Ne bih nikome da kvarim apetit i sam sam se upravo počastio guščijom paštetom i buđavim sirom ali jedna misao mi ne da mira čitavog dana. Redovni čitaoci ovog bloga se sećaju da je ne tako davno na ovim stranicama publikovana YUmrlica, pokušaj odgovora Slavenki Drakulić na njeno objašnjenje zbog čega ne može sebe da vidi u našem gradu posle svega "što smo uradili". Ne lezi vraže, kulturni dodatak najstarijeg dnevnog lista je otprilike dve nedelje kasnije odlučio da preštampa pismo spojivši ga sa reagovanjima nekih srpskih umetnika.
Za to ne bih ni znao da danas slučajno nisam pročitao pismo podrške Drakulićevoj iz pera Mirjane Miočinović. Kulturni dodatak je i pre otprilike dva meseca pokušao da uzburka domaću javnost sučeljavanjima pisaca iz nekadašnje države na i dalje vruće ratne teme (prvi deo, drugi deo), koji su pokazali svu nutritivnu vrednost gangrenoznog leša nekadašnje države čiji istruleli komadi i dalje mnogima donose leba na sto.
Što se mene tiče, napisao sam sve što sam imao pa se ovom prilikom uzdržavam od komentara samih sadržina tekstova, ali ono što je zajedničko svim ovde ponuđenim pisanijima je što se iz njih ne može saznati ništa ni novo ni vredno, mada se mora priznati da je Milena Bogavac (ne znam ko je to) neočekivano duhovita u svom cinizmu. I dalje se razgovara iz rovova, u salonskim raspravama dominira igra gluvih telefona, gde umne glave jednostavno "ne mogu da pređu preko nekih stvari" pa zato simuliraju mišljenje pohađajući post-jugoslovenske pačije škole u kojoj se večita deca igraju partizana i Nemaca koji su u međuvremenu promenili nacionalnost. U tim školama se neguje i visok stepen tolerancije prema drugačijem mišljenju sve dok ono ne postane različito, a onda zajednički put u potrazi do istine postaje poprište u kojoj je jedini cilj zapušiti usta sagovorniku, što je, složićete se, daleko od dijaloga.
Čitava ova žabokrečina je po ko zna koji put pokazala da je najbolje držati se što dalje od nje i da je "uspeh" u kulturnom životu Balkana - u kome PR, blagoglagoljivost, gromopucatelnost i taština vode večitu bitku oko prestižne uloge vrhovne vrednosti. Medijske lutke kao da stoje pred ogledalom vežbajući svoju napamet naučenu tačku. Indikativno je to da što su više te ideološki bogate fraze nabijenije pozivima na razum to su dalje od samog zdravog razuma - ali nije li to cilj svake ideologije pa i ove aktualne, najtotalitarnije u istoriji čovečanstva.
***********************************************************************************
Televiziju, izuzimajući sport, sam skroz izbacio iz svog života ali sam večeras video jedno čudo. Iako za Hello Music! - lovci na muzičke talente/zvezde konkurs znam od ranije, blizak susret sa njim izaziva osećaj mučnine sličan onom koji izaziva višesatno gledanje B92 u kontinuitetu - imamo susret sa nekoliko bendova koji: imaju istorijsko zaleđe al su u međuvremenu skroz pošandrcali (Zbogom Brus Li), zatim mlade nade čija muzika nema namenu i smisao (Alfapop, Pop-ups), klasičan paradoks oličen u pustom sanku da se bude vizuelno buntovan, angažovan i popularan u isto vreme uprkos činjenici da su želje jedno a mogućnosti drugo (Sweeper) i, za kraj, jedno autentično "šaljivo" smeće za koje prvi put čujem i žalim što neću moći da ga zaboravim (Ozbiljni pesimisti).
Nema sumnje da je domaća industrija obojene hemije u tečnom obliku rešila da u ovo vreme opšte krize odreši kesu za sopstveno pozicioniranje na tržištu brendiranjem "mladalačkih sadržaja" čim je platila maltene petominutnu reklamu usred predloga za Utisak nedelje koji se daje na kanalu gde je i teletext. Idealnopragmatični aspiratori na javnu svest su se verovatno upiškili od sreće što je "pravi zvuk našao svoje mesto na televiziji" pa makar to bilo i u očiglednom paktu sa đavolom koji očigledno ne bira sredstva da nam uturi u misli bilo kakvu našminkanu realnost u naknadu za našu samu realnu realnost koja im kao žrtva mora biti prinesena na medijski oltar. Savršeno izdizajnirani, u drečavim bojama, nakinđureni i nalickani, sa obaveznom flašom soka u rukama, svi oni sa voćnim pozdravom na usnama postaju saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv čovečnosti - pokušaju privlačenja pažnje na sebe.
********** Šaht - Šahtom u glavu (One, 2008)
Prethodnih dana slušam poslednji album srpske street punk institucije - vračarske grupe Šaht. Šahtom u glavu predstavlja logičan nastavak odlične Tironanije, koja je 2005. predstavljala zaokret benda u hard core pravcu. Optuživani kroz svoje dve decenije dugo postojanje da su fašisti, nacionalisti, nacisti i rasisti, nije ni čudo da novi album ove kultne grupe niste mogli pronaći ni na jednoj pa ni na našoj godišnjoj listi, a i recenzija je očekivano malo, što je veliki i neoprostiv propust koji ovom prilikom bar malo ispravljamo.
Već od prve, naslovne pesme, Roga i ekipa udaraju žestoko i bez milosti prema bilo kome od aktera sa ovdašnje estradno-političke scene (što je u svojoj biti jedno te isto) utirući put nastanku artikulacije autentičnog političkog nihilizma u Srba. Ono što mi je malo zasmetalo i na ovom i na prošlom albumu je mestimično pucanje u lake mete, koje je, opet, sa stanovišta gradske etike i estetike benda retko dosledno kroz sve ove godine egzistiranja grupe - bez pardona i bez kompromisa, verbalno i muzičko udaranje po svemu i svakome ko je to zaista zaslužio.
Rak rana trenutne domaće muzičke scene - nepostojanje bilo kakvog autentičnog stava, ovde ne postoji - Šaht su, protivno pravilima nepostojećeg tržišta, etablirano, legendarno ime i ne boji se da pusti svoj kritički glas, koji u velikoj većini slučaja nije nimalo prijatan ali deluje katarzično i tera na razmišljanje, što je u svakom slučaju preduslov za raspoznavanje istinskog angažmana - onog koji ne poznaje kalkulaciju, već samo strast i potrebu da se kaže ono u šta se veruje.
Drugim rečima, Šaht, kao ni do sada, šahtovski rečeno, ne prodaju na Šahtom u glavu muda za bubrege . Antologijske Vojnik partije i Politički korektan nastavljaju tradiciju beskompromisnih suočavanja benda sa neveselom pilićarskom svakodnevicom imaju svoju protivtežu u zajebantskijim pesmama poput Russ Meyer i Plastic show, koje ipak predstavljaju slabiji deo ovog albuma. Tu je i generacijski prkosni lament u pesmi Nema povratka te klasične pank himne Panker stari i Za ekipu.
Jedan od retkih gradskih sastava kojima ulazak u novi milenijum nije oduzeo oštrinu devedesetih, Šaht je više poštovan u svetu nego ovde. Njihov aktuelni album je preko potrebna injekcija optimizma u ušne školjke ljubitelja kvalitetnog domaćeg prašenja.
Nema povratka
Sjebaše me ti lažovi, prevaranti i moroni
Sitne duše seju strah, oko mene šire mrak
Gde je pravda, gde su sada svi moji saborci
Otišli su, pobegli su, u masi su se stopili
Prodali su svoje bulje, prodali su svoje duše
Postali su oni hulje što pred sobom sve ruše
Gde je razum, svi me lažu, istinu su vezali
Al' nisam ja kao drugi, neću da zaboravim
Dvadeset godina stoka mi je ukrala
Opet ostajem sam iznad ponora
Dvadeset godina stoka mi je ukrala
Al' zauvek biću jak-nema povratka!
Obećanja, razna sranja, sve su nas obmanuli
Namakli su oni zvanja, džepove napunili
Ko su oni, sad mi zvoni, odakle su se stvorili
Stavili su oni maske da bi nas pokorili
Skenjali su ovu zemlju, ukrali su zivot moj
Ostavili jad i bedu, džaba meni krv i znoj
Gde je borba, gde su muda, što su svi utihnuli
Nisam ja dvorska luda, nisam pion usnuli
Nema povratka!
Politički korektan
Neću da budem politički korektan
Na tvoj način koji je defektan
Da dajem dupe, da đonove ližem
Da lažne mesije u visine dižem
Hoću da živim samo svoj život
Ne smaraj me, ne smaram nikog
Nemoj da me učiš, nemoj da me daviš
Nemoj da mi popuješ šta je život pravi
Život pravi
Neću da budem politički korektan
Biću uvek jasan i direktan
Serem se na nove elite
Što u sve rupe primaju kite
Pun mi je kurac demokrata lažnih
Samo su im položaji važni
Biti levičar moderno je sada
Jebali vas Lenjin i Če Gevara
Patriote lažne, Staljinova čeda
Za vas je sloboda mržnja i beda
Mržnja i beda
Što se mene tiče, napisao sam sve što sam imao pa se ovom prilikom uzdržavam od komentara samih sadržina tekstova, ali ono što je zajedničko svim ovde ponuđenim pisanijima je što se iz njih ne može saznati ništa ni novo ni vredno, mada se mora priznati da je Milena Bogavac (ne znam ko je to) neočekivano duhovita u svom cinizmu. I dalje se razgovara iz rovova, u salonskim raspravama dominira igra gluvih telefona, gde umne glave jednostavno "ne mogu da pređu preko nekih stvari" pa zato simuliraju mišljenje pohađajući post-jugoslovenske pačije škole u kojoj se večita deca igraju partizana i Nemaca koji su u međuvremenu promenili nacionalnost. U tim školama se neguje i visok stepen tolerancije prema drugačijem mišljenju sve dok ono ne postane različito, a onda zajednički put u potrazi do istine postaje poprište u kojoj je jedini cilj zapušiti usta sagovorniku, što je, složićete se, daleko od dijaloga.
Čitava ova žabokrečina je po ko zna koji put pokazala da je najbolje držati se što dalje od nje i da je "uspeh" u kulturnom životu Balkana - u kome PR, blagoglagoljivost, gromopucatelnost i taština vode večitu bitku oko prestižne uloge vrhovne vrednosti. Medijske lutke kao da stoje pred ogledalom vežbajući svoju napamet naučenu tačku. Indikativno je to da što su više te ideološki bogate fraze nabijenije pozivima na razum to su dalje od samog zdravog razuma - ali nije li to cilj svake ideologije pa i ove aktualne, najtotalitarnije u istoriji čovečanstva.
***********************************************************************************
Televiziju, izuzimajući sport, sam skroz izbacio iz svog života ali sam večeras video jedno čudo. Iako za Hello Music! - lovci na muzičke talente/zvezde konkurs znam od ranije, blizak susret sa njim izaziva osećaj mučnine sličan onom koji izaziva višesatno gledanje B92 u kontinuitetu - imamo susret sa nekoliko bendova koji: imaju istorijsko zaleđe al su u međuvremenu skroz pošandrcali (Zbogom Brus Li), zatim mlade nade čija muzika nema namenu i smisao (Alfapop, Pop-ups), klasičan paradoks oličen u pustom sanku da se bude vizuelno buntovan, angažovan i popularan u isto vreme uprkos činjenici da su želje jedno a mogućnosti drugo (Sweeper) i, za kraj, jedno autentično "šaljivo" smeće za koje prvi put čujem i žalim što neću moći da ga zaboravim (Ozbiljni pesimisti).
Nema sumnje da je domaća industrija obojene hemije u tečnom obliku rešila da u ovo vreme opšte krize odreši kesu za sopstveno pozicioniranje na tržištu brendiranjem "mladalačkih sadržaja" čim je platila maltene petominutnu reklamu usred predloga za Utisak nedelje koji se daje na kanalu gde je i teletext. Idealnopragmatični aspiratori na javnu svest su se verovatno upiškili od sreće što je "pravi zvuk našao svoje mesto na televiziji" pa makar to bilo i u očiglednom paktu sa đavolom koji očigledno ne bira sredstva da nam uturi u misli bilo kakvu našminkanu realnost u naknadu za našu samu realnu realnost koja im kao žrtva mora biti prinesena na medijski oltar. Savršeno izdizajnirani, u drečavim bojama, nakinđureni i nalickani, sa obaveznom flašom soka u rukama, svi oni sa voćnim pozdravom na usnama postaju saučesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv čovečnosti - pokušaju privlačenja pažnje na sebe.
********** Šaht - Šahtom u glavu (One, 2008)
Prethodnih dana slušam poslednji album srpske street punk institucije - vračarske grupe Šaht. Šahtom u glavu predstavlja logičan nastavak odlične Tironanije, koja je 2005. predstavljala zaokret benda u hard core pravcu. Optuživani kroz svoje dve decenije dugo postojanje da su fašisti, nacionalisti, nacisti i rasisti, nije ni čudo da novi album ove kultne grupe niste mogli pronaći ni na jednoj pa ni na našoj godišnjoj listi, a i recenzija je očekivano malo, što je veliki i neoprostiv propust koji ovom prilikom bar malo ispravljamo.
Već od prve, naslovne pesme, Roga i ekipa udaraju žestoko i bez milosti prema bilo kome od aktera sa ovdašnje estradno-političke scene (što je u svojoj biti jedno te isto) utirući put nastanku artikulacije autentičnog političkog nihilizma u Srba. Ono što mi je malo zasmetalo i na ovom i na prošlom albumu je mestimično pucanje u lake mete, koje je, opet, sa stanovišta gradske etike i estetike benda retko dosledno kroz sve ove godine egzistiranja grupe - bez pardona i bez kompromisa, verbalno i muzičko udaranje po svemu i svakome ko je to zaista zaslužio.
Rak rana trenutne domaće muzičke scene - nepostojanje bilo kakvog autentičnog stava, ovde ne postoji - Šaht su, protivno pravilima nepostojećeg tržišta, etablirano, legendarno ime i ne boji se da pusti svoj kritički glas, koji u velikoj većini slučaja nije nimalo prijatan ali deluje katarzično i tera na razmišljanje, što je u svakom slučaju preduslov za raspoznavanje istinskog angažmana - onog koji ne poznaje kalkulaciju, već samo strast i potrebu da se kaže ono u šta se veruje.
Drugim rečima, Šaht, kao ni do sada, šahtovski rečeno, ne prodaju na Šahtom u glavu muda za bubrege . Antologijske Vojnik partije i Politički korektan nastavljaju tradiciju beskompromisnih suočavanja benda sa neveselom pilićarskom svakodnevicom imaju svoju protivtežu u zajebantskijim pesmama poput Russ Meyer i Plastic show, koje ipak predstavljaju slabiji deo ovog albuma. Tu je i generacijski prkosni lament u pesmi Nema povratka te klasične pank himne Panker stari i Za ekipu.
Jedan od retkih gradskih sastava kojima ulazak u novi milenijum nije oduzeo oštrinu devedesetih, Šaht je više poštovan u svetu nego ovde. Njihov aktuelni album je preko potrebna injekcija optimizma u ušne školjke ljubitelja kvalitetnog domaćeg prašenja.
Nema povratka
Sjebaše me ti lažovi, prevaranti i moroni
Sitne duše seju strah, oko mene šire mrak
Gde je pravda, gde su sada svi moji saborci
Otišli su, pobegli su, u masi su se stopili
Prodali su svoje bulje, prodali su svoje duše
Postali su oni hulje što pred sobom sve ruše
Gde je razum, svi me lažu, istinu su vezali
Al' nisam ja kao drugi, neću da zaboravim
Dvadeset godina stoka mi je ukrala
Opet ostajem sam iznad ponora
Dvadeset godina stoka mi je ukrala
Al' zauvek biću jak-nema povratka!
Obećanja, razna sranja, sve su nas obmanuli
Namakli su oni zvanja, džepove napunili
Ko su oni, sad mi zvoni, odakle su se stvorili
Stavili su oni maske da bi nas pokorili
Skenjali su ovu zemlju, ukrali su zivot moj
Ostavili jad i bedu, džaba meni krv i znoj
Gde je borba, gde su muda, što su svi utihnuli
Nisam ja dvorska luda, nisam pion usnuli
Nema povratka!
Politički korektan
Neću da budem politički korektan
Na tvoj način koji je defektan
Da dajem dupe, da đonove ližem
Da lažne mesije u visine dižem
Hoću da živim samo svoj život
Ne smaraj me, ne smaram nikog
Nemoj da me učiš, nemoj da me daviš
Nemoj da mi popuješ šta je život pravi
Život pravi
Neću da budem politički korektan
Biću uvek jasan i direktan
Serem se na nove elite
Što u sve rupe primaju kite
Pun mi je kurac demokrata lažnih
Samo su im položaji važni
Biti levičar moderno je sada
Jebali vas Lenjin i Če Gevara
Patriote lažne, Staljinova čeda
Za vas je sloboda mržnja i beda
Mržnja i beda
Постови
10 коментара:
Milena Bogavac je pisac, piše drame
http://www.magazinvojvodina.com/vesti.php?datum=2008-10-18
inače, meni prilično smeta potez Politike da naručuje reagovanja. Već sama po sebi, ta stvar je kontradiktorna. Tako se neprimetno i iz senke režira i forsira drama. što se mene tiče, ne znam koji od odgovora (pisama) je patetičniji i usiljeniji. ako smo živi ljudi, reagujemo na ono na šta reagujemo, a ne na ono na šta smo pozvani da reagujemo. sad se oko pisma jedne, kolko iz pisma može da se shvati, prilično ujebane žene koja iživljava neke svoje lične frustracije izrađa čitava hajka jednih na druge pod izgovorom intelektualnog mnogomonologa. da se naježiš. ajd što možeš da izrežiraš narod (o čemu, btw, intelektualci često kritički pričaju kao o manipulaciji masama, zavođenju naroda), al što možeš da izrežiraš intelektualce i umetnike to je čudo jedno! posle nek samo krenu da seru o tome kako oni nekog prizivaju svesti i pameti.
Mirjana Miočinović je prva žena Danila Kiša,inače, mada je i ona pisac ne sećam se da sam ikada išta čula o njenom radu
da, to joj je prva titula :) pisala je svojevremeno nešto o pozorištu, reče mi bolja polovina nasdvoje. danas je dežurni rusofob i denacifikator srbije na peščaniku.
Ona je teatrolog, ima tu odličnu knjigu "Surovo pozorište", o Antonenu Artou. Inače je predavala na fdu, al je dala, čini mi se, otkaz za vreme rata iz protesta.
panegirik gospođi miočinović iz bosanske štampe
kako je zajebano biti u "centru mržnje i zla". kako je jako dati otkaz na fakultetu iz protesta zbog rata... koji je pretpostavljam taj fakultet vodio. oduševljen sam.
Mislim da je ovde reč o o onome: svako prema svojoj savesti. Recimo Filip David je uglavnom sedeo na bezbednoj poziciji u rts-u da bi, tek na fdu razjapio usta o Gulagu, posle o Miloševiću it. Bez ikakih problema. da su otkaz, iz sličnih razloga dali Filip David i Biljana Srbljanović, poštedeli bi studente svojih predavanja o politici i spiskova "obavezne literature", kao i svojih revizija istorije što idu dotle da je Platon bio fašista.
s druge strane, na tom fdu ne postoji baš nikakva esnafska solidarnost, isključivo laprdanje zarad građenja lične politički osvešćene persone. mnogi koji je trebalo da daju otkaz nisu, čuvali su svoja dupeta, recimo kad je uhapšen Lazar Stojanović zbog glupog studentskog filma, al su posle gostovali po dokumentarcima o «studiji slučaja». ili u drugim slučajevima gde je bila u pitanju solidarnost sa pripadnicima iste profesije i njihovim pravom na slobodu govora.
takođe, tih godina kad je Miočinovićka dala otkaz, nije bilo samo rat. Tih godina je na predstavu "Sveti Sava" dignuta onolika hajka, a sa rts-a su otpuštani neki scenaristi, tako da nije baš da nije imalo veze s njenom profesijom. Opet kažem, svako prema svojoj savesti.
ok. izgleda da ja imam problem sa tim savestima za koje istorija počinje 1991. a pre toga je sve bilo med, mleko i druže tito ljubičice bela.
pa mislim...koliko informacija, eto zasto neki dolaze ovde ;)
savesna zena M.M, ali ja nemam nista dobro iz te drzave, mnogo nam se mimoilaze generacijski startovi
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/O-fazanima-i-kokoshkama.lt.html
Постави коментар