Jedna aždaha je morala biti ubivena: Sveti Georgije ubiva aždahu (Srđan Dragojević)

U izboru umetničkih sadržaja oslanjam se isključivo na intuiciju i eto, nešto malo znanja. I znao sam da je novi Dragojevićev film u najmanju ruku diskutabilan, znao sam i ipak sam otišao, iako presuda filmskije polovine nasdvoje nije slutila na dobro. Otišao i naravno se zajebao.

Najkraće rečeno: ovo je „Čarlston za Ognjenku“ bez specijalnih efekata. Drugim rečima: ovo je malograđanska kritika sela. Na treći pogled: ovo je neutemeljena kritika naciona koja mestimično prerasta u auto-šovinizam, što meni kao žustrom braniocu umetničkih sloboda ne smeta, ali je u ovom slučaju ta sloboda zloupotrebljena i bačena u đubre. Najzad, ovo je film koji sudi o besmislu rata sa pozicije nekog nedefinisanog, ništa manjeg besmisla, i to na način da bi pred neke buduće bitke, vojnike trebalo motivisati projekcijama ovog filma.

Suve Kovačevićeve igre reči u Dragojevićevoj viziji otkrivaju dva profesionalca lišena bilo kakvog fanatizma, tako da se sa pravom postavlja pitanje bilo kakve svrhe ovog filma – slično „Ranama“ ni u ovom Dragojevićevom filmu nema pozitivnog junaka, nekoga sa kim možeš da se identifikuješ, svi su manje ili više crni u filmu čije je osvetljenje svedeno na potezu od mrklog mraka, koje preovlađuje do uobičajenog srpskog sivila.

Što je još crnje, kroz film provejava i „general -posle- bitke“ efekat, gde se površno odrađeni junaci prosto utrkuju u svom pacifizmu, toliko da čoveka prosto ozari neko Sunce kada na frontu vidi Branislava Lečića kako ponovo igra svoju jedinu ulogu u poslednje dve decenije – čoveka koji se dere i sere, što dovoljno govori o kvalitetima ovog neuspešnog vrludanja između pokušaja angažovane satire, pokušaja herojskog filma i pokušaja melodrame, o čemu svedoči i notiran „španska (iako je latinoamerička) serija“ momenat: u nekim scenama prilično se lako da nazreti šta će sledeće biti rečeno.

Lazu Ristovskog kao glumca nikada nisam visoko cenio i to se neće promeniti ni posle gledanje ove blatnjave Dragojevićevske burleske u kojoj se krv sliva u potocima – otprilike se trošio jedan kubik po svakom glumačkom pokretu. Lik Nataše Janjić, koja podseća na uverljivu inkarnaciju Mire Furlan, kao da je pao sa Marsa u obezglavljenu Srbiju, a Miloš Milutinović ili kako se već zove (evo šapuću: Milutin Milošević) ima u filmu ulogu da paradira ne bi li se svideo devojčicama koje se lože na tipove koji ne pričaju mnogo. Njih troje čine usiljeni melodramski sloj ovog filma, koji kod mene, kao poznatog ljubitelja takve vrste filmskog izražavanja, nije izmamio ni jednu jedinu emociju.

Da ne bude sve tako crno pobrinuo se maestralni Boris Milivojević, Cvijanović je i dalje Mile protiv tranzicije, ovog puta u epizodi protiv bečkog ćesara i njegovih potkupljivih graničara. Maltene svi srpski glumci u ovom preskupom spektaklu imaju neko svoje, knjiški notirano mesto i svojih pet minuta, ali priča u kojoj slabo šta štima ni njima ne dozvoljava da se razmahnu.

Tako je Sveti Georgije... sveden na film čiji su autori nesumnjivo imali ozbiljne pretenzije ali se na kraju sveo na poduhvat koji će možda progutati učenici nižih razreda osnovnih škola u produženom boravku, i to pod uslovom da za taj dan nema ničeg boljeg u ponudi brkatih tetkica. Nakon pinkovskih srozavanja sa nastavcima Anđela, srpski režiser koji je nekada najviše obećavao je potpisao film koji možda i nije loš, ali je u svakom slučaju glup i nepotreban.