Multietnička Atrakcija – S/T (Odličan Hrčak, Digimedia, 2010)

Stihovi očigledno nemaju preterani značaj u stvaralaštvu Multietničke Atrakcije. Odnosno, u njima nema pretenzije pesnika da se ispovedi ili da opiše, direktno, mudro i drčno sebe ili svoju okolinu – pravac kojim se kreću gotovo svi bendovi u ediciji Nova srpska Scena.
Njihovi stihovi uglavnom svesno izbegavaju koherenciju, poruku, i dolaze iz malog mozga, tamo gde se skupljaju raznorazne usput viđene slike, ono što se načuje u etru, s radija, s TV-a, ali bez ikakvog gneva. Kao da je sva energija usmerena na svirku preko koje reči same po sebi deluju kao usputna improvizacija, ili prosto čišćenje nekog mentalnog i duhovnog prostora. NLO, UFO, Rolling Stone, Merilin Monro, Holivud... Iako nije nova ova strategija gomilanja slika, znakova, obeležja, na srpskom jeziku stvara začudan, pomalo komičan utisak, parodijsku draž i olakšanje koje donosi obesmišljavanje raznoraznih medijskih kovanica. S druge strane, ove slike nisu potkovane nekom osvešćenom ideologijom, pa se tako pretvaraju u plastične perle kojima se autori poigravaju praveći od njih sasvim novu sliku, otkrivajući stvarnost i melodiju iza lažnih stvari. Ovakav tretman slika jeste autentično slobodarski i gerilski.
Teatralni glas Osmana Ahmeda dodatno stvara distancu spram stihova. U rasponu od glumca koji se previše uživeo u svoju ulogu do one-man show samodovoljnosti njegov glas natkriljuje muziku kao razglas koji često deluje skoro suvišan. Ovo se nekima od nas možda ne svidi, ali se čini da se ovakava nesrazmera svojom grotesknošću uklapa u identitet benda.
Većina ovih mladih bendova kada sviraju i kada slušate njihove albume imaju manje ili više izraženu predstavu o tome kako žele da budu percipirani, postoji težnja ka ispravnosti u bilo kom smislu, ka govorenju istine, suštine, pravljenju što jačih slika savremenog trenutka. Za razliku od njih, Multietnička Atrakcija nema nikakvu predstavu o tome, ili se ona ne vidi jer se na svom prvom albumu bave drugim stvarima. Ovo ih čini veoma šarmantnim i, paradoksalno, uprkos izraženoj teatralnosti vokala i naglašeno dramskom (spram lirskog) raspoloženja koje njihove izvedbe nameću, stvara utisak bezbrižnosti, lekovite zaboravnosti.
Spram uglavnom ravničarske note, koja boji većinu bendova koji trenutno sviraju i koji su izdali albume u proteklih par godina, čak iako se ta ravnica povremeno marljivo pošumljava žbunastim zvukom, bodljikavom žicom malko isiljenog bunta, Atrakcija nudi planinsku, gorštačku, močvarnu zvučnu sliku čime, samom svojom pojavom, razbija monotoniju scene.
U pogledu stihova, zanimljivo je kako Atrakcija daleko iskrenije od većine domaćih bendova pokušava da savlada očiglednu sopstvenu nelagodu zbog odsustva osećaja (čak i zanimanja) kome se to danas, kao, ajd da kažemo, alternativni bend obraća. Kao da ne žele da zdravo za gotovo prihvate iz prethodnih decenija podgrejan kontekst o nekakvoj pobunjenoj i nezadovoljnoj mladeži kojoj su toliko potrebni, oni traže uglove iz kojih ne moraju da se privatizuju sa slušaocem, ili mu se nude kao neki novi grafit u ulici. Umesto toga, oni tragaju za sasvim malim, a neupražnjenim prostorom unutar postojećih slika i melodija da udenu veznik, ili boju koja ne boji toliko zid već ga oslobađa, kao zvučni karijes, suvišnih poruka. Jer, i zid treba da diše.