Čekam te na netu

Internet manijaci u poslednje vreme evoluirali su u mučenike. Pošto su istrošili sve moguće opcije za svoja imena, avatare, potpise, natpise, sličice i baljezgarije koje samo njima nešto znače, a svake večeri se mole bogu da će neko da izgugla te smaračke citate i „provali ih“, „upozna“, „približi im se“ itd. E baš ti i takvi su se bacili na guglanje drugih. Jer, pošto godine boravka na netu nisu urodile nikakvim plodom sem da čovek nauči da ih prepozna u svim ljigavim reinkarnacijama, te zaobiđe, odlučili su da napadnu, izvukavši tako poslednju slamku koja bi mogla da ih učini slavnim i poznatim na način na koji su oni sami uvereni da im jedino dolikuje. Avaj, pored njihovih kvaltitetnih, brižljivo smišljenih i upakovanih, ma genijalnih rukotvorina se prolazi kao pored turskog groblja, a razlog tome nije medijska blokada.
Mesto da vi guglate njih i potrudite se da uopšte znate kako se dotični bot mozak zove, on će se potruditi da nađe vas. Kad već ne može da bude slavan, pokušaće da pomrači slavu drugima, i ne daj bože da bot ima više godina od tebe, pošto je to u njegovom patologizovanom surogatu uma iz nepoznatih razloga dodatna otežavajuća okolnost. Njihove kreativne sposobnosti dolaze do punog izražaja u regulisanju pravila ove igre. Ona su veoma jednostavna – nema ih, sve što ti padne na pamet je dozvoljeno. Na žalost, u glavama tog kova, to je jedini način manifestacije „pameti“, naznake ideje.
Samo na svom terenu, na koji vas mami da bi vas ismejao, išibao i poučio svojom „mudrošću“ (koju na konvencionalan način nije uspeo da demonstrira, iako se trudio iz petnih žila da ostavi takav utisak) i „raskošnim“ životnim iskustvom (još jedan dokaz da su doživljaji precenjeni) plemića koji svoje plemenito poreklo, po svom „objektivnom“ sudu, vuče još iz paleolita, bot će biti siguran da ćete vi makar na sekund zastati da se zapitate: ko je ovaj manijak koji me proganja. Koji gugla moj fejsbuk profil, moje tekstove po netu, kači moje rečenice u potpis na forumu i moju sliku na avatar? Ko je taj manijak? Dakle, time taj samoreklamer postiže da se vi njime bavite, stvarajući u svojoj glavi posve štetan privid da ste na istom nivou. Cilj je naoko postignut.
Evo nekih od uočenih karakteristika ove bezlične ličnosti:
Nikada i nigde nećete pročitati šta taj bot voli da gleda, sluša, o čemu razmišlja. Meandri njegovog „komplikovanog“ razmišljanja idu dotle da danima brani nešto i napada druge samo da bi otkrio da njega za to u suštini boli dupe, ali da mu je stalo do „principa“. Dakle, imamo posla sa „poštenom“ osobom koja je toliko odvojena od svoje i svačije tuđe realnosti da stalno uzima uloge nekakvog iskonstruisanog advokata, pravednika bez konkretnog cilja, posrednika, mislioca koji je potreban svakom drugom ko razmišlja, mirođije u svakoj bogovetnoj čorbi, koja „najbolje obožava“ kad lonac zapršti, kao što i svaka muva ima svoju fekaliju želja. Ovo je vrlo praktičan način da vas svuda ima, jer ima toliko tema o kojima ne da nemate mišljenje nego vas za njih zabole resica na uvcetu, ali ako imate „princip“, ima da vas ima svuda. Kao neki interpunkcijski zakon. Ima svako da vas „ispoštuje“ i šlus. I sačuvaj bože da vas preskoči ili vas opomene da smarate i da lupetate i da ste krajnje nepotrebni (makar na jednoj temi). Ako još krenete da se sprdate – potpisali ste smrtnu presudu. Bot ne samo da misli da je, tako stariji, iscrpno talentovan, vredan, pismen, načitan, naslušan i nagledan – već sasvim „objektivno“, iako je po prirodi skroman i više preferira hladovinu anonimnosti, smatra da poseduje tapiju na vaskoliku duhovitost, iako je stanje na terenu bliže suzama nego smehu.
Kad taj nema šta da kaže, a on kači slike. Njih na netu vazda ima. Oćeš sado mazo poruku, ima, oćeš pretnju, ima, sa sve strip oblačićima, prethodni manijaci mu ostavili u amanet pa ovaj, ko oni jadni roboti kod Uelbeka samo nasleđuju taj genetski kod jednog bota bez istorije, imena i ikakvog porekla (koje uporno, godinama, gradi na netu).
Oni su uvek iznad situacije. Na net ne izlaze da bi nešto pročitali, nego da bi, naoružani malicijom, „znalački“ prokomentarisali. Okupljaju se samo tamo gde imaju utisak da se nešto „raskrinkava“, stvaraju zavere čiji su deo svi oni koji ne razmišljaju isto kao oni, što znači da su u zaveri svi osim njih. Oni su nedonoščad vremena „afera“, žrtve zavera koje čekaju na svoje heroje. Oni su likovi koji vuku druge za rukav, misleći da su njihove spoznaje nekome potrebne. Kao neke digitalne tetke, kod kojih si kao klinac išao u goste samo zato što su ti rod, a čija se suština života svodila na to da te nutkaju odvratnim kompotom ili pizzom sa ajvarom.
Krasi ih i steroidno mišljenje o sebi, jer to što imaju da kažu (iako ništa nemaju da kažu) prezentuju na način kao da to nikada nisi čuo – sindrom spasioca. Spasavaju duše koje su imale nesreću da stupe s njima u kontakt. Vraćaju slepima vid, Majke Tereze sa mreže.
Kad mu, na neki od, u njegovoj bot glavi svakako cenzorskih načina, sprečite dalji pristup vašoj personi, taj podivlja. Mesija, mali Buda najednom postaje najgrđi nacista koji vas izaziva na tuču. Jer, bajo, ako nećeš sa mnom na pivdžu, ima da progutaš motku. Dakle, ako ne prepoznaš dobru nameru kod njih da ti pomognu i izvedu te na pravi put, u njihovim očima postaješ glavni neprijatelj i osoba za odstrel. I tvoja porodica, razume se. Jer, tvoja cela rasa propustila je priliku da pređe na bolju stranu, onu pravedničku, koja se temelji na uzvišenim principima botovske ništavnosti. Zakinut za te jedine kanale kroz koje pušta vodu sa sivim ćelijama svog mozga, bot je u stanju da izgugla vašeg prvog rođaka i pičkasto ga zamoli da vam prenese šta je hteo da vam kaže (verovatno i sam, duboko u tišini svog botovskog mozga, svestan da se isprva nije baš najsrećnije izrazio), usput buncajući o svom selu, fudbalu i začinjavajući celo to smrdljivo pismo svojom slikom. Dakle, on uporno želi da ga neko gleda i živi s potajnom željom da neko vodi beleške za njegovu biografiju.
A, da, većina botova u nekom trenutku će reći da su pankeri. Svi se pozivaju na marginu. To mu dođe kao ausvajs za egzodus u ono čega se čitavim svojim bićem gade, ali plaća račune. Bili bi slavni, ali da niko ne zna za njih. Prodali bi se za šaku kovanica, iako nemaju cenu. Pljuju na mejnstrim čija su večita periferija. Zato im u tako skrojenom beznađu koje im stoji kao saliveno i preostaje samo jalova pakost.
Iako ga ima svuda, ako se vratite kroz sve što je ikada napisao, uočićete da ovaj bot nikada nije dao nikakav doprinos internet zajednici uprkos tome što ga je odgajala margina – nikada nije pomenuo ništa na osnovu čega biste zaista mogli da mislite o njemu ili sa njim stupite u bilo kakav razgovor.
Iako smo paranoji skloni svi, ova mirođija je samo od nje satkana. Pošto prevashodno ne veruje u sebe i nema snage da izgradi bilo kakvu bazu u sopstvenom životu, on se pojavljuje isključivo da od drugih ljudi na netu pravi svoje paranoične slagalice. Dok se osvrnete nazvaće vas pederčinom, pacijentom, a kad vas izazove na tuču il vam pomene par mesta za koja zna da ih obilazite (kasneći, doduše, jer ih vi više ne obilazite još otkad ste uvideli da su postali okupljališta njemu sličnih grupija), znajte da vam, u svojoj paranoji i neverici, zapravo traži bilo kakav dokaz da on postoji. Njegove pretnje, optužbe i nasrtaji samo su provokacije kojima traži da mu vi pokažete da postojite u realnom svetu koji on nikada, kolko god se trudio, neće posetiti. Traži dokaz, jer je nesposoban da sam umoči nokat malog prsta u vazduh.
Sve uzaludne aktivnosti ove sasvim potonule persone očajnički su vapaj da ga neko, makar šamarčinom izvuče na kopno. Da bi onda, kao i svaki pičkasti uzorni građanin stao na prvo crveno svetlo.