Flow (2007)

Svedoci smo prave navale dokumentaraca kojom smo u poslednje vreme zasuti sa svih strana. U ovom trendu uočava se em sve veće nepoverenje prema zvaničnim kanalima komunikacije, em potreba otuđene publike da proživljava nešto realističnije štivo od TV serija, koje i dalje ostaju omiljeno sredstvo simulacije i supstitucije neprijatne činjenice nepostojanja smislenog života u sudbinama gledalaca. Među ponuđenim naslovima ima dosta i kvalitetnog materijala, kao npr. u dokumentarcu Irene Saline - Flow, u kome je centralna tema jedan od dva izvora života - voda. Filmovi kao što je Flow pružaju utehu revolucionarima iz fotelje poput mene da nije sve otišlo baš skroz dođavola.
U ovom filmu se u punom sjaju može videti apsurdnost neoliberalne ideje da se na bukvalno sve pod kapom nebeskom mogu staviti šape privatnika. Kamera kruži oko planete prikazujući uslove života na raznim lokacijama poput Bolivije, Južne Afrike, SAD ili Indije, u kojoj privatizacija donosi sreću pojedinima, a nesreću većini, čija fundamentalna ljudska prava nisu predmet interesovanja dežurnih dušebrižnika. Devijantnost liberalnog uma uočava se i u detaljima poput onog viđenog u Južnoj Africi, gde pristup vodi imate samo ako ste platili priključak koji kad utaknete u određeno mesto, voda poteče iz slavine.
No, nisu samo neoliberali krivi u celom ovom slučaju. Krivo je i ono što u svakodnevnom govoru nazivamo napretkom, u čemu predvodničku ulogu ima neo-religija zvana nauka. Veoma bih bio srećan da vidim izraze lica nekog od "avangardnih" Dokinsovaca prilikom gledanja ovog filma, i prilično jasnom zaključku koji se sam od sebe nameće a glasi da su svi Bogovi ovog sveta male mace u odnosu na njih normalne - od nestanka muških riba u pojedinim vodenim površinama zahvaljujući visokim količinama pesticida, koji su prečica do tog i takvog napretka, do rečenice jednog od kompetentnih sagovornika koja mi se svojom jezivošću urezala u mozak: "Neke velike reke više nisu tekuće vode".
Sledeći na tapetu su državni funkcioneri širom sveta, koji zarad izgradnje skupocenih brana ne prezaju ni od vanrednih mera - iseljavanja čitavih populacija sa njihovog životnog prostora. Flow ruši i mit da je flaširana voda bolja od česmovače - po iskazima kompetentnih sagovornika flaširana voda JESTE česmovača u većini slučajeva na tržištu SAD.
S tim u vezi nezaboravna je scena u kojoj po principu skrivene kamere, barmen u dvorištu jednog uglednog američkog restorana crevom puni "egzotične" marke flaširane vode koja pristiže iz čitavog sveta, da bi se ta voda zatim našla na ponudi u karti pića. U sledećem kadru, vidimo snobovski par kako naručuje dve flašice "neke" "francuske" vode, koja u malecnom pakovanju košta oko, ako me sećanje služi, 4 $. Robovi uživanja se sa kezovima od uva do uva zatim kucaju čašama ispunjenim zlatnom vodicom, hvaleći njen zdrav i "drugačiji" ukus, što me podsetilo na neke moje poznanike iz školskih dana koji su imali nesreću da im umesto vutre uvale čaj.
Što se tiče mana filma, prva se ogleda u prepoznatljivom američkom rukopisu katastrofe, a druga u na više mesta izraženom kolonijalnom duhu koji provejava kroz isforsiranu potrebu da se priča u ime siromašnih, a u sebi krije avet vremena za koje nas uče da su prohujala, ali su u novoj postavci sveta samo izmenile formu, a ne i suštinu. No, i uprkos ovim zamerkama radi se o jednom relevantnom i upozoravajućem ostvarenju. Po svemu sudeći, vazduh je sledeći na prodaju.
Flow (posle 72 minuta dolazi do jednosatne pauze)