Boris Vijan – Pena dana (Paideia, 2003)

U svom daljem špartanju po trenutno „kultnim“ piscima, naleteh u biblioteci neideološkije polovine nasdvoje na Vijana. Boris Vijan. Kako to ime nekako važno zvuči kad napišeš – a tek kad izgovoriš! Nema šale. Dopao mi je šaka njegov roman „Pena dana“, pa rekoh da vidim o čemu se tu radi...

Na strani ovog Francuza (1920-1959) koji je, po nekima, neizmerno bitan iako je doživeo samo 39 godina je izvesna lakoća pisanja. Pod time podrazumevam određenu „francuskost“ u njegovom pisanju – on svojim stilom bez napora stvara slike i junake koje možeš da vizuelizuješ u glavi, ni traga od one skribomanije na silu koja krasi stanovite britanske pisce – a tu mislim na Ejmisa, Parsonsa i pogotovo Mekjuena. Drugi plus je modernost, iako napisana 1946. godine, „Pena dana“ je i dalje jednim svojim delom futuristička knjiga... Npr. meni se od gomile oruđa za jednokratnu upotrebu prezentovanih u ovoj knjizi najviše svideo pijanoktel – sprava koja meša koktele čiji ukus zavisi od toga kako nešto odsviraš na klaviru. Ha ha... vrlo zanimljivo.

Možda i najveća vrednost ovog dela je neviđena satirizacija fanova Žana Pola Sartra, ali i njega samog, koji je u ovoj knjizi Žan Sol Partr – čija skribomanija dovodi do banrotstva Šika, jednog glavnih junaka knjige i izvesnog krvoprolića na samom kraju ovog dela.

I tu se spisak pozitivnosti završava. Iako je „Pena dana“ prilično lako štivo, ono i propušta priliku da ostavi neki dublji utisak. Vijan izvlači iz rukava plodove svoje mašte i precizno ih smešta u (nazovimo je tim imenom) radnju ali ceo taj postupak više liči na prskanje po plićaku nego što zaista zahvata neki problem dubinski, onako kako to samo knjiga može. Već od samog starta, kada u predgovoru napiše da ništa nije važnije „od džeza i devojaka i da će to ova knjiga dokazati“ (parafraziram), Vijan je, bar u mojim očima na svoje pisanje navukao neku senku koju do kraja nije uspeo da skine sa ovog, budimo realni, prosečnog ostvarenja.

Na jednom mestu sam pročitao da je Vijanov stil gladak i mek, a na drugom da je „Pena dana“ nadrealan roman. Ako je prvo tačno i može poslužiti ka otkrivanju tajne kultnosti ovog pisca, druga tvrdnja je sumnjiva, jer je za mene nadrealno, što je osobina koja krasi svaku iole ozbiljniju književnost samo po sebi skopčano sa simboličkim. A simbolizam „Pene dana“, iako se iz sve snage upinje da fantastičnim motivima postigne neki efekat, ostaje na nivou prozaičnog i svakodnevnog. Presuda: obrni-okreni, nije izdržalo zub vremena.

Norveško platno – 2. rolna

Večeras sam pogledala još dva odlična Norvežanina. Uno je delo Axel Hennie koji je u filmu imao trostruku ulogu – scenariste, reditelja i glavnog glumca. Nasmejalo me što je Hennie na imdb-u, pod stavkom trivia stavljeno da je prvi Norvežanin osuđen zbog crtanja grafita. Kakva mirna zemlja! Al, ko što kaže Petar Pan u jednoj od svojih pesama: „Ovo nije mir“, što su nam braća Norvežani i potvrdili ovom drugom rolnom.
Hennieovo autorsko trojstvo ogleda se u kompaktnosti i proživljenosti filma sa jakim ličnim potpisom. Reč „uno“ tako komunicira sa temom i idejom filma - istup pojedinca u svet ulice i njegova pravila, ali i sa činjenicom da je reč o ličnom, autorskom potpisu ovog crtača grafita.
Davida upoznajemo kao čoveka od poverenja – desna je ruka vlasnika teretane u kojoj radi, zaštitnik njegovog kurčevitog, a iskompleksiranog sina čiji je životni san da postane policajac (!) i tihog momka koji rešava stvari bez puno buke. Takoreći, najlojalnijeg limenog vojnika. Otuda, David zaslužuje protekciju, poštovanje ulične bratije i pravo da povremeno podjebava i poučno lupa packe svom drugaru iz teretane koji se loži na mlađu sestru nabildovanog Pakistanca što će ga umalo koštati možda jedinog samosvojnog dela njegove „ličnosti“. Već na samom početku, David se izdvaja u ekipi nabildovanih momaka koji ne mogu da podignu gajbice sa sokom jer će za koji sat da treniraju, koji, dakle, slepo slede pravila ulice kao pravila iz bukvara zakucavajući se na prvoj krivini kada treba da misle svojom glavom i pokažu sopstveni sistem vrednosti. Iako njegova rešenja oklni puleni detektuju kao mozganje unutar zadatih pravila, sposobnost strateškog mišljenja, poštovanje za gazdu i svinjarije njegovog umišljenog sina, sam život namešt Davidu da se izdvoji iz besnog čopora i dokaže da je bes (baš kao i moral) isključivo individualni sport. Da strategija ne zavređuje toliko nagradu i pohvalu, koliko teret sopstvenog odlučivanja.
Nakon što svi iz teretane dospeju u zatvor posle racije i David ocinkari gazdinog sina kako bi stigao na vreme u bolnicu gde mu umire otac od raka, dojučerašnja očinska figura gazde teretane prerasta u osvetnika sa poukama u vidu bejzbol palica, a dojučerašnji prijatelji i puleni u namicanju tegova, kao talasi pred zupcem svog Posejdona povlače se okrećući Davidu leđa. Težina lične odluke i kršenje pravila nikom nisu doneli dobra, a kamoli Davidu koji nikom ne želi da objašnjava svoje postupke i koji pokušava da opstane sasvim sam.
Tu film zadire u temu odrođavanja. Da je odvajanje od čopora jednako bolno i kažnjivo po čopor koliko po pojedinca koji ga izneverava, Uno pokazuje na način koji ga deli od većine osvetničkih filmova koji samo čekaju trenutak sukoba pa da sve prasne u pucnjavu i glabanje konopca u modifikovanom ringu. Debeli konopci rasparani su na najsitnije niti moralnih dilema i odluka koje jače od bilo kakvog botoksa pumpaju krv ove drame.
Lični moral i lični kodeks vrednosti, te lojalnost i sposobnost da se opstane sam – bez tuđe protekcije, usred dve vatre napujdanih pasa, mimo propisanih pravila postaje glavna tema filma. Ulična lojalnost pada u prašinu kao dobro osmišljeni pano prepun kul grafita a ukazuje se svet iza ograda koji valja utabati sopstvenim stopalima i u kom se prepoznaje razlika između hrabrosti, prijateljstva i usiljenog uličnog bontona i plastičnih mišića iz teretane.
Odnos koji David uspostavlja sa svojim bratom Kjetilom, obolelim od Daunovog sindroma, radikalan je skok sa saveza sa tobož snažnima na pipav i nepredvidiv odnos sa slabim. Da pištolj koji se valja tokom celog filma kao kučina po prašnjavom drumu kojim su prohujali mnogi vesterni, preko ove urbane pustoši dospeva aš u ruke Kjetila, nije slučajnost. Podučavajući Kjetila kartama i igri u kojoj je cilj da se ostane samo sa jednom kartom u ruci i poviče: „Uno“, David i sam shvata značaj i dramatičnost solo igre.
Ispod ove osnove krije se čitav mravinjak neukrotivih slika. Jedan od glavnih motiva u filmu je skrovište. Jedno od njih je Davidov podrum u koji se isprva, kada ostane sam, krije on, a potom u njemu krije svog prijatelja koji mu se obrati za pomoć. Iako je podrum najplastičniji prikaz skrovišta, ovaj motiv se razvija tako da postaje životni moto sveta junaka iz filma: pronaći zaklon, bilo da je reč o majčinom stoicizmu, sobi pokojnog oca, opasnom psu, velikom pištolju ili protekciji onih koji su veći i naoružaniji od tebe.
Uno je priča o tome kako izgleda kada se sva skrovišta sruše kao karte čijim brojevima su obeležene etape u Davidovom povlačenju, kako izgleda kada se ostane potpuno sam i kada ostane samo jedna karta u ruci. Tek tada, kao što kaže naš junak sa krvavim tragovima na glavi i betonu, može a se kaže: „Ne možete mi ništa.“

Drugi film, Umetnost negativnog mišljenja uspeo je da se izbori sa prethodnim remek delom koje će i unučići slaviti i da za sebe pronađe prostor u mom norveškom iskustvu. Reč je o crnoj komediji, zapravo drami na kvadrat o čoveku koji je, nakon nesreće, završio u invalidskim kolicima, kako sam kaže – nepokretan i impotentan i koga supruga ubacuje u grupu za rehabilitaciju. Glavni moto grupe koju pohađa nekolicina jednako ujebanih ljudi je – misli pozitivno.
Na ovoj ekstremnoj podeli, reditelj i scenarista Bard Breien gradi kritičku i crnohumornu prozivačinu univerzalne filozofije sveta u napretku. Pozitivno mišljenje i podnošenje kao zacrtana putanja sveta u večitom oporavku prikazana je kao filozofija suzbijanja, licemerja i, naposletku duševnog i moralnog hendikepa.
Iako su glavni junaci invalidi, ova sanitarna mantra koja se budistički njiše nad svakom pošteno napaćenom dušom da sve podnosi sa osmehom - gubitke racionalizuje i hoda sunčanom stranom ulice, razume se napred, čini da gledalac doživi pritisak ovog fašističkog koncenzusa o veselosti i otpornosti kao sopstveni. Dakle, ako vam je ikada došlo da razbijete ekran kada vidite Mirjanu Bobić
Mojsilović kako kaže: „ja nemam vremena da mi bude loše“, ovo je pod a), b) i c) film za vas. Znam da bi bolja polovina nasdvoje rekla da je reč o lakoj meti, ali ja mislim da nekad i u lake mete treba pucati sve dok se ne oseti olakšanje i dašak vazduha. Zato, opali!
Umetnost negativnog mišljenja je razuzdana i sočna paljba po ovoj savremenoj karikaturi stoicizma. Ne samo da film razotkriva sve pore te besprekorno ispilingovane kože razvučene u lažni osmeh koji progoni i kažnjavi svaku bol, svaki titraj tuge, nezadovoljstva, nego pokazuje i naslage lažne tuge, frustracije i sadomazohizma, te mehanizma spasilac-žrtva kao veštački ustrojenog mehanizma da melje ljudske duše.
Umetnost negativnog mišljenja prevazilazi svoju laku metu i postaje prava oda negativizmu u kom se krije neistražena teritorija oslobođenja i spasa. Jer, trijumf ovog filma nije u pobedi već pobeđene ideje o lažnom optimizmu, već u slobodi i drskosti da se u sred čemera i beznadežnosti pronađe mogućnost ljubavi koja ne traži sunčane zaloge. U siva četiri zida, sama od sebe može da cveta.
Rado bih stavila When we refuse to suffer, Džonatana Ričmana, al ga nema na jutjubu...

Norveško platno

Večeras sam, u okviru ove Nedelje norveškog filma, pogledala dva animirana norveška filma.
Prvi, zbog kog sam najviše i zapucala u DKC, Danski pesnik, rediteljke Torill Kove, traje samo 15 min i pravo je malo čudo od filma. Za sve one alergične na orkestar histeričnih glasova u animiranim filmovima, ovaj je ispripovedan samo jednim glasom glumice Liv Ulman koji, po potrebi, postaje glas pojedinih likova. Glumica neznatno menja glas kada govori u prvom licu, u ime pojedinih likova. Otuda utisak da vam neko priča priču pred spavanje, čitajući je iz knjige.
Spuštena lopta u pripovedanju prepoznaje se i u animaciji, koja je klasična 2d animacija sa najbazičnijim, gotovo dečjim crtežom koji opaža tek najosnovnije obrise, bilo da je reč o ljudskim figurama, životinjama, brodu itd. Ovakvo svedeno opažanje u isto vreme doprinosi utisku direktnog, otvorenog i suštinskog sagledavanja stvari, rasterećenog od finesa, relativizma, filozofije, što može da zavara gledaoca i isporuči mu filozofski nastrojenu priču o nastanku života i slučajnostima koje čine čarobnu simfoniju naših života, dok, sa druge strane, stvara komične efekte u prikazivanju psihijatra i putnika na brodu koji povezuje Dansku i Norvešku, kao i celokupnog nesporazuma o poreklu Skandinavaca.
Vedrina i lakoća sa kojom se pričaju i najteže stvari donekle podseća na Persepolis – svet sveden na najosnovnije elemente, poluironičan odnos prema junacima koji, uprkos svemu, uspevaju da vas zaplene svojom konkretnom i beskompromisnom ličnošću.
Način na koji se železničke šine pretvaraju u DNK lanac i kosa koju izabranica danskog pesnika pušta godinama zbog zakletve da je neće ošišati sve dok se njih dvoje ne spoje, postaje staza u lavirintu koji treba da pređe zabludeli i nesigurni pesnik, aludiraju na suštinu ovog remek delca – sve je povezano i ništa nije slučajno, jer kad se desi izgleda kao pravo čudo.
Evo celog filma:

Drugi film, Sloboda za Džimija, iznagrađivano je delo koje se hvali činjenicom da je po sredi prvi norveški kompjuterski animirani, a dugometražni film. Očekivala sam nekakav epigon američkih, Pixar-ovih i Diznijevih Madagaskara i pingvinskih zavrzlama, a dobila sam prvi pošten animirani film koji koristi matricu rescue dušebrižničkih američkih filmova o životinjama obračunavajući se sa ovom slatkorečivošću. Naime, slon Džimi koga održavaju na drogama kako bi svake večeri izveo svoju tačku u putujućem cirkusu plen je nekoliko grupacija ljudi: sitnih kriminalaca koji preko njega švercuju heroin, bande demonskih Laponaca koji pokušavaju da doakaju ovim prevarantima i dokopaju se svog heroina, te grupe angažovanih ekološki osvešćenih dušebrižnika sa dredovima koji žele da oslobode Džimija, i ekipe lokalnih lovaca koji su sebi zacrtali da moraju da uhvate losa, al će se svakako zadovoljiti i zalutalim primerkom slona.
Navučen na droge, slon Džimi beži iz cirkusa i onako nadrogiran postaje višestruka meta ovim zaslepljenim ljudima. Nimalo zašećeren pejzaž pokazuje prirodu kao indiferentno platno na koje ljudi projektuju svoje motive, tumačeći prirodu onako kako im najbolje odgovara, sve u svemu – izvlačeći korist.

Otuda Džimi, nacrtan kao fosilni ostatak nekog surovog sveta sa džanki pogledom koji pluta okolišem tražeći mesto na kom će da skapa, nije samo slika i prilika slona koji je živeo u lošim uslovima putujućeg cirkusa, već kao slika i prilika prirode izmrcvarene ljudskim motivima i idejama. Žrtva fotošopa.
Trka za Džimijem spram golog i surovog kamenjara tokom koje zaginu i neki pošteni turisti podseća na vesterne po svojoj beznadežnoj težnji za izravnavanjem računa, i na filmove braće Koen, po svojoj apsurdnoj težnji ka samouništenju.
Iako je kraj filma tragičan, i na gledaoca se svaljuje kao kamenje na ustreljenog slona, potragu za svojim tovarom heroina nastavlja jedan od retkih preživelih lovaca na Džimija. Za gledaoca, poslednji kadrovi u kojim ovaj uporni tragač ide kroz nanose snega predstavlja večitu potragu za Džimijem kao potragu za izgubljenom čarolijom i harmonijom između ljudi i prirode.

Kana trip

Krenule smo da stavimo kanu na kosu. Pošto nismo uspele da uskladimo vreme, plan je bio da se prvo kanira jedna, pa onda druga. Ali prvi termin smo propustile jer se jedna uspavala, a drugi, jer je druga zakasnila. Onda se ispostavilo da frizerka ne zna kako se stavlja kana. Iako je jedna od nas već koristila kanu, nije mogla da se seti dal se stavlja na mokru ili na suvu kosu, ni dal se onda glava uvija u kesu ili peškir ili samo stoji na ramenima. Opredelismo se za mokru, a kako je onda sve kapalo, meni je bilo krivo što sam krenula u novoj majici, pa smo žurile da speremo fleke.

Pošto smo stigle kući, pustile smo film na koji smo se više onako silom prilika primile. Prosto čovek oće na nešto da se primi i onda tako nađe neki film. Zadužen da se na njega primimo bio je Wisconsin Death Trip, film na koji sam slučajno nabasala na netu. Sve je bilo tu: misterija, po istinitom događaju a dokumentarac, nedokučiva zagonetka o seriji (samo)ubistava u Viskonsinu, pa još krajem XIX veka kad su se doseljenici u SAD, suočeni sa potpuno golom američkom zemljom i doseljeničkom mantrom o novom početku hvatali malo za religiju, malo za vudu lutke i veštice, da bi glad i opasne zime učinili svoje. Kad ono, disk preskače, nema prevoda, a na sve to nekakva serija crno-belih nekrofilskih kadrova na koje bi se eventualno ložile sestre Džindžer. Iako smo i mi, sa folijom na glavama ispod koje niz vrat cure potočići balege iščekujući da se desi neko opasno zlo na ekranu više nego bile spremne da ovom tripu izađemo u susret. Al, nije se primilo i sve je nekako ličilo na slepstik ubistva kod Bastera Kitona.

Pošto ni za jedan od smrtnih slučajeva nije pisalo, nit se reklo kad se desio, dvumile smo se, ko dal se sve te smrti zbivaju u roku od mesec dana ili u rasponu od 10 godina, te ustanovile da, ako je ovo drugo, onda je malo glupo praviti od komarca magarca i celu stvar prikazivati ko neku psihozu poštenih građana Viskonsinu, te da je jedini ko se tu istripovao Džejms Marš, inače reditelj poštenog dokumentarca Čovek na žici.

Pošto se već na film ne primismo, pred kraj Viskonsina, već nam je popustila pažnja, jer se bližio čas da vidimo dal se primila kana. Izdržasmo puna četri sata, isprasmo ona govna iz kose i sve dalje je bilo uglavnom stvar suspenzije neverice. Nešto se malo promenilo, al ne može baš da se kaže. Svi koji su svratili, tek da nam izađu u susret, tvrdili su da se neka nijansa i sjaj poznaju.

Posle se još svašta čulo i ispostavilo: da ne znamo koje antene i kablove imamo, da će neki od nas biti možda otpušteni, a nekima smanjena plata, da se po pozorištima krade, te da ne znamo gde je neki restoran u Zemunu i čiji je televizor veći, da li je rak nasledan, šta je ubilo ljude u Pompeji i koji fudbaler je Srbin, al nije Srbin. Tj. svi su znali po nešto od ovoga, al im ostali nekako nisu verovali.

Sve u svemu, složili smo se da je rerna neophodna i korisna čak i ako se ne kuva i ako se nema svoj stan. Takođe, nismo znali od čega je ta jebena kana koja se nije primila.

Što bi reko jedan teatrolog na nekom javnom čitanju neke drame na šta sam slučajno nabasala: „Toliko razočaranja kruži svetom.“ Da ga jebeš, baš!

BALKAN spec. Vol. 6: Zbogom Brus Li - Ukleti Salaš (PGP RTS)

Na kraju našeg gabaritnog muzičkog putešestvija po šumama i gorama razvalina nekadašnje države, treći put zaredom ostajemo zakucani u Novom Sadu. Novi album grupe Zbogom Brus Li pomalo je ostao u senci njihovog učešća na Beoviziji, pijuckanja voćnih sokića i generalnom nezainteresovanošću šire publike za njihov rad.
A slobodno se može reći da je ovaj, kultni sastav iz devedesetih (čuju se kritički glasovi da ih sa muzičke tačke gledišta previše idealizujem, što, naravno, ne stoji) zapucao na veliko. Osim već pomenutih radnji, potpisao je ugovor sa nekada najvećim domaćim izdavačem, a i dalje najvećim kada je reč o srpskoj rok muzici. Za svoj diskografski kambek koji je ujedno trebalo da predstavlja i zajebantski ulaz na estradu, pevač grupe Saša Matić je rekao "da je grupa oduvek ovako želela da zvuči." S obzirom na to šta su ponudili na "Ukletom salašu", nije zgoreg napomenuti da težnje ka cilju nekada donose mnogo veće prinose nego samo dostizanje cilja...
Naime, sastav se odlučio na muzičku hibridizaciju svog osnovnog pank usmerenja i vojvođanskog melosa oličenog u tamburici, što je i ranije, u po kojoj pesmi bila odlika ZBL. Sada su te dve krajnosti potpuno izmešane u jedan "pankburaški" stil, očigledno na talasu world music pomame. I bendu se zaista ne može osporiti profesionalno urađen tehnički deo posla.
Produkcija i aranžmani su skroz korektni, tekstovi kao i uvek imaju težnju da zasmeju, ponekad i uspevaju u tom naumu ali ukupno gledano, rezultat je skroman, jer iako bi želeli, a da se ne lažemo, Zbogom Brus Li i nisu baš vanserijski zabavljači. Razlog tome je potpuno odsustvo bilo kakve uživljenosti u muziku koju 2009. grupa svira, kao da je reč o nekom profesionalnom kabareu, u kome je najviše para potrošeno na igračice i scenografiju, a za ostalo šta preostane. Za tamburice, a i za pank ti ne treba dobra produkcija već duša u instrumentima, knedla u grlu i suza u oku. Muzika koja te tera da sipaš sebi piće i iziritiraš kapke duvanskim dimom. Zbogom Brus Li bi pravili lom ali pod uslovom da se koriste isključivo plastične čaše.
Skoro čitava druga polovina Ukletog Salaša sačinjena je od ponovo, pankburaški odsviranih, starih pesama grupe. Ne znam da li je do mladosti, aranžmana ili nečeg trećeg, te nijedan prepev ne trpi poređenje sa originalom.
Pre jedno dvadeset godina, jedan mađarski bend je istamburao pesmu Plavog Orkestra - "Bolje biti pijan nego star". Poslednje vesti iz finansijskim problemima ophrvanog severnog susedstva su da se planira prepev i "Buđavog lepca", ne znam da li će baš biti u tamburica fazonu. No, jedno je sigurno - pesme sa Ukletog salaša nit će iko prepevavati nit će iko želeti da ih sluša u kafani.

BALKAN Spec. Vol. 5: Piknik - Dembelan (SKC NS)

Dočekan pre dve godine kao svojevrsna senzacija i nesumnjivi hit, novosadski one-man bend Piknik svojim zvaničnim debijem Miš, puž i ker predstavio osobenu poetiku Gosn Bandara, spiritus movensa ovog benda. Surova kritika situacije koje nas okružuje u njegovoj pankmetalskoj interpretaciji zvučala je nesumnjivo šarmantno i duhovito, te ne čudi što je za ove dve godine stekla dosta poklonika.
Iako i na novom albumu dalje razrađuje osnove koje uspostavio na debiju, Dembelan za Piknik u najboljem slučaju predstavlja tapkanje u mestu. Suviše oslonjen na prvenac, on najkraće rečeno nije na njegovom nivou, i samim tim ne uspeva da izdrži ovo neizbežno poređenje.
Možda je stvar u tome da su Miš, puž i ker jednostavno postavili previsoke standarde, možda je sindrom druge ploče uzeo još jednu svoju žrtvu, što su bendovi sa srodnim senzibilitetom na ovim prostorima već osetili na svojoj koži (neko je pomenuo Hladno pivo?). I sad, iako sa jedne strane, ja zaista želim Pikniku da doživi sudbinu pankerski nastrojenih Zagrepčana i puni hale gde god da krene, sa druge strane nikako im ne želim da postanu karikatura samih sebe, što je upravo ono što se desilo ekipi koju predvodi Mile Kekin.
Slušanje Dembelana u odnosu na Miša, puža i kera podseća na nekog poznanika koji je u društvu poznat po tome što ima u rukavu pregršt viceva. I super je čuti deset, petnaest, dvadeset ali kod pedesetog sve što čuješ ti postane isto, stomak te već boli, i najradije bi izašao negde na vazduh. Sigurno da sam sad malo i preoštar prema nekima od pesama sa ove ploče, koja nije imuna ni na auto-recikliranje, ali generalno, čak i neke uspele fore sa ove ploče poput Hororskopa deluju zastarelo i samim tim, ocrtano.
Čini mi se da je Tomas Hobs bio taj koji je rekao da svi ljudi za sebe misle da dve stvari imaju u dovoljnoj količini - zdrav razum i smisao za humor. Za razliku od brojnih šarlatana koji su okupirali regionalnu muzičku ponudu pa misle da je smešno to što prave budale od sebe, Gosn Bandar je zaista duhovit. Sledeća ploča daće konačan odgovor na pitanje kako stoji sa zalihama.

BALKAN spec. Vol. 4: Reflections of Internal Rain - Last Flood (SKC NS)

Nekoliko godina unazad, novosadski sastav Reflections of Internal Rain predstavlja krunu hardcore ponude u Srpskoj Atini, zajedno sa uživo odličnim sastavom Ground Zero sa kojim deli neke članove. Prvi dugosvirajući album grupe daje jasan uvid i zbog čega je to tako. ROIR pripadaju novotalasnoj struji ovog zvuka koji u sebi sadrži relativno jednake merice screamo, noise i punk zvuka a kojoj su kumovi nadenuli ime neo-crust.
Upućeni znaju da sve što na sebi ima nalepljenu crust etiketu označava beskompromisnost u razumevanju hardcore postulata koji se najkraće mogu svesti na nepristajanje na ples sa korporativnim đavolom zarad veće popularnosti. Rečnikom umilnije polovine nasdvoje, na Last Flood slušalac može da očekuje pregršt "glasova iz pakla" i svih onih propratnih neprijatnih muzičkih detalja zbog kojih ovakav tip muziciranja prate samo fanatici.
Iako je od novog milenijuma naovamo hardcore kao žanr konstantno unazađivan u odnosu na prethodne dve decenije, može se konstatovati da su ROIR izdali vraški dobar album. Odlično produciran, on predstavlja bend na nivou koji je u rangu sa svetski poznatim parnjacima poput britanskih utemeljivača ovog podpravca - grupi Fall of Efrafa. Uglavnom furiozno odsviran, na Last Flood se ipak našlo mesta i za elegičnije brejkove i koncertne paljevine poput dvodelne minijature ROIR Barmy Army koja je, bar u naslovu, omaž grupi Exploited.
Iako su neposredno po izlasku ove ploče, članovi grupe doživeli neprijatno iskustvo na hrvatskoj granici jer nisu imali legitimacije fantomskog Udruženja estradnih umetnika, čini se da ovaj bend ništa ne može zaustaviti na putu u orbitu svetske poznatosti. Bend je prošlog meseca imao nastupe u Sloveniji, Mađarskoj, Austriji i Italiji, a kaseta sa ovim izdanjem objavljena je i u dalekoj Maleziji...
Sve u svemu, Last Flood je srpsko izdanje koje će se, po svemu sudeći, ove godine najviše slušati u svetu. Svaka čast!
MySpace

BALKAN Spec. Vol. 3: One Piece Puzzle - 13 zlatnih hitova (Menart)

Ideja-vodilja debi albuma riječke grupe One Piece Puzzle nesumnjivo je uzbudljiva i proizvodi žmarce. Još od uvodnih taktova pesme Želim biti seljak-veseljak jasno je da je njihova namera da bez ustupaka prevedu industrial/metal pesmaricu u pop vode. Istorija pamti nekoliko jalovih pokušaja na ovim prostorima sa sličnim ciljem, ali garantujem - nikada ovako intenzivno i, što je najbitnije, autorski nastrojeno.
Jer, sećamo se, bar mi sa ove strane Drine, recepta koji je pre neku godinu primenio beogradski Night Shift - vidi šta se pušta po žurkama pa udri i metaliziraj to što si zapamtio. Mediji na ovom delu Balkana su takvu operaciju dočekali sa oduševljenjem. Za razliku od kleptomanski raspoloženih kolega iz Srbije, Riječanima su mali ekrani, bar u Hrvatskoj, zatvoreni, dok od beogradske treće smene nema više ni traga ni glasa.
Razlog cenzure je spot za pesmu Derem! Rokam! Guzim! koji je već u samom naslovu upalio crvene lampice pristojnosti u glavama TV urednika. Sama pesma, u mojoj interpretaciji, je jedno genijalno poigravanje značenjima - preuzimajući jedan od hit citata iz filma Sećaš li se Doli Bel, OPP potpuno preokreću njegovo prvobitno značenje i između redova, o istom trošku, udaraju i po "srećnoj" prošlosti i po "nesrećnoj" sadašnjosti efektno skidajući ideološki mulj sa regiona koji je , generalno gledano, u istoriji imao veoma malo/nimalo prilika da spozna šta je radost. Pošto svi znamo kuda nas je sarajevski "optimizam" odveo, možda svi đuture budemo imali više sreće sa riječkim "pesimizmom"...
Spisak šokantnosti ove ploče u vidu opscenosti za uši zadojene lažnim moralom se ne zaustavlja sa ovom pesmom. Naprotiv, OPP se sasvim dobro snalazi u pantalonicama koje su skrojili njihovi sugrađani Let 3 i opskurni, kultni, Statler & Waldorf Noise Erection. Još od Parafa, Rijeka je mesto koje je u rok geografiji sinonim za provokaciju pa OPP u tom smislu nastavlja ovu svetlu tradiciju - naslovi pesama Tuć tuđu babu, Ne jebi bez kurca ili LSD skrivaju aforistične, uglavnom inteligentne tekstove čije udarne linije zapravo maskiraju borbene pokliče.
Sve ono što bi jedan ispeglani indastrijal/metal trebalo da pruži konzumentu a to je adrenalin, uzbuđenje, te slapovi energije i samopouzdanja ovde je prisutno u zadovoljavajućoj meri. Primetan je brižljiv producentski rad, a bend se odlično snalazi u ritmičkom variranju osnovne muzičke linije. Vokal Ratke Rural je nešto do sad nečuveno na ovim prostorima - i on nesumnjivo iskazuje potencijal da reafirmiše osnovnu ideju stadionskog cock rocka koja regionalnoj sceni fali od kada je bila prinuđena da se povuče u klubove. To je ideja frontmena, i ona je najubedljivija u već pomenutoj numeri LSD.
Za debi izdanje OPP su prikazali i više nego dovoljno. Duhovito poigravanje različitim rok narativima, reformisanje komunikacije i zabave koja je u stanju da korespondira sa mejnstrim slušaocem sigurno predstavljaju dašak novog na prečesto ziheraški nastrojenoj regionalnoj sceni. Sa druge strane, za neke opipljivije rezultate bend mora još da se potrudi i isporuči još hitoidniji sadržaj u bližoj budućnosti. Sudeći po 13 zlatnih hitova, OPP imaju snage za to, a mi ćemo još videti šta će vreme učiniti od ove prognoze.

BALKAN spec. Vol. 2: Bernays Propaganda – Happiness Machines (Moonlee)

Geografski blizu, a faktički daleko, makedonska rok scena je jedna od onih misterija koja tek katkad uspe da nađe izlaz iz sopstvene začaurenosti. Poslednji u nizu ovakvih proboja pripada sastavu Bernays Propaganda.

Ovo je njihov prvi dugosvirajući album kome je prethodio prošlogodišnji EP. Izložen uticajima ovog izdanja i prisutan na njihovom prošlogodišnjem beogradskom nastupu, debi Makedonaca samo pojačava prethodno formirane utiske o njihovoj svirci. Predvođeni pevačicom i ideologom Kristinom Gorovskom, bend pripada onoj struji razmišljanja koja muziku shvata kao sredstvo za neki dalji angažman.

Počevši od imena koji u isti kontekst stavlja oca propagande sa njegovim čedom, poduži je spisak stavova koji ovaj bend propagira i oni se najlakše mogu podvesti pod uobičajenu korpu darova koje u ponudi drži hard core punk. Bespoštedna kritika japija, svakodnevice ima svoju drugu stranu u poetizaciji tema kao što su neprilagođenost, neukorenjenost i svesredno propagiranje vegetarijanskog načina života. I to sve na makedonskom jeziku, sa naslovima na engleskom, što otkriva velike ambicije sastava potkrepljene evropskom turnejom iz 45 delova, na kojoj se bend trenutno nalazi.

I ako sve rečeno zvuči bespoštedno interesantno, Makedonci su dosta mekši u svom muzičkom pristupu. Iznedreni iz pupoljka Gang of Four, oni reprodukuju dance punk iskustva na tragu sporijih Franz Ferdinand sa sve inteligentnim gitarskim minijaturama i pulsirajućim basom kao lokomotivom zahuktale ritam sekcije.

Uprkos činjenici da grupe ne nedostaje dobrih pesama (izdvaja sa odranije poznata A Day Before I Disappear), odlukom da traže srodno između pank oštrine i pop umilnosti oštetili su potonju stranu svog senzibiliteta. Naime, ovoj grupi nedostaje većih zapaljivih hitova čime se pridružuju većini svojih kolega sa simpatične hrvatsko-slovenačke etikete Moonlee: korektno odrađene osnove ipak nisu dovoljne za ostavljanje dubljeg traga.

MySpace (Mardok im očigledno ne smeta)

BALKAN spec. Vol. 1: Pionir 10 – s/t

Nakon što su kumovali kompilaciji „Jutro će promeniti sve“ (2007), jednom od dva korektna pokušaja izrade lične karte samozvane „Nove srpske scene“, članovi subotičke grupe „Pionir 10“ sabrali su dva i dva i ugledajući se na globalni trend svoj prvi studijski album žigosali Creative Commons licencom, ponudivši ga besplatno na internetu u sopstvenoj režiji, bez upliva diskografskog posrednika.
U vremenu faktičke smrti radija kao masovnog medija, za bend koji koji je usredsređen na stvaranje radijskih indi-hitova ovo je potez koji ima svoje utemeljenje u realnosti. Koga ovakav zvuk zanima tako može lako da dođe u posed snimaka, a pošto takvih očigledno nema previše, i ionako se niko leba neće najesti osim što će mu, eventualno, duša biti sita. Slušalački gledano, debi Subotičana je prava gozba.
Sastavljen od muzičara koji imaju zaleđe u iskustvima prethodne decenije kada su se kalili u kultnom sastavu „Ludolf Neum i njegov paranormalni džuboks“ (jedno od luđih imena ikada, pamtimo „hit“ „Ja sam iz Jugoslavije“ i nastup ispred Doma omladine pre ravno 14 godina), Pionir 10 slično sastavu Rebelstar i njegovom debiju „So“ piše nove stranice istorije srpske pop muzike za... khm... khm... odrasle.
Bolji termin nisam uspeo da nađem i on ne označava ništa loše. Još od prve pesme (ujedno i prvog video singla) „Zlatna stolica“ postaje jasno da imamo posla sa prekaljenim vukovima kojima je sama svirka primarni motiv u bavljenju ovim... ne baš poslom... ali, s obzirom na prezentovano umeće, ne može se reći ni hobijem. Muzika kao iskonska potreba – ideja je koju svesrdno pozdravljam.
Naoružani samopouzdanjem, Pionir 10 nisu imali potrebe za dokazivanjem i pakovanjem predugačkog albuma, zaustavivši se na osam numera koji ne premašuju ni pola sata efektivno. Ovde je reč o kvalitetu a ne o kvantitetu koji krasi bend koji se tu i tamo, u razumnim vremenskim intervalima, pojavi na domaćoj sceni – njega karakteriše gustiš raznorodnih pop-rok uticaja a opet muziku dotičnog benda ne možeš svesti na dve-tri reference.
Prvi na pamet padaju Dža ili bu iz „Gulaš“ faze. Slično Beograđanima, i Subotičani su uspeli da iskuju autentičan zvučni identitet. Boja glasa Mihajla Rodića pomalo podseća na vokal koji je bojio pesme još jedne 90’s vojvo-pop grupe - sastava „Kanal tvid“, što je za bolje poznavaoce domaće scene informacija koja vodi u smeru razmišljanja da indi pop-rok Pionira 10 nije lišen intelektualističkih pretenzija.
Crni talog ovakvih ambicija obično se manifestuje u nekomunikativnosti (dobronamerni bi rekli „sofisticiranoj“, oni drugi „blaziranoj“), koja je, iako prisutna na ovom albumu, i više nego nadomešćena hitovima koji se protežu na više od tri četvrtine ove nevelike ali dragocene „ploče“. Pesme „Iznerviran“, „Namagnetisanje“ te nadrealna „Pingvin“, da pomenemo tek neke, pripadaju sorti onih koje kad čuješ znaš da u njima ništa ne bi menjao. Da imam radio, voleo bih da na njemu slušam pesme grupe Pionir 10.
BesplatnoSkidanje

The Corporation (2003.) – Mark Achbar, Jennifer Abbott

Korporacija je, na neki način, započela čitav niz dokumentaraca koji antiglobalizam ne uzimaju zdravo za gotovo, kao pokret osvešćenih ili angažovanih. Umesto rasprave i argumentacije na nekom ideološkom nivou, obiman istraživački rad pre svega je usmeren na oneobičavanje -svođenje korporacije na nama blizak jezik, a potom pokazivanje koliko je, u tim okvirima, reč o jednom stranom entitetu.
Ukidaju se sva podrazumevanja, dok se sa druge sklanjaju sve naslage šifrovanog jezika koji ekonomiju, biznis drže na bezbednom odstojanju od običnog čoveka. Glavni utisak koji Korporacija stvara je da prisustvujete razotkrivanju neke velike tajne.
Slično knjizi "Kosmos", Karla Sagana koja je nastala paralelno sa TV serijom na kojoj je Sagan radio, i scenarista Korporacije, Džoel Balkan je tokom rada na filmu napisao knjigu u kojoj razrađuje istu temu.
Početna teza i lajtmotiv filma je status pravnog lica koji je korporacija dobila krajem XIX veka, kroz 14. amandman američkog ustava, čime su joj data sva prava koja pred zakonom ima i bilo koje privatno lice. Sledeći ovu analogiju, autori filma i forum sagovornika, kako kritičara korporacije (Majkl Mur, Noam Čomski, Vandana Šiva – poznata indijska aktivistkinja prevashodno na polju ekologije, koja se pojavljuje i u filmu Flow...), tako i mnogih aktera u korporativnim vodama, izvodi psihološki profil korporacije kao ličnosti dolazeći do dijagnoze – psihopata.
Iako ovakav pristup nije nov – recimo u knjizi "Kultura novog kapitalizma", Ričard Senet na sličan način poredi i analizira struktura stare, birokratske firme sa vojničkom organizacijom, dok se savremeni poslovni svet i položaj radnika sagledava izdvajanjem pojmova psihološke prirode (labilni odnosi, strah...), u Korporaciji se analitičnost kombinuje sa naglašenom depersonalizacijom korporacije kroz konstantno montažno ubacivanje slika čudovišta što ovaj film čini SF i horor tvorevinom par ekselans.
Elementi kao što su sađenje useva programiranih da sami sebe unište nakon jedne letine (o čemu govori Šiva), te korišćenje hormona rasta koje od krava čini skelete sa ogromnim gnojavim vimenom ili džinovske glave Mini Maus u najlonskim kesama u skladištima firmi koje prikupljaju uzorke svih svojih proizvoda, predočene su sa žanrovskom svešću autora o hororima koji pohode podrume serijskih ubica.

Kroz niz poglavlja koja se tiču pojedinih odlika korporacije kao ličnosti, autori sve vreme zadržavaju začudan pogled na korporaciju koristeći se slikama ajkule i filmskih čudvišta (predatorski instinkt), Frankenštajna (tvorevina koja se otela svom tvorcu) što korporaciju izmešta iz polja tzv. zdravog razuma, u polje neobičnih, neispitanih i pretećih entiteta. Veoma vešto korišćenje žanrovskog bagaža – mahom stari SF i horor filmovi, između gledaoca i korporacije uspostavljaju odnos ugroženog od strane nepoznate, indiferentne sile.
Ovakvom utisku dosta doprinosi glas naratorke koji je prvi pimetila muzikalnija polovina nasdvoje. Za razliku od dramski intoniranog, privatizujućeg i blagonaklonog glasa dežurnog naratora Morgana Frimena koji je u stanju da ukine distancu između čoveka i pingvina pretvarajući ga u plišanu igračkicu s kauča, glas glumice Mikele J. Mikael zvuči vantelesno, depersonalizovano hipnotički, nalik glasovima iz futurističkog okoliša.
Ubedljivo najzanimljiviji deo filma je onaj koji postavlja pitanje odgovornosti, odnosno mogućnosti povezivanja pojedinaca koji rade za korporacije ili njima upravljaju i ekoloških i ostalih katastrofa kao posledica rada ovih entiteta. Na primeru događaja o kom svedoči bivši direktor Shell-a – kada se šačica demonstranata našla ispred njegove kuće sa transparentima, prozivajući ga zbog ekološke neodgovornosti korporacije, da bi potom svi zajedno seli na travu i ustanovili da su dosta slični, da je i on, kao i oni zabrinut po pitanju ekologije itd. – najbolje je prikazano na koji način, iako je korporacija neka vrsta osobe, ne postoji nikakva veza (psihološka, moralna) između pojedinaca koji u njoj rade i konkretnih postupaka te osobe. Potpuno depersonalizovano polje, nalik nekoj stranoj sili koja je svuda, ali nije nigde. Jeza usled ovog ogromnog rascepa na polju nečega što svakako jeste ljudski rad stvara jezu pri gledanju filma.
Među sagovornicima, nekoliko je onih koji trenutno rade za razne korporacije. I dok jedni sa smeškom pragmatično zastupaju stav da su stvari jednostavno takve, te da oni samo rade svoj posao, drugi pokušavaju da povrate ljubaznost Morgana Frimena, „dobro jutro, komšija“ odnos sa potrošačem, da ponovo preko predatorskog lica koje zna samo za profit navuku masku ljubaznog smeška onoga ko je tu samo za vas. Oni se čak opiru i samom nazivu „korporacija“, preferirajući nazive tipa „društvo“. Upravo u ovoj potrebi da se spreči depersonalizacija, da se navuče maska ličnosti sa svojim psihološkim odlikama (kako se vidi u anketi: Nike je energičan, Dizni je luckast...), krije se glavna odlika i slabost korporacije kao serijskog ubice pod maskom prvog komšije koju ovaj film pokušava da razotkrije.
Pala mi je na pamet jedna crtica iz Politikinog zabavnika gde je pisalo da Ronald MekDonald, odnosno čovek koji dobije posao maskote u nekom od MekDonalds restorana, između ostalog, mora da skriva svoj identitet poput Deda Mraza.

Mount Eerie – Dawn (P. W. Elverum & Sun, 2008.)

Everyone here is artistic, but no one is an artist
(iz nekog teksta u Sight & Sound)

U pripremi je već novi album benda Mount Eerie, a meni promače da na vreme (prošle godine) napišem osvrt na poslednji album mog dragog mesečara, Fila Elveruma iako mi je zadao dosta muka. Osim inače standardne zapitanosti otkud tim ljudima tolko materijala (o volji da ne govorim) da stalno prave nove albume, javila se još jedna dilema. Džangrizavost me spopala unapred kada sam na vikipediji našla da je Fil išao u Norvešku i prezimio sam u nekoj kolibi gde su nastale pesme sa poslednjeg albuma – njih 19.
Ja lično imam dvojak odnos prema ideji osamljivanja, s namerom da se odande užurban i jadan mali čovek obavesti o finim nijansama o životu koje mu promiču. Ne kažem da sam radikalno protiv, već da se stalno mučim oko ovog pitanja. Naime, slušala sam jednu radio dramu „1300 kaplara“ u kojoj jedan bračni par – oboje su prezaposleni ljudi – počinje da se razdvaja, tek da bi im misteriozni čovek dao do znanja da njihovu međusobnu komunikaciju ometaju stvari koje ih okupiraju, pa njih dvoje kreću da se dopisuju tako što jedno drugo zovu oblutak i kamičak (ili tako nešto) i naposletku potpuno nestaju, odlaze u drugu dimenziju. Šta tu rade 1300 kaplara, osim što par živi u ovoj ulici, nejasno je, ali je ova radio drama ostavila jak utisak na mene. Osećaj ometanja, dekoncentracije koju stvaraju brojna svakodnevna zbivanja, koja magnetišu dušu i mozak odvlačeći ga od neke pretpostavljene suštine uvek me je zabrinjavala. S druge strane, ideja o osami zarad očuvanja te pretpstavljene suštine mrska mi je i sterilna. Verujem da neka suština postoji između ovih svetova i da ju je jako teško sačuvati ko neki plamen na vetru. Ali, ona se stalno koleba. A, posebna priča tu je umetnik za kog se nekako podrazumeva da uvek mora biti blizu suštine, iako ja smatram da ima dosta dobrih koji suštinu ne nalaze, nego stvaraju, upravo menjanjem načina percepcije, rasterećujući stalnu tenziju da nam suština izmiče i da se konstantno gubimo u magli. Koji čine da osetimo kako je naše bazanje u magli samo po sebi značajno, koji su, jednom rečju, uz nas. E, taj osećaj da je umetnik uz tebe, u slučaju slušanja ovog albuma varira. Što ovo putovanje u Norvešku čini prilično diskutbilnim.
Jer, u isto vreme, može ta osama umetnika doneti neke uvide kojih nismo svesni, dati potrebnu distancu, međutim, umetnik mora pustiti da bude proizvod svog vremena, da ga ono oblikuje da bi o njemu autentično govorio. Panični strah umetnika da će biti ukaljan sopstvenim vremenom uvek mi je delovala odbojno. Pauziranje celokupne slike, ne bi li se promislilo, odvagalo, možda nudi dobre filozofske uvide, ali umetnik nije naučnik i od njega se ne traže odgovori, već specifično postojanje u vremenu u kom svi njegovi savremenici postoje. Otuda mi je ova priča o vikendašu negde u Norveškoj već od starta stvorila bojazan, da ne kažem otpor prema Filu i njegovom Downu. Ko neka masturbacija smisla.
Nakon što sam više puta poslušala Dawn sa kog se izdvojila samo jedna pesma (i sada mi važi za najbolju) – I Say No, dok su sve ostale bile naprosto mrndžanje uz gitaru pored kamina, opasno sam se razočarala i po ko zna koji put prezrela umetnika koji smatra da treba da se izdvoji da bi stvarao. Naime, na onom EP-ju o kom sam pisala bila je jedna pesma Domesticated Dog koju volim i u kojoj se u krupnom kadru hvata pas na lancu, a onda povezuje sa slikom gazde koji sedi u svojoj sobi i gleda superherojske filmove. Kontradiktornost u ovoj slici - zauzdavanje života i prirode sa jedne strane i plaćanje da se dobiju utisci sa druge strane – divno je potkrepljena promuklim glasom koji pokušava da pocepa vikendaški šator i dođe do zvezda. Ta reakcija na licu mesta, bez ikakvog specijalnog tretmana za onoga ko sliku opisuje i o njoj priča izgubila se na ovom albumu, izuzev, dakle, u pesmi I Say No.
Tu su sablasni, mesečarski tonovi, umor i žudnja kao osnovni motivi većine pesama. Glas izolovan u potpunoj tišini ne uspeva uvek da je prevlada, već je samo, svojim prisustvom, dodatno obesmišljava i opterećuje.
Na albumu se prepoznaje modri trag sestrinstva Marisa Nadler i Cat Power, ali za razliku od Marise, Fil je sebi patnju zadao kao temu za razmišljanje, dok je Marisu naprosto život odveo na tu stranu. Pesma A Show of Hands priziva ono upravljanje gitarom Cat Power kao nekim starim, krkljavim automobilom koji škripi i muči se pri svakom skretanju. Boldovani stihovi podsećaju na krejon koji se razmazao ispod očiju što su isplakale neko novo razočaranje.
Neke od pesama, naprosto su beznačajni uzdasi koji stvaraju krajnje lelujave slike devojaka raspuštene kose koje brčkaju noge u obližnjem potoku pozirajući za bombonjeru. Ranjivost u glasu isforsirana je (Cold Mountain).
Ali, frustriranost koju je većina indi bendova rado priznala, sprdajući se s njom, razvijajući posebno estetiku – kičerajsko samopreispitivanje koje pokušava da patetiku istisne ne baš duhovitim poigravanjem sopstvenim slabostima koje hipsterima omogućava da budu kul čak i kad su mnogo tužni, nalazi se i u pojedinim pesmama sa ovog albuma. Međutim, ne krije se iza humora, već ostaje kao čista ispovest o frustraciji (Moon Sequel). Ova romantičarska, iskrena frustriranost naprosto pleni ("I wanted you so bad").
Apsolutni hit ove ploče, ako je „hit“ uopšte primerena reč za prilično isforsirano, vikendaško mrmljanje pored kamina u dalekoj Norveškoj, svakako je I Say No. Zapravo, oduševio me već prvi stih pesme:
„Some people say rise, rise, rise, live friend, live,
I say die, I say shade yourself...
Some people say try, and try, and try, fight and save yourself,
I say give, I say send them off...
I say give, no matter how it hurts giving“
Jedino ova pesma isplatila je put u Norvešku, jer jedino ona vraća one konkretne i iskrene, buntovničke krike pripitomljenog psa koji iz svoje kućice i dalje vidi krajičak otvorenog neba i zavija na mesec: „I Say No.“

Top je bio vreo – Vladimir Kecmanović (Via print, 2008.)

„Jebo te, rekao je, pa ti govoriš!

Boli te kurac govorim li, rekao je tuđ glas.“

Ovim se odlomkom iz romana „Top je bio vreo“, manje više može sažeti dijalog koji se vodi već neko vreme, između nekih kritičara tog romana i autora Vladimira Kecmanovića.

Nije toliki problem što je Kecmanović uzeo da piše o opsadi Sarajeva iz ugla dečaka Srbina, kao žrtve i svedoka zbivanja, već je, sudeći prema kritikama, daleko veći problem što je način na koji Kecmanovićev junak posmatra i doživljava stvari posuvraćen. Budući da dečak, nakon što mu poginu majka i otac, prestaje da govori, ceo roman je ispisan iz ugla nemog svedoka. Dok se potuca od komšinice Tidže koja ga prihvata kao svoje dete, do crnoberzijanskog šteka školskog druga Amera i njegovog starijeg brata u susednoj zgradi, komšije Nikole, prinudnog radnika na muslimanskim rovovima i skloništa koje kipti od komšijskih razmirica prožetih tenzijom usled etničkih razlika i protekcije u novooformljenoj vlasti koju uživaju neki od komšija, dečak percipira stvari gotovo bez ikakve sopstvene refleksije. Nema tu dnevničke razložnosti i poverljivosti Ane Frank, niti ima dubokih, pobunjeničkih opservacija starmalog Oskara iz „Limenog doboša“. Naprosto jedno nemo postojanje koje vređa čitaoca, povrh svega što na zvaničnom dijagramu rata predstavlja etničku grešku i nelogičnost koja sebe ne pokušava da pravda i za sebe napravi širu platformu preko koje bi bila prihvaćena.

Što se mene tiče, snaga Kecmanovićeve proze je velika i prepoznaje se pre svega u veštini sa kojom ovaj autor piše dijaloge (retkost u savremenoj domaćoj prozi), vaja likove (od komšinice Tidže kao iskre života u haotičnom soliteru koja se može porediti sa snažno obojenim likovima iz romanesknije proze nego što je to Kecmanovićeva, preko čitavog niza epizodnih junaka – tabor u Amerovoj zgradi, do crtica u vidu junaka Nikole i njegovih isposvesti o strahu od tišine i iščekivanja spram radosti s kojom prihvata da ide u rovove).

Jedna od retkih zamerki je način na koji Kecmanović pripoveda iz prvog lica. Iako je u više navrata navedena Agota Krištof i njena „Velika sveska“ kao inspiracija, i iako se ovo prepoznaje u Kecmanovićevom pokušaju da dečakov vojs over izlije u hladnom, gotovo indiferentnom kalupu, na više mesta dečakove opservacije, vođenje takvom namerom odvajaju se i postaju suviše literarne, iako je vidljiva namera da se drže na kratkom lancu.

Osim toga, čitav niz slika sadrže gotovo filmsku sažetost koja dugo odzvanja u svesti čitaoca. Takve su scene preraspodele knjiga za ogrev. Tidža, dečakva hraniteljka i oličenje retke preostale iskre života u soliteru koja ne jebe živu silu i nema dlake na jeziku, pa svojim glasnim zamerkama i pravedničkim žarom rasteruje bolesne ideološke magline koje vladaju soliterom i oko njega, otima dečakove knjige koje komšiluk raznosi za ogrev. Iako je po svemu sudeći Tidža skromno obrazovana žena, te knjige ne otima jer zna kolika je njihova literarna vrednost, i iako je dečak, kako za sebe priznaje, prestao da čita te dečje knjige još pre rata, sam čin spasavanja knjiga govori o liku Tidže na jedan posredan, filmski način kao o liku koji pokušava da sačuva kakvu god iskru smisla u haosu, da sačuva prvobitni red, pogotovu ako se ima u vidu bezbroj nakon rata ispisanih strana o požarima u kojim su izgorele sarajevska biblioteka i mnogobrojne knjige po kućama (Jergovićev „Sarajevski Marlboro“).

Otuda promena u liku Tidže koja se desi nakon što joj pogine sin Kenan, deluje kao poslednji okidač u romanu, vododelnica koja odvaja prvi deo romana od njegovog ostatka i predodređuje kraj romana koji se mnogima nije svideo. Kao poslednja čuvarka smisla, ona koja je od podela i ludila branila dečaka kao „dete“, a ne kao Srbina, Muslimana ili Hrvata, kada ga odgurne od sebe, otvara brisani prostor i otkida poslednji končić koji dečaka drže zaštićenog od haosa koji vlada.

Otuda i kraj romana i prva želja koju dečak izgovori – želja da puca na sopstveni rodni grad, ujedno deluje katarzično i tragično. Katarzično zato što dečak koji sve vreme tokom romana predstavlja trpioca radnje – onoga ko sluša tuđe priče, podjebavanja, onoga po kome padaju meci, ko se potuca i mora da ode kad ga neko više ne želi, konačno čini nešto, oslobađa se. Tragično, zato što ukazuje na dečakovu potrebu da uništi sebe samog, da puca na samog sebe koji se šćućurio u tom gradu, u sopstvenom strahu i strahu ljudi oko sebe, u potpunom ludilu.

Odsustvo sluha sa kojim su neki kritičari pročitali „Top je bio vreo“, koje je neke odvela dotle da prebrajaju kolko je Srba, Muslimana i Hrvata u romanu reklo ili uradilo ovo ili ono, te gde ih to smešta na dijagramu krivice govori samo o tome da se knjige ne čitaju zarad onoga šta je u njima napisano, nego da se koriste kao povodi za prevaspitavanje društva, kao povodi za raspravu o tzv. zajedničkom stavu koji oni zovu istorijskom istinom.

Rokumentarci vol. 2 (Dub Echoes/There is No Authority But Yourself/The Devil and Daniel Johnston)

Nakon malog predaha, nastavljamo sa predstavljanjem relativno svežih i interesantnih rokumentaraca koje smo nasumično izvlačili iz povelikog svežnja. Prvi sa gomile je čedo Brazilca Bruna Natala Dub Echoes (2007), koji, kako mu i samo ime kaže za predmet ima najveću vrednost koju je Jamajka darovala civilizaciji: Dub muziku.
Nastao iz greške kada su jednom pevaču kome sam sad zaboravio ime zaboravili da nasnime vokale na snimku, ovaj žanr i četiri decenije nakon volšebnog nastanka slovi za najprogresivniji žanr u savremenoj muzici. Dub Echoes daje valjane argumente zbog čega je to tako. Intervjuisani su brojni muzičari od legendi kao što je Lee Scratch Perry, preko genijalaca kakvi su Mad Professor i Scientist, neizostavni Sly i njegov kompanjon Robbie do muzičkih biznismena kao što su 2 Many DJ's, Howie B i dubstep zvezdica Kode 9. Lista nipošto nije iscrpljena i veoma je raznolika čime se stvara realan uvid u nasleđe duba u savremenoj muzičkoj ponudi, koja bi nadasve bila siromašnija da nije bilo karipskih igrarija. Kako je to već jedan od Jamajčana u filmu rekao: "Svuda gde imate bas, to je dub. Nigde drugde to niste mogli da čujete."
Od početaka sa King Tubbyjem do jamajčanskog zenita oličenog u rumom nalivenim i vutrom napušenim Perryjem, priča se zatim seli u Veliku Britaniju i Francusku pa zatim i ceo svet. Simptomatična je teza da u današnje vreme Jamajka nema dub imena za poštovanje ali da se dub s uspehom izvodi u celom svetu, što samo govori o tome koliko je njegovo upražnjavanje postalo kosmopolitska stvar. U tom smislu najjači je jedan Brazilac na kraju filma koji kaže da je dab transcendentan pojam koji je neobjašnjiv, i da smara svog prijatelja sociologa da počne da ga koristi kao samorazumljivu kategoriju te da je ubeđen da će ljudi za koju godinu pred nekom slikom reći "ovo je dub". Carski.
Prilično su dobro obrađeni neupitni uticaji duba na hip hop, pank i savremene eklektičke elektro forme, o čemu se sa zanosom priča tokom celog filma uz metodična objašnjenja osnovnih pojmova ovog stanja uma pretočenog u note. Samim tim, ovaj rokumentarac je neizostavna lekcija za sve one koji bi da se bliže upoznaju sa ovim dragocenim muzičkim fenomenom ali i sa njegovim brojnim ehoima. Kako je to sažeto objasnila popičnija polovina nasdvoje po gledanju: "Ispada da je sve dub". Sada i ona zna da to i nije tako daleko od istine.

Čast da brani boje panka pripala je najbeskompromisnijem, najpolitičkijem i najautentičnijem bendu sa Ostrva - grupi Crass. Tate i mame DIY etike i očevi i majke crusta nisu se ni dve i po decenije nakon raspada odrekli svojih radikalnih stavova, a holandski reditelj Alexander Oey ih nalazi u zimzelenoj komuni zvanoj Dial House, smeštenoj na jugozapadu (?) engleske provincije gde i dalje žive svoju borbu baveći se bujanju tehnika održivog života.
Znači, skroz daleko od neke moje percepcije da su oni svi do sada pomrli i da su u pitanju neki izblazirani snobovi koji su se u mladosti malo igrali revolucije. Naprotiv, iako malo raspuštenog izgleda, lepo ih je videti kako u pabu piju ogromna točena piva i gledaju fudbalsku utakmicu engleske reprezentacije.
Kad smo već kod fudbala, neviđeno je isprozivanBekam jer je jednom prilikom navukao majicu sa zloglasnim logom benda. Članovi benda kukaju zato što "se neka velika firma odlučila na štampanje logoa grupe a da ih ni ne zanima šta on predstavlja dokle god donosi novac", ali su generalno dobro raspoloženi kroz film, ponosni na svoju poziciju u istoriji angažovane rok muzike, a da pri tom ne mislimo na nazovi-angažovane bendove poput Clash, koji su, iako početno motiv za nastanak grupe Crass, konstantno podjebavani zbog pristanka da se ušeme u korporativne muzičke sheme.
Sa druge strane, Crass na to nikada nisu pristali i kada su osetili da postaju institucija, što nisu želeli, prestali su sa radom, prethodno dobro ispreskakavši simbole neo-liberalne renesanse - Gvozdenu Lejdi i Holivudskog Glumca. U tom smislu posebno je zanimljiv detalj koji iznose članovi benda: naime, pevač "uličnih legendi" Sham 69 ih je vrbovao da potpišu unosne ugovore tvrdeći da on može da "market their revolution". Ostajući verni svojim anti-kapitalističkim idealima, Crass su to odbili, pa zato danas svako dete ne zna za njih da su punk, kao što je slučaj sa cirkuzantima poput Sex Pistols i Clash, ali zato zna svako ko treba da zna.
Za jedan bend čiji članovi uopšte nisu znali da sviraju to je podvig: 9 godina intenzivnog postojanja, (čini mi se) šest albuma, konstantno prozivanje svega živog, dosledan pacifizam i sve ono što nećete naći u današnjoj indie muzici. Kao što reče jedan član benda: "Vodila nas je želja da sve stvari radimo iz srca."

Za kraj, ovog puta u ediciji "Rokenrol čudaci" red je došao na Daniela Johnstona i rokumentarac iz 2005. u čijem je naslovu njegovo ime upareno sa Đavolom, njegovom najvećom opsesijom. Pre ovog filma, koji potpisuje baš za njega nagrađivani Jeff Feuerzeig, za Johnstona sam znao da ga je voleo Kurta Cobain, nisam previše mario za njega, ali se to po gledanju ovog filma značajno menja. Posve neobična ličnost, čovek koji pati od manične depresije skoro pet decenija svog života hoda po liniji koja razdvaja ludaka od genija, sa neizostavnim koracima na obe od ovih teritorija. Odrastao u kući religioznih Amera, kičme svetskog hegemona, Daniel je odmalena iskazivao vanredan dar za umetnost - neumorno crtajući stripove, praveći niskobudžetne filmove i vodeći audio-dnevnike na kasetama. Fasciniran Bitlsima, on je zaista renesansno nastrojen pa mu i sviranje ide od ruke.
No, svaka svetlost ima svoju senku - Johnston nema sreće prvo u porodici, gd ene razumeju njegovu potrebu da bude prihvaćen takav kakav je - bogata i živopisna duša kojoj je potrebno dosta ljubavi, odobravanja i pažnje, detinje sklopljen poput Johnatana Richmana. Pošto ljubavi nije bilo, Johnston postaje veoma religiozan, vidi đavole svuda, počinje sa korišćenjem droga i pravi najneverovatnija sranja gde god da se pojavi a ima ga i u društvu članove grupa Sonic Youth i Hlaf Japanese, velikih fanova njegove muzike ali ne i njegove sjebane ličnosti. Najupečatljivije od svih ludila kojima je kumovao ovaj muzičar je avio udes koji je imao sa ocem od koga je pokušao da preuzme komandu nad letelicom bojeći se iskušenja đavola.
Naravno, Johnston biva momentalno prebačen u bolnicu na lečenje, odatle zove Pepsi da radi reklamnu pesmu za svoje omiljeno piće Mountain Dew i slične druge ludačke stvari koje od gledaoca izmamljuju divljenje i žaljenje u isti mah.
Istovremeno, Kurta Cobain nosi majicu na kome je omot njegove prve trake Hi How Are You na ama baš svakom foto-snimanju što dovodi do interesovanja za Johnstonov rad, kojeg on u bolnici uopšte nije svestan. Tako dolazimo do najjačeg dela filma u kome Johnston odbija da potpiše neviđeno povoljan ugovor sa Elektrom zato što za ovog giganta albume izdaje i Metallica, koja ima pesme o đavolu. Potpuni kralj.
Nakon što je krahirao sa albumom Fun objavljenim za Atlantic, prodatim u manje od šest hiljada kopija, Johnston se poslednjih godina drži u borbi sa demonima ne ugrožavajući svoju užu okolinu. On prvi put svira van Amerike a čak ima i svoj bend Nightmares u kome gitarista nosi majicu na kojoj piše Fuck Satan. Gotivno i debilno u isti mah ili kraće - tipično američki. Sjajan, sjajan film koji je do mene dospeo ljubaznošću moga prijatelja Miše, inače zaljubljenikom u apartne pojave na nezavisnoj muzičkoj sceni, kome se ovom prilikom najtoplije zahvaljujem.
Toliko za ovaj put... uskoro stiže sledeća tura!

Ivan Glišić – Čizme slobode (Zaslon, 1995)

Sticajem rodbinskih okolnosti, do mojih šapa je prvi put dospela jedna od knjiga Ivana Glišića, žive legende jugoslovenskog i srpskog andergraunda. Naime, bolja polovina nasdvoje je, prirodom posla, uključena u radijsko izvođenje dramatizacije ove knjige, koje potpisuje Ivan Velisavljević. Pošto sam čuo da je reč o knjizi koja se bavi žitijem Ivice Čuljka, poznatijeg pod imenom Satan Panonski, želeo sam momentalno da je pročitam.
U kult ovog vinkovačkog muzičara uputio me još jedan u nizu heroja moje mladosti, ali ne i očigledno karikaturalno nastrojene sadašnjosti, Drago Borić, sjajnim tekstom objavljenim u "Vremenu zabave" pre nekih 15-ak godina. Onda sam čuo "Nuklearne olimpijske igre", nesumnjivo najbolje Satanovo izdanje i tako je, uprkos svemu, počelo moje veliko poštovanje za ovu, možda i najveću jugoslovensku underground ikonu svih vremena.
Glišić je u godini u koji su balkanski kasapi uzimali predah kao faktori stabilnosti pre povratka u svoju ulogu neprijatelja civilizacije, uzeo i danas intrigantnu temu - šta se to dogodilo sa Čuljkom početkom rata, pa je on odbacio svoja pank uverenja i navukao uniformu tada još paravojne Tuđmanove soldateske.
U Čuljkovom slučaju to je posebno intrigantno, jer svako ko je imao i najmanje dodira sa njegovim opusom zna da je on čovek koji je sve ono što se početkom devedesetih dogodilo na ovim prostorima predvideo još nekoliko godina ranije u svojim pesmama. Glišić u svojoj nevelikoj ali pretežno odlično napisanoj knjižici ubedljivo dočarava slike i prilike "srećnih vremena bratstva i jedinstva" u kojima, kao i u vremenu tranzicije vladaju mediokritetčići sposobni jedino za traženje neprijatelja države i njenih ciljeva. Od "čupavaca" se prešlo na "pankere", a danas su, kao što znamo, glavna prepreka "nacionalisti".
Kao i u ispovesti Kristijana Golubovića, i u Čuljkovom objašnjenju njegove sudbine, koje zauzima najveći deo Glišićeve knjige, tvrdi se da je reč o nameštaljci. Kristijanu stalno nameštaju panduri, dok su Čuljkove krvopije braća Debeljak, lokalni silosi sa vezama u vrhu vlasti, kojima niko ništa ne može. Nakon što mu jedan od njih zapreti da će ga silovati, Čuljak mu na koncertu Meri Cetinić nožem koji je koristio u ritualne svrhe oduzme život koji zatim nastavlja u ludnici. Tamo razvija živu prepisku sa scenom u svetskim okvirima, neumorno stvara i zatim postaje najpoznatiji panker sa ovih prostora ikada. Tako počinje i njegovo prijateljstvo sa Glišićem.
Sudeći po knjizi, nema sumnje da je to bilo veliko prijateljstvo, no autor ne uspeva da opravda odluke svog druga početkom devedesetih. On nudi prilično tanku argumentaciju da je Čuljak, nakon što je pušten iz ludnice, primoran i nadrogiran da navuče uniformu. Uporedo i radi na svojim pesmama koje će se naći na posthumno objavljenom izdanju "Kako je panker branio Hrvatsku", za koje Glišić ispravno tvrdi da su nešto najlošije što je Čuljak potpisao. Iako u prepisci koja se odvija posredstvom Crvenog krsta, Čuljak uverava svog prijatelja da nije odbacio svoje pank stavove koji ne znaju za naciju i religiju, teško da ga je iko terao da peva pesme "Prepuna je krvi Drina", "Beogradski pašaluk" i "Croatia", o čemu naravno u pismima nema ni reči. Do priželjkivanog novog susreta dvojice prijatelja ipak nije došlo jer je krajem januara 1992. u vreme primirja, Čuljak u uniformi Hrvatske vojske izgubio život u Vinkovcima. Zvanično, puška je sama opalila. Nezvanično kola nekoliko hiljada verzija koje dovoljno govore o stepenu kulta koji se u međuvremenu stvorio oko njega.
Čuljkov slučaj je stoga interesantan i u svetlu promatranja drugih mnogobrojnih slučajeva "otkrivanja ratnika/aktiviste u muzičaru", koji se ne uklapaju u većinski intonirane ideološke slike u kojima se tačno zna mesto žrtve i mesto dželata. Da stvari nisu tako jednostavne, osim Čuljkovog, potvrđuju i slučajevi svima poznatog Dežulovićevog otkrića preko novootkrivenih Hrvata do grind core legendi u svetskim razmerama.
U ovoj pojavi, ni Srbija nije izuzetak - no pesme Baje Malog Knindže i "Riblje čorbe" ni u vreme najveće nacionalističke histerije nisi mogao da čuješ na državnim sredstvima informisanja kao u Hrvatskoj, a pesma grupe Alisa je čak bila i zabranjena dok su se druge, brojne, komponovane manifestacije patriotizma nesmetano odvijale u "najcivilizovanijim" delovima nekadašnje države. Sve to ne smeta dežurnim evro-pandurima u obavljanju permanentnog verbalnog linča prema Bori Đorđeviću i to na prostorima koji ne znaju za veću rok zvezdu od njega ikada, kao zapeta puška spremni da zalepe pripremljene etikete svakome ko se ne slaže sa njihovom vizijom prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, čije obrise rado vide u zapadnom komšiluku apstrahujući svesno zatamnjivane kutke koji se ne uklapaju u sliku koju prezentuju.
Sudeći po njegovom životnom iskustvu, Ivica Čuljak/Satan Panonski bi i danas bio veoma dobro upućen u pandurske prakse tog tipa, kojima, gledano sa ove vremenske distance, sve te trice kao što su promene, buđenja naroda i slične zavrzlame očigledno ne mogu ništa. Nekadašnje žrtve danas su dželati što dovodi do spoznaje da su ljudi i ideologije nevažne u igri u kojoj se sve svodi na Uloge koje su im namenjene.

Sređivanje stola

Sav sam prašnjav. Satima sam sređivao sto. Retko ga sređujem inače, jer volim da ga potpuno sredim. Mali neredi se neprimetno tolerišu, u velikima se preživljava; i tako sve dok ti ne dokurče pa onda lepo zasučeš rukave i napraviš totalnu prekompoziciju. Revoluciju.
Lepše svrsishodnosti nema, garantujem! Strpljivo se probijaš kroz sve te zaostale hrpe obimne šengenske papirologije, s radošću je stavljaš tamo gde joj je i mesto - u đubretu, zajedno sa gomilom nepotrebnih šljaštećih časopisa u kojima se prati i najmanji treptaj "poznatih & slavnih". Naravno tu su i oni drugi, ozbiljniji magazini koje bi da čuvaš pa ih lepo po redu izdavanja slažeš na gomilice.
Na jednoj gomili su lična dokumenta, malo iznad je futrola u kojoj se nalazi diploma, položena. Kreativni haos sastavljen od beskrajnih nizova tabli roze brufena (kupio jednom kad me boleo zub, inače ne pijem lekove sem kad ne moram, ima bar tri table), bočica sa kapsulama protiv dijareje više vrsta i nekoliko kutija satenskog konca za zube te jedna zubna četkica u ambalaži odaljeni su neprobojnim zidom već pomenutih časopisa. Društvo im pravi nekoliko nekoliko upaljača u više boja, straničnici u više verzija, te razna oruđa za pisanje: dva deblja markera, plavi i crni, jedan tanji, plavi, idealan za pisanje po prednjoj strani kompakt diska, zvanična "Barselona" olovka koja mi se posle nekoliko godina istrošila a ne znam gde da kupim novu minu, jer ovde takvih nema, vlažne maramice, suveniri iz istanbulskih poslastičarnica i kebabdžinica te kutija u kojoj se nalaze dve "Parker" olovke - hemijska i naliv pero koje nisam napunio zato što vučem mastiljave traume iz detinjstva. Tu je i slika moje nane koju sam nosio u "Politiku" kada sam davao čitulju smeštena tik do hrpe mojih fotografija upriličenih vazda istim šengenoidnim povodima.
Našlo se mesta i za dve mađarske kovanice - zaostale forinte približne vrednosti 45 dinara po odokativnom kursu. U procesu sređivanja daleko češće se nailazilo na domaću valutu. Nije mi baš jasno koje pare su povučene iz upotrebe i da li kovanice sa znakom "Narodna Banka Jugoslavije" na reversu važe i nakon raspada Državne zajednice.
Pošao sam od (pogrešne?) premise da "Jugosi" ne važe i napravio malo prebrojavanje - kojih "metalaca" ima više - Srba ili Jugoslovena? Strpljivo sam brojao dok su mi se po glavi rojile simboličke asocijacije. Meč je bio napet, kao glasanje za Evrosong - na kraju 46 srpskih dinara nasuprot 38 jugoslovenskih. Vau, imaću za jednu autobusku kartu, gojazna trafikantkinja se uvek oduševi sitnišem.
Nakon dobro obavljenog posla, uzeo sam "Famous Grouse" čašu i natočio u nju prst "Glen Grant" singl molta pomešanog sa kokakolastim ostatkom. Zapalio sam i jedan vranjski plavi "Kamel" stari - sa žutim filterom. Čaša je prazna, pikavac je u kovanoj "Marlboro" piksli. Sada idem da se istuširam, nokti su mi skroz crni. Znam gde mi je grickalica.

K’naan – Troubadur (A&M/Octone Records, 2009.)

E, pa, dugo je odležao K’naan, dosad se i ucrvljao.

Pokazalo se da novi album mog miljenika iz samog Afričkog roga ima život vodenog cveta: za svega par nedelja rodi se, doživ puni polet i umre. Al kakav je to uzbudljiv život bio! Glavna krilatica Trubadura sročena je u stihu iz pesme Dreamer: „It’s OK to feel good.“

Ako se uzme u obzir da je reč o hip hop muzičaru, na sve to iz Somalije odakle je izbegao za vreme građanskog rata, kada mu je bilo 13 godina, dakle, da ima sve preduslove da peni od besa, ovakva poruka, i generalni polet koji provejava albumom, svakako neće obradovati poštovaoce ovog žanra. Pošto ja nisam jedan od njih, dozvoljavam mu svakako da bude šta hoće, a u K’naanovom stavu koji se nadovezuje na prelepu misao sa prethodnog albuma: „it’s better to light a candle than curse the dark“, rado spuštam sva bojna koplja i puštam da me ogreje ovo varljivo sunce.

Ko god se, kao ja, vezao za prvi K’naanov album pre no što je naučio i kako se izgovara ime ovog mršavka, zna da je The Dusty Foot Philosopher bio nabubrela žila, prilično iskopčana sa produkcijskih infuzija. E, ovde je K’naan odlučio da satre tu prašinu sa drečavih majica i afričkih bubnjeva, te da skokne do studija na jedan odličan manikir.

U K’naanovoj poeziji gorčinu i prkos smenili su ironija sa kojom najpre priča o globalizmu i paradoksima života po ovim pravilima (15 minutes away, Somalia:

“Freeze frame on the street name
Oops wait a minute,
This is where the streets have no name
And the drain of sewage”)

i melanholija kojom boji brojne slike iz detinjstva (dirljiva dečja tužbalica Fatima). Stadionski polet i himničnost pesama sa prvog albuma (Smile, Strugglin), zadržale su se i na Trubaduru (Wavin’ flag – oda Bobu Marliju), ali sa po kojim ukrasom viška na barikadama koji se prepoznaje u vrhuncu pesme. Ovo im nikako, ako se ja išta pitam, a pitam se, ne oduzima na snazi, samo stvara utisak da je K’naan preko golih rebara svog prašnjavog filozofa obukao pancir. Ali, ipak, tu je zvuk vijorenja zastava, čist uspon, možda bez nekog inteligentnog i opakog konteksta, po čemu se razlikuje od himni s prethodnoh albuma. Više kao čista, taksi oslobođena doza podizanja duha, ponosa, prkosa koja se može primeniti na bilo koju situaciju. Iako nema tako puno konkretnih pitanja kao na prethodnom albumu (What’s Hardcore?), žal za ovakvom univerzalnom i čistom zvučnom porukom makar na mene utiče da je prigrlim.

Pravo iznenađenje od kog sam se zacrvenela kao kad se pije vino ili sluša Crvena jabuka pa srce brže zakuca iako ti mali mozak piše kaznu za parkiranje na tako jeftinom i umašćenom mestu, izazvala je pesma Bang Bang.

Ću da ga citiram s balama na ustima:

“She was walkin’ around with a loaded shotgun
Ready to fire me a hot one.
It went bang, bang, bang…”

Ok, nije Rilke, ali stvara slike obaranja mršavog filozofa u prašinu (pri čemu svakako ukidam mogućnost metafore).

Naposletku, K’naan je jebo kevu sa aramžmanima. To je da se sluša i cvili.

Da sam neki drkoš, ko što nekad jesam, zamerila bih mu neke rupe u pamćenju, nedoslednost. Tako K’naan u svojim pesmama sa ironijom govori:

“Do you see why it's amazing,
When someone comes out of such a dire situation
And learns the English language,
Just to share his observation!”

A sve pesme na albumu, sa izuzetkom delova pesme America, ispevane su na savršenom engleskom. Ali, iako sam nikakav poznavalac hip hopa, pa ovaj fenomen prepuštam iskusnijima, čini mi se da je američka kultura u velikoj meri oblikovala hip hop, baš kao i rokenrol. Budući da su toliko opsednuti prenošenjem svojih poruka, reperi teže da komuniciraju sa publikom, da joj ispričaju svoju priču. Otuda, prirodno repuju na jeziku na kom ih ceo svet razume (a to nije srpski). Treba biti zaista drzak i spreman na propast, pa naseljen u nekoj Kanadi još od rata koji te oterao iz sopstvene zemlje u kojoj si gledao kako ti ubijaju prvu simpatiju i brata, te živeti od nadnica koje otac, fakultetski obrazovan, zarađuje kao taksista u Los Anđelesu, pa da u sebi pomiriš tolike oprečnosti. Želja da se pobedi haos svakako vodi do potrebe za razumevanjem, za govorenjem jezika koji svako razume, maker to bio i jezik okupatora.

Volim li još uvek K’naana, glavno je pitanje na koje tražim odgovor ispod stola dok pišem. Svakako. Kad vas najbliži iznevere, vi im praštate, kada se menjaju, vi ih ne proglašavate za izdajnike. Dajete im vremena. A, oni vama stihove poput ovih:
"You place bins in my ribs and ask me to lie down
My pain is your pleasure but pleasure is all mine
You lend me your false ear and I lend you my false lines
Like fire in free town I’m fueled by your gold mine."