Osokoljen fenomenalnim slušalačkim iskustvom koje mi je priušteno čestim preslušavanjem debitantskog EP izdanja kalifornijskog akta Free The Robots, objavljenog sada već davne 2007. godine, zamalo se nisam prevrnuo sa stolice od sreće kada sam registrovao da je Chris Alfaro, što je inače pravo ime ovog delatnika, izbacio svoj dugosvirajući debi. Ruke su se u znoju sreće zadovoljno trljale, sa slavodobitnim mislima kako je večito pitanje „šta slušati“ u narednih nekoliko meseci dobilo vrlo poželjan odgovor. Šipak!
Ni nakon nekoliko preslušavanja očekivanja nisu ispunjena. Nažalost, Alfaro je umesto daljeg razvijanja svog talenta da sa lakoćom špartajući kroz žanrove znalački provuče nemir kroz poigravajuće bitove, na ovoj ploči definitvno rešio da se profiliše posvećujući dosta vremena svom zvučnom identitetu. U nekom drugom slučaju, to bi bio dobrodošao ishod, u ovom to je poduhvat ravan samoubistvu.
Suočimo se sa neprijatnom činjenicom – na ovoj ploči nema ničeg istinski novog. Ako uvodna Sci-Fidelity mestimično najavljuje zapaljiva astralna putovanja u srce kosmosa, ostatak ploče protiče u iščekivanju da se nešto zanimljivo desi. Umesto daljeg pumpanja svog kreativnog ega, Alfaro se priklonio opciji destilisanja zvuka „scene“. U njegovom slučaju sve to previše liči na postulate koje je ustanovio njegov komšija iz Los Anđelesa Flying Lotus.
U najkraćim crtama ovaj pristup se manifestuje na sledeći način: wooferi i sub wooferi se brinu za svoju egzistenciju od dubokih, tromih i masnih bas deonica nalepljenih na ništa poletnije ritmove, koji stalno zastajkuju i premišljaju se kuda će, a trebalo bi samo da teku. Od teme do teme, basovi puvaju hladnoću kao TA peći kad se ne napune, ritam mašine štekću i brekću, na vr’ noža džez reference spakovane u kosmonautska odela – završi se taman jedna stvar, počne druga, a da se suštinski ništa nije izmenilo i tako sve do kraja ove kolekcije koju sačinjava čak 13 tema. Prosto da čovek poželi da revnosnije prati dubstep scenu.
Stanje stvari bitno ne popravlja ni Ikey Owens iz grupe Mars Volta koji gostuje u numeri Eye. I on se utopio u produkciono nalickani groovy zid plača koji, ruku na srce, nije za komandu koju njen naslov sugeriše, ali je dovoljno indikativan da nas uveri da su roboti daleko od priželjkivanog izbavljenja. Ili kako je to lucidno sažeo jedan nadahnuti komentator sa jutjuba (prenosim u originalu): „Znači i ovde od prevelikog nadanja ispala kurčina na kraju!“
Ni nakon nekoliko preslušavanja očekivanja nisu ispunjena. Nažalost, Alfaro je umesto daljeg razvijanja svog talenta da sa lakoćom špartajući kroz žanrove znalački provuče nemir kroz poigravajuće bitove, na ovoj ploči definitvno rešio da se profiliše posvećujući dosta vremena svom zvučnom identitetu. U nekom drugom slučaju, to bi bio dobrodošao ishod, u ovom to je poduhvat ravan samoubistvu.
Suočimo se sa neprijatnom činjenicom – na ovoj ploči nema ničeg istinski novog. Ako uvodna Sci-Fidelity mestimično najavljuje zapaljiva astralna putovanja u srce kosmosa, ostatak ploče protiče u iščekivanju da se nešto zanimljivo desi. Umesto daljeg pumpanja svog kreativnog ega, Alfaro se priklonio opciji destilisanja zvuka „scene“. U njegovom slučaju sve to previše liči na postulate koje je ustanovio njegov komšija iz Los Anđelesa Flying Lotus.
U najkraćim crtama ovaj pristup se manifestuje na sledeći način: wooferi i sub wooferi se brinu za svoju egzistenciju od dubokih, tromih i masnih bas deonica nalepljenih na ništa poletnije ritmove, koji stalno zastajkuju i premišljaju se kuda će, a trebalo bi samo da teku. Od teme do teme, basovi puvaju hladnoću kao TA peći kad se ne napune, ritam mašine štekću i brekću, na vr’ noža džez reference spakovane u kosmonautska odela – završi se taman jedna stvar, počne druga, a da se suštinski ništa nije izmenilo i tako sve do kraja ove kolekcije koju sačinjava čak 13 tema. Prosto da čovek poželi da revnosnije prati dubstep scenu.
Stanje stvari bitno ne popravlja ni Ikey Owens iz grupe Mars Volta koji gostuje u numeri Eye. I on se utopio u produkciono nalickani groovy zid plača koji, ruku na srce, nije za komandu koju njen naslov sugeriše, ali je dovoljno indikativan da nas uveri da su roboti daleko od priželjkivanog izbavljenja. Ili kako je to lucidno sažeo jedan nadahnuti komentator sa jutjuba (prenosim u originalu): „Znači i ovde od prevelikog nadanja ispala kurčina na kraju!“
Постови
Нема коментара:
Постави коментар