Norveško platno

Večeras sam, u okviru ove Nedelje norveškog filma, pogledala dva animirana norveška filma.
Prvi, zbog kog sam najviše i zapucala u DKC, Danski pesnik, rediteljke Torill Kove, traje samo 15 min i pravo je malo čudo od filma. Za sve one alergične na orkestar histeričnih glasova u animiranim filmovima, ovaj je ispripovedan samo jednim glasom glumice Liv Ulman koji, po potrebi, postaje glas pojedinih likova. Glumica neznatno menja glas kada govori u prvom licu, u ime pojedinih likova. Otuda utisak da vam neko priča priču pred spavanje, čitajući je iz knjige.
Spuštena lopta u pripovedanju prepoznaje se i u animaciji, koja je klasična 2d animacija sa najbazičnijim, gotovo dečjim crtežom koji opaža tek najosnovnije obrise, bilo da je reč o ljudskim figurama, životinjama, brodu itd. Ovakvo svedeno opažanje u isto vreme doprinosi utisku direktnog, otvorenog i suštinskog sagledavanja stvari, rasterećenog od finesa, relativizma, filozofije, što može da zavara gledaoca i isporuči mu filozofski nastrojenu priču o nastanku života i slučajnostima koje čine čarobnu simfoniju naših života, dok, sa druge strane, stvara komične efekte u prikazivanju psihijatra i putnika na brodu koji povezuje Dansku i Norvešku, kao i celokupnog nesporazuma o poreklu Skandinavaca.
Vedrina i lakoća sa kojom se pričaju i najteže stvari donekle podseća na Persepolis – svet sveden na najosnovnije elemente, poluironičan odnos prema junacima koji, uprkos svemu, uspevaju da vas zaplene svojom konkretnom i beskompromisnom ličnošću.
Način na koji se železničke šine pretvaraju u DNK lanac i kosa koju izabranica danskog pesnika pušta godinama zbog zakletve da je neće ošišati sve dok se njih dvoje ne spoje, postaje staza u lavirintu koji treba da pređe zabludeli i nesigurni pesnik, aludiraju na suštinu ovog remek delca – sve je povezano i ništa nije slučajno, jer kad se desi izgleda kao pravo čudo.
Evo celog filma:

Drugi film, Sloboda za Džimija, iznagrađivano je delo koje se hvali činjenicom da je po sredi prvi norveški kompjuterski animirani, a dugometražni film. Očekivala sam nekakav epigon američkih, Pixar-ovih i Diznijevih Madagaskara i pingvinskih zavrzlama, a dobila sam prvi pošten animirani film koji koristi matricu rescue dušebrižničkih američkih filmova o životinjama obračunavajući se sa ovom slatkorečivošću. Naime, slon Džimi koga održavaju na drogama kako bi svake večeri izveo svoju tačku u putujućem cirkusu plen je nekoliko grupacija ljudi: sitnih kriminalaca koji preko njega švercuju heroin, bande demonskih Laponaca koji pokušavaju da doakaju ovim prevarantima i dokopaju se svog heroina, te grupe angažovanih ekološki osvešćenih dušebrižnika sa dredovima koji žele da oslobode Džimija, i ekipe lokalnih lovaca koji su sebi zacrtali da moraju da uhvate losa, al će se svakako zadovoljiti i zalutalim primerkom slona.
Navučen na droge, slon Džimi beži iz cirkusa i onako nadrogiran postaje višestruka meta ovim zaslepljenim ljudima. Nimalo zašećeren pejzaž pokazuje prirodu kao indiferentno platno na koje ljudi projektuju svoje motive, tumačeći prirodu onako kako im najbolje odgovara, sve u svemu – izvlačeći korist.

Otuda Džimi, nacrtan kao fosilni ostatak nekog surovog sveta sa džanki pogledom koji pluta okolišem tražeći mesto na kom će da skapa, nije samo slika i prilika slona koji je živeo u lošim uslovima putujućeg cirkusa, već kao slika i prilika prirode izmrcvarene ljudskim motivima i idejama. Žrtva fotošopa.
Trka za Džimijem spram golog i surovog kamenjara tokom koje zaginu i neki pošteni turisti podseća na vesterne po svojoj beznadežnoj težnji za izravnavanjem računa, i na filmove braće Koen, po svojoj apsurdnoj težnji ka samouništenju.
Iako je kraj filma tragičan, i na gledaoca se svaljuje kao kamenje na ustreljenog slona, potragu za svojim tovarom heroina nastavlja jedan od retkih preživelih lovaca na Džimija. Za gledaoca, poslednji kadrovi u kojim ovaj uporni tragač ide kroz nanose snega predstavlja večitu potragu za Džimijem kao potragu za izgubljenom čarolijom i harmonijom između ljudi i prirode.