Sam Dunn – jedan za sve, svi za jednog

Kolega kom sam, kiteći se perjem marljivije i radoznalije polovine nasdvoje koja je pronašla čitavu kolekciju rokumentaraca, mogla da narežem i dva filma Sema Dana o hevi metalu, prokomentarisao je u jednom trenutku kako su svi metalci koje je upoznao neki od najpristojnijih i najmirnijih ljudi koje zna. Sem Dan, koautor dva filma o hevi metalu, Metal: Headbanger’s Journey (2005.) i Global Metal (2008.) svakako jeste.

Iako razuveravanje bilo koga nije primarni cilj Sema Dana, budući da je zaključak prvog filma - kome se sviđamo ovakvi, u redu, kome se ne sviđamo, neka ga, dobro nam je i bez vas - njegova posvećena potraga za pričama iza predstava o hevi metalu (sa jedne strane komičnih i iskarikiranih, sa druge zastrašujućih, nepristupačnih), veličanstvena je po sebi i izaziva poštovanje svakoga ko veruje u neki svoj svet i brani ga od očiju kritičara, revizora i podsmešljivaca.

U vreme kada je muzika, kao uostalom i dosta drugih stvari postala povod za podkusurivanja raznih drugih vrsta, pa za sve čovek ima utisak da je simptom nečeg desetog, u moru fenomenoloških pristupa ovome ili onome, dva filma o hevi metalu svetle svojom iskrenom fanovskom posvećenošću koja ne stoji kao zamena za nešto drugo. I koji se, na kraju, uvek vraćaju ljubavi prema metalu uprkos svemu.

Prvi film ovog diplomiranog antropologa iz Kanade, Metal: A Headbanger’s Journey, samo ime kaže, polazi od uvreženih predstava o metalu i dolazi na raznorazna „mesta zločina“ – do hevi metal muzičara, producenata, grupi devojaka, te do branilaca i napasnika ovog muzičkog žanra i njegovih pratećih pojava. Na tom putu, Sem Dan se kao autor i putnik drži po strani, učtivo postavljajući prava pitanja i bez zazora konfrontirajući različita gledišta tako da sve vreme tokom gledanja filma postepeno stičete veliko poštovanje i divljenje za njegovu nenametljivu medijatorsku figuru i tihu i istrajnu ljubav za „najbučniju prolaznu fazu u razvoju zdravog dečaka“.

Zapravo ono čemu Sem Dan prkosi najviše, više od nastojanja da preispita predstave o metalu kao satanistički i mizogino nastrojenoj muzici, jeste prkošenje krajnje ubistvenom stavu da je metal prolazna, infantilna i potencijalno opasna faza u životu tamo nekog sjebanog klinca. Izdvajanje hevi metal fanova iz ove priče o prolaznoj bolesti i komičnom pomodarstvu, kao i iz autističnog prikrivanja sopstvenih slabosti, revalorizuje dostojanstvo kako metala tako i njegovih fanova. A više je nego jasno da je u ovom veku normalnosti, civilizovanja i upristojavanja na putu do proseka više nego potrebno da se ismeje ili osudi sve što na toj putanji štrči. Otuda je moguće neko vreme biti panker, metalac, anarhista, a ne postojati zapravo ni u jednoj od ovih sfera i sigurno i bezbedno se kretati ka putu osrednjeg mediokritetstva koje nikom ne škodi osim glavi koja ga nosi i svetu koje te glave u sve većem broju krase.

Posmatranje ove muzike kao komično sklepanog vodokotlića niz koji je mogće pustiti suvišak nagomilane tinejdžerske energije kako bi se posle toga postalo zreo i normalan čovek, zapravo najviše sakati sve što taj zreo i normalan čovek eventualno odande želi da ponese, da za sebe sačuva, da sa tim živi i odatle uči.

I ne čudi što u oba svoja filma, Sem Dan ponavlja kako su, kada je on u pitanju, svi mislili da je reč o prolaznoj fazi. Ovu rečenicu ponavljaju i mnogi metalci iz drugog filma, Global Metal kao da je reč o najvećoj pretnji koju su čuli, većoj i od one da su satanisti ili kanibali. To lažno razumevanje za fenomene malog čoveka, za te sitne bolesti koje ovladavaju njegovim inače dobrim i savitljivim duhom, poraznije je u svojoj analitičnosti i ravnodušnosti i od najvećeg pogroma koji može da zadesi nepristašu. Da ga ne shvate ozbiljno. Ta sitna spremnost da se istoleriše bes, buka, različitost, kao boginje, trenutna nastranost ono je protiv čega se Bori Sem Dan pronalazeći kredibilitet metalaca iza lutkarske nastranosti, iza sitnih provokacija, do sveta koji, ismevajući se i sudeći ukida svako pravo da postojite gore nego da vas zatvori. Otuda u svom prvom filmu i ne insistira toliko na debati osuditi ili ne metal, koliko na individualnim pričama pojedinih zvezda hevi metal scene u njihovom takoreći civilnom izdanju u kom deluju daleko spremnije da iznesu svoje čupave i bodljikave mozgove i glasove iz pakla. Kao što kaže Doro: „na sceni se osećam jakom“. Na ovoj potrazi, ispod navodne odbrane metala od napada, Sem Dan ispisuje priču o istinitom i kontinuiranom življenju metal muzike, kao metalskog stava prema životu. Iako se dotiče satanizma, mizoginije, te navodnog lošeg upliva koji hevi metal ima na svoje slušaoce, Sem Dan veoma pazi i u tome uspeva da se film ne pretvori u dosadni dokumentarac u kom se metalci pravdaju što postoje, a gledalac je u poziciji porote koja psihoanalitičkim putem treba da shvati prednosti ove socijalne katarze.

Otuda se, između deonica u kojima Di Snajder iz Twisted Sister govori o suđenju kom je morao da prisustvuje usled optužbi da loše utiče na omladinu, Sem Dan zadržava i na priči o istorijskom sazrevanju žanra koji je u grešnom začeću porodio čak 24 podžanra, te o priči o sopstvenim fascinacijama metalom. Informativnost ide podruku sa iskrenom fanovskom, nenametljivom ljubavlju prema ovoj muzici.

Iako je imao priliku da krajnje senzacionalistički obradi priču o paljenju crkava u Norveškoj, ili da joj se podsmehne, put u Norvešku, naprosto je predstavljen kao jedno od poglavlja u priči o hevi metalu prema kojoj ne treba određivati celokupan pravac i njegove poklonike. Zapravo, teško je skapirati ovu piromansku akciju, čak i ako joj se pridoda činjenica da su skandinavski narodi u nekom momentu pokršteni, te da im je tako nametnuta moralna stega po kojoj je krišćanstvo poznato. Provokacija ili nešto drugo – Sem Dan naprosto lokalizuje Varga Vikernesa i paljevine na norveškoj blek metal sceni kao prateće pojave metala. Ni kao njegovo naličje, ni kao izuzetke. I sam priznaje da ovo ne razume, da se s takvim akcijama ne slaže. Ne pokušava da ih opravda, niti se nad njima zgraža. U najmanju ruku, ne pokušava da ih opravda i da im neko značenje unutar metalskog pokreta. Sposobnost jednog potkulturnog pokreta da podnese i ne odrekne se svojih hepi kampera znak je, po mom mišljenju, njene vitalnosti i odsustva krize identiteta. Drugo je što javnost jedva dočeka da sklopi kockice u „jasnu“ sliku.

Ipak, Sem Dan uživa da se slika spram ogromnih paganskih stubova, u sumrak, dajući oduška svojoj gotovo dečačkoj fascinaciji epskim, uzvišenim i osamljenim.

Film se završava posetom festivalu u Vakenu koji mi je poznat iz komičnog dokumentarca Hevi metal selo. Kao neka vrsta katarze od analitičkog putovanja, predavanja svojoj ljubavi uprkos svemu, prepuštanja i sjedinjavanja, Sem Dan slika ove festivalske kadrove kao jedan od posetilaca, a ne posmatrača - kamerom koja beleži klince u masi. Narodni skup, kao bilo koji, lišen potrebe da se pravda, da glumi potkulturnu pojavu, vedar u svojoj pripadnosti, koliko u svojoj otvorenosti. Ostao mi je u sećanju kadar koji za mene predstavlja jedan od najlepših filmskih opredmećenja slobode: more ljudi koje rukama pravi talase na kojima se njiše, licem okrenut prema otvorenom nebu jedan od njih. I sunce koje zalazi.

Novi dan, Sem Dan je sačekao u nastavku ovog filma – Global Metal. Da je reč o nastavku svedoči početna „dogodilo se u prošloj epizodi“ sekvenca u kojoj Sem Dan sumira pređenu kilometražu. Dok se u prethodnom filmu bavio najistaknutijim predstavnicima žanra, u filmu Global Metal ide na hodočašće fanovima i to onim, nastanjenim u delovima sveta za koje se, usled religijskih, političkih ili kulturoloških posebnosti ne bi reklo da su mogli da poprime ludu žicu.

Širenje područja borbe obuhvata Brazil, Indoneziju, Indiju, Kinu, Japan, Iran, Izrael... uz povremene osvrte na reakcije velikana kao što su Iron Maiden koji s nevericom doživljavaju masovni prijem u ovim naizgled nemetalskim područjima. Da je metal globalna pojava ne dokazuju toliko reči izgovorene u filmu, niti majice sa printom Iron Maiden koji nosi svaki treći akter u filmu, koliko zatečene slike: lokalni metalski koncerti koji se u Indiji održavaju u istom hotelu gde i svadbe sa tradicionalnim plesovima, odećom i običajima. Nemoguće je ne identifikovati se sa ovim čudnim svadbarima. Činjenica da je odašiljanje poruke u daleki svet jednako komuniciranju sa samim sobom, jednako ukorenjenim u svjoj tradiciji koliko od nje odvojen, stvara predstavu o globalizmu drugačiju od uobičajene: globalne su ideje, sateliti misli i osećanja koji kruže oko naših težišta i nakreću nas levo desno, ne dirajući u našu srž, radujući joj se i pridržavajući je da ne uvene u mestu, sama sebi dovoljna. Kao da šalju poruku u neki daleki svet, mladi fanovi iz ovih zemalja predočavaju koliko im metal znači i na kakve teškoće nailaze u svojim zemljama u upražnjavanju ove ljubavi. Tako metal dobija i političke obrise, postajući u nekim zemljama (npr. Indonezija ili Izrael) način oblikovanja političkog angažmana, ali i individualnog oslobađanja. Što mu, u ovom filmu i njegovim idealističkim obrisima, dođe gotovo na isto.

Posebno zanimljivo deluje ukrštanje tradicionalnih elemenata (folklorne muzike i mode) sa hevi metalom kao prevashodno zapadnim muzičkim žanrom. Da nije reč o slepoj primeni nečeg potpuno stranog i pomodarstvu ili nekoj vrsti medijskog nanosa, već o proživljavanju i pronalaženju sebe i svog glasa u jednoj zajedničkoj kulturi možda je najveći doprinos Sema Dana u razbijanju klišea koji su pominjani u prvom dokumentarcu.

Sličnost sa prvim dokumentarcem koja u najboljem svetlu prikazuje globalno hevi metal selo Sema Dana, je ta što uprkos ostrašćenim političkim stihovima metalca iz Indonezije hevimetalac iz Izraela ne škrguće zubima.

Kao i Headbanger’s Journey, i Global Metal se završava na velikom tulumu. U ovom slučaju, reč je o koncertu grupe Iron Maiden u Indiji. Budući da je pre toga u filmu rečeno da u Indiji nikada nije bilo koncerata inostranih hevi metal bendova, te da je ova vrsta nezadovoljenosti i samom gledaocu nametnuta kao neka vrsta nepravde i velikog odsustva, povratak Sema Dana na konačno ostvarenje sna indijskih hevi metalaca ima jednaku katarzičnu snagu kao vakenovsko jedinstvo na kraju prvog filma. S druge strane, sam odlazak Sema Dana na koncert benda koji voli u Indiju, odraz je njegove potrebe da prisustvuje koncertu iz perspektive ljudi koji takvom događaju prisustvuju prvi put. Kao da ih i sam sluša po prvi put.

I to je najveći uspeh Sema Dana, što je u oba svoja filma uspeo da univerzalizuje svoju priču tako da poslednja rečenica – ako vam se ne sviđamo, možemo i bez vas- odzvanja kao poruka bilo kome ko neće da vas prihvati onakve kakvi ste, pa bili vi metalac ili naprosto čovek koji misli i radi drugačije. Tako smo, prateći glasove iz pakla, došli do priče o slobodi, ljubavi i odbijanju da se prerastu svoje prelazne faze, tako nazvane zato što su oslobađajuće i jake, preteće jer su vaše i strastvene, jer su brak iz ljubavi koji oni žele predstaviti kao prolaznu šemu i predočiti vam katalog brakova iz interesa u tzv. svetu razuma. S druge strane, gotovo da sam došla do zaključka da je nemoguće biti Srbin, a ne biti metalac.

Kladionice/kockarnice kao znak erozije morala

U poslednje vreme, kada idem na posao ili se neobavezno šetam gradom, desi se da u prečniku od samo nekoliko stotina metara izbrojim dvocifren broj kladionica. Prvo što mi u tim trenucima padne na pamet je jedna od uvodnih scena iz odličnog Mendesovog filma "Put bez povratka". U nekom podrumu nalazi se dupke pun klub krcat od pića i droge obezglavljenim mušterijama. Na taj prizor, jedan od junaka konstatuje: "U doba krize, ovakva mesta su uvek prepuna."
Nisam imao ni 12 godina kada sam prvi put igrao poker na aparatu. Nije mnogo prošlo a da sam uplatio i prvi tiket. Rulet, uglavnom elektronski, je došao nešto kasnije. Na kocki sam naučio stvari koje se ne uče u školi - video razna lica i upoznao različite sudbine. Sedeo u istom društvu sa ubicama i dilerima droge i sa njima se bolje osećao nego sa ne znam kakvim učenim licemerima. Video sam Cigana koji proklinje život dok ga žena sa dvoje dece čeka da spiska poslednjih desetak hiljada evra iz šteka pre nego što se vrati u Nemačku, znam čoveka koji je prokockao 14 lokala i 4 stana u centru grada. Mortus pijane likove koji jedva nabadaju dugmiće, a veći deo vremena provode spavajući za stolom i klonulom glavom nesvesno ulažu na određene brojeve. Viđao sam poznate ličnosti, pričao sa njima i tako im liznuo dušu; kockao se, zezao se i nervirao se sa brojnim neznanim likovima kao da se poznajemo čitav život.
Na stranu činjenice da u pola noći mogu da izdeklamujem redosled brojeva na točku ruleta (ovo gore što vidite je moj omiljeni deo tzv. "sektora nula"), da mi s vremena na vreme prilaze ljudi na ulici i u autobusu sa pričom kako me odnekud znaju pa se onda zajedno prisećamo odakle, na kocki sam dosta naučio. Za prave kockare novac ionako ne znači ništa u poređenju sa samim osećajem kockanja - "nepotrebnim uznemiravanjem duše", kako kažu budisti. Ja se ne kajem što sam toliko vremena provodio na tim mestima, dakle ne kajem se što sam se kockao, i što u manjoj meri činim i dalje. Ono što sam tamo saznao i naučio ne uči se ni u jednoj školi.
"Kocka je kao droga, samo ostaneš živ", rekao mi je jednom prilikom očuh. Za mnoge posetioce kladionica, koje su, kada se malo bolje pogleda u njihovu nutrinu, sirotinjske kockarnice, ova tvrdnja je tačna. Hvala Bogu, ja sam imao sreće (volje i snage), pa sam se u dobroj meri sklonio iz čitave te priče, mada sam i dalje na oprezu - jednom kockar, uvek kockar. Ipak, za mnoge koje poznajem to je postao jedini smisao i radost života koji ih sve odreda žive sahranjuje.
I zaista, kada pogledamo oko sebe, kladionice pružaju najjeftiniju smislenu zabavu za većinu građana ove zemlje. Problem je to što je sve ono što je preterano nije dobro, a u kontekstu kockanja sve mudrosti imaju apsolutnu važnost. Slično kao i u priči oko rasturanja narkotika, čini se da država zarad anesteziranja potencijalno opasnih i buntovno nastrojenih delova stanovništva, ne čini ništa u ovom pravcu. Kao što je slučaj sa većinom stvari u ovoj zemlji, i u ovom segmentu deca se prepuštena stihiji.
Čini se da se posledice ne mogu jasno videti u ovom trenutku, ali dugoročno, kao i u većini ostalih stvari, mi imamo bombu pod tepihom i krajnje je vreme da se nešto preduzme po ovom pitanju. Mora se ograničiti broj kockarnica u centru grada i strožije kontrolisati ko sve tamo zalazi. U Švajcarskoj, na primer, kockarnice su na obodima gradova - pa ko ima para da se vozi do tamo, imaće i za kockanje. Princip "daleko od očiju, daleko od srca", čini se kao veoma smislen u ovom pogledu.
Ali, iako bi dežurni srpski Evropljani voleli kada bi imali na šta da se ugledaju iz razvijene Nirvane, mi smo i trenutnu zarazu kockanja, kao i većinu loših stvari, preuzeli sa Zapada. Internet i TV su preplavljeni turnirima u pokeru, čija će pravila uskoro znati i deca iz nižih razreda osnovne škole, što samo za sebe govori o razmerama dekadencije i erozije morala u civilizaciji današnjice. Posebno poglavlje ovog beščašća pripada profesionalnom sportu, posebno fudbalu u Evropi koji je sve bestidnije u rukama velikih kladioničarskih lanaca. Postavlja se pitanje, kako možemo govoriti o regularnosti nekog takmičenja ako dresove nekih najvećih klubova iz najjačih evropskih liga krase logotipi firmi tipa Bet and win ili William Hill?
Alister Krouli je svojevremeno najavio da će 21. vek biti doba igre. Slično su prognozirali i hipici sa astrološkim konceptom "Doba vodolije". Igra je svojstvena čoveku i kao takva poželjna, no moraju li se na oltar profita prinositi bezbrojne žrtve u krvi ili će dobro ugaženi principi moralnosti i solidarnosti uneti malo reda u ovo doba besprizorne neodgovornosti i javašluka koji sa sobom donosi gramzivi zapah neoliberalnog leša.

(Post)metal pt. 6: Blut Aus Nord - Memoria Vetusta II: Dialogue with Stars (Candlelight)

Imidž sastava Blut aus Nord iz francuskog gradića Mondevila uglavnom se uklapa u osnovne odlike najpoznatijih predstavnika galske blek metal scene (Deathspell Omega): identitet članova benda je mahom nepoznat, opus se ne izvodi uživo a muzika koju stvaraju direktno se nastavlja na norveški blek metal devedesetih. BaN sa Wolves in the Throne Room povezuje otklon od satanističko-herojskih narativa, ali za razliku od Amerikanaca koji su okrenuti eko-spiritualizmu, Francuzi su na filosofskom planu usmereni kao propitivanju misterija svemira.
Grupu inače bije dobar glas da je pločom The Work Which Transforms God iz 2003. na velika vrata uvela avangardu u blek metal muziku, a sličnom, disonantnom linijom kreću se i naredna dva izdanja grupe MoRT (2006) i Odinist (2007). Novim albumom, grupa opisuje pun krug u svom bivstvovanju, dužem od 15 godina.
Pošto se već iz naslova nove ploče vidi da je u pitanju nastavak, i to prvog dela ploče Memoria Vetusta (objaveljenog 1996.), koji u svoje vreme nije prošao bogznakako zapaženo. Takva sudbina neće snaći nastavak, za koji se već sada može reći da je jedan od vrhunaca ovogodišnje blek ponude.
Grupa je kroz svoje postojanje ustanovila princip da ne štampa reči pesama u knjižice svojih izdanja, ali se već iz naslova poput The Cosmic Echoes of Non-Matter ili Translucent Body of Air može naslutiti fokus stvaralaštva grupe. Ono što je bitnije je da je trijumfalistički intonirana muzika svojevrsna amalgamizacija dosadašnjih iskustava u jednu koherentnu celinu koja se prirodno nameće kao legitimni nastavljač zaostavštine simfonijskog krila norveškog blek metala oličenog u prva dva albuma sastava Emperor.
Drugim rečima, visoki tehnički standardi svirke i kristalno čista produkcija na ovoj ploči su baza rifovskog rolerkostera koji podjednako zalazi u klasična blek-metalska područja svetlosne brzine ali mu nije strano ni skretanje u meditativnije krajolike obojene vazdušastim sintisajzerima koji doista stvaraju kosmičko-kontemplativni ugođaj.
Nema sumnje da su misteriozni Francuzi ovim izdanjem potvrdili najvišu klasu i time zaslužili da im se ime pominje u istom dahu sa avangardnim blek metalom. Probajte.

(Post)Metal pt. 5: Animals as Leaders - S/T (Prostethic)

Jedno od najprijatnijih iznenađenja godine stiže nam iz ne baš očekivanog pravca. Prvenac grupe Animals as Leaders jedno je od onih izdanja sa kojim, ni posle nekolicine susreta, niste načisto na čemu ste.
Neka svi pravoverni indi-snobovi podignu obrve na žanrovsku odrednicu progressive metal. Neka se svi pop-(g/l)ikovi namršte na pojam experimental. Njih ćemo ostaviti na ovom mestu, a svi ostali, neopterećeni predrasudama u muzičkom smislu, mogu da produže dalje.
1) Srećom, pa ovde progressive ne znači pretežno onanisanje u maniru Dream Theater ili Rush (ili pozni Tool). Ono što je zajedničko grupi Animals as Leaders sa perjanicama akademskog gitarizma je stvaranje muzike za muzičare, doduše dosta zanimljivije i avanturističkije inotnirane.
2) Zahvaljući predvodniku sastava, tamnoputom gitaristi Tosinu Abasiju (nekada član sastava Reflux) koji svojim čudotvorstvom na sedam i osam žica kao od šale stvara komplikovane i delikatne pasaže prelivene nemilosrdnim Meshuggah/Cloudkicker rifovanjem, Animals as Leaders se mogu skloniti pod eksperimentalan suncobran zahvaljujući čestim IDM upadicama, čime tvore uistinu uzbudljivo a posve neobično muzičko štivo.
Zahvaljujući raznovrsnosti tri osnovna pravca delovanja (metal/idm/guitar-wizardry), ovaj album je kao satkan za dugotrajno uživanje. Katkad se može uputiti zamerka na račun egzibicionizma koji je sam sebi svrha i neujednačenosti kvaliteta tema, ali većim svojim delom prvenac 3A je tehnički superiorno a nepretenciozno izdanje. Postavljena je dobra polazna tačka, iskušenja koja u bliskoj budućnosti čekaju ovaj sastav su brojna, a iskazani potencijal pruža nadu da će ona biti prevladana na sledećim ostvarenjima čime bi se 3A mogao umešati i u borbu za sam tron na polju gitarski-vođene kampanje poništavanja žanrovskih granica, koje su zarad svojih gramzivih interesa stvorile korporacije a ne muzičari i njihova publika.

(Post)Metal pt. 4: Wolves in the Throne Room - Black Cascade (Southern Lord)

Za svoje, trenutno veoma visoko mesto na metalskoj underground sceni, američki blek metal (USBM) ponešto duguje i po mnogo čemu unikatnom sastavu Wolves in the Throne Room. Ova grupa dolazi iz države Vašington i predvode je braća Weaver - Nathan/pevač i gitarista i Aaron/bubnjar. Black Cascade je njihov treći album.
Ovaj sastav svoju popularnost među kritičarima koji nužno ne pripadaju metalskom sazvučju duguje iz više razloga. Dok je muzika koju grupa svira nedvosmisleni derivat nosilaca norveškog legata, stvari nešto drugačije stoje sa ideologijom. Umesto satanizma, ovaj sastav koristi blek metal kao platformu za svoje eko-spiritualne stavove u slavu prirode, nadalje majke, dakle žene, što je posve neobično za ovaj tip muziciranja i otklon (mnogi bi rekli napredak) od mitoloških/patriotskih/fašističkih nanosa koji odranije krase ideološku potku ovog pravca - a da teorija bude potkrepljena praksom postarao se Aaron koji sa svojom suprugom ima farmu na kojoj živi i radi i na taj način protestuje protiv zala koje sa sobom donosi civilizacija.
Zaranjujući još dublje u ovako intoniran kontekst, stiže se do saznanja da je grupa po svom usmerenju mnogo bliža nekim pank viđenjima koje promoviše na blekmetalski način, budući da prema rečima članova benda "blek metal ima veliku moć katarze." Sa prirodom u srcu, grupa se sa prva dva albuma Diadem of 12 Stars (2006) i Two Hunters (2007) pročula po svojim ultra-dugačkim i ultra-zločesto intoniranim pesmama, dobrano obojenim ambijentalnim nanosima u cilju stvaranja transa i euforije po kojoj je vraški dobar blek metal ionako poznat.
Novi album zatiče grupu na maltene istim pozicijama, što se u ovoj svesci automatski piše kao minus ili, u najboljem slučaju, kao tapkanje u mestu. Iako je, kako je rečno, bend dosta radio na produkciji - zvuk je poboljšan u odnosu na nivo norveških lo-fi standarda, ali za razliku od prethodnih izdanja, ta poboljšanja su ovde sama sebi cilj i ne prozivode onu magijsku komponentu prisutnu kod lošije produciranih prethodnika. Slično je i sa žestinom samog materijala, a negde, u međuvremenu, su iščileli i zanosni ambijentalni pasaži.
Nema sumnje da će ovim albumom Wolves in the Throne Room povećati broj svojih pristaša, ali će među njima biti veoma malo onih koji su iole upućeniji u najtvrđe gitarske forme.

(Post)Metal pt. 3: Kylesa - Static Tensions (Prostethic)

Američka država Džordžija ustoličila se kao važno mesto na (post)metal mapi u novom milenijumu - miljenici kritike (i publike) Mastodon i Baroness dolaze upravo odatle. Na stranu činjenica da ni jedni ni drugi u meni nisu probudili vatru koja svojim plamičcima govori "To je to!", a koju uvek upali gitarski rukopis što svojom žestinom i/ili brutalnošću prelazi konvencionalno zapisane barijere.
Ipak, četvrti album sludge postave Kylesa, koja dolazi gle čuda iz Džordžije, konačno je i meni pružio radost sa ove daleke destinacije. Svi iole upućeni u tematiku znaju da je sludge/stoner/doom/punk/metal podzemlje jedna nepregledna oranica na kojoj, ruku na srce, ima više kukolja nego žita. U ovoj disciplini Kylesa je od početka novog milenijuma tražila svoj glas i konačno ga našla na ovom izdanju, nastavljajući tako niz izdanja ove provinijencije, čija je odlika da svojim kvalitetom mogu biti zanimljivi širem auditorijumu a da pritom ne narušavaju prihvaćene postulate težine, za šta primer nalazimo u odličnom prošlogodišnjem albumu sastava Torche.
Mnogo manje orijentisani ka pop zvuku od malopre pomenutih kolega, Džordžijanci svoje novostečene kredite mogu da zahvale jednoj osobini koja baš i ne krasi izdanja ovog tipa pa tim pre upada u uši. Reč je o raznovrsnosti.
Dakako, osnova je i dalje tu. Abrazivni, nekoliko tona teški rifovi imaju svoj oslonac u ništa manje prijemčivoj ritam sekciji (sastavljenoj od basa i dva bubnjarska seta) koja svojom neispoliranošću bukvalno nosi sve pred sobom. Ali, godine i godine marljivog vežbanja se itekako čuju - Kylesa zna za jadac monolitnosti koji kao bauk dosade brzo inficira bezbrojne slične pokušaje, te višeglasno muško-žensko pevanje i plutajući hipnotički komadi koji svojom spiritualnošću podsećaju na radove grupe Om pružaju preko potrebne pukotine vazduha koje svojim postojanjem daju na značaju energetskom uraganu ove grupe.
Pomalo paradoksalno, iako sav satkan od težine, Static Tensions je konkretno usmereno izdanje u kome gotovo stopostotno nema praznog hoda, improvizacije ili umetničarenja te kao takav ostavlja izuzetno povoljan utisak koji se daljim preslušavanjima samo pojačava.

(Post)Metal pt. 2: Cobalt – Gin (Profound Lore)

Kako je u uvodu za ovaj metalski rolerkoster već primećeno, američki blek metal, posebno u drugoj polovini ove decenije, preuzima štafetu inovativnosti od već pomalo istrošenih norveških fatalista. Posle prošlogodišnjeg fenomenalnog Nachtmystiumovog albuma, čini se da najbolja potvrda ove teze dolazi u vidu nove, treće dugosvirajuće ploče dueta iz Kolorada Cobalt.

Već je prošli LP ovog sastava Eater of Birds (2007) u dobroj meri nagovestio kapacitete ovog sastava u oplemenjavanju bazične blek metal svirke, kako na muzičkom tako i na ideološkom planu, preferirajući organski pristup grehu kao činu tela i neizbežnoj činjenici života naspram ispraznih ideoloških tirada u slavu Sina noći.

Sa novom pločom pomenute tendencije se zaoštravaju do neslućenih ekstrema. U kreiranju buve na underground sceni uticalo je i učešće Jarboe u nekoliko pesama, što je, za blek metal poimanje već dovoljan iskorak iz atara. I od ranije je primetno da napredni umovi elitističkog žanra što ovaj pravac po svojoj prirodi jeste, inkliniraju ka lepoj umetnosti, ali ipak je dosta šokantno i osvežavajuće da ceo jedan album pretežno ovakve provinijencije bude posvećen jednom piscu, u ovom slučaju Ernestu Hemingveju.

Koliko je ovaj album dobar, brutalan i dubok, govori i činjenica da je i mene naterao da počnem da razmišljam u pravcu revizije svog niskog mišljenja o velikanu američke književnosti, smaraču koji mi je ostao u neprijatnoj uspomeni po nesnosno dosadnom „Starcu i moru“. Njemu u čast, na ovom albumu koji otvara pesma istog imena, himna o ispijanju džina i dvojakom uticaju Hemingvejevog opusa na njihov život, nalazi se ukupno 61 numera, u znak poštovanja na piščev doživljeni broj godina, a njegov uniformisani portret krasi i naslovnicu izdanja.

Njih 50 se nalazi između 10. i 60. numere i na njima nema ništa osim tišine u trajanju od po nekoliko sekundi. Ipak računaju se ono što je na albumu smešteno pre i posle njih, a to je skup odličnih predloga o budućnosti žanra. Osim surovih blekmetalština i dionizijsko-egzistencijalnih tužbalica po kojima je bend i od ranije poznat, ovaj album ostaće upamćen i po nešto drugačijim komadima muzike kakva je hipnotička Dry Body. Nasuprot njoj, tu su i tekstualno i muzički rušilački nastrojene Arsonry, Stomach i desetominutna Two-Thumbed Fist.

Šteta je što grupa svoje novostečene kredite neće moći da unovči na terenu. Naime, osnivač grupe Phil Mc Sorley je vojnik američke armije, i nakon nekoliko godina provedenih u Južnoj Koreji trenutno je stacioniran u Iraku. Neki slušaju blek metal, neki ga iz dana u dan žive.

I prefer sex when its an animal act,
Oh yeah.

So you sent me pictures of you,
Fucking someone else,
Progress, Incense,
Now we're getting somewhere.
Now that we've acknowledged,
That we're going nowhere,
I couldn't even pretend to care.

His eyes are lost, and his form is gone,
His time was up and he lies in the fields,
In the banks of rivers and on the edges.
What I’ve seen you won’t see,
Urge to kill and love and hold and smash.
Stomach.

The power energy fucking huge holes,
in the face of the universe,
that bastard has nothing.
The power is here.
The heart is in my crotch,
The powerful static,
Show me your insides,
Lets stick lies into each others skins.

His eyes are lost, and his form is gone,
His time was up and he lies in the fields,
In the banks of rivers and on the edges.
What I’ve seen you won’t see,
Urge to kill and love and hold and smash.
Stomach.

So turn off your dusty stares,
Because we're all alone out here.
I couldn't even pretend to care.

I prefer sex when its an animal act.
Beast. Mammal.
Beast. Mammal.
Beast. Mammal.

(Post)Metal Pt. 1: Shelter Red – Strike A Mortal Terror (Sound vs. Silence)

Krugovi ljubitelja teškog a neuobičajenog zvuka pamtiće prvu polovinu ove godine po drugom albumu portlandskog dueta Shelter Red. Razlog za drhtavicu je drugi album ovog sastava nastalog 2003, koji je dve godine kasnije izbacio i više nego solidan debi Masters of the Universe, nepravedno zagubljen u kolotečini kolosalne muzičke ponude.

Čini se da slična sudbina čeka i naslednika, pa je stoga pitanje časti momentalno ispraviti nepravdu koju će vreme već samo po sebi ispraviti. Razlog za ovoliki optimizam je jednostavan. Nepodoljeno je mišljenje da je Reign In Blood (1986), treći studijski album grupe Slayer, metalskim rukopisom ispisana definicija najtvrđeg muzičkog krila savremene scene. Po toj analogiji, može se mirne duše tvrditi da je Strike A Mortal Terror to isto za (post)metal.

Da, ne preterujem.

Slično kalifornijskim istraživačima mračnih neprilika na svom već pominjanonm kultnom ostvarenju, na Strike A Mortal Terror nema praznog hoda. Energetski napumpana instrumentalna svirka krije u sebi brojne vrleti, karusele rifova, prelaza i bubnjarskih brejkova. I dok veći deo (post)metal bratije poseže za ambijentalnijim rukavcima u svrhu razblaživanja svog izraza, Shelter Red svojom potkovanom, tehnički superiornom kanonadom uspevaju da stvore ambijent koji se oslanja isključivo na rifove, sastavljene u podjednakoj količini od tehničke, epske i shizoidne komponente.

Upumpavanje krvi u srčane komore otpočinje već sa uvodnom naslovnom kompozicijom, spretnim poigravanjem sa stop-go ritmovima da bi već sledeća numera Inferno, svojom brutalnošću, nepročišćenošću i melanholijom sa pravom ponela svoje ime, katapultiravši se u red pesama po kojima ćemo pamtiti 2009. godinu.

Nakon hvatanja daha u This is Lost Ambition, Shelter Red ponovo uzimaju ubilački zalet sa The Moralist, ne napuštajući svoje zvezdane staze do samog kraja ovog polusatnog krkljanca.

Dan Deacon je dobio ozbiljnu konkurenciju za ovogodišnji tron.

(Post)metal pt. 0 – intro

Reče sad već odavno bolja polovina nasdvoje: “Hej, a što ti lepo ne napišeš neku istoriju drugačijeg metala, ti zbirni tekstovi su uvek zanimljivi za čitanje.“ Transfer ambicije je lak, ali njeno ostvarenje je đavolski teško, pogotovo u ovom slučaju. Uvek sam se klonio velikih priča, svestan svojih nedostataka koji će se nužno reflektovati u tekstu. Stoga, stajem na crtu, nakon temeljnih priprema, svestan da ovo može samo biti štura skica nečeg mnogo većeg, što će, možda, biti iznedreno jednog dana.
Heavy metal, kovanica Vilijama S. Berouza, je svakako jedan zanimljiv fenomen. Verovatno najprokaženiji žanr u čitavoj pop kulturi, on je, paradoksalno, nesumnjivi izraz njene vitalnosti. Početkom osme decenije prošlog veka ova etiketa se prvo lepi na grupu Black Sabbath, a boljii poznavaoci ovog žanra kažu da je celokupna metal muzika samo skup različitih varijacija na temu koju su na dnevni red postavili slavni Englezi. Nije daleko od istine.
Kada je reč o pomenutoj lošoj reputaciji – metalce uglavnom bije glas da su rigidno zakucani u svoju muziku, da su prosto-naprosto ograničeni u svoj dosadnjikavi mikrosvet koji pogledima sa strane ne budi naročito prijatne osećaje. Takvom poimanju stvari dosta su doprineli i ovdašnji muzički kritičari, prepisujući iz „merodavnih“ stranih časopisa.
Ako pogledamo na određene bendove sa evropske scene 70-ih i 80-ih, te glam bendove 80-ih, takvo poimanje ima logiku, ali ono što ostaje prećutano u tim krugovima je da je najžešća kritika takve prakse došla upravo iz metal krugova. Nezadovoljni ponudom, klinci širom sveta su se prosto utrkivali u uvek omiljenoj kategoriji „ko može ekstremnije“, da bi vremenom taj hobi prerastao u rušenje svih nepisanih žanrovskih kanona, koji su suštinski doprineli njegovom dobrom krvotoku u ovom trenutku. Zahvaljujući svojoj fanatičnosti i žilavosti, (post)metal je i dalje jedan od uzbudljivijih muzičkih pravaca sadašnjice.
Hroničari se uglavnom slažu, za početne devijacije unutar žanra „kriva“ su dva imena – Venom iz Engleske i Celtic Frost iz Švajcarske. Između ta dva benda stoji Hellhammer, bend-jaje iz kojeg je izraslo Celtic Frost pilence. Venom su utemeljivači black metala, što je ujedno i naziv jednog od njihovih uticajnijih albuma. Koketirajući sa satanizmom, Englezi su za svoje vreme doveli stvari do ekstrema i postali nezaobilazna referenca u hm istoriji. Gitarista Slayera Kerry King je jednom za njih izjavio da je „Venom najbolji bend svih vremena sastavljen od muzičara koji ne znaju da sviraju.“
Pank entuzijazam kao nadomešćivanje nedostatka sviračkog talenta odlikuje i Hellhammer, no za rođenje metalnih mutacija slovi album Into The Pandemonium grupe Celtic Frost iz 1987. Na ovom albumu su prvi put značajnije srušene konvencije žanra tako što je metal osnova obogaćena brojnim legurama drugih žanrovskih usmerenja – recimo da na ovoj ploči bend predvođen Tomom Warriorom prvi put svira metal na nemetalski način.

Negde otprilike u to vreme, u Holandiji je svirao bend Gore koji je svoj izraz bazirao na dugačkim instrumentalnim temama, što se kasnije ispostavilo kao vizionarski poduhvat. Slične ali i svedenije pionirske poduhvate na prelazu u poslednju deceniju prošlog veka beleži i američki sastav Blind Idiot God, koji je svoje eksplozivne gitarske komade dodatno produbio čistokrvnim dub temama, i tako se narugali svima onima koji ne prave suštinsku razliku između Bon Jovija i Sepulture.

S obzirom da je preko thrash metala i crossovera – dve suštinska metal pravca u SAD osamdesetih počelo amalgamisanje panka i metala u nešto što nije ni jedno ni drugo, ne sme se prenebregnuti uticaj pankera na razvoj (post)metala. U toj kategoriji, šampioni su Neurosis, očevi (post)metala. Nakon hardcore punk početaka, albumom Souls At Zero (1992) grupa uvodi u igru dugačke hipnotičke pasaže, komplikovane strukture pesama daleko od konvencionalne pop gramatike – bez refrena, bez osnovne melodije, sa čestim promenama tempa, mahnitom upotrebom apokaliptički nastrojenih govornih semplova i sporadičnih upliva u industrial. Od albuma Through Silver In Blood (1996) grupa polako svoje usmerenje pomera u pravcu sopstvene redefinicije ostavštine grupe Black Sabbath.

Nastavljači legata Neurosis bio je nekada-bostonski-sada-kalifornijski sastav Isis, koji je sa korenima u Neurosis priči, približio metal post-rock ugođaju tvoreći bastard zvani (post)metal. No, mi ćemo ovaj pojam razvući na sve one pravce koji u sebi imaju pojmove post i metal bez obzira na reč koja stoji između njih.
Za mnoge fanove Isis, ključno ostvarenje je Oceanic (2002), album koji u sebi sumira i metalsku prošlost grupe i njenu ambijentalniju budućnost. Dosežući do Aristetolovog ideala mere, Isis su svojim delovanjem upregli čitavu kohortu tvrđih instrumentalnih sastava.

Ipak, ova priča nije jednoznačna posebno na novom kontinentu – i u tom smislu treba pomenuti još nekoliko velikih bendova iz devedesetih – jedan je Fucking Champs, koga su osnovali gitaristi vašingtonskog post-hardcore sastava Nation of Ulysees nakon selidbe u Kaliforniju (ostatak članova benda oformio je gospel-punk sastav Make-Up). Njima je uspelo naizgled nemoguće – instrumentalnim tretmanom svih opštih metal mesta oni su ovom žanru dali dignitet i u očima indie fanatika kojima je u životu trebalo nešto snažnije od nihilističke grunge ponude sa Nirvanom na čelu. Meni najdraži album ovog benda je IV, a kad već pomenusmo Nirvanu, ne zaboravimo ni najboljeg prijatelja pokojnog frontmena ove grupe Dylana Carlsona koji je svojim radom u grupi Earth pronašao Black Sabbath rifove u zvezdanim prostranstvima vaseljene, što je u drugoj polovini tekuće decenije dobilo svoj teološki nastrojen eho u radovima grupe Om.
Drugi bitan 90s bend je Don Caballero i njihov album 2 – rodno mesto susreta tehnički nastrojenog math-rocka i ljubavi prema moćnimm shizoidno pervertiranim metal rifovima. Ovaj album je zvučni spomenik avangardnih mogućnosti postmoderne, pravca koji još nije ni počeo svoj narodski život a već je skončao kao mrtvorođenče. Grupa i dalje postoji, a neki od njenih nekadašnjih članova i dalje imaju zapaženu ulogu na nezavisnoj muzičkoj sceni.

Ni Britanija nije ostala imuna na rušenje konvencija pa nakon pionirskog rada grupe Napalm Death, najuticajnijeg miksa pank ideologije i metal brutalnosti, bivši članovi ovog benda razvijaju dalje priču u različitim, uzbudljivim pravcima. Bubnjar Mick Harris preko svog projekta Scorn u metal uvodi hip hop bitove, gitarista Justin Broadrick spaja metal sa industrialom u opusu svoje grupe Godflesh (što je odlika koja krasi i neke od 80s albuma kanadske grupe Voivod), dok je pevač Lee Dorian kao vlasnik etikete Rise Above direktno odgovoran za nastanak britanskog doom/stoner metala – ultrasporog viviseciranja Black Sabbath leša. Kao najbolji hirurzi, spremni da udahnu život nečemu novom pokazali su se članovi benda Electric Wizard počevši od ploče Come My Fanatics (1997), zvučne hipnoze zidovima decibela. Instrumetalnu zaostavštinu sedamdesetih u pozne devedesete transponovao je i instrumentalni bend Karma To Burn iz SAD, što je dovoljno za pominjanje u ovom tekstu.

Ipak Novi svet je, kako je već pomenuto, dom thrash metala ali i mesto rođenja death metala, i to onog floridskog - oličenog u radovima grupa Death, Morbid Angel i Obituary. Za rođenje avangardizma u death metalu i njegovo mešanje sa džezom i spiritualnim pogledom na svet daleko od satanističko/nekrofilnih kanona „kriv“ je album Focus grupe Cynic iz 1993. Iste godine, slična namera koja se završila neuspehom (raspadom grupe, ove godine izdala povratnički album) odlikuje album Spheres holandskih death metal prvoligaša Pestilence, a takve jazzy tendencije mogu se čuti i na albumima austrijskih mesara Disharmonic Orchestra.
Džez je imao još neke plodne afere, posebno sa grajnd korom – prva od njih pripada kultnom muzičaru Džonu Zornu koji je na albumu Torture Garden (1990) svoje grupe Naked City faktički poništio granice između dva žanra. Drugi smrtonosni zagrljaj može se čuti na Calculating Infinity (1999) dugosvirajućem prvencu sastava Dillinger Escape Plan, koji je za razliku od Zorna, na prilično organski način inkorporirao divlje džez deonice u tehnički savršenu grajnd kor brutalnost. DEP je kasnije smekšao svoj izraz, učinivši ga pristupačnijim (ako se tako nešto za ovaj sastav može reći) za mase, ali njihovi rani radovi i dalje figuriraju kao izvor inspiracije za bendove poput Psyopus i Number 12 Looks Like You, koji se, za sada bez uspeha, iz petnih žila trude da prestignu postavljene standarde. Ipak, naj(ne)skladniji brak džeza (ali i salse, elektronike i čega sve ne) sa tehnički zahtevnim math-rock-metalom na tragu ranih Don Caballero ostao je zapisan na albumu Dead Kings (2004) američkog sastava Silencio. Ovaj album je zasigurno u krugu najvernijih zvučnih spomenika duhu vremena na početku novog milenijuma, oličen u brzini življenja i teškoćama, nesigurnosti i demenciji kao njegovim tragičnim posledicama.

Tragika življenja je jedan od fundamentalnih stubova još jednog underground fenomena devedesetih – norveškog blek metala. Dobivši prostor u široj javnosti iz nemuzičkih razloga, ovaj zlokoban muzički pokret u svojim nedrima krije neke radove itekako vredne pažnje.

U odnosu na prvoborce Darkthrone, Mayhem, Immortal, švedske bendove Dark Funeral, Dissection i Marduk, koje sve, u različitim modalitetima krasi odanost kvlt lo-fi postulatima, već je ultra-tehnički simfonijski blek metal grupe Emperor predstavljao napredak u avangardnosti, prvi put primećene u norveškom blek metal sazvučju na ploči Written in Waters (1995) prvim (i jedinim) albumom grupe Ved Buens Ende. Emperorov drugi studijski album Anthems to The Welkin at Dusk (1997) je najčvršći trag ovih težnji. No, iste godine izašla su još dva albuma koja važe za klasične albume nečega što će u nedostatku boljih termina biti kršteno kao postblack metal – prvi dolazi iz Norveške zove se La Masquerade Infernale i čedo je grupe Arcturus, dok drugi zvan Hail Horror Hail stiže sa dalekog istoka i ruku je delo tamošnjih metal prvoboraca Sigh.

Praktično nema savremenog muzičkog kutka o koji se oba ova albuma nisu očešala, što ih čini istinski velikim i deceniju posle nastanka. Zanimljivost vezana za obe ove grupe je da su uprkos tome što se svaki od njihovih albuma nemalo razlikuje u odnosu na ostatak opusa bendova, zajedničko im je to da su svi odreda odlični i prilično iščašeni, praktično nelimitirani u svom muzičkom opsegu.

Godinu dana kasnije izlazi album grupe Ulver, čija su prva tri izdanja na liniji pravovernog blek metala, katkad prošaranog folk uticajima. No, Themes From William Blakes’ Marriage of Heaven & Hell (1998), dupli album inspirisan poemom Vilijama Blejka nagoveštava izlazak benda iz blek metal galaksije, što je kasnijim albumima (pa čak i jednim pisanim saopštenjem) grupe potvrđeno.

Spisak norveških lunatika koji su se odlučili za nekonvencionalniji pristup se nipošto ne iscrpljuje – na prelazu dva milenijuma o tome svedoče albumi sastava , In the Woods..., Dodheimsgard, Solefald i Fleurety. Krug se, simbolički zatvara pojavom grupe Virus, čiji je vođa Carl Michael Eide nekada bio član grupe Ved Buens Ende. Vremenom, blek metal je proširio svoje igralište na američki kontinent gde kao najrevnosniji kršioci kanona (dakako, ne u onoj meri kako to čine Norvežani) stoje bendovi Nachtmystium i Cobalt (vidi recenziju iznad).

Ova skica bi bila nezamisliva bez pominjanja metalskih avantura u kraut ključu, a osim gigantskog opusa finskih ludaka Circle, zlokobnost blek metala našla je svoje mesto i u ovom podpravcu zahvaljujući naporima misterioznog francuskog benda Aluk Todolo.

Naravno, spisak relevantnih imena se ovde nipošto ne zaustavlja, te ćemo neka imena, za sve one željne svežih i drugačijih zvukova samo taksativno nabrojati: Carnival In Coal, The 3rd and the Mortal, Sunn 0))), Flying Luttenbachers, Orthrelm, Wold, Fantomas, Mr. Bungle... Dopišite i vi sami neko ime... Za jedan konstantno omalovažavan i za rigidnost prozivan žanr, nije loše, zar ne?

Moja malenkost i ja – premijera radio drame

„I razmišljajući, učinilo mi se da postojeći red čovjekovog rasta i razvitka nije pravedan. Čovek se rađa kao nevino dijete, koje ne zna ništa o sebi, o svijetu, o grijehu, o poniženju, o prestižu, sve mu je novo i sviježe, sve mu je divno, jer mu je duhovni život nerazvijen. Poslije, živeći, stiče iskustvo, veoma dugo, veoma naporno, i čim potpuno sazri, javlja se misao o smrti. Umire slab, izmoren, očajan, pritisnut mislima o krivicama koje je sebi natovario na vrat, nezadovoljan zbog onoga što je u životu učinio, jer to najčešće nije želio, nezadovoljan zbog onoga što nije učinio, jer je to samo želio a nije se usudio, izbezumljen zbog besmisla iza sebe i neprozirne tajne ispred sebe. Smrtno uplašen, bez oslonca koji bi mu mogla dati samo uvjerenost da je živio jedino po odlukama svoje čiste savjesti, očajnički misli o vječnoj duši, o trajanju bez prestanka, o mogućnosti da negdje i nekad nađe ipak neki smisao. Tako završava neslavno, potpuno dotučen. A koliko bi bolje bilo da se rađamo kao starci, da polako postajemo sredovječni, postepeno zaboravljajući prvobitni strah od smrti, pa oslobođeni mladići, dovoljno lakomisleni da ni o čemu ne mislimo suviše ozbiljno, pa bezbrižna djeca, a da umiremo kao novorođenčad, ne znajući ništa ni o čemu, čisti kao zametak.“

Ovaj odlomak iz romana Tvrđava, Meše Selimovića koji upravo čitam dobar je uvod za premijeru radio drame Moja malenkost i ja, nastale prema pričama Milana Lukića, a u radijskoj adaptaciji Ivana Velisavljevića. Reč je o zbirci kratkih priča sa istoimenog bloga čiju mi je adresu Ivan poslao i mene su ove priče odmah razveselile. Tj. palo mi je na pamet na koji način se potrefilo da je u isto vreme na sva usta hvaljen krajnje osrednji Finčerov film, o čoveku koji se rađa kao starac, a potom raste naopačke i umire kao novorođenče. Dok je Finčer celu stvar napravio u melodramu, Milan Lukić u ovu matricu uklapa još jednu izvrnutost – grad u selu, iliti selo u gradu, lokalno u globalnom itd. a da usred te gungule i naopakosti pronalazi ljudski, zapravo dečji glas koji više bunca nego što razložno govori, ali u čijem buncanju se nalazi više plemenitosti nego u govoru kakve zrele osobe.

Antene koje neće da hvataju signale, roditelji koji neće da sazru i deca koja nikako da budu bezbrižna, žetva kukuruza i riljanje po netu, sve to čini nadrealne slike Milana Lukića suludim, ali takav je svet koji nas okružuje. Monolog i raspolućenost glavnog junaka, pristajao bi Bihnerovom Vojceku, po tome što ukazuje na posuvraćenost glavnog junaka koji je toliko bogat unutra, dok na spolja može samo da štrči svojom neuklopivošću u neki od ponuđenih klipova.

Dakle, Moja malenkost i ja, biće premijerno emitovana 3.juna, u 18 i 32 na Radio Beogradu (2. program).

Dramu je režirala Bojana Janković koja se, u duhu Milanove burleske, dosetila da uloge roditelja dodeli deci, Neveni Eskić i Luki Ugrici. U ostalim ulogama oglasiće se Vladimir Tešović, Miljana Kravić i moja malenkost, po prvi put pred mikrofonom, a usled narastajuće ekonomske krize primorana da se oglasi u ulozi spikera.

Drama traje 28 minuta i 45 sekundi, taman kolko može da se izdrži. Uživajte

Titovci

Za mnoge naše sugrađane, ali i za one koji to više nisu, današnji dan je sinonim za radost i sreću. Naime, tokom postojanja nekadašnje države, danas se slavio Titov rođendan, tzv. Dan mladosti. Štafeta mladosti, po uzoru na olimpijsku baklju, kružila je iz ruke u ruku razdraganih drugova i drugarica od Vardara pa do Triglava da bi na današnji dan, doživela svoju simboličku katarzu kada bi je neko od istaknutih trudbenika/ca uručio najvećem sinu naših naroda i narodnosti, koji bi se zatim obratio svojim obožavateljima (drugo nisi ni smeo da budeš) prigodnom govorancijom na nemuštoj mešavini slovenačkog i hrvatskog jezika.

Iz ovih nestvarnih slika selimo se u sadašnjost i vidimo da ni od druga Tita ni od njegove NOB nije ostalo ništa. Dobar političar, katastrofalan državnik, rok trajanja države na čijem je čelu bio 35 godina bio je u uskoj vezi sa njegovim rokom trajanja. Iako je dužina vladavine možda i najveći uspeh u turbulentnoj karijeri Josipa Broza, danas se, pogrešno smatra da toliko sedenje na vlasti pripada nekom prohujalom vremenu. Kao i svako „uvreženo“ shvatanje i ovo posustaje pred snagom činjenica – evo nekih Titovih parnjaka koji se i danas mogu podičiti činjenicom da iako hronološki gledano ne mogu da pariraju dostignuću mašinbravara iz Kumrovca, njihova vladavina ima apsolutističkih sličnosti sa onom koju je u šakama (jedna čak ukrašena misterioznim prstenom) nekada imao Maršal.

Pošto u nekima od nas tinja plam povratka na staro, nije zgoreg da se na današnji dan bliže upoznamo sa nekim zanimljivim ljudima, kojim je svima odreda zajedničko da su duže od deset godina na vlasti i/ili da praktično vuku sve konce u svojim državnim dvorištima.

Bumibol Adulade – Rama IX

Suveren Tajlanda je apsolutni rekorder među živima po vremenskom periodu koji provodi kao car ove jugoistočne azijske države. Naime, Adulade je na vlast došao nedugo posle Broza, 1946. godine i od tada neprekidno vrši svoju funkciju pod imenom Rama IX.

Reč je o prilično ambivalentnoj ličnosti, koja je markantna ne samo po vremenskoj dužini kraljevanja. Za one slabije upoznate u državna uređenja širom sveta, Tajland, iako monarhistički uređen, ima vladu i premijera, što oni koji redovnije čitaju novine znaju, budući da je nekadašnji premijer ove zemlje – tajkun u bekstvu Taksin Šinavatra nedavno punio novinske stupce zbog činjenice da je nekoliko godina unazad u prilici da putuje po svetu jer u svom posedu ima crnogorski pasoš. Šinavatra je bio prinuđen na bekstvo 2006. kada je posle mirnog puča vlast u ovoj zemlji preuzela vojna hunta.

U ovakvim nesređenim političkim prilikama, mnogi Tajlanđani vide svog monarha kao jedini čvrst stub države. I zaista, Rama IX je nebrojeno puta tokom svoje vladavine iskazao politički refleks, katkad i na prilično neuobičajen način. Što se tiče onih kojima Adulade nije po volji, preostaje im samo da drže jezik za zubima, pošto je u Tajlandu na snazi tzv. Lese majeste zakon, čija je suština sadržana u zabrani bilo kakve kritike njegovog visočanstva, pa čak i one na internetu, koji je pod stalnom prismotrom uvek budne tajlandske cenzure. Zakon je striktan i on se koristi kao sredstvo okaljavanja suparnika u optužbama zaraćenih političkih frakcija, a njegovu primenu osetili su i neki turisti, kao npr. Oliver Jufer, pijani Švajcarac kome je pre dve godine palo na pamet da crnom farbom ukalja monarhovo lice na plakatu. Da nije bilo Ramine milosti oličene u pomilovanju koje je nastupilo ni mesec dana po presudi, Jufer bi i dalje bio u zatvoru – pošto je osuđen na 10 godina zatvora.

To nije usamljeni Ramin akt pomilovanja – tajlandski kralj je povodom svog Dijamantskog jubileja (60 godina na vlasti) to uradio za još 25 hiljada osuđenika, a tokom cele godine jubilej je obeležen nizom propratnih svečanosti. Početkom 2007. zvanično je izdato saopštenje kojim je stavljena tačka na obeležavanje carskog jubileja i otpočela proslava Raminog 80. rođendana.

Osim što je zaljubljenik u jedrenje, Rama IX je i verovatno jedina krunisana glava koja ima svoj patent, i to za aerator (sprava za stvaranje veštačke kiše). Školovani je džez muzičar, svirao je između ostalih i sa Benijem Gudmenom, a u njegovoj svirci je uživao i predsednik SAD Lindon Džonson koji je kralja zamolio da za suprugu i njega 1967. svira u Beloj kući. Rama IX iza sebe ima nekoliko albuma, za koje je i komponovao numere, a istorija pamti i da je povremeno puštao svoje omiljene izvođače kao DJ na jednoj lokalnoj radio stanici.

Sa džezom se ne iscrpljuje Aduladeova sklonost ka umetnosti. On je 2002. napisao i jednu knjigu posvećenu njegovom psu. Knjiga se po ženki bakarne boje zove – Priča o Tong Daeng, i odmah je izazvala nemile scene i redove širom Tajlanda budući da se prvih 100 hiljada primeraka prodalo za samo nekoliko sati. Kralj je priču o vernosti njegovog psa iskoristio kao parabolu za brojna društvena pitanja koja u vreme krize i neizvesnosti muče njegove podanike. Osim dubokoumnih moralnih pouka, u knjizi se nalazi i rendgenski snimak Tong Daeng. Sjajno!

Časopis Forbs je prošle godine procenio kraljevo bogatstvo na 35 milijardi dolara, uglavnom u vlasništvu Kraljevskog biroa – institucije koja je oformljena radi kraljevog blagostanja. Iz svojih fondova, najvećih na svetu kada je reč o vladarima, Rama IX investira novac u kapitalne investicije. Stoga ne čudi da njegovo ime u prevodu sa Tai jezika znači „Snaga zemlje.“

Omar Bongo

Predsednik Gabona je od svih nekrunisanih glava najduže u posedu vlasti – tačnije od 1967. Nedostatak krune u njegovom slučaju je krajnje nebitan – Bongo je faktički car ove afričke države.

Nedavno, ovaj vladar pokazao je neuobičajenu dozu ljudskosti za jednog političara – početak maja prošao je u vesti da Bongo zamrzava svoju predsedničku funkciju kako bi natenane oplakao svoju drugu ženu Edit, koja je preminula u martu u Maroku. Edit je ćerka kongoanskog (Republika Kongo) predsednika Denisa Sasua Nguesa, što dosta podseća na dinastičke brakove iz istorije Evrope. To je jedan od detalja koji otkriva i Bongov talenat u savladavanju veština tehnologije vlasti. Drugi koji upada u oči je da je Bongo svoje parče zemaljske kugle zaštitio od ratova – iako je u prilično nestabilnom okruženju mogao nemalo puta da se nađe u ratnom vihoru.

Umesto toga, Bongo se tokom svoje dugačke vladavine okrenuo gomilanju bogatstva. Zahvaljujući naftnim resursima, Gabon finansijski dobro stoji, iako se po infrastrukturi u zemlji to ne bi moglo reći. Zato je za predsednika sve pri ruci – čemu su kumovale i naftne, posebno francuske kompanije koje su sa ovim čovekom ulazile u unosne dilove. Zbog takvih poslića, Bongo je takođe u Francuskoj optuživan za korupciju i zloupotrebu položaja.

Ipak, u kapitalizmu nema previše mesta za pravdu jer pare ne smrde. Ovaj afrički autokrata ima u svom posedu prostrane apartmane u centru Pariza, brojne kompanije koje se nominalno vode na njegovu decu, i lepu kolekciju blindiranih automobila.

Kada je francusko pravosuđe pokušalo da dospe do Bonga, rečeno je „da je udar na njega, udar na institucije Gabona“. Tačnost ovih reči možemo naći u gabonskom ustavu, po kome, od 2003. godine, Bongo ima pravo da se kandiduje za predsednika onoliko puta koliko to bude želeo i mogao. Nedemokratski karakter njegove vladavine, slično Titovom, nije u fokusu američkih vlasti, te je tako ovaj konvertovani musliman (od 1973.) rado viđen gost u Vašingtonu, u kome je, u prijateljskom društvu Džordža Buša Juniora poslednji put boravio 2004. godine.

Hasanal Bolkija

Pošto smo se u ovom prikazu najdugovečnijih vladara držali ljudi koji zaista vladaju svojim zemljama (uz izuzetak svazilendskog kralja Msvatija III), važeći sultan od Bruneja je druga i poslednja krunisana glava o kojoj ćemo pisati. Hasanal Bolkija je, nakon nezavršene prestižne britanske vojne škole, na vlasti od krunisanja 1968, pošto je njegov otac dobrovoljno abdicirao u njegovu korist. Od 1984. Brunei proglašava nezavisnost od britanske imperije čija je kolonija bio nekoliko stotina godina, te je od tada Bolkija i premijer, ministar odbrane i ministar finansija ovog poreskog raja u jugoistočnoj Aziji.

Kada se pomenu Brunei, odmah se misli na blagostanje, i to nije daleko od istine. Svaki građanin ima pravo na besplatno obrazovanje, zdravstvenu negu, olakšice na uzimanje zajmova, kupovinu kuće, goriva i hrane. U slučaju da za bolest nema mogućnosti za lečenje u samom Bruneiju (koji ima jedan od najbolje organizovanih sistema zdravstvene zaštite u Aziji), država plaća operaciju u inostranstvu.

Mogućnost za ovakve beneficije dolaze od lepih prihoda od nafte i nekretnina – sultan je vlasnik brojnih luksuznih hotela u okolnim zemljama kao što je Singapur. Ovaj pasionirani igrač poloa je za svoj 50. rođendan 1996. napravio žurku na kojoj je pevao Majkl Džekson. Prisustvovali su svi građani Bruneija i za njih je bilo obezbeđeno i iće i piće po principu „all inclusive“. Zbog toga ne čudi da se niko u ovoj državi deset godina kasnije nije bunio što je posle malih izmena u ustavu sultan postavljen iznad samog zakona.

Iako mu je država po površini mala, to mu ne smeta da u svom posedu ima između tri i šest hiljada automobila čija se vrednost procenjuje na nešto preko četiri milijarde dolara. Slično egipatskom predsedniku Mubaraku i Bolkija ima pilotsku dozvolu, a njegov Boing 747 oplemenjen je pozlaćenim nameštajem koji sam vredi oko tri miliona dolara. Materijalna vrednost čitavog aviona je 233 miliona dolara, i na njemu se, pretpostavljate, ne završava priča o sultanskoj floti.

Osim što sa uspehom vodi svoju državu duže od četiri decenije, Bolkija je i potentan muškarac. Ima dvanaestoro dece, ali mu je porodičnu idilu 2006. pokvario brat Džefri poznatiji kao „Plejboj princ“, što je nadimak koji dovoljno govori o njegovom načinu života. Njega je sultan optužio za proneveru više od 15 milijardi dolara. Porodični sukob je ipak rešen, posle malo vukljanja po britanskim sudovima, te sultan sad može da se na miru pozabavi decom u svojoj palati, zvanično najvećoj na svetu. Istan Nurul Iman se prostire na 200 hiljada kvadratnih metara, ima 1788 soba i 257 kupatila, a osim što je sultanska rezidencija, ujedno je i sedište brunejske vlade.

Hosni Mubarak

Vlast egipatskog predsednika traje 28 godina, i podseća na bogatsku faraonsku tradiciju slavne mediteransko-arapske države. Hosni Mubarak je školovani pilot, učio je kako se leti u Moskvi, pošto je u vreme oko Suecke krize i ostalih arapskih nepodopština tadašnji Sovjetski Savez našao prirodno savezništvo u Naserovom Egiptu. Ipak, u Mubarakovoj političkoj karijeri kao da vlada ona stara poslovica „mladost-ludost“, jer je ključna tačka stabilnosti njegovog političkog položaja bila odluka da se stavi na stranu SAD u prvom zalivskom ratu. Pošto se pokazao kao dobar globalni prognozer, nagrađen je otpisom dugova koji se procenjuju na čitavih 20 milijardi dolara.

Uz ove olakšice, Mubarak je, priča se, preživeo čak šest atentata. Prva četiri mandata dobio je zahvaljujući volji sopstvene skupštine, a za 2005. je spremio prve „demokratske“ izbore, na kojima je glatko osvojio još koju godinu na vlasti. To se posebno ne dopada radikalnije nastrojenim muslimanima, pa iako Mubarak važi za verbalnog prijatelja Palestine, sa tačke gledišta stabilnosti njegove vladavine, on mora da ima razumevanja za izraelske vojne akcije, pošto najveću pretnju svojoj vlasti vidi u formacijama poput Islamskog džihada, Islamske grupe i Muslimanske braće, a vrlo mu je poznato da je njegov predhodnik Sadat svoju vladavinu završio sa mecima u telu. Mubarak sigurno zna za rečenicu Sajida Kutba, jednog od najvećih (egipatskih) neo-islamističkih ideologa u 20. veku, koji stoji kao osnovni princip delovanja ovih grupa. Ona glasi: „Crvena smrt je bolja od crnog života“.

Stoga, svako ponašanje koje odudara od opšte prihvaćenog, potpada pod strogu lupu Mubarakovog aparata. Osim islamista i drugih političkih oponenata, na meti su i egipatski metalci. Zahvaljujući vanrednom stanju – koji je na snazi od početka Mubarakove vladavine, njegov represivni aparat ima širom odrešene ruke u prevenciji opasnosti – čovek u Egiptu može biti zatvoren bez objašnjenja, ostavljen u zatvoru na neograničeno vreme, bez suđenja.

Uprkos ovom oprezu, i pažljivom povlačenju poteza, Mubarakova vladavina svog najvećeg protivnika ima u korupciji. Pošto sam pre tri godine boravio u ovoj prelepoj zemlji, mogu i iz prve ruke da posvedočim da ova pošast vlada bukvalno svim porama egipatskog društva i da je de fakto legalizovana pošto je veoma javna.

Pošto je Mubarak prošle godine zakoračio u devetu deceniju života, mnogi smatraju da on već uveliko priprema teren za svog naslednika – sina Gamala, vidljivo moćnu političku figuru na sceni ove zemlje. Ipak, sudbina je modernom faraonu pre nekoliko dana nanela nizak udarac – njegov najstariji unuk Mohamed preminuo je u 12. godini.

Milo Đukanović




Na listama najdugovečnijih vladara Đukanovića nećete naći, što zbog menjanja funkcija, što zbog taktičkog iskoraka iz politike nakon proglašavanja crnogorske nezavisnosti 2006. kada je nakratko na čelo vlade ove zemlje došao malo poznati Željko Šturanović, koji je na toj poziciji proveo nešto manje od godinu i po dana, do februara 2008. kada se Đukanović vratio u politički život iz koga suštinski nikad nije ni odlazio.
Najbolji Titov učenik ima samo 47 godina, a kada je prvi put postao premijer tadašnje SR Crne Gore nije imao ni punih 26. To govori o njegovom vanrednom političkom talentu po kome mu niko na ovim prostorima nije ravan. Jedan pogled u njegovu karijeru govori i o stepenu političkog oportunizma koji je u danima raspada SFRJ zavladao na ovim prosto rima i nema nameru da se u skorije vreme makne sa tog položaja.
Do 1996. Đukanović, zajedno sa Momirom Bulatovićem predstavlja veće Srbe od Srba i lojalne saveznike Miloševićeve oportunističke politike. Posle 1996. Đukanoviću je proradio politički nerv koji je nasledio od oca Radovana, sudije i istaknutog crnogorskog komuniste, koji ga je okrenuo od Miloševića. Pokojni predsednik SRJ imao je podršku Momira Bulatovića, pa je Milo rešio da se u novonastaloj situaciji obrati za pomoć svojim dojučerašnjim protivnicima – brojnim zapadnim političarima koji su u godinama koje su usledile znale da cene ovu Milovu odluku, praštajući mu razne nestašluke u cilju oslobađanja iz Slobinog fatalnog zagrljaja.
Nedugo pošto je preuzeo sve važne poluge vlasti, očistivši stranku, administraciju, radio, televiziju i dnevni list „Pobjeda“ od momirovskih elemenata, intenzivira se nezapamćeni šverc cigareta preko crnogorske teritorije. Da bi se stekao uvid u količine duvana koje su prolazile ovom republikom krajem prošlog veka dobro će poslužiti čini mi se Bulatovićeva tvrdnja da je cigareta u tom periodu bilo u tom obimu da je svaki građanin Crne Gore mogao da popuši 44 pakle dnevno. Pošto je prvi kapital obrnut, EU zatim dozvoljava da prvo nemačka marka a zatim i evro postane sredstvo plaćanja u Crnoj Gori.
Posle svrgavanja Miloševića, Đukanović ni najmanje nije bio zainteresovan za bilo kakvo partnerstvo sa svojim prijateljem Zoranom Đinđićem, praveći sve krupnije korake ka nezavisnosti do koje je došlo 2006. Kao i u prethodnim slučajevima nastanka država na SFRJ prostorima, referendumu je prethodio dobro uhodani scenario reinterpretacije istorijskih činjenica i svaljivanja svih nedaća ovog sveta na Beograd i njegovu hegemoniju.
Tako je nekadašnji saradnik „Balkanskog kasapina“ postao „Čuvar demokratskih tekovina“. U braku sa Lidijom ima 21 godinu starog sina Blaža, a njegov brat Aco, iako formalno nije u politici, važi za ve oma uticajnog „biznismena“ u balkanskim okvirima.
Milo Đukanović je završio Ekonomski fakultet u tadašnjem Titogradu, odsek turizam, a poznata je njegova ljubav prema košarci, koju je zahvaljući svojoj visini u mladosti igrao sa uspehom. Pošto se nije realizovao kao igrač, njegove ambicije u ovom sportu ostvaruju se kroz državno ulaganje u KK Budućnost, jedan od najuspešnijih sportskih klubova na Balkanu u poslednje dve decenije. Ta veza je toliko prisna i otvorena da su navijači istoimenog fudbalskog kluba na jednom meču izašli sa transparentom na kome su žalili što faktički kralj Crne Gore nema iste simpatije prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Islam Karimov

Prvi u nizu dugovečnih srednjeazijskih predsednika koji svoje korene ima u komunizmu je predsednik Uzbekistana. Pošto se 1989. ustoličio kao generalni sekretar komunističke partije ove sovjetske republike, u vreme raspada crvene imperije postaje predsednik Uzbekistana. Od tada je nekoliko puta obnavljao svoj mandat, a na izborima koji se teško mogu nazvati demokratskim podrška koju je uživao od birača nikada nije bila ispod 85 %. Od slobode štampe, medija i mišljenja u ovoj zemlji naravno nema ništa.
Da slika bude kompletna postarali su se brojni neljudski krici žrtava ovog predsednika, inače odraslog u sirotištu. Tortura je možda preblaga reč koja opisuje uzbekistansku političku praksu. Naime, u ovoj zemlji postoje zloglasni logori za zatvorenike koji su smešteni u pustinji u kojoj temperatura dostiže i 120 stepeni, što je nešto manje od temperature vode u kojoj se ti isti zatvorenici kuvaju. Karimov je iskoristio zapadnjačko poimanje razlike između verskog i sekularnog, prigrlio političku verziju islama, i krenuo u lov na neistomišljenike. Čak i brada kao simbol muslimanske vere može biti dovoljan razlog da završite iza rešetaka... i da vas onda pojede mrak – bilo da ste tučeni, tretirani elektro-šokovima, davljeni, silovani... to su samo neki od brojnih instrumenata Karimovljeve vlasti, kako navodi američka štampa.
Iako su njegove metode dobro poznate na Zapadu, rodnom mestu ljudskih prava, Karimovu je dar sa neba pao 11. septembra. Brže-bolje, on je odmah proglasio rat protiv terorizma i odmah utišao sve kritičare. Kao znak njegove lojalnosti, 800 zapadnih vojnika spremnih za Avganistan, čiji su tadašnji vladari Talibani, zajedno sa iranskim teokratskim vođama, Karimovljevi smrtni ideološki neprijatelji, našlo je svoju bazu u Uzbekistanu.
Kreg Marej, pisac knjige „Ubistvo u Samarkandu“ i ambasador Velike Britanije od 2002. do 2004. u Uzbekistanu, nije umeo da svojoj vladi objasni poriv za istinom koji ga je snašao u vreme pisanja ove knjige u kojoj se detaljno opisuje politički život u Uzbekistanu. Vlada je ekspresno reagovala i opozvala Mareja kao ambasadora u jednoj prijateljskoj i savezničkoj zemlji. Ipak, to je pokrenulo lavinu kritika upućenih Karimovu, kome je svega bilo dosta pa je 2005. otkazao gostoprimstvo svojim saveznicima u borbi protiv islamskih fundamentalista. To je dodatno oslabilo ionako uzaludnu zapadnu poziciju u Avganistanu, a Karimov se vrlo lako snašao u potrazi za novim saveznicima, te sada uživa podršku Kine i Rusije u okviru Šangajske organizacije za saradnju, globalnog igrača čija je pozicija svakim danom sve jača, a osnovni joj je cilj da u evroazijskom prostoru ograniči američki uticaj. Represija koju je Karimov ustanovio u cilju gušenja islamskih sentimenata je imala kontraproduktivan uticaj, te sve više mladih muslimana prilazi ekstremističkim grupama kojima nisu strane veštine po kojima su poznata njihova braća širom sveta.
Posebna zanimljivost je starija Islamova kćerka Gulnora, koja je godinama sa svojim mužem živela u Nju Džersiju, pa je vreme u SAD iskoristila i za sticanje harvardske diplome. Kada je shvatila da više ne voli svog često pijanog muža, Afganistanca sa američkim pasošem koji je na uzbekistansko tržište dopremao Koka kolu, za koga se udala sa 19 godina, a da ga je pre toga jednom videla, vratila se sa decom u Uzbekistan, a američki sud je za njom izdao poternicu zbog kidnapovanja dece. Osim diplome sa harvardskog odseka za političke nauke, Karimova se školovala i u drugim oblastima kao što su telekomunikacije, dizajn nakita, ekonomija i diplomatija, a našla je vremena i za svoju muzičku karijeru i to pod imenom GooGoosha, što je nadimak koji je skovao njen tata.
Brojna znanja pretočena su u razgranat biznis koji uključuje vođenje državnog mobilnog operatera, internet provajdera i firme koje se bave eksploatacijom zlata. Pre dve godine, Karimova je prodala firmu za mobilnu telefoniju ruskim partnerima i preorijentisala se na turistički sektor i biznis vezan za noćni život. Njen nadimak van porodičnih krugova je „Princeza Uzbekistana“.
Druga Islamova kćerka Lola nije toliko zainteresovana za biznis koliko za humanitarni rad. Pomaže mlade i siročiće, propagirajući među najmlađima sport i obrazovanje.

Nursultan Nazarbaev



Slično Karimovu, i Nazarbaev je do mesta predsednika Kazahstana došao preko mesto generalnog sekretara komunističke partije ove nekadašnje sovjetske republike. Slično Karimovu, i njegovi rezultati na izborima imaju zavidan postotak ukupnih glasova – uvek preko 90 posto.
Ovolika sličnost nije čudna jer su dvojica predsednika zajedno sa 2006. preminulim predsednikom Turkmenistana, ekscentričnim Saparmuratom Nijazovom činili svojevrstan trio-fantastiko bivših komunističkih aparatčika u centralnoj Aziji koji su uspeli da se održe na vlasti i posle pada Berlinskog zida. Slično Uzbekistanu, i u Kazahstanu se ne može govoriti o slobodi štampe, mišljenja i političkog angažovanja. Ali nasuprot Karimovu, Nazarbaev je mnogo sigurniji u svoju vlast pa se ne služi represivnim merama. U tome mu je pomoglo kreiranje tzv. višedimenzionalne međunarodne politike po kojoj Kazahstan ima podjednako dobre odnose i sa Kinom, i sa Rusijom, i sa SAD, i sa EU, i sa Izraelom, a ujedno je i pretežno muslimanska zemlja, u kojoj svi pričaju ruski jezik pošto ¼ stanovništva je upravo ruskog porekla.
Kao i ostale centralnoazijske diktature i Kazahstan ima značajne rezerve nafte i gasa, a zahvaljujući sovjetskom nasleđu je i nuklearna sila. Veliki profit od ovih prirodnih bogatstava je po svemu sudeći završio u Nazarbaevljeovom džepu, za koji se sumnja da je težak nekoliko milijardi dolara. Zahvaljujući dilu koji je predsednik napravio sa izraelskim biznismenom Aleksandrom Maškevičem te pare su deponovane na sigurne račune, a za uzvrat je na ovaj ili onaj način čitava četvrtina ukupne kazahtanske proizvodnje u rukama ovog bankara.
Meka a čvrsta Nursultanova ruka najbolje se može opisati u njegovim potezima vezanim za religiju, što je centralno pitanje vladavine svih nekadašnjih komunista. Iako je i on aktivni učesnik rata protiv terorizma, u isto vreme je i angažovan u islamizaciji svog imidža. Tokom svoje vladavine, renovirao je brojne džamije i izvršio versku obavezu hadžiluka, a ostaće upamćeno da je sedište svoje zemlje iz najveće ali pogranične Alma Ate premestio u središnju Astanu.
Pre dve godine izmenio je ustav tako da može biti izabran za predsednika onoliko puta koliko poželi, i ta klauzula je striktno ograničena na njegovu malenkost. U poslednjih nekoliko godina njegova politička karijera obeležena je borbom protiv korupcije.
Nursultan je otac tri kćerke koje su sve redom udate za bivše ili sadašnje kazahtanske ministre, biznismene ili ambasadore, ili pak njihove potomke. Najmlađa od njih, Alija je poznata poslovna žena za kazahtanske prilike.

Tan Šve



Priča o lideru mjanmarske vojne hunte dobar je primer za rušenje stereotipa o budizmu kao religiji mira. Na žalost, svaki sjaj ima i svoju senku i budizam tu nije izuzetak.
Nekadašnji poštar se već 17 godina nalazi na čelu oružanih formacija koje se svrstavaju među najbrojnije na svetu. Od samih početaka nezavisnosti ove zemlje, izvojevane 1948. istorija pamti turbulencije izazvane potezima zaraćenih frakcija. Osnivač burmanske armije Aung San ubijen je od strane svojih političkih rivala. Dugo je ovom zemljom, dok se još zvala Burma upravljao još jedan vojnik – Ne Vin, čijom se smrću 1988. nakon pro-demokratskih demonstracija otvorio prostor za uvođenje višestrančaja.
Iako je na izborima 1990. pobedila Aung Sanova ćerka – Aung San Su Ći, vojska je poništila rezultate izbora i Ćijevu strpala u kućni pritvor. Godinu dana kasnije, ona je dobila Nobelovu nagradu za mir, dobitnica je brojnih drugih priznanja i neskriveni miljenik mirotvornih (i onih koji se za mirotvorne izdaju) širom sveta, posebno na Zapadu.
Kada je došao na vlast, Šve je nastavio sa politikom čvrste ruke, te je tako sloboda štampe u ovoj zemlji nezamisliva. General je promenio ime zemlje u Mjanmar, što brojne zapadne zemlje ne priznaju, i izmestio glavni grad iz najvećeg Jangona (nekadašnji Rangun) u Nej Pji Tau (valjda je ovo pravilan izgovor) što na burmanskom znači: „Kraljevski grad“. Burmansko Kraljevo je postalo prestonica pošto se nalazi u središtu ove, inače najveće zemlje azijskog jugoistoka, što je sa vojničke tačke gledišta protumačeno kao strateški plus.
Pošto je njegova vladavina ionako u senci zatočeništva Ćijeve, Šve se ni ne trudi mnogo na polju poboljšanja svog imidža. Retko se obraća naciji, na kašičicu daje izjave medijima, živi tiho i povučeno, daleko od javnosti, boreći se sa dijabetesom.
Njegovom lošem ugledu u javnosti, pojačani i demonstracijama budističkih sveštenika 2007, izazvali su snimci koji su procureli sa venčanja njegove ćerke Tang 2006, na kome se nemilice trošio šampanjac i uživalo u dijamantima. I sve to u zemlji koja grca u siromaštvu i koju je dve godine kasnije pogodio ciklon Nargis koji je odneo, kako se pretpostavlja, oko 146 hiljada života. Veran do kraja svojoj logici, Tan Šve ovom neprilikom nije dozvolio zapadnim humanitarcima da uđu u Mjanmar.


Kim Džong Il



Među pet poslednjih komunističkih oaza na svetu nalazi se i Severna Koreja, jedan od retkih preživelih relikata hladnog rata. Nakon što je višedecenijski otac nacije Kim Il Sung preminuo pre 15 godina, na njegovo mesto došao je njegov sin Kim Džong Il. U stvari, sin samo čuva mesto rezervisano za oca, koji je po korejskom ustavu „besmrtni predsednik“.
I jedan i drugi su predmet obožavanja u izolovanoj, osiromašenoj zemlji. Neki kritičari otvoreno optužuju Ila za negovanje kulta ličnosti koji je, kao i njegovog oca, uzdigao na nivo božanstva.
Ipak godine njegove vlasti stanovnici Koreje ni izbliza neće pamtiti po rajskim motivima. Kim Džong Il je, usled posledica pada Berlinskog zida, sproveo u realnost političku doktrinu „Prvo vojska“, koja je kao svoj cilj proklamovala ublažavanje drastičnih posledica poplava koje su pogodile ovu osiromašenu zemlju. U Severnoj Koreji, čiji je grb inspirisan Lenjinovom mišlju da je „komunizam = elektrifikacija + vlast Sovjeta“, sve je u službi vojske, po ljudstvu četvrte sile na svetu, u kojoj slično Izraelu služe i muškarci i žene. Usled pogoršanja životnih prilika i ugroženosti od američke hegemonije, Kim Džong Il je znao da njegov opstanak na vlasti zavisi od sposobnosti da se dođe u posed atomske bombe. Čini se da je u tom naumu uspeo, pošto se Amerikanci služe isključivo diplomatskim sredstvima kako bi ga privoleli da se mane ćorava posla, što Ilu, naravno, ne pada na pamet.
I šta sve Amerikanci nisu činili zameniku „večnog vladara“ da popusti u svom naumu... Pošto se zna da je korejski vladar veliki ljubitelj košarke, Madlen Olbrajt mu je jednom prilikom donela loptu koju su potpisale najveće zvezde NBA lige.
Osim basketa, Kim Džong Il je vatreni filmofil, sa kolekcijom od preko 20 hiljada filmova. Koliko je njegova strast jaka govori i podatak da je 1978. po njegovom naređenju, korejska obaveštajna služba u Hong Kongu kidnapovala dva filmska radnika (glumicu i režisera) iz Južne Koreje koji su prema Ilovoj zamisli imali zadatak da poboljšaju severnokorejsku kinematografiju. Posle osam godina, bračni par je uspeo da pobegne u SAD. To je sigurno ražalostilo Ila, čiji su omiljeni filmovi Rambo, Petak 13, serijal o Godzili i Džejms Bondu, hongkonške akcije i bilo koji film sa Elizabet Tejlor. Pre tri godine, Kim Džong Il je „popravio scenario i bavio se produkcijom“ za jedan film.
U poslednje dve godine američki i zapadni obaveštajci tvrde da je Kim Džong Il smrtno bolestan, ali zbog vela misterije koji je generalni sekretar napravio oko sebe i svoje zemlje to nije zvanično potvrđeno. Njegov otac ima još jednog sina iz drugog braka – Kima Pjonga Ila, koji je trenutno ambasador Severne Koreje u Poljskoj.
Iz jednog braka i tri veze, Kim Džong Il ima ćerku i tri sina, od kojih je najmlađi Kim Džong Un (rođen 1983-4) već viđen za očevog naslednika. Poslednjih 30-ak godina, Kim Džong Il je u vezi sa svojom sekretaricom Kim Ok. Pošto se, kao i njegov pokojni otac, plaši letenja, na svoja, istina retka putovanja ide oklopnom železnicom. U njegovom vlasništvu nalazi se ukupno 17 rezidencija, u kojima Il rado provodi vreme za kompjuterom, najčešće na Internetu, za koji tvrdi da je ekspert, što je posebno zanimljivo ako se zna da je među retkima u Severnoj Koreji, ako ne i jedini kome je pristup Globalnoj mreži dozvoljen.



Aleksandar Lukašenko



Poslednji u nizu aktualnih lidera titoističke provinijencije je, kako se čini večiti, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, koji ove godine proslavlja 15 godina na vlasti. Prvi i za sada jedini predsednik ove bivše sovjetske republike rođen je pre 55 godina i odrastao je bez oca, pa su ga vršnjaci začikavali da je kopile. Završio je pedagogiju i poljoprivredu, služio u sovjetskoj vojsci kao graničar, a zatim postao direktor jednog poljoprivrednog dobra. U vreme raspada sovjetske imperije izabran je za deputata u beloruskom Vrhovnom veću i jedini je koji je glasao u tom telu protiv beloruske nezavisnosti.
Na krilima populizma, obećao je rat protiv korupcije i mafije. Tom platformom je porazio svoje dobrano oblaćene rivale na prvim predsedničkim izborima 1994, i postao beloruski otac (bat’ka). Bat’ka gradi svoj imidž na temeljima priče o „čoveku iz naroda“, i zaista - popularnost koju ima može se u postotcima meriti brojevima koji krase izbore i druge dvojice kolega iz sovjetskog rejona koji su našli svoje mesto u ovom tekstu. Zbog toga je na Zapadu, sa kojim je, osim osnovanih sumnji o legitimnosti rezultata izbora, zaratio kada je isključivao struju, vodu i gas ambasadorskim rezidencijama s ciljem da ih premesti u manje zanimljive delove Minska, te dobio nadimak „Poslednji evropski dikator“. Kada je na jednim izborima dobio 86 % glasova, Lukašenko je izjavio da su „izbori namešteni i da taj broj nije tačan jer je za njega glasalo 93.5 % birača, ali su evropski zvaničnici primetili da to nisu „evropske brojke“, pa smo ih smanjili“....
Svoje političke protivnike vidi kao „teroriste i huligane“ „kojima treba zavrnuti šiju kao patkama“. Kaže da mu je svejedno „šta na Zapadu misle o njemu, jer mu je jedino bitno šta misli narod, zbog koga on nikada neće biti diktator, iako je autoritarni vladar“. I zaista, zahvaljujući ruskim donacijama jeftinog gasa i goriva koji u tranzitu ka Zapadu prelaze i Belorusiju, koja se ugrađuje u profitnu jednačinu, Lukašenko je svojoj državi obezbedio ekonomski rast, plate stižu na vreme i to je ono što je Belorusima najvažnije. Tranzicioni kič u vidu različitih turbo-folk modela vrednosti, koji ide u paru sa ekonomskom liberalizacijom tako je zaobišao ovu zemlju.
Lukašenko ima dva sina iz prvog braka, i još jednog sinčića sa ljubavnicom čiji identitet nije poznat. Sa tim najmlađim potomkom pre mesec dana je bio u Vatikanu i tako prekinuo decenijsku izolaciju na Zapadu. Od kada se Gruzija prošle godine opekla na ruskoj vatri, Belorusija se našla u centru novog geopolitičkog žarišta, pa su u tom kontekstu sa Zapada krenuli neki povoljniji signali ka Lukašenku, čija je pozicija došla u pitanje nakon što su mu Rusi, sa kojima je u uniji od prvih godina svoje vladavine, udvostručili cenu energenata. Lukašenko je na ove migove odgovorio oslobađanjem svih političkih zatvorenika, te ostaje da se vidi da li će čovek koji je zdušno bio uz Slobodana Miloševića i Sadama Huseina, na kraju potpuno promeniti dres.
Lukašenko je opsednut „zapadnom zaverom“ protiv njega koja je posebno kulminirala tokom pada vrednosti beloruske rublje i zimske Olimpijade u Naganu 1998. kada je optužio Zapad da želi da sprovede „potpunu izolaciju Belorusije“. U najmanju ruku, njegove tvrdnje možemo prihvatiti kao osnovane pošto mu je 1995. prilepljeno da je veličao Hitlera, a pre dve godine zamereno zbog navodnog oštrijeg tona prema Jevrejima. Kasnije se ispostavilo da su te tvrdnje ili loše prevedene ili navedene van konteksta.
Sa druge strane, doživeo je počasti na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, na Kubi i u Libiji, a u poslednje vreme nije krio svoje oduševljenje tipom populističkog socijalizma koji krasi vladavinu Uga Čaveza. Predsednik je beloruskog olimpijskog komiteta, drži pod kontrolom centralnu banku i, što se da pretpostaviti, nema zakonskih prepreka na broj kandidatura za mesto na kome se trenutno nalazi.

Za sam kraj, posle više od 30 hiljada slovnih znakova sa razmacima, iskoristimo ovu priliku da još jednom sahranimo ideju jugoslovenstva, zapušavajući istovremeno usta svima onima koji misle da metalci ne znaju da naprave perfektnu političku pesmu.

Rise so high, yet so far to fall.
A plan of dignity and balance for all.
Political breakthrough, euphorias high.
More borrowed money, more borrowed time.
Backed in a corner, caught up in the race.
Means to an end ended in disgrace.
Perspective is lost in the spirit of the chase.

/chorus/
Foreclosure of a dream,
Those visions never seen,
Until all is lost,
Personal holocaust.
Foreclosure of a dream.

Barren land that once filled a need,
Are worthless now, dead without a deed.
Slipping away from an iron grip,
Natures scales are forced to tip,
The heartland cries, loss of all pride.
To leave aint believing, so try and be tried.
Insufficient funds, insanity and suicide.

/chorus/

Now with new hope some will be proud.
This is no hoax, no one pushed out.
Receive a reprieve and be a pioneer.
Break new ground of a new frontier.
New ideas will surely get by.
No deed, or dividend. some may ask why?
Youll find the solution, the answers in the sky.

Rise so high, yet so far to fall.
A plan of dignity and balance for all.
Political breakthrough, euphorias high.
More borrowed money, more borrowed time.

/chorus/

Holocaust