Kkoagulaa - Aurum Nostrum Non Est Aurum Vulgi (Aural Music)

Dok za veliku većinu narcisoidnih "poznavalaca" blek metal predstavlja žanrovsko polje krcato krvlju, satanizmom i drugim vidovima besmisla viđenih očima "zdravog razuma", sve je veći broj i onih unutar slušalačkog auditorijuma koji su smogli snage da se odupru uvreženim stereotipima, zbace koprenu s ušiju, i kao što je davno rekao Džordž Majkl, slušaju bez predrasuda.
Odista, fah idioti nemaju šta da traže u klinču sa debijem norveškog sastava koji (za žanr sasvim uobičajeno) pretenciozno stavlja svima do znanja da njihovo zlato nije ono uobičajeno zlato kakvo svi znaju. Bend je inače nastao na ruševinama grupe Manes, koja je tokom svog opusa prešla put od generičke blekmetalštine do soničnih suludosti koje razbijaju granice između žanrova, nešto nalik uradcima koji su širom planete proslavili Ulver i In The Woods...
Na prvi pogled pomalo deplasiran put razvitka, imajući u vidu rigidnost inicijalnog muzičkog pravca, ali kad se malo bolje pogleda, takva putanja sledi osnovne postulate ideologije žanra - vrlo jednostavnih za pamćenje: regula nema jer si sam svoj gazda pa sam i propisuješ šta ćeš sa sobom i od sebe. Neki su ovaj zov nepoznatog iskoristili za reformu unutar samog blek metala pridodajući mu osetno veću tehničku veštinu i sofisticiranije muzičke zahvate iz drugih sazvučja, dok su ga drugi, kao npr. Kkoagulaa, potpuno napustili.
Avangarda ili tačnije pokušaj otiskivanja iste u notni sistem je najkraća definicija onoga što se može čuti na ovom albumu. Ploča je sastavljena od samo jedne pesme, dugačke čitavih 55 minuta i najlakše se može opisati kao vožnja bliskog rođaka Dejvida Bouvija žanrovskim rolerkosterom. Od blekmetalcima posebno dragog dramenbejsa i triphopa do potpune neoklasične opskurštine, Aurum Nostrum Non Est Aurum Vulgi je košmarna, brižljivo osmišljena muzička avantura pedantne egzekucije.
Nažalost, na putu do preporuke isprečilo se jedno simbolično ali. Za rezultate koji oduzimaju dah nije dovoljno nešto nazvati avangardom da bi to nešto zaista bila tako percipirano. Kad već pomenusmo Bouvija, njegove višedecenijske stilske transformacije daleko u avangardnom smislu ostavljaju za sobom ovaj album, koji kad se sa njega skine hvatanje daha, mast i ostali nusproizvodi, može da se pohvali za petnaestak odista intrigatnih i fantastičnih minuta muzike. Za neke druge muzičare to bi bila puna kapa, ali količinski gledano, i to u autokontekstualizaciji samih Norvežana, prosto nije dovoljno, no predstavlja obećavajući početak na putu do proklamovanih artističkih visina.

Isečak