Ilegalno, Milosave

Za termin ilegalna kafana prvi put sam čula pre par godina kada su me dvojica drugara povela u taj Klub Svetskih putnika (il tako nekako). U dnu stambene zgrade u centru grada, oblepljen razglednicama i suvenirima sa raznih destinacija ovaj kafić je na mene ostavio priličan utisak. Sedeli smo u nekakvoj staklenoj bašti, a oko nas se kretala mačka, kako ću posle shvatiti - neizbežni dekor svih korporativnih prostora koji pokušavaju da vam poruče da treba da se osećate kao kod kuće. Bio je skroz šaren i natrpan, ali kafa je koštala sasvim isto i muzika nije bila nešto posebno, pa sam posle nekog vremena sasvim zaboravila da smo tu ilegalno. Osim što me na to podsetila konobarica koja isprva nije htela da nas pusti u jednu od odaja tvrdeći da je rezervisana. Kako rezervisana, ako je ilegano? Razočarala sam se kad sam videla da nisam baš jedini stvor koji zna za to ekstra mesto kad sam u dnevnim, prilično tiražnim novinama videla intervju sa vlasnicima kafane koji su glavama i bradama razvezli neku patetičnu žvaku kako je osnivanje ilegalne kafane bio jedini način da prežive bombardovanje.
Od tada mi ilegalnije deluje Maxi čiji vlasnik uglavnom krije svoje aktivnosti i ne daje puno intervjua, pa se doima ezoterično. Pogotovu od kad je počeo da na rafove iznosi replikantske, krajnje misteriozne proizvode koji se, pod drugim, poznatijim brendovima, za nešto više para mogu kupiti u istoj radnji. Kao neki agenti koji se bude sa amnezijom i žive paralelne živote: ljute papričice, indijski orasi, praškovi i zejtini niču potpuno nesvesni da već postoje.
Tako sam Svetske putnike zaboravila, apropo toga što sam se na tom mestu osetila ko nevernik u crkvi pošto mi putovanja u tom trenutku nisu delovala kao nešto što treba da se krije, već kad se desi da se razglasi i sa svima utisci podele.
Nedavno sam imala priliku da posmatram rađanje sasvim nove ilegalne kafane pri čemu me je ova pojava ponukala da se zapitam čemu ilegalno mesto koje pruža uslove daleko gore nego legalna mesta za izlaske – ako je svirka, ništa se ne čuje, i ako zasviraju brže nemaš de da igraš, a kako je antiburžoaski koncept shvaćen krajnje obavezno nemaš gde ni da staneš, pa se tako brojne ilegalne face takmiče ko može duže da stoji na jednoj nozi uz dosadni prigradski kantautorski bluz. Valjda maštaju da su James Bondovi noćnog života i da će na ovakvim mestima da se njihov inače štreberski identitet u toj ilegalnoj maglini pobrka za nešto sasvim drugo i namakne im na mačetu kakvu jednako ilegalnu cicu. Jedino što je tu tajno je to ko su oni zapravo, a adresa je savršeno poznata "onome kome treba da je poznata". Posle malko razmišljanja shvatiš da je nemoguće da su tamo zbog muzike, loših (najjeftinijih) čajeva iz obližnjeg i tako ilegalnog Maxija koji se naplaćuju ko u bilo kojoj drugoj kafani na danjem svetlu. Tamo su da bi pokazali da znaju za ilegalno i da bi prepoznali one druge. U njihovom međusobnom prepoznavanju svaka ilegala postaje obesmišljena. Niko drugi im inače ne bi ni došao. Ovako barem mogu da misle: zato što za nas ne znadu.
Dakle, stoji ta priča o ilegalnim mestima kakvo je primerice BIGZ. Mene u tim slučajevima u stvari začuđuje koliko se javno govori o ilegalnim mestima, a u vezi s tim, posebice, koliko ljudi koji ta mesta pohode, kad dođe stani pani pred zakonom traže prava i pravdu za svoja ilegalna mesta i ista pokušavaju da brane na nekakvoj pravnoj osnovi. Kao da je onaj ilegalni prefiks samo šmek, šminka i šik, dok se u osnovi nadaš da će te tako razmaženog zakon ipak pomilovati. Isto kao što ne možeš u ovoj zemlji biti anarhista ako za tebe pre toga ne zna bar tuce savršeno normalnih ljudi. Ako za tebe znaju samo u policji, ili u kakvoj psihijatrijskoj ustanovi ne možeš zakazati ni kod ginekologa preko reda ko ležeći pacijent, a nekmoli da te neko veliča i u tebe se kune. Ovi u bolnicama nose Misfits majicu, al su ih ilegalci zajebali jer ne samo da ne nose majicu ni sa čijim likom, nego stolice za sedenje (koje ionako odmaknu da može da se stoji na jednoj nozi) presvlače majicom na kojoj piše: Mesto za pevača mog omiljenog benda. Možeš li se izmaći još malo više, o ilegalni čoveče? Ne osećam te, al osećam da ti zdiba iz usta.
Elem, u ovoj aktuelnoj ilegalnoj kafani dešavaju se razne kulturne i ilegalne stvari koje rado preskačem budući da već ilegalno radim, daklem na crno, pa bar oću da se transparentno zabavljam, a te stvari čini mi se odlikuju se dosadnim muzičkim repertoarom što me navodi na misao da je ilegala postala čisto leksički ukras koji treba da nadomesti odsustvo zaista hard core ilegalnog sadržaja. Oni koji pohode ovakva mesta za ilegalu smatraju verovatno i kad se odvoje od svojih u 30-oj godini pa iznajmljuju stan (bez podstanarskog ugovora i mame u blizini da propere veš), dok se veoma potrude da o svim svojim umetničkim akcijama veoma dobro izveste javnost makar po sredi bila izložba akvarela otisaka njihovih mokrih nogu po kupatilu nakon kupanja.
A, da, dekoracija - nemoguće je ući u taj prostor a da te ne sačeka oneobičena bukvalno svaka stvar priručne upotrebe. Kao znak svog opiranja svakodnevnim stvarima kojima inače robuju u svojim stanovima i studentskim sobama, ovde mogu sebi da dozvole da ringla bude siva masa, a pod leteći ćilim za nedojebane gradske umetnice koje se bune zbog mačizma samo onda kad osete da ih dovoljno gradskih smarača nije obišlo i ocvale gradske šmekere koji samo na ovakvim mestima zavređuju poštovanje kulta, dakle krajnje buržoasko poštovanje prema starijoj gospodi s gitarama i vutrom za uvetom.
A, da, u toj sam gunguli srela druga iz osnovne škole koji me blago pogledao preko lenonki očima Dalaj Lame pokušavajući da preusmeri moju pogubnu putanju ka zaleđenoj ulici (valjda u prostor koji je njemu bio sasvim ilegalan, dakle jalov, van epicentra gde se ilegalni poznajemo) i poruči da se smestim tu u toplo gnezdo. „Samo odloži stvari, pridruži nam se“, reče glasom Karpenterovih duhova. Ok, kapiram da sam preko svake mere džangrizava i paranoična ali u tom sam trenutku pomislila na pokret usana moje pokojne babe koja je pred jutro, gledajući u oblake dobrom šlajmarom terala sive oblake nad malinjakom.
Bilo mi je zanimljivo da je baš u tom trenutku kad se taj drugar (klupa ispred moje) sladio maglinama ilegalnog kafića u kom je stajao na jednoj nozi, moja drugarica par iz klupe - koja mu je jednom prilikom, u sred časa matematike, poslala pisamce u kom se kaže: znam da si prdnuo- jadala zbog zajebanog života preko. Da bi je većina tih ljudi gledala možda kao jurišnika na dobre pozicije, bolju platu, i život bez ilegalnih snova. A, ja znam da je ona veći ilegalac od njih i da je do sada učinila više nego što bi većina tih ilegalaca ikad mogla i bila spremna da učini.
Isto kao što se, dok su osnivali klub svetskih putnika, puštajući patetične slike o ilegalnim putovanjima, ona zaista spakovala i zasukala rukave. E, to je prava ilegala.
Čak i ako je u ovim trenucima apsolutne podrške za nju preterano idealizujem, rado ponavljam njene reči izgovorene ilegalno na času mate - znam da si prdnuo.