprogramirani roboti, profesionalci, oni što trljaju zube da izbele, oni što su fini, oni što su arbitri ravnoteže. E, oni mi se gade. Gade mi se što oblače poslovne kostime, što u teretanama zatežu svoju mast da bi vodili ovakve emisije. Oni što će da slože priče o tome kako su žene otrovnice i muškarci bez dlake na bicepsu. Gade mi se profesionalci. Što će i ne trepnuvši da prihvate govnjivu palicu kojom diriguju svakim pogrebnim horom. Gade mi se jer im sve to treba da bi živeli, jer nisu uspeli da nađu nikakvu alternativu.

Annex Vol. 1: Castanets - City of Refuge (Asthmatic Kitty, 2008.)

Čula sam ga sasvim slučajno, kada sam, žureći u prodavnicu pre nego što se zatvori, samo zagrabila šakom u pregršt muzike što mi u poplavama donosi ronilačka polovina nasdvoje. Posle prve pesme, koja je doprinela da se na displeju autobusa zavrti odjavna špica starog vesterna, sablasni višnjički kraj zaličio je na traperske položaje, a radnja se belasala kao glavno pojilo zlog zemljoposednika Miškovića. Da odložim mrs, izašla sam nekoliko stanica ranije i bila izmeštena u City of Refuge.

Postavljen na čvrste damare tradicionalnih melodija (gospeli, graničarske pesme, himne), ali oprljen psihedeličkim i hipnotičkim plamenom, City of Refuge se izvija i krivi iz svoje zaljuljane folk kolevke samo da bi, sa te tavanice čeznuo za korenima. I što se od njih više udaljava, to za njima više čezne, tragajući za uspavankama u prljavim i sumornim krajolicima. Suva, stara građa pokapana smolom hipnotičkog doprinosi da Kastanjete u isto vreme zvuče starinski, narodski i vanvremenski, odmetnički.

Tokom celog albuma, između pesama su ostavljeni kratki instrumentali - muzički opiljci koji su zapali za zupce velikog, starog struga iz kog izlaze tople muzičke poluge od kojih će, u drugoj polovini albuma biti sačinjene konkretnije slike. Posebno me je obradovala nova obrada pesme I'll Fly Away koju sam prvi put čula u filmu O Brother Where Are Thou, a koja na City of Refuge dolazi u pravom trenutku da fino nataloženu, prašnjavu melanholiju prethodnih pesama provetri svojim poletom stvarajući prostor za drugo, narativnije poglavlje albuma – misterioznu pesmu Savage (za koju sam isprva mislila da kaže: I dreamt I was a sendwich) ili čežnjivu Shadow Valley - fermentisana balada Guns and Roses.

City of Refuge je album za pritajene i za pijanice. I za pritajene pijanice. Odmetnička ploča za one koji žive na granici, čeznući za povratkom u nekakvo toplo središte.

Good Copy Bad Copy (Denmark, 2007)

Goruća tema o manjku sloboda pod šapom neoliberalnih „sloboda“ jednu od svojih neuralgičnih tačaka nalazi na terenu autorskih prava iliti copyrighta. Danski dokumentarac veoma duhovitog naslova vrlo precizno secira aktuelni trenutak na ovom polju, dajući gledaocu savršen uvid u stanje stvari Ovde i Sada.
Kada kažem Ovde mislim na internet, kada kažem Sada mislim na stanje zatečeno nakon fundamentalnih promena životnog ambijenta do kojih je dovela poslednja tehnološka revolucija u domenu industrije zabave, a koje se po prirodi stvari menja iz časa u čas. Radi malo rekapitulacije čitave problematike, dosta zanimljivih informacija može se naći na ovom mestu, a na sve to bismo mogli dodati i podatak iz knjige „Dobri Samarićanin“ korejskog ekonomiste kome sam zaboravio ime u kojoj se na ubedljiv način pokazuje da većina sveta u ovoj eri sloboda nije izašlo iz ropskog položaja budući da količina novca koji dobija na ime pomoći od razvijenih ne premašuje iznos koji mora da plati tim istim razvijenima na ime naknade za patente... i autorska prava. Toliko o „jednakim šansama za sve“.
Srećom po većinu nas, svaki sistem u sebi nosi klicu sopstvenog uništenja. Prema uočenoj zakonitosti, oni koji su nekad prednjačili u revolucionarnosti sada se zalažu za status kvo (sve ljudsko, pa i sam čovek, ima svoj rok trajanja). Nažalost po njih, u pitanju je nepovratan proces, i oni će morati da pronađu druge izvore zarade.
Film počinje pričom sa Gregom Gillisom zvanim Girl Talk, vedetom tzv. mashup scene, liku koji ima i do 200 semplova po albumu. Zatim je tu malo priče o hip hopu, kao prvom žanru koji je dospeo pod udar zakona zbog neisplaćenih tantijema brojnim muzičarima, pa onda malo i DJ Danger Mousea koji se drznuo da na Grey albumu pomeša Bitlse i Jay Z-ja.
Potom se priča seli u Švedsku, gde je zbog naznaka zatvaranja mitskog Pirate Baya osnovana i Piratska partija čija postulati jasno govore koliko su neoliberali zagazili u područje fundamentalne neslobode ne bi li zaštitili svoje uske interese, a sve pod tankom i prozirnom ljušturom legalnosti.
Dalje se film račva u vrlo zanimljivim pravcima. Tu je pričica o nigerijskom Holivudu – Nolivudu, svetskom lideru u godišnjoj proizvodnji filmova te storija o Tecno Brega sceni – elektronskom derivatu brazilske muzike koja svoju inspiraciju crpi iz radijskih hitova, uz neizostavne detalje vezane za Creative Commons, kao jednu od razumnijih alternativa trenutnoj zakonskoj regulativi po ovom pitanju u zapadnom svetu.Tu je i druga strana oličena u proždrljivim slugama Holivuda i američke muzičke industrije, čije fizionomije i izlaganja dovoljno pojačavaju ionako jak utisak da ni od koga ne zaslužuju nijedan cent ni za šta.
U jednoj raspravi koju sam davno vodio sa očuhom, on je bio na stajalištu da je Marksova teorija pogrešna jer polazi od pogrešnih pretpostavki o čoveku. Nakon gledanja ovog filma stiče se nedvosmislen utisak da je i (neo)liberalna paradigma potpuno strana ljudskoj prirodi jer sputava njene kreativne potencijale i pokušava sve postojeće pod kapom nebeskom da izmeri novcem, što je posao na koji bi se i Sizif slatko nasmejao, a sve imajući u vidu svoju muku.
Srce svakog poštenog file-sharera zaigraće jače uz ovaj film, puneći njegova bedra nemalim ponosom što je deo jedne veće, globalne priče koja u sebi krije obrise jednog solidarnijeg sveta. U skladu sa duhom novog doba, i ovaj film je publikovan kao torent, a putem streama se može free of charge pogledati/skinuti na zvaničnoj web strani.

Animal Collective - Merriweather Post Pavilion (Domino)

Sa pravom je slavni ruski slikar Vasilij Kandinski utvrdio za modu "da je najveći tiranin ljudskog mišljenja". Ipak svako pravilo ima svoj izuzetak, a kultni futurista nije ni slutio u svojim vizijama životni ambijent na početku 21. veka.
U njemu su Animal Collective proglašeni za prvi najveći bend novog milenijuma. Ali, kao što to obično biva, hype koji se oko njega digao je već odavno prestao da za predmet svog obožavanja ima njihovo najnovije studijsko ostvarenje, i postao cilj sam po sebi. I, kako logika ovog mehanizma dalje nalaže, pojavili su se negatori (tzv. nah-sayers) koje više i ne zanima muzika, ali im hype koji se oko nje stvorio budi egzistencijalne istinkte u vidu odmahivanja rukom.
Posmatrano sa strane, u pravu su i jedni i drugi. Merriweather Post Pavilion je najkonzistentniji i najhomogeniji album u karijeri grupe i kao takav predstavlja istovremeno i zenit i prekretnicu u radu grupe. U odnosu na muljavi Strawberry Jam ovo je trijumf koji stoji rame uz rame sa Person Pitch. Može se mirne duše tvrditi da tehnolikim transom natopljene psihedelične razbrajalice ne gube na intenzitetu tokom čitavog trajanja ove ploče. Tu je megahit My Girls (da zadovolji aspiracije anahronih gutača singlova), simaptična Lion in a Coma, ponajbolja, mekano hipnotička No more runnin' i završna, carska zajebancija Brothersport. Ovi sastavni delovi doprinose utisku da je MPP sam po sebi jedno veoma prijatno slušalačko iskustvo.
U tom smislu, ako u pomoć prizovemo Metallica analogiju, možemo tvrditi da je Animal Collective upravo objavio svoj ...And Justice For All, i da se sad očekuje da kola krenu nizbrdo. Setite se, upravo do albuma iz 1988. Metallica nije snimila nijedan spot, bila je underground veličina kao takva, a pogledajte danas na šta liči.
I upravo budućnost pripada negatorima, jer kao što se dešava svakom kultu koji prevaziđe svoj obim, i ovaj će uskoro biti ispražnjen od svog sadržaja jer će svaka šuša vitlati ovim albumom kao znakom raspoznavanja, koristeći ga kao najnoviji maskirni žbun. Svi će sad poželeti da budu avangardni i time doprineti obamističkom vaskrsavanju američkih vrednosti (nije zgoreg napomenuti da je album objavljen kada je 44. predsednik SAD stupio na dužnost), što je samo po sebi, još samo jedan marketinški trik koji će realnost brzo demantovati.
S druge strane, on će biti i odlična polazna tačka za regrutaciju nekih novih slušalaca. Samim tim, on ispunjava svoju misiju i stoji kao jedno od jačih izdanja s početka ove godine. Za već pomenute ziheraše, ovo je a priori album godine, ali u mojoj kladionici, kvota za tu mogućnost piše se sa dve cifre. Zato, manimo se priče i slušajmo muziku.