Grizzly Bear – Veckatimest (Warp, 2009.)

Za treći album bruklinskog benda Grizzly Bear rečeno je da je prijemčiviji ljudskom uhu od prethodna dva koja su ga, verujem, odgrizala. Jer, već i u ovoj kako ga preporučuju „slušljivijoj“ varijanti, jasno je da Grizzly Bear u sebi ima naklonost ka samodovoljnosti. Tako se sa prijemčivošću, ako se ona shvati kao lepota melodije i glasa, na Veckatimest možda malo i preteralo. Na albumu se toliko insistira na vokalnoj virtuoznosti, pa zadovoljstvo, sigurna sam, osećaju samo članovi benda.
Kada to nije slučaj, barokne melodije stvaraju slike bajkovitog (mahom pastoralnog) predela koji u poslednje vreme sve češće pohode mnogi bendovi, a ne samo frik folk pastiri.
Prvi deo albuma kompaktniji je zahvaljujući začinu od pop mrvica. Iako su one brižljivo rasejane po moru oniričkih melodija koje tom kvascu ni u jednom trenutku ne da da neku od pesama zgusne do tačke kipljenja i eventualno naraste do sprata za igru, barem se meni učinilo da Grizzly Bear pruža šapu prema nečemu nalik Kings of Convenience (na koji posebno podseća prva pesma, Southern Point u svom gitarskom uvodu).
Odmah za ovom, sledi druga numera Two Weeks – potpuno magični amalgam jednostavne pop melodije lagano programirane na klavijaturi kao kad se, u neki gluvi noćni sat pusti veš mašina da radi, a onda ona potkiva dramatiku – priključuju joj se sirene od spolja, zatim glasovi tu malu sliku podignu na rajski nivo ne gubeći sve vreme prizemljenje u osnovnom ritmu veš mašine. Usled ovog jedinstva između pločica čvrsto prilepljenih za pod nečijeg stana i rajskih visina u koje vode vokalne bravure, Two Weeks je i najbolja pesma na albumu.
Možda je vrhunac prerano došao, pa ostatak Veckatimesta deluje manje dobar. Ili je po sredi jedan od onih albuma koji, nakon neke pete pesme postaju sve čudniji i čudniji dok se ne raspadnu skroz. Pa ovom medvedu može da se desi da ga slušalac, ko onaj pametniji brat u basni, preživi tako što će se praviti mrtav. Ili da ga neko poput mene, u trenucima slabosti, sluša samo do pola.
Jer, nakon duge okuke u vidu prilično dosadne pesme Dory, ostrvo iz naslova počinje da se rastače u moru povlačeći slušaoca naizgled u dubine melodija i ideja. Ali one se međusobno potiru ostavljajući vam samo uši pune vodenog šuma. Jedino se, na samom kraju albuma, Grizzly Bear otimaju tom vilinskom klupku sa pesmom Foreground. Eto razloga da se ipak ostane do samog kraja ove ploče.