PsyOpus – Odd Senses (Metal Blade)

Cepidlakama koji se lože na tehnički savršen metal ime benda PsyOpus sigurno nije nepoznato. Sa dva albuma iza sebe, ovaj sastav iz Ročestera (država Njujork, da ne bude zabune, Britanci sve i kad bi hteli ne bi mogli da sviraju ovako nešto) ozbiljno je istakao kandidaturu za „naslednike Dillinger Escape Plan“, koje je upražnjeno još od kada je ovaj legendarni sastav svojim drugim albumom Miss Machine rešio da napusti tron koji je zaposeo svojim prethodnim izdanjima, među kojima je Calculating Infinity (1999), dugosvirajući debi DEP, i dalje nedostižni ideal.

Naslonjen na tradiciju koja seže unazad do radova Johna Zorna u bendu Naked City, koji su početkom devedesetih istraživali veze između grind core izraza i jazza, bendovi ovakvog usmerenja (na pamet pada i The Number Twelve Looks Like You) svoju brutalnost ne crpu iz kolosalnih rifova već više iz prstolomnih shizoidnosti koje svojom neprijatnošću krše psihu slušaoca. PsyOpus u toj disciplini ima Šarca za trku – gitarista ovog benda Chris Arp sa lakoćom iz svog instrumenta izvlači nemoguće neprijatne tonove.

I na Odd Senses, Arp, u stilu prepoznatljivom sa prethodna dva albuma grupe, arči svoj talenat na tehnički nedokučive kompleksne aranžmane, a u toj misiji ga prati i ostatak sviračkog dela grupe, sve zver do zveri. Novi član benda, pevač Brian Woodroff, nije neko posebno osveženje u odnosu na svog prethodnika Adama Frappollija – i jedan i drugi na sličan način prosipaju žuč preko mikrofona.

Nema sumnje da ova ploča ima svoje kvalitete – intrigantne džez deonice u X and Y, i totalna gitarska demencija koja svoj vrhunac dostiže u Duct Tape Smile momenti su po kojima će se Odd Senses pamtiti. Problem je, što je, kao i u većini slučajeva bendova sa tech odrednicom, ovde tehnika uglavnom sama sebi cilj. U stilu math rock bendova, i ovi momci su raspoloženi za šalu, koja se na Odd Senses pojavljuje u vidu mestimičnih poigravanja sa vokalnim semplovima, koji, na žalost, ne doprinose suštinskom oplemenjivanju ionako pretrpane zvučne slike.

Kada se crta podvuče, i na stranu se sklone svi oni koji se autistično bave ispitavanjem muzičkih limita presvučenih u ruho avangarde, Odd Senses iscrpljuje svoju svrhu time što nesumnjivo zaslužuje da, sa izvesnim sjajem u očima, bude pomenut u društvu zgranutih pop prijatelja.